Zapečaćena stvar

Brana Crnčević je predložio da se njegov intervju u ovom broju „Pečata“ objavi pod naslovom „Zapečaćena stvar“. Predlog nismo prihvatili ali zato smo odlučili da tako naslovimo uvodnik. Za početak, zapečaćena je stvar da od ulaska Srbije u Evropsku uniju nema ništa. EU, sem Hrvatske 2012. godine, neće u svoje članstvo primiti nijednu državu. Niko u Srbiji za to nije posebno kriv, nije reč o tome da nas tamo u EU ne vole ili mrze, da im se neko među zvaničnicima Srbije ne sviđa, da se u Srbiji neko od političara nije dovoljno trudio i kao umiljato kuče šenio… Naprotiv. Jednostavno rečeno EU neće iz više nego dobro poznatih i svojih unutrašnjih razloga razmišljati o proširenju. Tačka.
Pošto je ta stvar zapečaćena i jasno i glasno saopštena izgubila se baš svaka osnovanost srpske dileme – Kosovo ili Evropska unija. To više nije čak ni lažni i obmanjivački izbor. Priznali ili ne priznali Kosovo, bili u dobrosusedskim odnosima s njim ili ne bili, uhapsili ili ne uhapsili Mladića, od ulaska u EU nema ništa. Sva je prilika da bi se svako normalan i odgovoran morao vratiti na Ustav Srbije, Rezoluciju 1244. i KFOR. Naravno, ko se toga držao ne mora se nigde ni vraćati. Ali srpska vlast to nije imala na umu. Tako se uz njenu saglasnost na Kosovu ustoličio Euleks sa deklarisanim i ničim prikrivenim zadatkom da tu šiptarskim terorizmom i agresijom NATO, oduzetu teritoriju od Srbije pretvori u kakvu takvu, a od Srbije nezavisnu državu. Tako su EU i Brisel uz podršku naših vlastodržaca, a mimo Saveta bezbednosti UN, stavili šapu na državnu teritoriju Srbije i danas su otvoreni sponzori antisrpskog terorizma na Kosovu. Nama EU ne da u EU ali nam u ime naše EU budućnosti otima Kosovo.
Može li se i kako natrag sa tog puta? Teško. A sa ovakvim vlastima i političarima u Srbiji to je i nemoguće. Zašto? Zato što oni ništa, ama baš ništa drugo ne znaju osim da kao loši papagaji ponavljaju pesmicu o „Evropi koja nema alternativu“. I da se umiljavaju i ponižavaju do otužnosti.
Dakle, pred srpski narod moraće da izađe neko i da kaže da je spreman da iz uverenja i „principa“ prihvati Kosovo kao državu, i da zato hoće da promeni Ustav Srbije. I da za to ne očekuje, niti bilo šta može dobiti za uzvrat. Neće više biti političkih i medijskih laži po kojima ćemo nešto ili sve dati da bismo nešto dobili. Nema više praznih priča o nekakvim kompenzacijama. Razvaline koje je ova vlast napravila od Srbije neće se više moći maskirati evropskim obećanjima i šarenim lažama, niti se može očekivati da se ruševine koje je naša vlast napravila uvale Briselu i evropskim pristupnim i drugim fondovima da od njih naprave nove građevine.
Moraćemo sami da vidimo šta ćemo sa razvaljenom Srbijom, napravljenom u bezglavom evroatlantskom jurišu sve vičući „EU nema alternativu“.
Ovo više nije iskušenje i izazov samo za vlast. Oni su dokazali da se na ove izazove ne mogu valjano odazvati. Ovo je mnogo više iskušenje za srpsku opoziciju koja je najvećim delom, u međuvremenu, postala evrounijatska taman toliko koliko i vlast. Tako je spor između vlasti i opozicije u Srbiji pretvoren u osnovi u spor oko evrounijatske ortodoksije i evroatlantske pravovernosti.
Najgore će biti u međuvremenu, do parlamentarnih izbora koji su pred nama. Vlast će, pošto ne može u EU, činiti sve da je prime u NATO, pa da tako tim NATO kalauzom obiju zakatančena Briselska vrata. Zvaničnici Srbije će tom kalauzu dodati još Istanbulska pomagala koja će pogoršavati naš položaj. Pred opozicijom je izazov da sačini uverljivu alternativu postojećem rasulu.
Taktika teške artiljerijske paljbe po srpskim privrednicima i kapitalistima, koja je za mnoge bila nerazumljiva ili još tačnije potpuno nerazumna, konačno je pokazala šta joj je bio cilj. Hrvatski kapital je pokupovao i uknjižio nove srpske brendove. Prekupio ih je od polupropalog slovenačkog kapitala. Srbima, koji su dobrim delom sišli s uma, preostalo je da se raduju što to nije kupio Mišković ili već neko drugi sa srpskim imenom i prezimenom. Neka u Srbiji sve pokupuju Slovenci, Hrvati ili Šiptari, samo da ne kupi neki Srbin. To je nastavak zvanične srpske politike da bi se domogla EU. Neka srpska država i srpski narod ne budu u Uniji ali neka sva njena imovina pređe u ruke stranog kapitala. Tako u EU neće biti Srbija ali će biti sva njena imovina, a delovima njene državne teritorije, poput Kosova, upravljaće Brisel preko Euleksa.
Srbija će nastaviti da daje sve i svašta, da se samorazara kako bi se dodvorila Evropi koja neće, ne želi i ne može da je primi. Današnji srpski političari nastaviće sa svojim „evropskim“ pričama i obmanama kao da se ništa ne dešava, i kao da se ništa nije desilo.
Oni i ne znaju ništa drugo.
Razorena Srbija čeka da se odazove onima koji će prokrčiti put Srbiji do same sebe. Samo je taj put pravi put, ma koliko buduće putovanje bilo mukotrpno i tegobno.
U iščekivanju toga u Srbiji je na snazi stanje koja je odista – zapečaćena stvar: „Spolja organizovana, a iznutra prihvaćena ravnodušnost kazuje nam da moderna Srbija neće i ne može biti žrtva ustanka, određeno joj je da bude žrtva pristanka. Čeka nas, sva je prilika, dug poslušnički muk… Istorijska istina biće udavljena u prljavoj baruštini neistorijskih laži“.
U toj zapečaćenosti zlokobno se nad nama nadvijaju reči Brane Crnčevića: „Tamjan u Gračanici nije me smirio, učinilo mi sa da osećam miris tri buduća regionalna pravoslavlja“.