Наставак избора другим средствима

ПРЕТИ ЛИ АМЕРИЦИ ГРАЂАНСКИ РАТ?

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Да се којим случајем бивши амбасадор Русије у Србији Александар Конузин затекао на неким од демонстрација либерала против Доналда Трампа у САД, сасвим је могуће да би збуњен, као ономад у Београду, питао: „Има ли овде демократа?“

Ако садашње демонстрације у САД због победе Доналда Трампа на председничким изборима представљају врхунац прогресивизма, либерализма и антифашизма, онда се може закључити да ништа не показује да сте ватрени антифашиста боље него пребијање неистомишљеника. Бројна и брутална пребијања Трампових присталица чији смо сведоци ових дана широм Америке дело су „шачице провокатора“ и „радикалних елемената“ у оквиру ширег „прогресивног“ и „мирољубивог“ покрета који је изашао на улице не из мржње према Трампу и ономе што он представља него из страха од онога што тај „мизогини фашиста, расиста и ксенофоб“ може да учини „њиховој“ Америци и нашем свету. Пароле попут „Силујте Меланију“ (Трампову прелепу супругу) која је виђена у Вашингтону, или свеприсутни позиви на убиство демократски изабраног председника који су преплавили и виртуелни и реални свет нису централни део покрета „Није мој председник“ (Not my president) већ његова маргина. У ово бисмо још и могли да поверујемо када испољавање агресивности и мржње не би било опште место и у етаблираним медијско-политичким гранама Демократске странке, односно света блиског Клинтоновима. Тако главни политички коментатор левичарског и прогресивног Слејта Џамел Буи под насловом „Не постоји добар Трампов гласач“ пише да је „свака забринутост, гнушање и морална емпатија зарад одбране Трампових присталица – који су гласали за расисту који је обећао расистичке резултате – перверзија која се граничи  одвратношћу“. Ово није став „с улице“. Ово је део текста човека с именом и презименом, човека одређеног угледа који ради за магазин с одређеним угледом у власништву „Грејем холдингс компани“, оснивача и до пре три године власника Вашингтон поста и Њузвика. Када неко с такве позиције и с таквим утицајем себи дозволи да јавно злим назове скоро 60 милиона људи, то није ништа мање злочин од мржње коју су током геноцида у Руанди ширили новинари „Слободног радија хиљаду брежуљака“ (Radio Libre des Mille Collines) због чега су осуђени на драконске казне пред Хашким трибуналом. Шта онда очекивати од обичних људи на улици? Да прогресивно и демократски силују Меланију, а Доналда убију, а ако се већ не домогну њих, онда макар њихових присталица.

[restrict]

СЦЕНА ЈЕ ПРИПРЕМЉЕНА Стање у САД врло сликовито описује бивши главни стратег у Канцеларији за антитероризам Стејт департмента Дејвид Килкулен који каже да се ради о „предустаничком стању“. „Мислим да ово с чиме се данас суочавамо представља нешто што бих описао као ’протопобуну’. Сви састојци су ту и када би неко знао шта треба да се ради, могао би врло лако да формира ефикасан покрет“, рекао је он.

Професор на Универзитету Конектикат Питер Турчин је, анализирајући револуционарне устанке током историје, закључио да пред побуну морају постојати три социјална услова – бројчано повећање елите, смањење животног стандарда маса и висока државна задуженост. На основу овог модела, по његовом мишљењу, до побуне и насиља у САД могло би доћи 2020. године. Када је крајем 2012. износио ово предвиђање, Турчин није могао да замисли колико се историја убрзава и да би до немира и насиља могло доћи и раније, у великој мери због победе аутсајдера на председничким изборима и урушавања система. Први његов услов је испуњен и САД у том правцу иду већ неко време пошто се број милијардера у последњих тридесетак година удесетостручио (1987. их је било 41, а 2012. чак 425). Поред овог повећања, он упозорава и на раздор у владајућој елити између индустријалаца и финансијера. У финансијском смислу то су, на пример, индустријалци браћа Кох (блиски Републиканској странци, али нису отворено подржали Трампа) и финансијер Џорџ Сорош (ментор Хилари Клинтон). Други је, такође, у напредној фази – тренутно у САД 46 милиона људи живи у сиромаштву, а 12 милиона домаћинстава је у опасности од глади. И за трећи услов би се могло рећи да је практично испуњен, пошто је јавни дуг у новембру ове године достигао 19,8 билиона, односно 106 посто БДП-а, и убедљиво је највећи од краја Другог светског рата (1945. износио је 113 посто БДП).

