НАГРАДЕ „ПЕЧАТ ВРЕМЕНА“ УРУЧЕНЕ ДОБИТНИЦИМА

Печатово годишње признање за стваралаштво – награде „Печат времена“ за науку и друштвену теорију и „Печат времена“ за књижевност – које су ове године, као што је познато, добили Миломир Степић за књигу Геополитика – Идеје, теорије, концепције (Институт за политичке студије, Београд, 2016), Лабуд Драгић за роман Кукавичја пилад („Српска књижевна задруга“, Београд, 2016) и Мирослав Максимовић за збирку поезије Бол („Чигоја штампа“, Београд, 2016) – лауреатима је уручено прошлог петка, на свечаности приређеној у београдском Звездара театру.
Добитницима награде „Печат времена“ признање је припало за дела објављена у 2016. години, а према пропозицијама за награду: додељује се најбољим ауторима, односно књигама, објављеним у претходној години, и чији су уметнички домети значајно обележили домаће књижевно стваралаштво, те области друштвено-историјских, културолошких, филозофских и ширих теоријских истраживања.
У складу са жељом оснивача и покровитеља награде, признања се увек уручују 12. маја, на Дан Светог Василија Острошког. Сада је то учињено седми пут заредом.
Овом догађају, за српску културу без сумње репрезентативном, присуствовали су бројни угледни гости, истакнута имена друштвеног, политичког, верског, дипломатског, културног и научног живота наше земље. Његово преосвештенство владика бачки господин Иринеј Буловић био је наш драги гост, а међу онима чији је долазак такође учинио овај догађај још свечанијим били су и министар рада и запошљавања Александар Вулин, др Војислав Коштуница, академици Гојко Ђого и Душан Ковачевић, привредници Војин Лазаревић, Милан Беко, проф. др Јован Душанић… Додели признања присуствовали су и претходни добитници „Печата времена“ – Матија Бећковић, Мило Ломпар, Славица Гароња, Владимир Кецмановић, Слободан Вуковић…
О награђеним делима и њиховим ауторима говорили су председници два жирија – др Радован Радиновић (жири за награду у области науке и друштвене теорије) и др Јован Попов (жири за награду у области књижевности). Њихове беседе нашле су се на странама прошлог (470) броја нашег листа. У овом „Печату“ објављујемо беседе добитника награде, као и поздравну реч главног уредника „Печата“ Милорада Вучелића, који је добитницима и уручио признања (повеља и новчани износ од 500.000 динара).
[restrict]

