Миле Медић – Велики помор српских речи

Разговарала Биљана Живковић Фотографије Милан Тимотић

Београд, са натписима на енглеском језику, више личи на Лондон него на престоницу српске државе, а наше варошице на далека предграђа америчких градића

Није свеједно чију ћеш реч изговорити: српску или страну. Изговориш ли страну реч, тога трена си искључио из употребе једну српску реч. Речи живе док се чују у живом говору. Кад престају да се чују у свакодневној комуникацији, полако нестају, тако речи умиру, тако изумире језик, каже у разговору за „Печат“ књижевник Миле Медић.

Сачинили сте Речник непотребних страних речи у српском језику. Какве су то речи?

У Речник смо уврстили нешто више од 10.000 најчешћих страних речи и показали како се лако могу одстранити, као и оних 100.000 које су засуле наш језик. Треба знати да се љубитељ страних речи не одликује језичким богатством будући да стране речи у говору непогрешиво указују да онај који их користи слабо стоји и са српским и са туђим речима. Он је најчешће пука језичка сиротиња и незналица српског језика. Баш зато и врти тих неколико стотина речи како би очувао или стекао углед ученог човека. Други људи пак говоре стране речи јер немају избора, пошто је то једино што слушају у свакодневном јавном говору.

[restrictedarea]

Ипак, постоје речи које се не могу превести на српски језик?

Мало страних речи се не преводи на српски. То су, пре свега, лична имена и презимена, називи држава, народа, градова, и сличних појава, називи животиња и биљака са других поднебља. У свему, па и у томе, има изузетака. Тако су, на пример, врло успешно преведена нека имена и презимена, међу њима и врло славна, као што је Donald Duck постао Паја Патак. Непреводиве су стране речи из посебних научних области, као из хемије.

На српском језичком простору до сада су била два позната и дуго коришћена речника: Лексикон страних речи и израза Милана Вујаклије (Београд, 1937) и Велики рјечник страних ријечи Братољуба Клајића (Загреб, 1989). У најновије време појавио се Велики речник страних речи и израза Ивана Клајна и Милана Шипке, најобимнији од свих, са 100.000 страних речи, међу највећим у свету. Поред наведених општих речника ту су и многобројни речници за поједине струке. Сви они су се више трудили да објасне појмове него саме речи. Ми не објашњавамо појмове већ тражимо српске речи и изразе. Постојећи речници страних речи направили су лошу услугу српском језику јер су подстицали прекомерну употребу страних речи. И у Правопису српског језика Матице српске има више од сто правила како се уводе стране речи у српски језик, a ниједно како да се ограничи њихова претерана употреба.

У лингвистици је позната чињеница да језици умиру. Да ли српском језику прети таква опасност?

На умрлици језика има њих више хиљада. Језици нестају тако што најпре умире једна по једна реч, једна по једна област и један по један део тога језика. Српски језик нападнут је са свих страна и данас је најугроженији језик у Европи. Српски језик изгубио је најзначајније области свога говора, као што је језик Срба из Хрватске и језик Срба са КиМ. Некада делови језика умиру напречац. То се у науци зове убиство језика (лингвацид). Убиство језика Срба из Хрватске извршено је напречац, 5. августа 1995, када је српски народ протеран из Хрватске, а језик Срба са КиМ убијен је када је српски народ протеран са својих огњишта. Српски језик у Хрватској је давно преименован у српскохрватски, па у хрватски. Хрватски језикословци већ 150 година покушавају да га на вештачки начин што више удаље од српског језика, али то не успевају и неће моћи ни за још 150 година. Српски језикословци, ако то јесу и желе остати, не могу признати преименовање српског језика у хрватски. То је био и остао српски језик у Хрватској и само тако га треба звати и писати. Српски језик у БиХ преименован је у бошњачки. Са нешто више турцизама и вештачких измена он не може постати други језик. Он остаје српски језик у БиХ. Српски језик у ЦГ преименован је у црногорски језик, са новим у суштини хрватским правописом и са нова три слова и гласа. Тај језик остаје српски језик у ЦГ и само тако га треба писати и звати. Преименовање српског језика у друге засебне језике није само ствар имена него и разбијање његове целине, беспримерно насиљe над језиком. Српским језиком говори више од 20 милиона људи на свету. Српски језик је јединствен и чврст језички систем. Не може се делити на више језика, јер је по своме саставу недељив. Појава „нових језика“ је искључиво политичка.

