MILOVAN DANOJLIĆ Jezik je najveće umetničko delo našeg naroda

Razgovarala Mira Popović

Jezik nas obavezuje na duhovnu solidarnost s narodom koji ga je stvorio, u prošlosti, i u tekućem istorijskom trenutku. To je najveći dar koji pisac dobija od svog roda, i pisanje je uzdarje plemenu od kojeg smo primili poklon… Miloštu u jeziku, mišljenju i doživljavanju zamenila je nemilosrdnost suvog prosuđivanja, prirodna nadgradnja konkurentske borbe za opstanak. Sve se davi u ledenoj vodi trgovačkog računa

Gotovo da nema književnog roda u kojem se nije ogledao; gotovo da nema značajne književne nagrade koja je zaobišla njegovo delo. Milovan Danojlić, pesnik, romansijer, esejista, prevodilac Bodlera, Klodela, Paunda, Jejtsa i Brodskog (prvi prevod tog nobelovca na neki strani jezik), ne zna za predah. Krajem prošle godine objavio je autofikciju „Dobro jeste živeti“ (Albatros plus), a na francuskom jeziku, (u izdanju kuće L’Až d’Om iz Lozane) izašla je knjiga njegovih pesama na temu slobode „Samo svetlost, 1957-2007“. Danojlićevo delo broji sedamdesetak naslova, kojima je zajednička zaokupljenost jezikom i briga za njegovim očuvanjem i obogaćivanjem. Bez obzira na to što se ogledao, i što se ogleda, u raznim književnim rodovima, Danojlić sebe smatra prevashodno pesnikom. Među njegova najpoznatija dela spadaju „Neka vrsta cirkusa“, „Lične stvari – ogledi o sebi i drugima“, „Balada o siromaštvu“, „Dragi moj Petroviću“, „Muke s rečima“… Više decenija, Danojlić, rođen 1937. godine u Ivanovcima kod Ljiga, živi u Francuskoj, danas u Poatjeu. Za francusku kulturu i književnost kaže da su u krizi, kao i da ta kriza može da potraje i čitav vek. Za savremene francuske autore kod nas poznate i popularne, poput nobelovca Le Klezija i Mišela Uelbeka, ne nalazi reči pohvale koje bi ih izdvojile iz osrednjosti i komercijalnosti u koju su, po njegovom mišljenju, široko uplovili francuski pisci.

Dobitnik ste gotovo svih važnih književnih nagrada u Srbiji. Šta za Vas znače ta priznanja?
Sva ta priznanja primao sam sa zahvalnošću, pa i sa nešto radosti, ali i sa uzdržanošću s kojom gledam na sve ljudske odluke i presude, po sili stvari proizvoljne, subjektivne, podložne osporavanju, više ili manje nepravedne. Sujetan sam kao i svi smrtnici, ali sam uz to i lucidan, držim do svoje pronicljivosti, koja me sprečava da sebe i druge uzimam odveć ozbiljno. U svakoj prilici je, umesto mene mogao biti nagrađen i neko drugi, kao što je i meni moglo dopasti priznanje dato nekom drugom da je raspored zvezda, u datom času, bio nešto drukčiji. Nalazio sam se u krugu onih čija su dela dolazila u obzir, a našao bi se neko kome bi moje pisanje bilo po ukusu, dobrom ili lošem, to je drugo pitanje. Nisam se posebno zanimao za rad žirija, nisam se naturao i domunđavao sa onima koji odlučuju, već i zato što sam trideset godina života proveo daleko od naših književnih kuhinja, živeći u inostranstvu. Jednom bi me prijatno iznenadili, drugi put bi zaobišli neku moju knjigu, s pravom ili bez prava, ne znam.
Inače, bilo je nagrada koje su mi olakšale borbu za preživljavanje, izdržavanje sebe i porodice, nekoliko građevinskih poduhvata u rodnom selu, putovanja po belom svetu, pomoć roditeljima dok su bili živi, kao što su, ponekad, dolazile kao dopuna odveć skromnih autorskih honorara koji su, sa uvođenjem kapitalističkog uređenja, skresani na minimum, ili ukinuti. Kako god bilo, u više od pedeset godina aktivnog književnog delovanja dobio sam oko 35 javnih priznanja, moralne ili materijalne prirode, što je podsticaj i nekakva uteha u ovom neizvesnom poslu…

Jesenas ste primili i nagradu Srpske književne zadruge za životno delo…
Nagrada za životno delo je konstatacija da sam objavio pedesetak knjiga poezije i proze, kao i desetak tomova prepeva i prevoda, i da je taj rad imao odjeka u javnosti. Takvo priznanje zaslužio je svaki ozbiljan radnik koji je ušao u osmu deceniju života, što je moj slučaj.