МИЛОРАД ВУЧЕЛИЋ

Неуморно је наше духовно племство

Драги пријатељи, данас, на дан Светог Василија Острошког – слава му и милост, седми пут заредом, добитницима уручујемо награде Печат времена. За наш лист, који је зашао у десету годину свог постојања и утицаја на јавној и медијској сцени Србије, ова поменута бројка – седма година континуираног трајања нашег признања за национално културно-уметничко и научно-друштвено стваралаштво – извесно је и повод да се осврнемо на њене почетке. Тачније речено, да се, уз високу меру самосвести и поноса, осврнемо на циљеве који су у темељима Награде Печат времена чврсто постављени, и све до данас доследно брањени и поштовани. Колико доследно – просудићете по овогодишњем избору дела награђених овим признањем.
Иако је немалом делу јавности, посебно нашој лојалној читалачкој публици, познато оно што, када је реч о Печату времена, увек, па и у прилици његовог уручивања, неуморно и задрто понављамо – нагласићемо и сада: Ми, оснивачи ове награде, у исходишној замисли, наумили смо да признањем издвојимо из годишње издавачке продукције дела која су важна за националну културу, која са нашом традицијом, историјом и уопште са нашом духовном ситуацијом – у овом времену и минулим временима – имају јасне везе и непосредне додирне тачке.
Због чега је ово тако важно, и због чега се постављени критеријуми морају наглашавати као да се веза са националним не подразумева? Одговор није компликован: наше време, наиме, није ни јединствено ни одлучно у одбрани принципа и захтева какви се у одлучивању о Печату времена уважавају као неупитни. То је тим чудније јер ми као нација ни данас, као ни у прошлости, нисмо бивали затечени као практиканти уживања у лагодној доколици и пребирању по идиличним животним приликама и подстицајима, већ смо, напротив, бивали и бивамо смештени у ситуацију вечитих притисака и претњи које су по карактеру такве да могу да угрозе и сам наш опстанак. Овде, како искуство сведочи, ређе расту генерације којима је суђен живот мира и спокоја, стасавају чешће оне које, бар „на пола века“, ратују, боре се и гину!
Нећу се овог пута извињавати онима који имају примедбе на нашу изричиту окренутост националном наслеђу у најширем смислу те речи, најпре зато што она није тако „изричита“ да би се могла сматрати искључивом и негативно одређујућом према другима, већ је само доминантна колико то иначе у оваквим условима – у сред борбе и стрепње за опстанак – могу бити, и пожељно је да буду, доминантни – самосвест и самопоштовање!
Потом – нећу се извињавати јер те примедбе и не сматрам добронамерним, и одговарам им уверењем да се без утемељености у властитој традицији не може ваљано учествовати и корачити ни путевима других култура и традиција.
Вратимо се награди. До сада, Печат времена је, укључујући и овогодишње лауреате, добило 18 врхунских стваралаца.
Дела која су награђивана и ова која су сада награђена, сва без разлике испуњавају поменуте задате критеријуме. Наглашавамо да су муке жирија из године у годину једнако озбиљне и тешке – бројност дела која задовољавајући наше захтеве и конкуришу за награду није безначајна.
Даље, то значи да је жив, моћан и делатан (према неким наговештајима све делотворнији и све гласнији и снажнији) тај национални стваралачки корпус, чија снага и самосвест не јењавају чак и сада када их општа духовна ситуација нимало не фаворизује, већ – напротив – тежи да их скрајне и потпуно утиша. Неуморно је наше духовно племство, оно које нас истрајно подсећа да је духовна и културна вертикала пропорционално одлучујућа за један народ, да је она у пропорционалној сразмери са свим другим моћима нације, дакле и оним које су привидно од ње веома удаљене.
Промишљајући актуелне прилике у српској култури један од претходних добитника Печата времена, реч је о књижевном добитнику, недавно је јавно изнео запажања која вреди сада поновити: „У једном делу елите појавила се рајетинска послушност према силницима који су покушали да нам наметну колонијални статус. Ту је и стокхолмски синдром: усвајање и оправдавање разлога надмоћних непријатеља.“ Уз ово промишљање ранијег лауреата Печата времена иде и његов разумни закључак: „Напредовање по цену радикалног раскида са традицијом самоубилачка је лудост.“
Ово све говорим првенствено зато што се чини да је одговор на многа тешка питања заправо ипак мање компликован него што би се овако, намах помислило. Желим да кажем: извесна племенита заштита и обећање доброг пута и у највећим недаћама ипак постоји, јер – сви „мракови“ су мање густи, сва су поменута питања лакше решива уколико се окренемо и том окриљу и заштити једног утврђења, које је идентитетско, које подразумева да су наше тврђаве и бедеми који нас могу чувати већ одавно изграђени и расути у наслеђеној култури и историји. Неће нас потпуно заштитити од силника и мрзитеља, али ће нас то искуство и знање учинити јачим и паметнијим у судару са њима и одбрани од њих. Да ли нам наши „пријатељи“ управо зато саветују да се оканемо наше идентитетске матрице? Вероватно одговор знате или га наслућујете.
Данас овде можемо рећи и да су неке од добро трасираних и утабаних стаза које нам могу помоћи у том путовању и препознавању наше праве идентитетске куле управо дела која смо наградили Печатом времена.
На крају, још да кажем и веома охрабрујућу и важну „комерцијалну“ чињеницу: једна од књига награђених Печатом времена управо је доживела седмо издање. Вест је дакако прворазредна, јер – толико о месту које је судбина посредно доделила и овој нашој награди, па дакле и њеном смислу и „споразумевању“ са временом и његовим духом. И нашим новим добитницима морам да пожелим управо то – поновљена издања њихових књига, а видимо да ћемо као „црту“, као пожељни „стандард“ за број поновљених издања за добитнике Печата времена поставити управо ту лепу бројку – седам!

