Механика шарене лаже

Пише Момир Булатовић

Под лажним причама и бесмисленим оптужбама Кипар је, у економском и социјалном смислу, доведен у стање – post mortem. Порески рај је претворен у стварни пакао. Нико више и не размишља одакле ће доћи новац за отплату дуга, јер ово је била тек прва озбиљнија рата

После дуготрајне борбе и великих брига коначно је озваничено одлагање овдашњих европских интеграција. Иако су даљи догађаји још у повоју, није тешко претпоставити да ће бити претежно неугодни. Ипак, већински је утисак да је државно руководство Србије донијело једину могућу разумну одлуку. Сада би требало чврсто остати у реалности, са ослонцем на обије ноге и широм отворених очију. Да би се у томе лакше успијело, од користи може бити једна друга, такође недовршена прича на исту тему. Прича о европској судбини Кипра и његовој борби са бриселским моћницима.
Њени одјеци били су силовито присутни и на овим просторима. Али, готово да нема бољег примјера како главни свјетски медији (и њихове овдашње експозитуре) служе за сакривање истине. Њихова улога је производња и продаја шарених лажа, информација које служе интересима оних који их плаћају, а којима је истина највећи непријатељ. Стога, ову причу би требало испричати истинито и супротставити се механици која свијет гура у сукобе и пропаст.

РУСКА МАФИЈА Званична верзија гласи овако. Кипрани, као и Грци, и као сви остали (лијени) јужњаци Европе, годинама пружају уточиште руским мафијашима. Њихов новац је „опран“ посредством огромног банкарског система. Кипарске банке биле су неопрезне и својим пласманима су довеле до великих губитака. То је кипарску владу, као њиховог гаранта, довело у финансијске неприлике, усљед којих је била принуђена да затражи помоћ ЕУ. Услиједили су преговори са већ чувеном Тројком, доношење програма који је одбацио Кипарски парламент и наметање новог програма, још страшнијег од претходног. У међувремену су банке биле затворене, платни промет онемогућен, а грађани бијесни и унезверени. Управо таквим сликама смо били преплављени, а коментари су додатно збуњивали. Циљ је био да се прикаже хаос који настаје гашењем банака, и докаже како су оне услов цивилизованог опстанка сваке заједнице. Без њих би патње обичног човјека биле безмјерне, па је свака друга невоља које оне стварају, прихватљива и подношљивија.
На крају, одлучено је да се „опорезују“ депозити изнад сто хиљада евра, по стопи од четрдесет (или осамдесет) одсто. Био је то, како се тврди из Брисела, преседан који се неће понављати, а који је лакше прогутати јер се ради о мафијашком руском новцу. Први чин је и даље у току… Сумарно, ефекат је постигнут. Вјероватно да ниједан од стотину посматрача кипарске драме није у стању да, иоле смисленије, формулише одговор на питање – шта се то, заиста, десило на Кипру?
Овдје се говори о Републици Кипар, која представља три петине острва подијељеног још 1974. године. Турску заједницу, која је суверена на остатку, признаје једино Турска, али сам Кипар нема јурисдикцију над овим отцијепљеним дијелом. Република Кипар, дакле, представља малу територију (око пет хиљада километара квадратних) са 860 хиљада становника. Њена основна привредна дјелатност је туризам, али је одлучено да Кипар постане снажан финансијски центар који нуди повољности компанијама и појединцима који се одлуче да дођу на острво. Каматне стопе на депозите странаца биле су примамљиве (шест до седам одсто), а порез на компаније свега десет одсто (мање и од Ирске, која је нудила 12 одсто). Када се Кипар придружио ЕУ, 1. маја 2004, сви су у Бриселу знали да сектор финансија представља 45 одсто БДП-а грчке стране острва.
Као члан ЕУ, Кипар је постао атрактиван за инвеститоре изван Европе. Посебно за Русе који су капитал жељели да извуку из нестабилног банкарског система своје земље. Данас, око 60 хиљада Руса живи на Кипру. У међувремену је банкарски сектор растао великом брзином. Само током 2008. године (на врхунцу глобалних банкарских оргија) на Кипар је положено 40,7 милијарди долара, што је више од једно и по годишњег БДП-а државе. Данас је величина банкарских депозита девет пута већа од БДП-а Кипра.
А онда је дошла финансијска криза. Средином 2010. Грчка је затражила новчану помоћ ЕУ. Крајем исте године то је урадила Ирска, затим Португалија, па Шпанија. Средства потребна да Кипар изађе из кризе тада су процијењена на 10 милијарди евра. То и није било тако много. Посебно ако се имало у виду да су депозити положени у кипарске банке износили 126,4 милијарде, а да је укупна величина кипарског дуга, са становишта ЕУ, представљала свега 0,06 одсто њеног економског резултата. Иако је Кипар чланица ЕУ, њени економски проблеми били су на нивоу 11. по величини њемачке банке или 44. европске банке. Рајско острво је, дакле, могло бити лако спашено. Али, онда се појавио сам ђаво.