Bliži se dodela NIN-ove nagrade koju ste Vi osvojili 1997. godine za „Oslobodioce i izdajnike“. Kakvo je Vaše mišljenje o savremenom srpskom romanu?
Tekuću produkciju u Srbiji pratim retko, od slučaja do slučaja, kada mi neko skrene pažnju. Nju karakteriše raznolikost stilova, sadržaja i pristupa. Kraj prošlog veka obeležili su Pavić, Dragoslav Mihailović, Basara, Goran Petrović, Toholj… Ratni sukobi su doneli naplavine destrukcije, nihilizma i mržnje prema životu. Prelistao sam neke od tih knjiga, nisam imao volje da ih čitam.

Vaš književni opus veoma je bogat i raznovrstan – pišete poeziju, prozu, eseje, prevodite… Ipak, Vi sebe smatrate najpre pesnikom.
Počeo sam, davne 1955. godine, sa stihovima, redovno sam se vraćao poeziji, to mi je i danas prirodna potreba. Sve ostalo, što sam radio, može se uzeti kao proširenje osnovnog polja delovanja, kao razvodnjavanje suštine, kao pevanje sa manje brige i tačnosti u tonu. Poezija je u svemu što činimo i mislimo, u svim našim odnosima, u prijateljstvu, ljubavi, ona je živa energija postojanja, a stih je ono što su zlato i bakar među metalima – najjači elektronski provodnik pesničkog doživljaja sveta. Nadahnuće je sublimirana volja za životom, pritisak u krvnim sudovima, napon u mišljenju, sila s kojom se svakog jutra budimo. Uvek se nađe inspiracije za pisanje proze, dok pesma traži dublji podsticaj, jači duhovni potres. U tome je razlika između izražavanja u prozi, i pevanja: ne u prirodi težnje ka izrazu, nego u jačini i hitnosti te težnje… U mojim ranim pesmama bilo je tamnog romantičarskog žara, a u poslednje dve zbirke, „Pešački monolog“ i „Crno ispod noktiju“, preovlađuje ohlađena materija, prožeta gorčinom i ironijom. Promenjen je ugao gledanja, posmatrač je ostao isti, odgovori na izazove su slični. U toku života glava je ponešto naučila, ali se hemijski sastav duševnosti ne menja.

Čini se da poezija na Zapadu zamire. Francuski časopis „Lir“ objavio je, na primer, izbor knjiga godine u svim oblastima – od romana i eseja, preko filozofije, sve do kulinarstva – ali na toj listi nema knjige pesama. Ko je „kriv“ za sumrak poezije:  pisci, izdavači ili čitaoci?
Primer koji navodite je rečit za stanje poezije u zemlji Bodlera i Remboa. Ja se sećam jednog još mučnijeg. Kad je, osamdesetih godina, Česlav Miloš dobio Nobelovu nagradu za poeziju, u pariskim knjižarama su se pojavile dve knjige njegovih ogleda, dok je naknadno, sa zakašnjenjem, štampana sveska njegovih stihova. Slično su prošli Oktavio Paz, Brodski, Šimborska i mnogi drugi. Za sumrak poezije nisu krivi pisci i izdavači, već pravac koji je uzela tehnološka civilizacija i posvećenost potrošnji, novcu i materijalnom bogaćenju. Poezija je prognana iz svakodnevnog života; ona se u Francuskoj smatra za ludost i nastranu rabotu; nju su zamenili šansonjeri i televizijski cirkuzanti, kao i politički brbljivci, kojima je sve na svetu jasno, kojima tajna postojanja ne ide na živce. Osećajnost je došla pod strogu kontrolu Razuma, političko suđenje i mišljenje se uvuklo u sve oblasti života, a politika je, u svojoj biti, prostačka delatnost, merkantilna i sirovo pragmatična, ona gleda nisko i cilja nisko. Sputani emocionalni život u Francuskoj se prazni po kabareima i u neprestanim političarskim prepucavanjima, što znači na najnižem, infantilnom nivou. Poezija je potisnuta sa drugim iracionalnim činiocima života – sa religijom, sa narodnim običajima, sa tradicionalnim vrednostima. Stanje u izdavaštvu je odraz te duboke katastrofe kroz koju prolazi društvo.
Likvidacija poezije počela je u Francuskoj sredinom prošlog veka, sa prevlašću esejističkog i političkog diskursa, i sa pojavom časopisa „Tel Kel“, čije je geslo bilo da je poezija nemoguća. Žan-Pol Sartr je napisao čitavu knjigu o Bodleru, a da u toj knjizi nije naveo nijedan stih iz „Cveća zla“! Vodeći intelektualac epohe, Sartr, bio je gluv za pesničku reč, pa šta da očekujete od onih koji su manje obrazovani? Aragon, Elijar, Klodel, Šar, Prever, Keno, Ponž, Emanuel, umirući tokom druge polovine 20. veka, ostavili su prazninu koju niko ne popunjava, a i oni su, već, bili preživeli ostaci 19. veka. Miloštu u jeziku, mišljenju i doživljavanju zamenila je nemilosrdnost suvog prosuđivanja, prirodna nadgradnja konkurentske borbe za opstanak. Sve se davi u ledenoj vodi trgovačkog računa, kako se, pre sto pedeset godina, izrazio Marks.

Vaša velika preokupacija je jezik. Živite u Francuskoj, a pišete na srpskom. Da li se slažete sa shvatanjem Davida Albaharija da je jezik naša otadžbina? Kako sačuvati, pa i obogatiti naš jezik, kada smo daleko?
Ja srpski jezik nosim u sebi, gajim ga u duši, obnavljam a po potrebi i izmišljam, pronalazim tačne reči onamo gde ih nisam ostavio. Jezik je najveće umetničko delo našeg naroda, zapisa, negde, Isidora Sekulić. Ne možemo ga uzimati kao apstraktnu, od životnog iskustva i prošlosti naroda izdvojenu činjenicu. Jezik nas obavezuje na duhovnu solidarnost s narodom koji ga je stvorio, u prošlosti, i u tekućem istorijskom trenutku. To je najveći dar koji pisac dobija od svog roda, i pisanje je uzdarje plemenu od kojeg smo primili poklon. Nije u pitanju samo leksika primljena od roditelja, od okruženja, preuzeta od dobrih pisaca, nego nešto dublje i presudnije: samo delatno, proizvodno načelo jezičkog stvaralaštva. Zahvaljujući tom načelu, kreativnoj moći na kojoj se jezik održava, učestvujem u izgradnji jezičkih modela i kad sam daleko od rodnog tla kojem se, uostalom, svake godine vraćam. Jezik je sve što imam, nezavisno od toga gde trenutno prebivam. Ja u Francuskoj samo boravim, a istinski živim u sebi, u svom jeziku, u svojoj radnoj sobi. Slično je, uostalom, i kad sam u Srbiji, gde se jezikom osvežavam kao što se osvežavam svežim vazduhom, ali se ono najvažnije dešava u meni samom. U tuđini, sa ženom i decom, u kući, govorim srpski, pratim televizijski program iz Beograda, čitam naše pisce, što je dovoljno za održavanje životvorne veze.

Vi ste i prevodilac. Da li ste, u koži prevodioca, ponekad imali utisak da ste napisali tuđe delo?
Ne ponekad, nego često, naročito kad bi mi ponešto pošlo od ruke. Uglavnom sam prevodio pesnike, po svom izboru, što znači da sam ih prepevavao s ljubavlju. Izdao sam desetak knjiga prepeva – Bodlera, Klodela, Jejtsa, Paunda, Brodskog, Aragona, Himenesa, čak i jednog Šekspira, kao i dve knjige ogleda, od Paunda i Siorana. Odnos između izvornog sloja i stvaralačkog dodatka u prepevima je teško uhvatljiv, izneveravanja su čas mala izdajstva, čas lepi doprinosi pesniku kome pozajmljujemo sebe, svoj jezik i svoje stihotvoračko umeće. Ovim se pitanjem – razmenom između izvorne građe i stvaralačkog dometanja u prepevima – kod nas niko nije bavio. O prevedenoj poeziji se malo i nestručno piše.
Postoje različite vrste prevodilaštva. Pored pesničkih prevoda, postoje i oni čisto lingvistički, informativni. Po jednim merilima se prevodi fikcija, po drugim stručni radovi, filozofija, ili esejistika. Najveći umetnički doprinos prevodilac daje u poeziji, i u prozi…