Миломир Степић

Време је да се утемељи српска геополитика

Поштовани пријатељи Печата!
Почаствован сам овом наградом, тим пре што књиге из области научне геополитике и њихови аутори обично не добијају награде. Јер геополитика је немилосрдно директна, огољујује непријатне истине, ствари назива правим именима, по правилу је „политички некоректна“, непожељна за идеолошко-партијска застрањивања и непријатељ псеудонаучног лицемерја. Она понире у суштину суровог надметања за простор, које се наставља све већом жестином. Стога, пре би се могло рећи да према геополитици и даље постоји одбојност, отпор, неповерење, негирање… Ослобађање од тога подсећа на сизифовско, поново и поново – вечно – гурање стене уз брдо. И баш када се помисли да је геополитика досегла заслужену рехабилитацију и реафирмацију, да се коначно схвата њен значај и неопходност, запрети јој нова опасност – да постаје и све и ништа, огрнута наднаучном мистификацијом или пак суочена са тривијализацијом у поплави анализа и аналитичара, те осуђена да је промовишу они који су, како би рекао владика Николај, „ненаучени већ постали учитељи другима“.
Геополитичка мисао и пракса имају дугу историју. Али као наука геополитика се развија једва једно столеће, меандрирајући између магловитих схватања специфичне међузависности географских и политичких појава и процеса, до неслућене ерупције и нацистичке злоупотребе, потом вишедеценијске стигме, илегале и мимикријског појављивања, те постхладноратовске ренесансе и данашњег рационалног уважавања. У породици „старих“, одомаћених наука геополитика је дочекана као сваки дођош – са ниподаштавањем и подсмехом, али и зебњом. Нешто „новије“ науке биле су још немилосрдније и, ваљда у страху да не изгубе свој некада и неутемељен ексклузивитет, настојале су да геополитику и даље (за)држе у стању хибернације.
Не може се рећи да и сама геополитика није крива за своју судбину. Дуго је била заробљена „у лудачкој кошуљи“ физичкогеографског детерминизма (извитопереног чак и у екстремни, вулгарни географизам), што је било не само ненаучно и теоријски-практично спутавајуће већ и идеално за критику, па и критизерство ненаклоњених. Географски посибилизам учинио јој је велику услугу, разобручио њен развој и остао истинска брана чак и постмодерном географском нихилизму, тј. технодетерминизму. Данашња геополитика ушла је у фазу зрелости, прераста статус научне дисциплине и постаје потврђена, по мом суду, самостална наука. Нема сумње да она поседује аутентичну теоријску основу, оформљен појмовно-категоријални апарат, јасан предмет, задатак и циљ проучавања, разрађену истраживачку методологију, све бројније дисциплине и субдисциплине, те незаобилазну друштвену улогу. Она је динамична, авангардна, слободномислећа, способна да понуди одговоре на питања која су нерешива за друге науке, представља јерес за наслеђене догме и доводи у питање недодирљиве ауторитете и клишее, али она није самодовољна, нити супернаука. Управо отвореност, транснаучност – првенствено географско-политиколошка – јесте њено кључно својство и предност.
Геополитички начин мишљења и делања животно је важан – од глобалног до микрорегионалног нивоа. Сведоци и невољни учесници смо епохалног преобликовања светског система – за релативно кратко време из биполаризма, кроз апсолутни униполаризам, до садашњег релативног униполаризма који се ближи крају. На прагу је мултиполаризам, а и он ће брзо прећи у како-тако равнотежни, нови, назовимо га мултиполарни биполаризам. Мењају се, очигледно, традиционалне геополитичке парадигме. Пред геополитичком науком је изазов да трага за њиховим смислом. У арени су ранији, али и нови глобални геополитички актери. Сви препознајемо и фасцинирани смо Кином, али одбијамо да прихватимо исламски свет као субјекта светских послова у 21. веку. Не настаје ли нови, глобални, тј. исламски Heartland, који преузима улогу од оног класичног, евроазијског?
Где је Балкан у новом геополитичком обрасцу? Он сигурно неће изгубити улогу „верига света“, „земље у процепу светова“ и „евроазијске карике“, те сигурно неће постати „досадно место“. Нема сумње да ће на Балкану српске земље и даље бити простор где се укрштају вектори великих и регионалних сила, стварајући „балкански геополитички чвор“. Стога је крајње време да се утемељи српска геополитика. Српској геополитици предстоји још дуг пут да од рефлексног „одбрамбеног механизма“ постане системски и дугорочно профилисана пракса, те призната, прихваћена и академски позиционирана наука. А да би се утемељила аутентична српска геополитичка школа, заснована како на постулатима светске геополитичке науке, тако и на српској географској, етнографској, историографској, правној, политиколошкој и војној баштини – требало би да се њоме систематски баве најмање две-три генерације. Била би то идеална, али неадекватна, екстензивна опција. За њу немамо времена, будући да смо суочени са питањем опстанка. Српско геополитичко размишљање и чињење мора бити хитрије и офанзивније, а њихов просторни оквир никако само Србија, већ српске земље у целини. Не заборавимо: српско питање је геополитичко питање!
 