[restrictedarea]

 

БРАЋА КОНЗЕРВАТИВЦИ Јуна прошле године тадашњи кипарски предсједник, комуниста Димитрос Кристофијас, испоставио је први захтјев за финансијску помоћ. Пет мјесеци касније, крајем новембра, потписан је први Меморандум о разумијевању у вези с помоћи коју ће ЕУ одобрити Кипру, али је тај документ остао непримјећен. Кристофијас је сматран сувише блиским Русији и веома му је замјерено што са њом, мимо Брисела, води преговоре о кредиту вриједном две и по милијарде долара. Избори су били права прилика да му се виде леђа, па је зато Кипар морао да сачека.
Почетком јануара ове године у Лимасол су дошли бројни конзервативни шефови европских влада, на челу са Ангелом Меркел, да подрже свог колегу, опозиционог лидера Никоса Анастасијадиса. У питању је угледни инвестициони адвокат који у свом портфолију има неколико руских милијардера. Анастасијадис је ушао у предсједничку палату 24. фебруара. Првог марта формирана је нова влада у којој је ресор финансија припао Микалису Серису, бившем чиновнику „Свјетске банке“ и члану управе „Лаики банке“.
Двије недјеље после тога, Кипар постиже договор са Тројком (ЕЦБ, ММФ и Европска комисија) о програму помоћи вриједном 17 милијарди евра, од чега ће Кипар сам да обезбиједи седам милијарди. Одакле? Из свог банкарског сектора. План кипарског предсједника био је да се једнократно опорезују сви банкарски улози и то по стопи од 6,75 одсто до износа од сто хиљада евра, и 9,9 одсто за веће износе. Тројка је пристала. Ово је моменат необично важан за ову причу, и требало би га имати на уму. Тројка се, наиме, сагласила да се опљачкају банкарски депозити до износа који цијела ЕУ солидарно гарантује, као један од услова стабилности евра.

Њемачка се очигледно уморила од остатка Европе и своје обавезе да стално помаже њене економије у кризи. Она истиче да је већ дала више од 220 милијарди евра помоћи, и жели да се даља игра одвија по њеним правилима. С друге стране, она заборавља (а нико не смије да је подсјети) да је тачно да она уплаћује највећи износ, али да плаћа једнако као сви остали. Удјели помоћи се, наиме, одређују сходно економској снази држава чланица. Њемачка највише и добија од ЕУ, па мора највише и да доприноси. Она добрим дијелом јесте богата и снажна управо због величине тржишта и правила која важе у ЕУ. Од 1999. до 2011. њен суфицит у трговини са осталим чланицама ЕУ је преко трилион евра. Према подацима „Међународне банке за поравнања“ из Базела, њемачке банке су пласирале 704 милијарде евра у Грчку, Ирску, Италију, Португалију и Шпанију. Овај износ превазилази укупни капитал њемачких банака. А за ове пласмане, када се покажу ненаплативим, не одговарају банке, него државе на чијем су тлу пласмани извршени.
Стога, без обзира на намјере и мотиве, чини се да је Њемачка на питању Кипра пуцала у сопствену ногу. Несигурност депозита коју је изазвала, објективно ће имати за посљедицу „потјеру за кешом“. Све банке ће, наиме, бити приморане да повећају своју ликвидност да би сачувале привид о свом добром стању. То значи да ће „лаки“ новац који „Европска централна банка“ (ЕЦБ) упумпава у циљу покретања привредног раста одмах завршити на рачунима банака у виду повећаних резерви. Надаље, банке ће нудити на продају своје папире, а то ће бити прилика за експанзију јапанског јена који жели да се потроши како би смањио своју вриједност. Идеалан начин за Јапанце је да купује удјеле у европским банкама и компанијама. У започетом рату валута има много других могућности, али готово ниједна која би била од користи за Европу и њен евро.
Стога, ваља размотрити и могућност амнестирања Њемачке од главне кривице за стање у Европи. Поглед на састав Тројке која доноси све пресудне одлуке у томе може бити од помоћи. Питање је, наиме, шта уопште у Тројци раде представници ММФ-а, када су се сами декларисали као „млађи партнер“ (читај: не дају новац)? Друго, зашто ЕЦБ прокламује једну, а у Тројци остварује сасвим супротну политику? И треће, ко су те опскурне технократе које у име Европске комисије доносе крупне политичке одлуке, без икаквог стварног овлашћења?
Обједињени одговор гласи: ММФ представља крупне америчке банке, ЕЦБ велике европске банке, а Европска комисија даје чиновнике који ће свему дати привид легалности. Тако састављена Тројка води рачуна само о интересима крупног финансијског капитала који су важнији од било којег и било чијег националног циља.