Много теже ударце је српски језик претрпео изнутра, од нас самих, зар не?

Нестаје разноврсни говор села, цветна башта српског језика. Као у Хрватској, као на КиМ, тамо сада живе махом старци, последњи говорници који више немају с киме да комуницирају, те да пренесу богатство свога говора. На селу пресушује врело некада моћне реке српског језика. Језик града убрзано губи одлике српског језика. Постаје мешавина свих српских говора и свих језика света. Београд, са натписима на енглеском језику, више личи на Лондон него на престоницу српске државе, а наше варошице на далека предграђа америчких градића. Највећи удар на српски језик извршили су несавесни и бивши српски језикословци. Избацили су српски језик из најважнијих области, из науке, културе и уметности. У све области технике, биологије, медицине, права и других наука увели су искључиво стране речи. Говорили су и још говоре да су стране речи богатство српског језика. Српске речи су ипак једино и највеће богатство српског језика.

Поборници страних речи кажу да су оне присутне у свим савременим европским језицима. Да ли се слажете?

То није тачно. Стране речи у српском језику нама су много страније него другим европским народима. Латинске речи, на пример, нису из живог латинског језика. То су махом мртве, уговорене, вештачке речи, настале касније, по узору на латински језик. Лако је било народима и језицима проистеклим из латинског језика и латинске културе. То су романски народи и језици: италијански, француски, шпански, португалски, румунски и други језици и говори унутар тих језика. За означавање нових појмова и речи из науке научници су изабрали латински, најближи језик, из чијега корена су се развили сви романски језици. Тако су нове речи настале из латинског биле познате и по корену блиске свим романским језицима. Српски научници су прихватили те речи, иако оне нису блиске српском језику. Старословенске речи рождество, васкрс, возљубљени, умиленије, вожд и слично нама нису туђе. Тако су Италијанима, Французима и Шпанцима и осталима латинске речи блиске, а не стране као нама. Међутим, иако европски језици имају претежно заједнички корен, они се и те како боре за своје најситније разлике. Французи, на пример, чисте свој језик од енглеских речи.

Откуда толико страних речи у српском језику?

Скоро свака српска реч има поред себе страну реч, која је полако, али поуздано, истискује и протерује из српског језика. Стране речи нису ту да обогате српски језички израз, него да искључе живе српске речи и замене их мртвим страним речима. Данас можемо отворено говорити о великом помору српских речи. У богатој ризници српског језика постоје речи за све појмове. Ставили смо их уз стране речи и показали да многе стране речи нису никада биле нити ће икада бити потребне српском језику. Зато ћемо размотрити утицај појединих страних језика и других узрока на српски језик кроз историју. Српски народ био је вековима под византијском влашћу. Отуда потиче утицај грчког језика на српски. Али утицај живог грчког језика на српски није био велики. Оставио је трагове у области црквене, државне, грађевинске и војне струке, али није се одразио на широке народне слојеве. До дана данашњега у употреби су грчке речи: патријарх, архиепископ, епископ, јереј, ђакон, монах, јелеј, али и тиранија, аутократор, самодржац, деспот, севаст, па и апсида, наос, припрата…

Колико је турских речи закоровљено у нашем језику?