Међу другим предусловима за избијање грађанског рата стручњаци издвајају губитак поверења, како међу грађанима, тако и грађана према држави. Према Независном истраживачком центру НОРЦ са Чикашког универзитета, који се питањем међусобног поверења бави од 1972. године, тада је на питање да ли се већини људи може веровати потврдно одговорило 45,7 посто, а одрично 49 одсто испитаника. У истом истраживању 42 године касније, 2014. је на питање о поверењу потврдно одговорило 30,7, а одрично 63,7 процената испитаника. Ово су укупни резултати за САД, а разлика у појединим државама је још драстичнија. Тако је, рецимо, у државама Средњег запада, попут Небраске, Канзаса или Ајове, 1972. поверење у друге људе имало више од 60 посто испитаника, док је у последњем истраживању тај проценат пао испод 30 одсто. Синиша Малешевић, професор социологије на Универзитету у Даблину и аутор књиге Социологија рата и насиља, наводи да је губитак међусобног поверења један од првих трауматичних корака ка рату. Он указује и да већина грађанских ратова избија после губитка поверења у власт, посебно у снаге реда, што је сада несумњиво случај са САД. С једне стране, мањинске заједнице и лево крило политичког спектра не верује обичним полицијским снагама што показују насилне демонстрације које су избијале широм САД због полицијских убистава црнаца и покрети попут „Животи црнаца су важни“ (Black lives matter). С друге стране, десно политичко крило је изгубило поверење у ФБИ због његове политизације у оквиру скандала с мејловима Хилари Клинтон и већина људи сада ФБИ сматра „тајном политичком полицијом“. Бивши аналитичар Службе за унутрашњу безбедност и стручњак за америчке „народне милиције“ Дерил Џонсон указује да је „после Фергусона (полицијског убиства Мајкла Брауна августа 2014) дефинитивно дошло до ерозије поверења јавности у снаге реда и на десници, и на левици“. Слично је и са централним властима у Вашингтону у које је, према истраживању PEW центра, 1958. године поверење имало 73 посто грађана, док је тај проценат 2015. пао на свега 19.

Стручњаци указују и да Америци данас не мањка оних који би учествовали у грађанском рату и да он не би био ни налик оном из 19. века када су се сукобљавале јасно дефинисане стране. Килкулен наводи да би број различитих група и сукобљених страна у евентуалном новом америчком грађанском рату био подједнако велики и конфузан као што је то случај у рату у Сирији. Сличну слику даје и стручњак за америчке милиције Бил Фултон који сматра да међу 1.360 радикалних милиција и антивладиних организација, колико је процењено да их је било у САД 2012. године (2008. та бројка је износила 149), најмање њих 170 су „наоружане, насилне организације које би биле спремне да отворе ватру на федералне власти“. Међу њих он сврстава криминалне банде попут МС-13, црначке националистичке групе, беле расисте, суверенисте и друге. Килкулен са своје стране подсећа да у САД сада постоји „генерација од око два милиона људи који су се борили у Ираку и Авганистану“. Пуковник морнаричке пешадије Дејвид Кувијон, на почетку америчке окупације Ирака управник провинције Васит, указује на опасност коју представља чињеница да су криминалне банде своје чланове слале у војску на „усавршавање“. „Градске банде слале су људе у војску да добију борбено искуство, борбену обуку, логистичку обуку и они су се вратили кући и своје нове вештине употребили за побољшавање метода својих банди“, навео је Кувијон. Ово потврђују подаци ФБИ који је у извештају 2011. навео да у земљи има 1,4 милиона чланова банди, а да су се чланови 53 криминалне организације инфилтрирали у све родове војске. „Чланови банди представљају јединствену претњу за припаднике снага реда због својих посебних вештина у баратању оружјем и борбеној обуци, као и због могућности да своја знања и искуства пренесу на остале чланове банде“, наводи се у извештају ФБИ о претњи коју по државу представљају банде. Свако ко има основно знање о ратовима у бившој Југославији сетиће се да су паравојне формације на свим странама предводили управо људи из криминалног миљеа од Аркана, Гишке и Белог, преко Јусуфа Јуке Празине, Машана Топаловића Цаце и Рамиза Делалића, до Младена Налетилића Туте и Винка Жуљевића Клице.

