Мистерија лета МХ370

Пише Филип Родић

Судбина авиона „боинг 777“ са 239 путника и чланова посаде на лету МХ370 „Малезија ерлајнса“ и даље је непозната. Током десет дана потраге за несталим авионом сазнало се врло мало о томе шта се догодило, дошло се до сукобљених доказа и најразличитијих теорија

Авион на лету МХ370 полетео је из Куала Лумпура у суботу 8. марта у 12:40 по локалном времену и упутио се ка северу са 12 чланова посаде и 227 путника. У 1:07 прекинута је рутинска сателитска комуникација авиона преко система ACARS, а 14 минута касније, у 1:21 искључен је и транспондер који цивилној контроли лета омогућава праћење авиона. Мало након тога, из авиона је упућена и последња порука: „У реду, лаку ноћ.“ Иако је у ово време авион постао невидљив за цивилну контролу лета, радар малезијске војске пратио је авион још око сат пошто је скренуо оштро на запад, прешао Малезијско полуострво и ушао у Андаманско море око 2:15.

Где је завршио лет МХ370? Због тога што се за сада зна само ово што је горе наведено, последњих дана развијен је читав низ теорија које иду од тога да је пилот починио самоубиство, преко отмице до механичког квара на авиону.

 

ТЕОРИЈА САМОУБИСТВА ПИЛОТА Када су малезијске власти откриле да је авион на лету МХ370 намерно скренут са курса и да је опрема за лоцирање искључена, пажња је упућена на пилоте. Капетан Захари Ахмед Шах, стар 53 године, описан као отац троје деце, „великодушан и пун љубави“, наводно је на дан лета обишао суд где је малезијски опозициони лидер Анвар Ибрахим неправоснажно осуђен на пет година затвора због оптужби да је практиковао содомију, забрањену у муслиманској Малезији. Неспорно је да је Шах био његов присталица и далеки рођак, али су његови пријатељи одбацили могућност да би могао бити „фанатик“.

Теорија да је судбина авиона запечаћена у кокпиту доводи у сумњу и другог пилота, Фарика Абдула Хамида, старог 27 година који је, како је потврђено, изговорио последње речи из авиона, доспеле до контроле лета. Он је, пред пут, на интернету оставио коментар „Време је да се жртва подигне на виши ниво“. Претраге домова оба пилота, укључујући и конфисковање симулатора лета код Шаха, нису, међутим, донеле никакве очигледне доказе, попут опроштајне поруке, који би указали на њихову одговорност за нестанак авиона. У прошлости, међутим, постоје случајеви да су пилоти уништили сопствене авионе.

[restrictedarea]

ТЕРОРИЗАМ Пошто је комуникација прекинута у фазама, посебно кад се узме у обзир и садржина последње поруке која истовремено може бити и умирујућа, али и врло узнемирујућа, једна од најприхватљивијих теорија за сада је терористичка отмица.

Једна од најраширенијих идеја је да је авион одвезен негде у Централну Азију, летећи ниско да би се избегао радар. Ова теорија је примамљива јер оставља могућност да је 239 људи из авиона и даље живо, али је, међутим, тешко одржива, јер је у свим досадашњим случајевима отмице авиона, од 1970. па до терористичких напада на Њујорк и Вашингтон 2001, одмах свима било познато шта се десило са отетим авионом.

На пример, сетимо се отмице авиона коју је 6. септембра 1970. организовао Народни фронт за ослобођење Палестине. План је тада био да се отму укупно четири авиона – три авиона која су летела за Њујорк и један који се био упутио у Лондон. Отмица једног авиона била је спречена, два су слетела на аеродром „Досон“, бившу британску војну базу у Јордану, и један је прво одвезен у Бејрут а потом у Каиро. Циљ отмица био је да се стекне што већа медијска пажња и путници су држани као таоци. Новинари су одвезени у Јорданску пустињу где су одржаване конференције за штампу. У овим отмицама нико није изгубио живот, осим једног терористе, а сви таоци су били накнадно ослобођени. Доба оваквих отмица брзо је окончано, јер су уведене мере које су довеле до тога да оне постану практично немогуће, а Народни фронт за ослобођење Палестине је одустао од ове тактике након свега неколико година.