У време турског зулума све је у Србији било турско: култура, школа, куће, ношња, вера… турски језик. На срећу, далеко од градова, у шумама и на планинама, где турска нога није без велике потребе залазила, моћно је дисао дух народа и српског језика. Тамо је цветала српска народна јуначка песма и развила се до светских уметничких висина. Да се нису на почетку 19. века, 1804, појавили Карађорђе Петровић и касније Вук Караџић, српског народа и српског језика данас не би ни било. Десило би се убрзо оно што се десило делу српског народа у БиХ. Они су и без Турака за непуних 200 година постали муслимани, најпре по вери, а после и Муслимани као народ, па су тако, у наше време, основали своју муслиманску нацију и муслиманску државу. Сада више нису Срби, него Бошњаци, али се нису могли ослободити моћног и неуништивог српског језика. Зато су српски језик, који нису могли променити, назвали бошњачким.

У српском језику остало је много турских речи. Имамо лепе речи двери и двориште, али су и до данас остале турске речи капија и авлија. Нашу реч жлица потиснула је турска кашика. Уље је постало зејтин, часовник је постао сахат па сат. Речи галама и гунгула су турске. Турске су речи мерак, инат. Барјак и барјактар су такође турске речи, поред српског стијега, заставе и заставника. Турски су чобанин и чобаница, иако смо имали прелепе речи пастир, пастирица, пастирак. Турски је неимар, наш је градитељ, зидар, грађевинар и Раде неимар, који је зидао Љубостињу и Скадар на Бојани. Турске речи у српском језику су ожиљци од тешких рана које је наш народ преживео. Пет стотина година под турским зулумом могао је преживети само српски народ и нико други. У томе му је помогао велики српски језик. Не видим да су европски језици ишта сиромашнији што немају турских речи!

Српски језик је претрпео снажан утицај немачког језика из свих области живота.

Српске земље преко Дунава, Саве и Дрине биле су вековима под влашћу Аустроугарске. Тада су у српски језик у Хрватској, БиХ и Војводини ушле многе непотребне немачке речи. То је био саставни део германизације српског народа. Смишљено су у наше крајеве насељавали Немце, Словаке, Чехе, Мађаре, унијате Украјинце, да би разредили српско становништво. Сада су то наше националне мањине, које чувамо као и њихове језике, по свим људским законима и правилима чојства и поштења српског народа. Било би добро кад бисмо тако чували српски народ и језик. Немачки језик припада скупини германских језика, није близак латинском и језицима романских народа. Зато у немачком језику скоро да и нема туђих речи и назива. Француски никада није био у непосредном додиру са српским језиком. Само кратко, од 1804. до 1813, Французи су под Наполеоном основали Илирску покрајину. Велики утицај француског језика десио се после Првог светског рата. Захвалност Срба према Француској за помоћ у рату претворила се у обожавање свега француског. Свака француска реч, као да је била од сувога злата, преношена је у српски језик без мере и потребе. Највише су то биле речи из области културе и уметности, сликарства, француске књижевности и посебно из моде. Неумерена љубав према француским речима претворила се у неумерени немар према своме језику.

Енглески није имао никакав непосредни утицај на српски језик, а он је ипак засут енглеским речима…

Енглески продире у све области свакодневног живота, нарочито у науку, рачунарство и јавна гласила. Наша данашња младеж већ говори неразумљивом мешавином српског и енглеског, а у друштво и власт уводи се колонијална двојезичност. Можемо разумети тинејџере, али никако не можемо опростити писцима речника који без мере и смисла уводе у српски језик невероватне речи. Некоме падне на памет и у речник унесе енг. реч пауерлум, енг. powerloom, машински разбој за ткање! Зашто кад имамо стару добру реч ткалачки разбој, тара. У заглављима свих писама државних установа поред српског језика уводи се обавезно и енглески језик: ВЛАДА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ; GOVERMENT OF THE REPUBLIC OF SERBIA!? Можете ли замислити шта би било да у Енглеској неко напише тако што на француском, руском, кинеском, или, не дај Боже, српском језику? Али зато у Београду сви натписи на радњама пишу се енглеским речима, као у Лондону, а у том богатству златног жита енглеског језика има, за утеху, и покоје зрнце кукоља српског језика и писма. Енглески језик зове се енглеским у Америци, Аустралији и на Новом Зеланду. Никоме није пало на памет да га назове америчким, аустралијским или новозеландским. Енглезима не смета што се српски језик преименује у језик сваке покрајине која се прогласила државом. Они подржавају то преименовање и још су смислили да се српски језик зове БХЦС језик, тј. босанско-хрватско-црногорско-српски језик. Али није брука у томе. Брука је што је то подржавала САНУ, њени чланови.