 

ЉУБИЧАСТА РЕВОЛУЦИЈА И поред свега овога поставља се питање да ли је грађански рат у САД озбиљна могућност? Интересантан одговор даје амерички новинар Роберт Еванс наводећи да сваки пут када у својој глави покуша да одбаци ову идеју, он се присети своје посете Украјини, где „до момента када је почела пуцњава скоро нико није мислио да је грађански рат заиста могућ“. С обзиром на то да су извођачи радова исти, не треба сумњати нити у њихове мотиве, нити у њихову успешност. Главни и најуочљивији и у овој причи је, наравно, Џорџ Сорош који директно или индиректно контролише чак 187 невладиних организација (колико их је побројао конзервативни активиста Рич Свајер) укључених у „свенародни“ покрет против Трампа. Списак не укључује његове верне пудлице из „уметничке трупе“ Пуси рајот које су промптно реаговале и направиле њима својствен вулгарни и одурни спот. Главна чланица ове групе Надежда Толоконикова изјавила је тим поводом у интервјуу за Њујорк тајмс да би, у складу са „демократским начелима“, Трампа требало „дисквалификовати“.

Чим је, дакле, проглашена Трампова победа на изборима, већ припремљене Сорошеве организације започеле су политичке операције с циљем да се спречи формални долазак новог председника на власт. Овако брзо реаговање било је могуће јер је Сорош већ озбиљно припремио терен у САД финансирајући, на пример, раније са 33 милиона долара насилне демонстрације у Фергусону, како је у јануару 2015. писао Вашингтон тајмс. Покренута је „Љубичаста револуција“, како ју је назвао амерички новинар Вејн Мадсен, због тога што су се Бил и Хилари Клинтон јутро после избора појавили обучени у љубичасто што, како су објаснили, представља „спајање плаве демократске Америке и црвене републиканске Америке у љубичасту“.

Главна снага иза протеста је Сорошева невладина организација Мувон (MoveOn) која је у среду 9. новембра, одмах после објављивања резултата, позвала Американце на протесте у свим градовима и која се својим утицајем отворено хвали у саопштењу издатом предвече тог дана: „За мање од два сата од нашег позива, активисти Мувона су организовали више од 200 скупова широм земље и њихов број наставља да расте.“ То је била тек прва назнака да би „спонтани“ протести у ствари могли бити озбиљно финансиран и организован пројекат припремљен унапред. Колико је све спонтано, а колико организовано најбоље показује случај Портланда где се, према подацима о ухапшеним демонстрантима које је објавила полиција види да од укупно 112 особа 34 уопште нису из државе Орегон, а да њих 35 нису локални бирачи. Слична је ситуација била и са претходним нередима у Шарлоту, где према полицијским подацима 70 посто ухапшених нису били из Северне Каролине. Најсмешнији је, ипак, покушај магазина Ју-Ес-Еј тудеј да демонстрације у Вашингтону прикаже као потпуно спонтан скуп „обичних људи“. У свом тексту од 12. новембра они су интервјуисали троје „обичних“ демонстраната, до којих су дошли „случајним узорком“, студенткињу Јонг Јунг Чо, наставника Фила Редера и универзитетску професорку Кери Винтер, која им је изјавила да демонстрације нису „с предумишљајем“. Новинари сајта Зиро хеџ нису били лењи и провукли су њихова имена кроз базу података о мејловима Демократске странке коју је објавио Викиликс. Тако испада да је „обична“ Јонг Јунг Чо координатор организације „350 екшн“, блиске Демократској странци а коју финансира Сорош, да је Фил Редер активиста Демократске странке из Ајове (од Ајове до Вашингтона има око 1.500 километара) који је активно учествовао у Обаминој кампањи 2008, док је Кери Винтер професорка са универзитета у Бафалу (око 650 километара од Вашингтона) која се бави „родним питањима и феминизмом“.

Највеће демонстрације, међутим, планирају се за 20. јануар у Вашингтону, када би требало да Трамп буде званично инаугурисан и да положи заклетву. С обзиром на то како је кренуло, може се очекивати да ће до 20. јануара покрет против Трампа нарасти и достићи значајне размере, те да демонстрације у Вашингтону, ако се до тада нешто друго драматично не деси, могу бити прилика за озбиљно насиље. До сада је дан инаугурације био прилика за радост и понос америчке нације, прилика за прославу њихове демократије и државности. Ове године може бити прилика за најгоре грађанске нереде које је ова земља доживела од прошлог грађанског рата. Подсетимо, „затуцани расисти и фашисти“ нису организовали никакве протесте када је у Белу кућу улазио Афроамериканац Барак Обама или било ко други. Прогресивци и заговорници толеранције и демократије сада планирају да Трампа спрече да ступи на дужност. Ако до овога дође, није нереално очекивати да ће се фанатичним Сорошевим либералима супротставити љубитељи другог уставног амандмана који гарантује слободу ношења оружја и који осећају да су изгубили све што су могли, па им преостаје само да се боре за спас Америке.  

[/restrict]