Vaša najnovija knjiga „Dobro jeste živeti“ može se ubrojiti u autofikciju. Autofikcija je kao književni rod snažno prisutna u Francuskoj. Ovdašnji dobitnik Gonkura, Mišel Uelbek, u romanu „Mapa i zemljište“ taj žanr još više usložnjava jer se u njemu pojavljuje dvostruko – u liku fotografa i slikara Žeda Martena, i kao on sam, pisac Uelbek. Šta mislite o Uelbekovom romanu i o njemu kao piscu?
Sve moje autobiografske knjige – a njih ima desetak – spadaju u autofikciju, mada sam tu reč upotrebio jedino u podnaslovu romana „Priča o pripovedaču“. Nagrađeni Uelbekov roman sam prelistao, imam utisak da ulazi u kolotečinu, da se približava širokoj publici. Čitao sam njegova prva dva romana, u kojima je nastupio kao provokator, prodrmao je pariski književni Establišment, da bi potom, upravo kao neukrotivi disident, našao komforno mesto u njemu. Nema izlaza iz ukletog kruga jalovosti i osrednjosti, gde je zapala francuska kultura. Romane koji dobijaju ovdašnje književne nagrade prestao sam čitati oko 1980. godine. U najboljem slučaju to su pristojna čitljiva štiva, zabavljena sitničavim međuljudskim odnosima, bez izražajnih novosti, konzervativna u stilskom postupku i u mišljenju, plitkoumna i samoživa, kakva je i svakodnevnica koju, nehotice, odražavaju. Francuska ima staru i vrednu kulturnu baštinu, i od polovine prošlog veka je ušla u razdoblje ozbiljne krize. Predah može potrajati i stotinu godina. Jedna tako stara kultura ima prava da se odmara, i da čeka čas svoje obnove; ljudski vek je mnogo kraći i ja, kao čitalac, nemam razloga da se bavim prazninom u koju je ta kultura ušla. U 20. veku Francuzi su imali dva velika pisca, Prusta i Selina, što je dovoljno za očuvanje kontinuiteta.

Da li biste, ipak, izdvojili nekog savremenog francuskog pisca?
Studirao sam, u Beogradu, francusku književnost, dosta dobro poznajem sve što je od Vijona do Bodlera, i od Kretjen de Troa do Flobera objavljeno, a kad se držite takvih, najviših merila, svakako nećete čitati prozu Bernara Anrija Levija… Moje interesovanje se okončalo sa romanima Natali Sarot, Semjuela Beketa, Kloda Simona. Le Klezio, koji je lane dobio Nobelovu nagradu, tanušan je i dosadan, uz to politički angažovan kao advokat zaštite životne sredine. Novi filozofi, nekadašnji levičari, završili su kao glasnogovornici američkog imperijalizma i propagatori bombardovanja Srbije. Njihove knjige, iz principa, ne uzimam u ruke. Odavno sam prestao kupovati francusku štampu koja se istakla u pripremama rata protiv Srbije. U Jugoslaviji sam, do 1984. godine, živeo kao unutrašnji emigrant, a to sam, zbog zbivanja u kojima je Jelisejska palata odigrala aktivnu ulogu, postao i u Francuskoj.

Vi ste jedan od obnavljača Demokratske stranke. Šta mislite o političkom, a naročito o stranačkom angažovanju pisaca i umetnika?
Politikom se bavim onoliko koliko moram. Bavim se i kupovinom voća i povrća na pijaci, a nisam trgovac. Pravo govoreći, politike se gadim, mada sam gotovo svakodnevno u njenoj blizini. Godine 1989. Kosta Čavoški mi je predložio da uđem u Inicijativni odbor za pokretanje, tj. oživljavanje Demokratske stranke Davidovića i Grola. Tako sam se našao među njenim osnivačima. Onda mi je Đinđić predložio da nastupim na prvim višestranačkim izborima, u poslaničkom srezu za Mali Mokri Lug, gde sam, kao kandidat, slavno propao. Kasnije je Čavoški otišao svojim, Koštunica svojim, Đinđić svojim putem, a ja sam, kao član stranke, odumro. Pisci su se, u prvi mah, našli u politici zato što nije bilo drugih ljudi, mi smo imali nekakva imena u javnosti. Tu se traže neke vrline koje pisci nemaju, i koje nimalo ne cenim.

Koju biste knjigu poneli sa sobom na pusto ostrvo?
Tamo bi mi pre svega bila potrebna knjiga „Kako se hraniti u pustinji“, gde bi se nalazila uputstva koji se insekti mogu jesti, koje su travke hranljive, i kako se, trenjem suvih cepanica, dobija vatra, i sa lukom i strelom, lovi divljač. Ima takvih priručnika, hvala Bogu. Od knjiga bi dobro bilo imati Sveto pismo, Paskalove „Misli“, jednu Antologiju naših junačkih pesama, nešto od Andrića – ono što i inače često čitam u tuđem svetu, da ne zaboravim ko sam i odakle sam.