О Св. Василију
Острошком 2017. године

Мирослав Максимовић

Златни печат

Печат кнеза Стројимира најстарији је материјални доказ о постојању српске државе на Балканском полуострву. Потиче из друге половине 9. века, а у српску државу вратио се – и данас је у сефу Историјског музеја Србије – отприлике у исто време када је у њој покренут недељник Печат, чијој свечаности присуствујемо.
Печат кнеза Стројимира израђен је од злата. У то време људи су злато уграђивали, или су од њега градили темељне симболе свога постојања и напретка. Злато је више било средство трагања за смислом, него предмет похлепе.
Такав однос људске цивилизације и злата сажет је у миту о златном руну. Група несавршених људи чини – јуначким подвизима, лукавствима, суровостима (уобичајеним у оно време) – херојска дела којима доказује своју посебност, свој идентитет. Златно руно није било потребно Јасону да би се обогатио, него да би доказао, себи и другима, да је оно што јесте.
Другачији однос људи и злата дат је у причи о златном телету, коју су мајсторски актуелизовали Иљф и Петров. Ту је злато предмет жудње, ниских страсти, изазива похлепну себичност, његов сјај заслепљује људе и не даје им да виде било шта друго.
Данас, печати се праве од дрвета, са гуменим изгравираним делом. Међутим, суштински печат данашњег времена такође је направљен од злата – као и онај кнеза Стројимира – али од злата златног телета. Оно је тај печат. Постављено је као мамац, али га Мојсије не може распршити у прах, јер је виртуелно: данашња манипулација златним телетом нуди само варку, варљиви сјај нечега што се сваког часа, на берзама, може претворити у блато – да би се опет морало трчати за златом које ће варљиво засјати у светлој тржишној будућности. У суштини, злата и нема. Данашњи Јасон иде с краја на крај света због маркетинга, и да би успут некога опљачкао.
Другим речима, злато и смисао више нису повезани. Какав смисао, какви бакрачи! – каже ово време – тржишна трка је и циљ и смисао човековог рада и постојања.
Зато је природно да ни поезије нема на обзору данашњег времена. Оно нема ништа против ње. Напротив. Никоме не пада на памет да књиге поезије забрањује, да песнике хапси или, не дај Боже, убија. Може да пише ко шта хоће, како хоће и колико хоће. Може то и да објављује, ако има новца за штампу. Ако нема – нека се задужи, вратиће дуг кад прода књигу и још ће му остати за хлеб. Не може да прода! Па, зашто онда то ради!? Зашто неко нешто ради ако зна да не може да заради?
Збиља, из визуре данашњег времена, потпуно је нејасно зашто песника још има, осим у лудницама. Како фини механизми тржишта, много ефикаснији од цензура и забрана, нису поставили ствари на своје место?
Јер песника има. Држи их нешто много јаче од тржишног успеха.
Тајна је у – злату. Поезија не доноси новац, он се око ње не врти, али кроз њу је провучена једна трајна златна жица. Она нас враћа печату кнеза Стројимира, његовом темељном злату, злату као симболу човекових вредности.
Српска поезија одавно је напипала такву суштину злата у споју слобода златна. Злато као главна материјална вредност објашњено је слободом као врхунском духовном вредношћу. И обратно. Златно руно насупрот златном телету.
Не знам како би и колико би данас био прихваћен позив да се жртвујемо за крст часни и слободу златну, али знам да је слобода насушна потреба и Срба, и свих људи на свету. Много је данас приче о слободи, а слободе је мало. Од буке те приче, робље и не примећује да је робље – срећно што седи уз телевизор и пиво, и не мора да иде у гладијаторске арене. Гласноговорници овог времена чак и тржиште – вајкадашње, уобичајено економско понашање – претварају у идеологију слободе, да се не би приметило да је реч о ширењу моћи моћних, а не о ширењу слободе свих.
Поезија је оптималан, и тих начин упражњавања слободе. Зато што је стварање, обделавање живота у речима, култура. Златни печат слободе одржао је поезију у времену, и овом. Поезија неће никога најести и напити, али без слободе, коју она отвара, не може се живети. Тако је и српска поезија оглашавање слободе једног малог народа, и његов вапај за митском слободом златном.
Печат времена, такође је, ако добро разумем, начињен од злата слободе, које доказује да смо оно што јесмо, и зато је сасвим природно што је данас отиснут на једну књигу поезије.