Тек 11. септембра 2001. започела је нова ера ваздушног тероризма. До тада, ваздухопловне агенције примењивале су у оваквим случајевима тактику која се сводила на преговарање с отмичарима, безбедно спуштање авиона на неки од аеродрома и препуштање снагама реда да окончају ситуацију. Циљ је био да сви из авиона изађу живи. Напади на Њујорк и Вашингтон доказали су да је ова техника неефикасна када планови терориста укључују уништење авиона. Путници више нису аргумент у преговорима и нису ни од какве користи терористима, осим да њиховом смрћу шокирају јавност. Уведене су нове мере, као што су безбедносна врата на улазу у кокпит авиона.

У односу на то време променила се природа отмице авиона, али није једна ствар – отмичарима је важан публицитет. У оба случаја отмице су осмишљене тако да привуку пажњу јавности. У првом, отмичари су имали јасне захтеве објављене на сва звона, док је у другом био јасан циљ шокирати и заплашити јавност.

У случају лета МХ370, међутим, десет дана пошто је он нестао не само да нико није изнео никакав захтев него се и терористичке организације труде да се дистанцирају, па је чак један пакистански талибански вођа изашао у јавност и јасно агенцији „Ројтерс“ рекао: „Желели бисмо да смо имали прилику да отмемо овакав авион, али ми то нисмо урадили.“

 

МЕХАНИЧКИ КВАР ИЛИ ГРЕШКА ПИЛОТА Једно од могућих објашњења за нестанак авиона на лету МХ370 могло би бити у чињеници да је америчка Федерална ваздухопловна администрација (ФАА) прошле године упозорила на озбиљан технички недостатак код авиона типа „боинг 777“ и свим компанијама скренула пажњу на опасност од пуцања омота трупа испод места на којем се налази сателитска антена авиона, што би могло довести до пада притиска, због чега би путници, укључујући и посаду, могли пасти у несвест. Стручњаци за авијацију наводе да би „спори пад притиска могао постепено да онеспособи и збуни пилоте и пре него што би систем за упозорење регистровао декомпресију у кабини“. Ако би пад притиска био довољно постепен, могуће је да пилоти не би били свесни шта се догађа и не би ставили маске с кисеоником пре него што би било касно.

Место на којем се налази технички недостатак на авиону (сателитска антена) могло би да објасни и прекид сателитских комуникација, укључујући и транспондер. У случају да се то десило, авион би могао да настави да аутоматски лети, па чак и да скрене са курса, док су пилот и путници у несвести.

Пошто се око 72 одсто ваздухопловних несрећа догоди или због механичког квара, или због грешке пилота, и ову теорију треба озбиљно узети у обзир, иако је мало вероватно да би авион могао сам да промени правац лета и настави да се креће наредних неколико сати.

 

НАЈВЕЋА ПОТРАГА У ИСТОРИЈИ Шта се догодило с несталим авионом, са сигурношћу ће се сазнати тек када буду били пронађени његови остаци, што може да потраје јако дуго. У случају лета компаније „Ер Франс“ 447 из Рио де Женеира до Париза 1. јуна 2009, када се авион срушио у Атлантски океан, потрага је била сведена на простор од 5.000 наутичких миља (9.260 квадратних километара) и први остаци летелице и два тела пронађени су после пет дана,а тек две године касније пронађене су црне кутије и остатак авиона.

Потрага за малезијским авионом још је компликованија, јер је код „Ер Франсовог“ лета 447 последња позната позиција била четири минута од последњег послатог сигнала, док се за авион МХ370 верује да је летео још сатима, а површина која се претражује износи чак 2,24 милиона наутичких миља (7,68 милиона квадратних километара). У садашњој потрази учествује 26 држава и она се протеже на територију 11 земаља и два ваздушна коридора. Северни коридор протеже се од северног Тајланда до граница Казахстана и Туркменистана, док јужни коридор иде од Индонезије до југа Индијског океана. На северу потрагу предводи Кина, која за прегледање територије користи 21 сателит, док потрагу на југу предводи Аустралија, која је на основу сателитских података знатно сузила простор потраге, али је и даље потребно прегледати површину од око 600.000 квадратних километара. „За оно с чиме се ми суочавамо може се рећи да је потрага за иглом у пласту сена“, рекао је шеф Аустралијске службе за поморску безбедност Џон Јанг.

Најдужа потрага

Најдужа потрага за несталим авионом у модерној путничкој авијацији десила се пре седам година, када је нестао авион „боинг 737-400“ компаније „Пи-Ти Ејдам скајконекшн ерлајнс“. Авион на лету АЕ574 нестао је недалеко од индонежанског острва Сулавези 1. јануара 2007, и први остаци авиона пронађени су тек након десет дана.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *