Непријатељска прича о државном пријатељу број 1

ОД СЈАЈА ДО ШУТЊЕ: Филм о балканском Баји Патку број један

Пише Владислав Панов

У филму Хрвата Дарија Јуричана „Газда: транзиција, приватизација, корпорације“, који је овај снимао три године, недавно премијерно приказаном у Загребу, публика је добила прилику да се упозна с империјом тренутно најмоћнијег балканског тајкуна Ивице Тодорића

Загребачки четрдесетогодишњи досадашњи аутор кратких филмова Дарио Јуричан је последњих месеци био често спомињан у хрватским, мада не само у њиховим, медијима. Разлог је његов дугометражни документарни првенац „Газда: транзиција, приватизација, корпорације“ о коме смо и ми писали, а о коме интензивно извештавају медији широм простора бивше Југославије. Посебно после недавне, дуго најављиване и од многих нестрпљиво очекиване премијере, одржане у Загребу почетком месеца. Сасвим разумљиво с обзиром на то да је газда из наслова, па и иницијални, парадигматични, „јунак“ Јуричановог заплета у овом филму, највећи балкански и југоисточно европски газда Ивица Тодорић, власник мноштва компанија и фирми, као и трговинских ланаца „Идеа“ и „Меркатор“ (које, узгред, наводно управо жели да прода). Тешко је, додуше, чак и приближно набројати све оно што је хрватски Газда сврстао у своје имање у чијем је моћном центру монструм-фирма „Агрокор“ о којој, како пишу неки тамошњи медији, није пожељно писати, нити било шта говорити. Односно било је тако до појаве овог филма, који је по речима аутора сниман пуне три године. Добра страна тог тако мучно дугог рада је што су током трајања борбе Јуричана и његове екипе прво за настанак, а онда и завршетак филма, он, његов „јунак“ и самим тим његова компанија ипак били у центру пажње јавности. Тодорићево привредно царство је без овог ненадано снажног светла којим је обасјано захваљујући Јуричановом остварењу било у готово потпуној позадини, безбедно скривено од погледа раје.

Желели су причу и добили су је Аутор филма, међутим, тврди, уз месијанске и озбиљно упозоравајуће речи премијеру и пратећи актуелни почетак дистрибуције, да су у Хрватској и даље на првом месту непожељних тема којима би медији требало да се баве управо империја „Газде“ и његов лик и дело. Тодорић је, и поред детаљног разоткривања свега што у Хрватској представљају он, његова породица и империја коју је изградио, „државни пријатељ број 1“ његове лијепе домовине. А као такав, разуме се, не може бити сумњив и пошто није сумњив, није занимљив за медије. Ова дедукција стоји једино на папиру, покушава својим филмом да докаже Јуричан. Иако упорно говори како „Газда“ није филм о Тодорићу већ о Хрватској, њеној привреди, политичком устројству, а на крају и њеним, како рече, симболима, ово ЈЕСТЕ и то најпре јесте, филм о Тодорићу. Не треба се заваравати да публика жели да гледа овај филм како би се мучила да проникне у скривене нијансе ауторових порука и алегорија. Не, желели су причу о Газди и добили су је. Она је ишла чак довољно дубоко уназад. Породица Тодорић је свог правог патерфамилијаса имала у оцу Ивице Тодорића Анти Тодорићу, који је био изданак прабизнисмена из екс-Југославије, комунистички Газда с лепљивим прстима због којих је завршио и у затвору. Али темељи империје су успешно постављени без обзира на затворску анегдоту социјалистичког хрватског тајкуна. По изласку и апса ти су темељи финансијски грађени успешним „бизнисом“ Анте Тодорића са цвећем. Иако је по служењу казне био наводно тек обични ексробијаш без посла и перспективе, он је без проблема подигао неопходни кредит за цвећарски посао и за кратко време је заузео позицију главног снабдевача цвећем целе земље. То с ексклузивном позицијом на тржишту у ономе чиме се баве је омиљена стратегија Тодорићевих с обзиром на то да се кроз читав свој тајкунски минули стаж и млађи Тодорић управо тако односио према ривалима. Државни моћници из сенке су сасвим отворено подржавали његово протежирано надјачавање, па и уништавање, конкуренције. Посебно се то односи на период последњих неколико година током којих је „бизнисмен“ Тодорић постао предузетнички лидер и моћник хрватске привреде ширењем ланца самопослуга испрва с етикетом „Идеа“, а онда и проширењем с „Меркатором“ захваљујући чему су у већој или мањој мери на листи најприсутнијих трговинских ланаца на челним позицијама у свим земљама региона. Иако је изостао таблоидски приступ у позиционирању персоне Газде у овом документарцу, он није ништа мање него свеприсутна фигура приче филма.

