Legat Patrijarha Pavla

Piše Milorad Vučelić

Možda ću komentarom koji sledi izneveriti očekivanja nekih čitalaca na nedavnu Tadićevu posetu Vukovaru, ali smatram da današnje pomirenje sa Hrvatima ima ogromne šanse za uspeh. Za razliku od prvog pomirenja 1918. godine, kada je Srba na teritoriji današnje Hrvatske bilo mnogo, i drugog pomirenja 1945. godine kada ih je posle ustaškog genocida, za nečiji ukus, preostalo isuviše, danas ih u Hrvatskoj ima prihvatljivo malo. Srbi posle etničkog čišćenja „Olujom“ nisu više „remetilački faktor“ hrvatske državnosti, kako je to rekao Franjo Tuđman
Stekli su se uslovi da današnja operacija srpskog zvaničnog izvinjenja i pomirenja postigne pun uspeh. Broj Srba u Hrvatskoj se ipak periodično uvećava i to samo onda kada srpski turisti sa mazohističkim nastranostima pohode hrvatsko more. Dodamo li tome i povampireno jednostrano jugoslovenstvo (vidi tekst Aleksandra Dunđerina „Demon Jugoslavije ponovo pohodi Beograd“), raspomamljenu jugonostalgiju koja se razvija isključivo u Beogradu, zatim srpski autošovinizam, srpska samookrivljavanja i samooptuživanja za svakojaka zločinstva, uslovi su više nego povoljni. Mora se pomenuti i neizmerna srpska spremnost da razbacuje svoja nacionalna blaga (Videti tekst Ljiljane Bogdanović „Ikone i naši ministri njihovih poslova“ u ovom broju „Pečata“). Ako se tome doda spremnost Srbije da prodajom fabrika, zemlje i svojih robnih marki dovodi sebe u ekonomski podređen, kolonijalni položaj u odnosu na Hrvatsku, imamo, tako reći, idealni sticaj okolnosti.
Zvanični Srbi već uveliko demonstriraju potpuno prevođenje hrvatskih i drugosrbijanskih istorijskih falsifikata i laži u dominantne istine (Videti tekst Ratka Dmitrovića „Stanimirović više nije mogao da ćuti“, u ovom broju „Pečata“). Zvanična i medijska Srbija sve pričajući o individualizaciji krivice polako, ali sigurno ide u susret prihvatanju kolektivne krivice. Iz ove vizure, JNA lažno prerasta u srpsku vojsku a hrvatske zločinačke paravojske u nevine žrtve, koje navodno „ne mogu ni počiniti bilo kakav zločin“. Pa se tako i svaki pojedinačni ili masovni zločin nad Srbima, pretvara u herojstvo domovinskog rata.
U toj opakoj laži, ilustracije radi, general Veljko Kadijević postaje Srbenda iz Kraljeva, admiral Stane Brovet Šumadinac, general Konrad Kolšek Crvenčanin, general avijacije Zvonko Jurjević Topličanin, general Anton Tus rođeni Vranjanac… I tako brzo i sigurno Srbija ide u susret suđenju pred MSP, u Hagu, po hrvatskoj tužbi za agresiju.
Hrvatski političari, doduše, daju izvestan popust Srbiji pa kažu da ne mora ni doći do suđenja ako Srbija Hrvatskoj bude i bez suđenja dala sve ono što ona, po ovoj lažnoj optužnici, od nje traži. Istorija srpskog naroda tako se u drugosrbijanskoj diktaturi i propagandi pretvara u istoriju permanentnih zločina bez ijednog zdravog mesta, koje bi moglo biti uporište da se bilo šta shvati ili kao vertikala prepozna i nastavi.
