Наталија Нарочницкаја – Срби и Руси једни од других непрекидно уче (други део)

Разговарао Стефан Каргановић

„Можда ће то зазвучати забавно либералима, и они ће се сигурно смејати што Руси непрестано сањају о томе како ће спасити свет, али чињеница је да је управо Русија – а не Америка – права микрокозма разноликости у свету. Не само зато што, имајући у виду њену пространу географију, у њој сусрећемо и протестантске заједнице, и православни живаљ – наравно као језгро – него наилазимо и на будисте и многобошце на далеком истоку, и сви смо сложни“

Париска филијала Института за демократију и сарадњу, аналитичког центра под руководством Наталије Нарочницкаје, налази се у једној од најелегантнијих четврти града, на сто метара од Кеј д’Орсеја, Министарства иностраних послова Француске. Једанпут месечно, у пространом салону те установе, одржавају се садржајни и отмени скупови које посећује crème de la crème париске политичке и интелектуалне јавности, где елегантно председава наша саговорница. На камину, у главној сали, стоји једна од њених личних драгоцености, слика деде – официра руске царске Армије из времена Првог светског рата.

Симболика те слике на аутора овог интервјуа оставила је дубок утисак.

У свакој прилици, радило се о излагању инспиративних идеја и нових тумачења на теме из историје и савремене културе, или само о декорисању радног простора – где год је то могуће – мадам Нарочницкаја је заступница великих и плодних синтеза.

Настављамо интервју из претходног броја.

Наталија Алексејевна, из свега тога, лекције Србима изгледају довољно јасне.

Да, наизменично држимо лекције једни другима. То што је преживела Србија нама је веома важна лекција јер се односи на судбину Словена у окружењу латинског Запада, и веома је поучна. Ми не престајемо да учимо једни од других.

[restrictedarea]

Јасно. Још једно питање. Русији је изванредно пошло за руком да на својој земљи измири православље и ислам под знамењем руске државне – или ако желите – империјске идеје. Међутим, видимо нажалост да се у Србији процес унутрашњих противречности и разлагања без престанка наставља. Какав је ваш савет Србима? Полазећи од руског искуства, како би они могли да саграде нешто налик ако не на велику, онда бар целовиту и јединствену земљу?

Наравно, припадам оним Русима који никада неће признати отимање колевке српске државности – Косова, или тачније Старе Србије. Тешко је поредити невелику Србију, сабијену у такав геополитички ћошак и огромну Русију, са свим њеним потенцијалом и пространством, и са концентрацијама муслиманског становништва прилично удаљеним од западних утицаја. Поред тога, за разлику од западних сила, од самог почетка Русија је организовала свој простор тако да омогућава несметан и упоредан развој различитих народа и вера. Велики руски историчар Кључевски својевремено је написао да је још у време кијевског кнежевства код нас настала права „хришћанска интернационала“. У принципу нама православнима је својствено да чувамо своје док смо истовремено пријатељски и неагресивно настројени према другима.

У Русији то искуство је јединствено, и ми смо се, на пример, заједно са Татарима тукли против Наполеона. Или за време Велике смуте, када су Пољаци ушли у Москву и оскрнавили кремаљске храмове. Још тада, сећајући се времена Ивана Грозног, Татари су, без икакве принуде, у Казану сакупили људство и средства како би пошли у помоћ Пожарском. Знали су да у том православном царству имају своје место, и то врло достојно место. Заједно са њима одбијали смо нападе Наполеона, затим Хитлера… То је пример за свет.

Знате, могла бих и ово да вам кажем. Можда ће то зазвучати забавно либералима, и они ће се сигурно смејати што Руси непрестано сањају о томе како ће спасити свет, али чињеница је да је управо Русија – а не Америка – права микрокозма разноликости у свету. Не само зато што, имајући у виду њену пространу географију, у њој сусрећемо и протестантске заједнице, и православни живаљ – наравно као језгро – него наилазимо и на будисте и многобошце на далеком истоку, и сви смо сложни. Русија је изузетна као свет за себе, са фантастичним контрастима између култура и развојних ступњева – све на истој територији. Русија живи истовремено у деветнаестом, двадесетом и двадесет првом веку, имамо и вечну залеђеност и пустињу, врхове културе, али и страшне архаичности, па чак и неотесаност. Врхунска достигнућа технологије и заосталост. Незамисливо богатство и средњовековна беда… Зато смо способни да схватамо проблеме и у страћарама и у дворцима. Као што је писао Блок, нама је све познато и блиско. То је уједно и тешко бреме, та разноликост која нам не допушта да примењујемо исти аршин, исту доктрину свуда на нашој територији, али је такође пример целоме свету како је могуће живети већ хиљаду година. И не спремамо се да умремо, ако могу тако да се изразим…

Наравно да не! Ваше посете Србији најчешће нису дуже буквално од магновења. Када ћемо вас опет видети?

Мислим да ће сада, када су наше „фазе“ ближе него икад, и изазови и отпори бити већи. Међутим, наше дружење, заједнички пројекти и конференције, требало би да се умноже. Биће још много историјских истраживања и издања. Сањам о томе да отворимо заједничку интернет презентацију где би припадници интелектуалне заједнице могли да се састају и да размењују ставове, размишљања, тумачења догађаја око нас… Никада нећу заборавити моју посету „под бомбама“ 1999. године и све упечатљиве и мање упечатљиве тренутке које сам овде доживела. Од тада долазим скоро сваке године. Уверена сам да су и пред нама тренуци који неће нимало заостајати по упечатљивости.

Дај боже! Хвала вам и желим вам успеха у раду.

[/restrictedarea]