Лабуд Драгић

Наше уточиште у тврђави језика

Кao и све на овоме свету, и језик је подложан утицајима и променама. Ти утицаји су најчешће негативни, а често разорни и погубни, па се велики народи, одговорни према својим културама, старају да своје језике, колико је могуће, заштите од кварења и пропадања. Тамо где тога деловања државе нема, или када њене институције запоседну повереници окупатора, ствар је препуштена појединцима, у првом реду књижевницима и уметницима речи, приповедачима и песницима. Отуда верујем да је улога сваког ствараоца, коме је реч основно средство, да те рђаве утицаје макар ублажи и успори.
Захваљујући угледном жирију на овом високом признању, не могу сакрити задовољство што су у свом званичном саопштењу ово и овакво моје разумевање језика препознали.
Природно, моја захвалност се једнако односи и на недељник Печат који се својим деловањем од самога почетка залаже за једно друкчије виђење истине и наше културне, политичке и свеукупне стварности, друкчије од оног хорског, спонзорисаног, повлашћеног и преовлађујућег, које за себе верује да је и једино и за сва времена.
Искрено држим да је велика част бити чак и савременик претходно награђених стваралаца, некмоли бити овенчан истим признањем и наћи се у њиховом друштву. Нажалост, неки од њих више нису у животу, али ће њихово присуство остати трајно у нашој науци и култури.
Разуме се, прво и највеће признање за ову књигу учинила је Српска књижевна задруга, уврстивши је у гласовиту едицију Плаво Коло које је дубоко зашло у трећу деценију другога века свога трајања, а овде, међу нама, надам се да није неопходно истицати изузетно место Кола СКЗ у српској култури и духовности.
Претпостављајући да сви осећамо благост изабранога дана који у календару светитеља припада Острошком чудотворцу, чини ми се пригодним да овим словом захвалности подсетим на Светитеља.
Помого ти Свети Василије бeше у данима мога детињства највећи благослов. Примао сам га као ненадану награду, као обавезујући дар. Као да и данас чујем његов одјек. Долазио је најчешће од оних који су поклонили све земаљске дарове, истрошили све уштеђевине, изгубили сва земаљска средства и сваку могућност за исказивање захвалности, осим ове. А ова једина, била је уједно и највећа и онај што је благосиљао славио људску доброту као најпоузданију потврду божијег присуства. Вероватно је ова најкраћа захвалница настала давно, у злим временима, која код нас никад нису ни престајала: ако сте паломе помогли да устане, жедном додали воде, спућеноме одрешили руке или расковали букагије, а праведнога скинули са вешала – он је посезао за највећом наградом која се изговарала као једна реч: Помого ти Свети Василије! Једино тако, сажет у две-три речи, благослов је могао стићи ономе коме је упућен у околностима које нису остављале простора за дуже поруке.
Примао сам га и сам са непојамним озарењем, али и са стрепњом, знајући да га треба оправдати сваким поступком и током свих дана који су преда мном. Од њега се, углавном, издвајао последњи део у коме се распознавало име Свеца са умноженим самогласницима што је стварало посебан акустички ефекат, а визуелна представа што се рађала из њега подсећала је на фијук сабље у замаху, или на блесак муње.
Замишљајући га данас како се повлачи од неразумне пастве – од зла домаћега као и од вражјега кота – чини ми се да чујем како понавља оне речи апостола Павла:
Много пута сам путовао, био сам у страху на водама, у страху од хајдука, у страху од родбине, у страху од незнабожаца, у страху у градовима, у страху у пустињи, у страху на мору, у страху међу лажном браћом!
Решен да заувек напусти своју парохију са седиштем у манастиру Попи код Никшића, те да се домогне Свете Горе и ту доконча свој век у тиховању далеко од свеколиког зла земаљскога, срео је бјелопавлићкога кнеза Милутина Бошковића који га је искреним молбама и преклињањима одвратио од намере, обавезујући се да ће га племе издржавати и његову келију испосницу снабдевати уљем и воском колико је довољно да се у свеколиком карамлуку одржи пламичак божанског видела. Тако се Светитељ скрасио у Острошкој пећини у којој је пре њега тиховао инок и молчалник Исаија, те био од Турака жив сажежен на острошкој греди.
Одозго, с литице, из пећине, поглед је падао доље на друмове и на библијски призор са провалијама као око Мртвога мора. Можда је у мислима призивао неко далеко време у коме се разломило копно, а од негдашњег мора остала само долина кроз коју вијуга бистрозелена Зета.
Ту је докончавао подвизавање своје Свети, гледајући одозго низ литице на племе Бјелопавлићко као да су у њему све мане и врлине људскога рода и свеколико његово трајање, дочекујући свако ново јутро, сваки излазак велике звезде као недокучиво чудо чије је одгонетање у власти божанске милости.
Седам година након што је проминуо светом, дошао је у сан једном свештенику из манастира у Жупи никшићкој. Свети је поручивао да је тело његово нетрулежно, да се стога извади из гроба и премести у манастир по светлости дана.
Може бити застрашен или неповерљив према ономе што је уснио – свештеник је утајио сан. Зато га је Свети још једном посетио, а сневач се још једном оглушио. Тада је Свети по трећи пут дошао свештенику у сан са кандилом у руци из кога се распаљен тамјан расуо по лицу сневача да се са криком пренуо из сна узбунивши манастирску братију – те више није био у стању да таји поруку.
Од онда је почео нови живот Свеца, са оне стране гроба, са оне стране људскога знања. Од онда Светитељ неуморно удара кандилом будећи живе мртваце, указујући им да има и других путева од оних којима гмижу плахи и лакоми.
Онако како је светитељ изабрао камену шпиљу у врлетној острошкој греди као једино поуздано прибежиште у овоме свету – тако је наше једино уточиште било у овој шпиљи речи, у тврђави језика, у коме је наше памћење. Онога језика којим је испеван српски национални еп, из кога је засветлео небеским сјајем Његош, коме је међе поставио Вук, којим су обасјавали Љубиша, Матавуљ, Андрић, Црњански, Десница, Селимовић, Лалић, Булатовић… све до великана наших дана. А одатле се, из такве тврђаве, најбезбедније могло гледати доље на друмове и на сва ововремена грдна позоришта.
Сећајући се, данас и овде, оног благослова, ево да поновим незнаног дародавца из епске песме који благосиља најјачим животним дамаром: Што чинили, све вам срећно било! И помогао вам Свети Василије!

Београд,
на Светог Василија Острошког, 2017

[/restrict]