Дискриминаторни однос Током три године рада на „Газди“ Јуричан и његови сарадници су били стално уверени у тмурну судбину њиховог филма пошто су наилазили, како тврде, на дискриминаторни однос надлежних. Иако их је формално финансирао Хрватски аудио-визуелни центар, средства која су добили од њега била су вишеструко мања од неопходног минимума за квалитетни завршетак рада. То је већ само по себи нека врста притиска. Како је филм ипак одмицао и добијао контуре, па и подршку неких људи који су били на његовој страни од почетка, и у потпуно независном контексту финансирања, тако су аутори дочекивани са организованим лепљењем етикета и негативних коментара на рачун, најпре, његове веродостојности. Јуричан каже да је и поред доброг пријема публике на недавној загребачкој премијери „Газда“ остао на позицији субверзивног екстрема из потаје. Сви велики хрватски дистрибутери су га, по Јуричановој тврдњи одбили, па је приказивање реализовано уз помоћ такозваних малих, односно независних дистрибутера. Исто тако ударни медији, посебно електронски, готово без изузетка игноришу „Газду“. До те мере да се чини да чак негирају његово постојање.

„Газда“, разуме се, посебно сада, после освајања заслуженог фокуса пажње јавности, и те како постоји. Он је директна и смишљена критика актуелног бруталног посттранзиционог капитализма који своје неолибералне, глобалистичке пипке шири кроз читаво друштвено ткиво. И разара га. Мегаломански апетит Тодорића и његово безобзирно тлачење раје која му се налази на платном списку (наводно преко шездесет хиљада душа) омогућено је и то у најбујније егоистичном и халапљивом капацитету протагонисте из наслова. Хрватски, може се заправо рећи и балкански, Баја Патак број један, током година само је од разлике истинске вредности рада коју десетине хиљада упослених радника улажу у његову фирму и цене коју им је он признавао и исплаћивао згрнуо замашно богатство. Чисти брутални капитализам у свом изворном облику на делу је био код Тодорићевих још од времена СФРЈ. Данас је далеко агресивнији и награђен је разним смицалицама које им дозвољава, па чак својим инструментима и обезбеђује државни апарат (прича у филму о „изгубљеним“ документима у наводном процесу против Тодорића). Пирамиду државне корупције баш захваљујући причи о „недодирљивом“ Тодорићу пред камерама сниматеља „Газде“ објашњавају чак и бивше политичке велике „зверке“ Хрватске, у које се свакако најпре убраја Стипе Месић као најпознатије „угледно“ политичарско име. Низ је прошлих и неких актуелних, мада мањих, ликова из политичке структуре Хрватске пристало да проговори у објектив Тодорићевих сниматеља. Али Тодорић, наравно, није. И то је заправо једина значајна замерка ауторима филма. Недостајање те стране приче у ма каквој форми лоша је ствар за балансираност овакве приче. Тодорић је иначе природно обдарен за откривање и потом избегавање било каквих замки, посебно новинарских. Вешт манипулатор је изостанком из овог филма остао у сенци, као енигматична личност из највиших сфера политике и привреде, из сфере великог новца, довољно великог да се њим много лакше вуку конци чак неких најзначајнијих државних одлучивања, на шта у потконтексту и алудирају творци овог документарца.

Ко је и какав је Тодорић као газда зна, на њихову жалост, и неколико хиљада радника ланца „Идеа“ код нас који, посебно, кажу, после припајања „Меркатора“ Тодорићевој пословној империји, доживљавају још лошије дане с платама мањим од двеста евра и мизерним додацима и радним привилегијама. Његова стручна и самоуверена мудровања о стању светске и ове балканске привреде, присутна у јавности годинама, па самим тим делом и у овом филму, имају препознатљиви тон ригидног, бескрупулозног и егоистичног послодавца који нема илузије о приоритетима и колико у њима раја треба да учествује не би ли се његово царство непрестано увећавало. Тај систем тајкунског капитализма својствен примитивним срединама и од њихове стране корумпираним државама и те како нам је познат пошто је с демократском „слободом“ одавно инсталиран од сличних махера и код нас. Отуда је „Газда“ врло комуникативан филм и општеобразовно штиво и за нашу публику. Једина је разлика што се наше газде другачије презивају. Додуше у случају запослених у испоставама његове империје код нас, и то је исто.