Молдавија, земља на ивици понора

Пише Филип Родић

О судбини Молдавије се у светским медијима неоправдано мало говори иако је ово земља која би могла бити потенцијално ново жариште у геостратешком сукобу Истока и Запада. ЕУ страхује да би Молдавија поново могла прећи на страну Русије, Русија жели да је врати у своју сферу утицаја, Румунија не одустаје од намере о уједињењу, а власти у Украјини отворено раде на распламсавању новог рата на овом простору

Пре шест година, 7. маја 2009, Европска унија је инаугурисала свој пројекат „Источно партнерство“, који за циљ има да из руске сфере утицаја извуче бивше совјетске републике Азербејџан, Белорусију, Грузију, Јерменију, Молдавију и Украјину и приближи их Бриселу. Од ових шест земаља, Азербејџан и Белорусија од самог почетка су показивали незнатно интересовање за овај пројекат, али су преостале четири државе – Јерменија, Грузија, Молдавија и Украјина – у њему активно учествовале. Мотиви за учешће ових земаља у Источном партнерству су различити. Грузија, Јерменија и Украјина (за време владавине Виктора Јануковича) гледале су да искористе геополитичко надметање Москве и Запада у своју корист. У овоме су се посебно вештим показали председник Јерменије Серж Саргсјан и премијер Грузије Бидзина Иванишвили, док је Јанукович неславно завршио своје председниковање након државног удара у Кијеву који је подржала ЕУ.

Молдавија је, међутим, током ових шест година ишла сасвим другим путем. Власти у Кишињеву све време су покушавале да се на било који начин ослободе утицаја Москве и без обзира на све интегришу у ЕУ. Ова радикално прозападна фаза у молдавској историји почела је пре шест година, некако у исто време када је ЕУ усвојила план о Европском партнерству и некако на исти начин као што је то урађено на многим другим местима, пре свега у Украјини 2004. и 2014. На парламентарним изборима у априлу 2009, са освојених 49,5 одсто гласова победила је Комунистичка партија коју је предводио Владимир Вороњин и која је на власти у овој земљи била од 2001. Другопласирана Либерална партија освојила је 13,1 одсто гласова, а трећа по снази била је Либерално-демократска партија Молдавије са 12,4 одсто гласова. Прозападна опозиција оспорила је, међутим, валидност гласања, иако су посматрачке мисије ОЕБС и Савета Европе и Европског парламента оцениле да су избори углавном били регуларни. Организоване су демонстрације које су убрзо ескалирале у озбиљне нереде у Кишињеву где су присталице опозиције упале у парламент и запалиле га. Иако је полиција убрзо повратила контролу, влада је била дестабилизована и у немогућности да добије довољну парламентарну подршку за избор новог председника. На ванредним изборима који су уследили крајем јула 2009, Комунистичка парија је поново освојила највећи број, 44,7 одсто гласова, али су три прозападне странке освојиле довољно посланичких места да, формирањем различитих коалиција, од тада неометано управљају земљом.

[restrictedarea]

ПОЛАРИЗОВАНО ДРУШТВО

Од доласка прозападних снага на власт, ова земља је била, како је то у једном тексту описао Њујорк тајмс, „најбољи ђак“ међу бившим совјетским републикама које су тежиле чланству у ЕУ. У овом смислу, посебно треба узети у обзир улогу Румуније која је, посебно за време председниковања Трајана Басескуа, снажно лобирала за улазак Молдавије у Унију у нади да ће потом доћи и до територијалног уједињења, иако се, према истраживањима, већина Молдаваца све време противи присаједињењу с Румунијом. Иако је ситуација у Молдавији била крајње поларизована још од 2009, последњих година ситуација је постала још заоштренија, али је проруско осећање почело поново да добија на замаху. Подршка за чланство у ЕУ тако је пала са 70 одсто 2007, на садашњих мање од 40 одсто (по неким анкетама креће се око 30 одсто). Са друге стране, нешто више од 50 одсто Молдаваца данас подржава чланство своје земље у Евроазијској унији коју предводи Москва.

Ситуација се толико брзо мења да је још маја ове године председник Молдавије Николае Тимофти изјављивао како његов народ „више воли“ ЕУ од Русије, а нови премијер Валерију Стрелет (који припада прозападном блоку) на инаугурацији 30. јула изјављује да жели развој односа са Русијом. „Ми смо европска земља и наш народ има европске аспирације. Јасно је да бисмо живели много боље у оквиру европске породице него у било каквом другом политичком савезу“, рекао је Тимофти 26. маја. „Русија је важан партнер наше земље, али данас нам недостаје међусобног разумевања. Морамо превазићи тај јаз, сести за сто и поново успоставити своје односе“, рекао је два месеца касније човек којег је Тимофти поставио за премијера. Шта се то десило тако драматично у та два месеца? На унутрашњополитичком плану на површину је испливала прљавштина прозападних снага које су извојевале тесну победу на изборима у новембру 2014. Стрелетов претходник, Ћирил Габуручи, поднео је оставку због оптужби да је фалсификовао диплому средње школе, а Молдавију потреса и корупционашки скандал где је милијарду долара кредита из Народне банке Молдавије дато трима банкама које су овај новац практично покрале. С обзиром да су на новембарским изборима највећи број гласова поново добиле анти-ЕУ и проруске Партија социјалиста (20,5 посто) чији се лидер Игор Додон поноси својим пријатељством с председником Русије Владимиром Путином и чији је изборни слоган био „Заједно с Русијом“ и Партија комуниста (17,5 одсто) док је главни фаворит на изборима новоформирана проруска „Патрија“ под сумњивим околностима дисквалификована из изборне трке свега 70 сати пре гласања, јасно је да и „прозападњаци“ морају да промене политички курс.