Мађарски језик није никад утицао на српски, иако смо вековима живели у првом суседству. Зашто?

Мађарске речи нису приањале за српски језик, као што ниједна српска и ниједна страна реч није приањала за мађарски језик. Мађарски језик је сачувао мађарски народ. Кад је у питању овај језик, ваља истаћи једну језичку појаву ретку у свету. Иако су пореклом из Азије, досељени у 4. веку у најезди Монгола под Атилом, Мађари су се стопили у словенској маси и изгубили своје расне особине, косе очи, изражене јагодице и претежно црну косу. Током векова попримили су све претежно словенске телесне особине, али не и словенски језик. Зато су опстали као засебан народ. Народ који је изгубио све своје монголске расне и телесне особине, сачувао је свој монголски језик. То је у светској науци о језику јединствен пример надмоћи духа и језика над природним законима телесног развитка. Код Мађара је тело словенско, а дух и језик монголски. Избегли су судбину Румуна, који су изгубили стари језик својих предака Дачана, а добили латинизирани језик римске провинције.

Српским језиком се не говори само у Србији већ и у Црној Гори, БиХ, у Хрватској. Многи наши изрази се присвајају.

Реч тисућа није хрватска. Свети Сава је говорио и писао тисућа у свим својим делима. Речи спрат и кат, часовник и сат праве вештачку разлику између српског језика и хрватскога говора. Ни кат, ни сат нису хрватске ни српске речи, него су турске, из српског језика пренесене у Хрватску и тамо одомаћене. Тзв. хрватске речи су исте што и српске, само су намерно измењене да би се макар мало разликовале од српског изговора. Облици гледалац и гледатељ су само два начина творбе речи у српском језику. Подела речи на српске и хрватске је замка и подвала срачуната на одвајање хрватског говора у засебан језик. Међутим, Хрвати имају свој хрватски језик, заправо имају два језика, кајкавски и чакавски, које називају дијалектима хрватског језика. А ти дијалекти више се разликују међусобно и од српског језика у Хрватској него што се разликује српски у Србији од српског језика у Хрватској. Водећи рачуна о јединству и недељивости српског језика, у овај речник смо унели и речи из српског језика у Хрватској.

Подсећате на наредбу о фаворизацији потеклој из највиших националних институција. Каква је то наредба?

Та наредба гласи: „Интернационални термини заслужују фаворизовање.“ Преводећи ову наредбу на српски језик, лако увиђамо шта она значи: Међународни називи заслужују предност. Предност над српским речима. Више од педесет година спровођена је ова наредба круто и сурово, до дана данашњега. Ово је изговорено и написано још 1962, у време када се наш језик није смео звати српским. Чудно је да је та поданичка, ненаучна и бајата мисао све време представљана као најновија мисао у светској науци о језику, а добро је знано да такву мисао о свом језику није нико никада изрекао у свету, поготово у науци. Морао је неко да разоткрије подвалу, поготово што је долазила од људи који су запосели и злоупотребили САНУ, Институт за српски језик, највише установе у Србији, како би својим личним и ненаучним ставовима дали изглед највише науке.

ГРЕХ ЈЕЗИКОСЛОВАЦА

Наш језик располаже јасним и добрим речима којима може изразити готово све појаве и појмове на свету. Наша реч душа преименована је у реч психа. Тако су нам одузели душу. Ми хоћемо да у српском језику задржимо нашу душу, а да психу вратимо у њен језик, где јој је место. Велики грех наших бивших језикословаца није у томе што нису стварали нове речи за нове појмове, јер је то мимо њихове личне моћи, већ је у томе што су подстицали, гајили и штитили све стране речи без изузетка, на рачун српског језика. Уосталом, језикословци нису стварали српски језик. Стварао га је српски народ.

[/restrictedarea]