Zvanični Beograd se, dakle, sa preostalom državnom energijom koncentriše na dobrosusedske odnose sa Zagrebom. I to upravo u trenutku, kada mu je svom silinom ponovo i do kraja otvoreno tzv. „Istočno pitanje“. U Dvadesetom veku Srbija je u više navrata satirala svoje nacionalne snage pokušavajući da reši srpsko-hrvatsko pitanje u zajedničkoj državi i to, po pravilu, baš tada kada je trebala i morala da rešava probleme u Makedoniji, na Kosovu, Raškoj oblasti, Crnoj Gori… Kada je to bilo na presudnim i glavnim tačkama dnevnog reda, Srbi su se svom silinom bacali na tačku – „pod razno“. Kako tada, tako i danas. Istorija se  već na surovo komedijantski način ponavlja. Takvo uporno ponavljanje velike nacionalne greške ne može se pripisati samo nesposobnosti ili neznanju srpskih političara i intelektualaca, pa ni Borisa Tadića. Tu ima nekog fatalnog i dubljeg srpskog uvlačenja u klopku.
Pri tom, u toj razmeni srpsko-hrvatskih poseta pravih izvinjenja i lažnih isprika ni jedno jedino praktično pitanje nije ni postavljeno ni rešeno. Rituali srpskih izvinjenja i samošibanja nisu dali  nikakvog rezultata kada je reč o povratku Srba na svoja vekovna ognjišta u Hrvatskoj, ni u slučaju tajnih poternica i nalozima za hapšenje, nema ni reči o povratku opljačkane srpske imovine, naknadi štete, nema reči o penzijama koje se Srbima koji su radili u Hrvatskoj ne isplaćuju. Nema privođenja pravdi počinioca masovnih i pojedinačnih zločina nad Srbima, ali ima amnestiranja i ublažavanja kazni hrvatskim zločincima.
Izbeglim i opljačkanim Srbima iz Hrvatske ostalo je jedino da se uzdaju da će se za njihova prava izboriti zvaničnici EU, jer navodno bez pravičnog rešavanja „srpskog pitanja“ Hrvatska neće moći u ovu organizaciju. Slabo je to pouzdanje. Hrvatska je svojevremeno i priznata od velikih zemalja Evrope, pre svega Nemačke, upravo zato da bi, baš tako kako je to i učinila, rešila „srpsko pitanje“. Zašto bi te države sada menjale svoj osnovni stav? Zar da poreknu kontinuitete svojih interesa i spoljne politike?
Na svom jugu Srbija se suočava sa daljim posezanjem za njenom državnom i istorijskom teritorijom. Umesto „velike Albanije“, sada se poseže za takozvanom „prirodnom Albanijom“ i novim prekomponovanjima Balkana, na dalju štetu Srbije. Državni organi Srbije ništa ne preduzimaju. Kada se pominju otvorena pitanja za pregovore sa Prištinom, niko ni da pomene prapitanje kao što je povratak Srba (oni nisu izbeglice nego „raseljena lica“) na Kosovu. Srpski zvaničnici to i ne pominju valjda u cilju „dobrosusedske saradnje“ sa  Kosovom, što inače otvoreno od njih traži i Evropska komisija u svom upravo objavljenom izveštaju (videti tekst Nikole Vrzića „Srbija na evropskom prutu“, u ovom broju „Pečata“).
Ministri obuzeti neradom nemaju vremena da se sretnu u Vladi Srbije. Zato ona u važnim trenucima pribegava telefonskim sednicama. Ministri se ko zna otkud uključe na telefonsku sednicu i sa velikim zakašnjenjem preporuče Srbima na Kosovu da ne izađu na šiptarske izbore. Doduše, da sednica nije bila telefonska, možda, ne bi ni doneli takvu odluku sudeći po tome da su neke vladajuće stranke već uradile suprotno od stava vlade, u kojoj sede njihovi ministri.
Muftija Zukorlić otvoreno udara na ustavni poredak Srbije. Čak preti Srbiji šta je sve može snaći kada bi on kojim slučajem otišao iz naših  života, a za šta bi po njegovom mišljenju bili krivi Srbi a ne, recimo, sam Alah. Odgovor naših nesretnika na vlasti je da preteknu ovakve inicijative i da sami sruše svoj ustav i podele Srbiju na čitav niz novih državica. Što da puste inicijativu Tačiju, Zukorliću i Mustafi kada oni imaju iste i još radikalnije ideje. Što da neko drugi razbuca Srbiju, kada oni to hoće sami da urade!