УКРАЈИНСКО-РУМУНСКА ПРЕТЊА

„Договорили смо се да је потребно да побољшамо безбедносне системе у региону Црног мора. Посебну пажњу посветили смо дешавањима у Молдавији, пре свега Придњестровљу, и договорили се да координирамо своје акције како бисмо допринели ‚одмрзавању‘ овог сукоба. Поред тога, ми ћемо се ујединити како бисмо помогли независној Молдавији да обнови свој територијални интегритет и спроведе реинтеграцију сепаратистичког региона у оквир Молдавије“, рекао је украјински председник Петро Порошенко после сусрета са својим румунским колегом Клаусом Јоханисом 17. марта у Кијеву. Ова изјава је, по свему судећи, била неистинита. Букурешт је није потврдио и била је, вероватно, најпре намењена унутрашњој сцени у Украјини. Ипак, она говори много, указао је руски аналитичар Ростислав Ишченко. Прво, да Порошенко има чудан поглед на суверенитет Молдавије, јер мисли да Украјина и Румунија могу одлучивати о одмрзавању унутрашњег молдавског сукоба који Кишињев покушава да реши искључиво преговорима. Поред тога, покушај поновног распламсавања сукоба у Придњестровљу се потпуно уклапа у америчку стратегију стварања проблема за Русију где год је то могуће. Иако је Кишињев током пролећа знатно био заоштрио своју реторику и политичке нападе на Русију и Придњестровље, гест новог премијера сведочи о томе да су чак и прозападне снаге у овој земљи одустале од конфронтације с Москвом. Са друге стране, Кијев наставља да форсира ту карту и не одустаје од гомилања снага које су му преостале од сукоба у Донбасу на граници са Придњестровљем, што ради још од априла 2014. Овакав потез Кијева и покушај одмрзавања сукоба у Придњестровљу одговарали би једино САД. Ни Молдавији, нити Русији. Москви не би било једноставно да ратује на територији са којом нема директне копнене везе, а и поново би била оптужена за агресију у покушају обнављања Совјетског Савеза. С друге стране, проблеми за Молдавију били би знатно већи. Током година, Придњестровље је створило стабилан административни систем и моћне оружане снаге које се у сукобу са молдавском војском могу не само бранити него и прећи у офанзиву. Поред тога, Молдавија би, у сваком случају морала да рачуна на озбиљну руску интервенцију и у најмању руку, на репризу догађаја од августа 2008. у Грузији. Наиме, руски мировњаци налазе се у Придњестровљу у складу са међународним споразумима и имају задатак да спрече војне сукобе двеју страна. Према томе, напад на Придњестровље био би напад на руске мировњаке и самим тим напад на Русију. Ово би био сценарио који би изазвао не само рат између Молдавије и Придњестровља/Русије него и унутар саме Молдавије, која је, као што смо видели, оштро поларизована на присталице руске и западне опције.

Ово би за Молдавију отворило и „румунско питање“. Букурешт никада није одустао од идеје да Молдавију интегрише у румунску државу, док међу самим Молдавцима не постоји жеља за тако нечим. У случају сукоба са Русијом и грађанског рата, прорумунске снаге у Кишињеву би свакако од Букурешта тражиле политичку, дипломатску и војну помоћ без које једноставно не би опстали.

Овоме треба додати још један важан детаљ. За разлику од сукоба око Абхазије и Јужне Осетије, којем Грузијци придају велику емоционалну и историјску важност, Молдавци нису баш везани за Придњестровље, придодато овој држави 1940. Према бројним анкетама, Молдавци су углавном индиферентни у односу на Придњестровље и највећем делу ово питање је врло ниско на листи приоритета. Обични Молдавци Придњестровље с економског гледишта чак више могу сматрати каменом око врата него извором богатства – Молдавија тренутно не дугује готово ништа Русији за гас, док дуг Придњестровља „Газпрому“ износи око четири милијарде долара.

Када се све ово узме у обзир, јасно је да се Молдавија тренутно заиста налази на ивици и у опасности да постане ново ратно жариште на европском тлу. Колико је ситуација експлозивна, довољно говори чињеница да би у случају избијања новог сукоба у Придњестровљу Русија, за разлику од истока Украјине, била приморана да озбиљно војно интервенише. У сукоб би се вероватно укључила и Украјина, а могуће је и Румунија, која је чланица НАТО.

Молдавија: На клацкалици  између Румуније и Русије

Молдавија је држава са већинским румунофонским становништвом која се у Царској Русији звала покрајина Бесарабија. Под руску управу дошла је пошто ју је Москва ослободила отоманске власти, после Букурештанског мира 1812. Независна румунска држава у то време још није постојала, јер је данашња Румунија у то време још била подељена између Отоманског и Хабзбуршког царства. После Бољшевичке револуције у Русији 1917, Бесарабија се ујединила са Румунијом, што Руси сматрају румунском војном окупацијом и СССР никада није признао присаједињење Бесарабије са Румунијом. Ова територија је поново дошла под власт Москве октобра 1940, када је СССР приморао Румунију да је врати. После Другог светског рата, Бесарабија постаје Молдавска Совјетска Социјалистичка Република у оквиру СССР.

Као и у случају Украјине, совјетске власти су Молдавији прикључиле и друге територије које јој раније нису припадале, што је пре свега случај са Придњестровљем, а оно је раније било део историјске руске територије зване Новорусија. Молдавија је постала независна после распада СССР 1991, али је, као и Украјина, све ово време била растрзана на прозападне и проруске фракције. Поред ове „унутармолдавске“ поделе, 1992. од власти у Кишињеву се одвојило Придњестровље које је од тада практично независна држава.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *