Немамо великог писца који се није мешао у политички живот Србије!

СИЛА ПОЛИТИКЕ vs ЛЕПОТА КЊИЖЕВНОСТИ

Представљена књига др Зорана Аврамовића Књижевници и политика у српској култури1804–2014 – Лепа душа и Јанусово лице политике (издање Православне речи)

Пише Мила Милосављевић

У српској култури утемељена је традиција блиске везе књижевника (књижевности) и политике почетком XIX века. Са стварањем српске државности, књижевници су се уплитали у политичке ствари друштва. Да ли су то чинили као функционери политичких странака, државни чиновници или као слободни мислиоци о јавним проблемима друштва и државе, није од већег сазнајног значаја“, рекао је др Зоран Аврамовић на представљању своје нове књиге Књижевници и политика у српској култури 1804–2014 – Лепа душа и Јанусово лице политике (издање Православне речи из Новог Сада).

[restrict]

Овој изузетно посећеној промоцији новог и комплексног дела познатог социолога, аутора неколико значајних књига из области друштвених наука и теорије културе, одржаној прошлог уторка у препуној сали Дома војске у Београду, присуствовале су бројне угледне личности – припадници шире друштвене, верске, културне и политичке сцене, међу којима и патријарх српски Иринеј, владика бачки Иринеј, министар културе и информисања Владан Вукосављевић…

Поред аутора, говорили су и академици Љубодраг Димић и Гојко Ђого, проф. др Драган Симеуновић и књижевни критичар Желидраг Никчевић.

Зоран Аврамовић је напоменуо да је књигу написао потакнут чињеницом да је однос између државе, политике, друштва и књижевника (књижевности), упркос обиљу разноликог искуства, те преплитања ове две друштвене делатности и њених актера остао недовољно расветљен у науци о књижевности, као и у социологији књижевности.

„То није предмет личних судбина нити игра духа и власти већ један друштвени однос који је током историје стварао одређене последице у животу појединаца, група и народа. Нема културе која не познаје овај однос. Српска култура је, међутим, по политичком ангажовању књижевника, особена у европском оквиру. Током два века било је сукоба и сарадње између књижевника или група књижевника око политичких вредности које су бранили или оспоравали“, рекао је Аврамовић, нагласивши да „ми готово немамо великог писца који се није мешао у политички живот Србије“, и да је то једна карактеристика српске културе коју тешко да ћемо наћи у другим друштвима. „Наша књижевност је специфична и особена. Верујем да ће ова књига бити пут ка нашем националном и нашем културном отрежњењу“, напоменуо је Аврамовић.

Говорећи о теми којом се аутор ове књиге бави, политиколог проф. др Драган Симеуновић је рекао да се и политика и књижевност боре за људску душу и теже томе да једна другу освоје. Политика силом, а књижевност лепотом. „Оне су на истом задатку, али их тај задатак доводи у стање сукоба, колико и сарадње“, навео је Симеуновић. „Ова књига управо о томе говори и она шаље поруку о вечитости борбе између књижевности и политике. Ово је, заправо, прва систематизована књига на тему односа књижевности и политике из које се може много тога учити и разумети.“

Према мишљењу академика и историчара Љубодрага Димића, ово дело проговара о широком тематском кругу питања у којима се могу сагледати друштвене, политичке и идеолошке супротности. Оно отвара и питања о односу слободе и стваралаштва, појединца и колектива, суочава наслеђено и модерно, јавно и приватно, уметничко и политичко, стварно и фиктивно.

Песник и академик Гојко Ђого сматра да је однос српских књижевника и политике неисцрпна тема. „Ово није само научно утемељено штиво о размирицама политике и књижевности већ и пропитивање колико се, кад и како тај однос уткао у историју српског народа“, рекао је Ђого представљајући Аврамовићеву монографију и додао да ,,различита схватања националног и државног питања данас су најдубља размирица наше политике, културе и књижевности“.

Књижевни критичар Желидраг Никчевића каже да је реч о по много чему изузетној књизи у нашој култури и књижевности, јединственом интелектуалном подухвату за који претпоставља да ће у нашој јавности имати разноврсни одјек. Пре свега зато што Зоран Аврамовић у овој књизи обрађује и осветљава веома деликатну тематску област. „Додир, прожимање, конфликт књижевног и политичког ангажмана је оно о чему се код нас много говорило и много говори, у чему смо сви помало стручњаци, али се зачудо о томе није писало, поготово не овако компетентно, утемељено, отворено, без заобилажења и калкулација, толико карактеристичних за већину овдашњих аутора. Овде се не прибегава никаквим алегоријама и псеудонимима већ се именује без оклевања. Зоран Аврамовић је социолог културе и он наравно проналази теоријске основе за своје истраживање. Напоменуо бих да је у овој књизи та теорија морала да засуче рукаве и да се позабави живим ткивом културе наше књижевности и политике и да прати пулсирање тог ткива које је веома рањиво, хировито, неуједначено и да у том двовековном српском распону пронађе и истакне законитости, извесну логику по којој и одмеравамо тај специфични лик српске књижевности“, закључио је Желидраг Никчевић, уредник овог издања.

Према Никачевићевим речима Аврамовићев приступ овом истраживању је веома свеж и врло провокативан, рад књижевника се овде сагледава из оштрих углова, са свим врлинама и бројним манама, а при томе он, колико год је то могуће, остаје објективан, не изоставља ни отежавајуће ни олакшавајуће околности , то јест продире што дубље у узроке трагике неспоразума и подела идеолошких, политичких, моралних, па и естетских. Јер – порука је ове књиге – без такве самосвести ни држава ни народ не могу лако да се усправе, не могу да испуне своју земаљску судбину.       

[/restrict]