Sve u svemu Srbija danas izgleda kao jedno s’ brda s’ dola društvo, koje nije u stanju da to preostale nacionalne snage koncentriše oko nekog centralnog pitanja i problema. U takvoj političkoj i medijskoj Srbiji se svaki odlučan i jasan stav koji se zasniva na odbrani i zastupanju interesa srpskog naroda, njegovoj istoriji i poštovanju Ustava kvalifikuje kao – čista zatucanost!
Zatucanih u Srbiji i pored svega ima, ali kako stoje stvari to se ne odnosi na dobar deo naših crkvenih velikodostojnika. Oni drže korak s modernim vremenima i pre svega slepo i u stopu prate moderne trendove i režim. Kad naše vlasti podignu pogled prema Zagrebu i Vatikanu, evo i njih sa ekumenizmom i pozivima papi da poseti Srbiju. Oni se pojavljuju kao glavni insajderi u antisrpskim medijima. Oni spinuju. Neki od njih bi sa svojim eparhijama ušli u EU i NATO, ako treba i bez naroda. Zaronjeni u svoje podele, treba im po nedelju dana da stignu do Kraljeva.
Ne haju oni na to što između pape i Srba „ne stoji ružičnjak nego Jasenovac“. Ne muči njih pitanje, da li rimski papa dolazi u posetu Hrvatskoj povodom 70. godišnjice NDH-a i otvaranja Jasenovca i Jadovna i da li posle toga može biti pozvan u Srbiju. Ne može njih pokolebati papino slavljenje Alojzija Stepinca, jer mnogi od njih u Stepincu izgleda vide samo nekadašnjeg jugoslovenskog solunskog dobrovoljca iz 1917. godine, a ne pokrovitelja i izvršioca pokrštavanja Srba i genocida nad njima. Ta su pitanja neki naši crkveni funkcioneri nametnuli javnosti kao osnovna pitanja. Ima li za njih uopšte nekih prečih pitanja, ili namerno biraju ona koja će unositi nove i nepotrebne podele u srpskom narodu i među vernicima SPC-a?
Uz časne i retke izuzetke, ne izjašnjavaju se naši crkveni oci o velikim i važnim nacionalnim i socijalnim pitanjima. Poslušno slede vlast na njenom putu bez alternative. Ne pamti se ovakvo i ovoliko stapanje režima i SPC-a. Kako je to Crkva došla u toliku zavisnost od režima? Kako je jedan nacionalno i državno destruktivan režim našao put dominacije nad Crkvom? Prateći trend režimskog rušenja Ustava Srbije i regionalizacije i Crkva nagoveštava slične eparhijske podele. Da li se to radi zbog potreba i interesa Crkve, ili radi stvaranja lojalne episkopske većine za donošenje budućih odluka u sprezi sa režimom?
Nijednu od ovih tema ili pitanja nije nametnuo niko drugi nego neki crkveni velikodostojnici i to bilo u svojim javnim istupima ili insajderskim dostavama. Tako je u javni i društveni život ušao i mogući raskol u SPC. Kome bi u interesu mogao biti nagovešteni raskol u SPC, izuzev najljućim srpskim protivnicima.
Novembarski Sabor SPC (17. novembar) po mnogo čemu može biti istorijski. On počinje u dane kada pada godišnjica smrti našeg Patrijarha Pavla (15. novembar). Narod jako dobro zna ko je taj čovek. Narod je pokazao da u njemu vidi simbol dostojanstvenog života i jedinstva Crkve i naroda. Njegov legat je i jedinstvo SPC i poštovanje tog legata traži pomirenje, ili dogovor nad njegovim moštima.
Narod se seća svog Patrijarha Pavla i zna ko je on. Ostajemo u nadi da će i naši crkveni velikodostojnici dokazati da i oni znaju to što narod zna.