Њемачка се очигледно уморила од остатка Европе и своје обавезе да стално помаже њене економије у кризи. Она истиче да је већ дала више од 220 милијарди евра помоћи, и жели да се даља игра одвија по њеним правилима. С друге стране, она заборавља (а нико не смије да је подсјети) да је тачно да она уплаћује највећи износ, али да плаћа једнако као сви остали. Удјели помоћи се, наиме, одређују сходно економској снази држава чланица. Њемачка највише и добија од ЕУ, па мора највише и да доприноси. Она добрим дијелом јесте богата и снажна управо због величине тржишта и правила која важе у ЕУ. Од 1999. до 2011. њен суфицит у трговини са осталим чланицама ЕУ је преко трилион евра. Према подацима „Међународне банке за поравнања“ из Базела, њемачке банке су пласирале 704 милијарде евра у Грчку, Ирску, Италију, Португалију и Шпанију. Овај износ превазилази укупни капитал њемачких банака. А за ове пласмане, када се покажу ненаплативим, не одговарају банке, него државе на чијем су тлу пласмани извршени.
Стога, без обзира на намјере и мотиве, чини се да је Њемачка на питању Кипра пуцала у сопствену ногу. Несигурност депозита коју је изазвала, објективно ће имати за посљедицу „потјеру за кешом“. Све банке ће, наиме, бити приморане да повећају своју ликвидност да би сачувале привид о свом добром стању. То значи да ће „лаки“ новац који „Европска централна банка“ (ЕЦБ) упумпава у циљу покретања привредног раста одмах завршити на рачунима банака у виду повећаних резерви. Надаље, банке ће нудити на продају своје папире, а то ће бити прилика за експанзију јапанског јена који жели да се потроши како би смањио своју вриједност. Идеалан начин за Јапанце је да купује удјеле у европским банкама и компанијама. У започетом рату валута има много других могућности, али готово ниједна која би била од користи за Европу и њен евро.
Стога, ваља размотрити и могућност амнестирања Њемачке од главне кривице за стање у Европи. Поглед на састав Тројке која доноси све пресудне одлуке у томе може бити од помоћи. Питање је, наиме, шта уопште у Тројци раде представници ММФ-а, када су се сами декларисали као „млађи партнер“ (читај: не дају новац)? Друго, зашто ЕЦБ прокламује једну, а у Тројци остварује сасвим супротну политику? И треће, ко су те опскурне технократе које у име Европске комисије доносе крупне политичке одлуке, без икаквог стварног овлашћења?
Обједињени одговор гласи: ММФ представља крупне америчке банке, ЕЦБ велике европске банке, а Европска комисија даје чиновнике који ће свему дати привид легалности. Тако састављена Тројка води рачуна само о интересима крупног финансијског капитала који су важнији од било којег и било чијег националног циља.
Већина аналитичара слаже се да је снажну кампању против Кипра покренула њемачка тајна служба, а да су је моћни британски и њемачки медији пренијели по свијету. Кипар је представљен као рај за прање новца стеченог дрогом и уточиште за руску мафију. Отпор Кипрана је протумачен као заштита прљавог новца и сумњивих инвестиција. Стога је послије једногласног одбијања плана у парламенту, услиједио нови, још тежи удар од стране Тројке. Угашена је друга по величини кипарска банка, уз пребацивање њених позитивних депозита на највећу, „Кипарску банку“. Депозити до сто хиљада евра остали су нетакнути, а они неосигурани биће „опорезовани“ до нивоа који захтијева план Тројке. Док је сва та збрка трајала, готово четири милијарде евра је (преко експозитура банака у Лондону) побјегло са Кипра и избјегло опорезивање, због чега ће преостала сума на рачунима морати да буде оробљена са више од 80 одсто. Због ове афере отпуштен је министар финансија, а сумња је пала и на самог шефа државе. Акционари кипарских банака, њих 136 хиљада, остали су без ичега. Више од пет хиљада људи је изгубило посао. Стране компаније су почеле да масовно напуштају Кипар. Примјењује се строга контрола капитала, са бројним рестрикцијама, које даве крхку острвску економију. Кипарски евро не може у Европу. Он важи само у локалу и то у границама које банкарски контролори допусте.
Под лажним причама и бесмисленим оптужбама Кипар је, у економском и социјалном смислу, доведен у стање – post mortem (Роберто Савио). Порески рај је претворен у стварни пакао. Нико више и не размишља одакле ће доћи новац за наредну отплату дуга, јер ово је била тек прва озбиљнија рата.

ЊЕМАЧКИ ДИКТАТ Њемачки министар финансија Волфганг Шојбле изјавио је: „Кипар је живио са банкарским сектором, малим порезима и повољним законима. Све то је било пренаглашено и због тога је Кипар банкротирао. Тај модел пословања није одржив.“ И тачка. Шта има Кипрани да одлучују какав модел пословања желе? Да не би било сумње, Шојблеов холандски колега Јероен Дијселблоем објаснио је да ће модел који је примјењен на Кипру важити и за све остале кандидате који траже финансијску помоћ ЕУ. Акционари банака и власници депозита ће бити принуђени да плаћају свој дио тражене помоћи. Други Холанђанин (Клас Кнот), представник своје земље у „Европској централној банци“ је још резолутнији: „Прво, нема довољно транспарентности у вези с губицима у банкарском сектору. Друго, банке морају да обуставе своје активности којима стварају губитке.“ Тек онда ће ЕЦБ дати новац за подршку (преосталим правим) банкама.
У профилисању овог сулудог диктата, поред Њемаца и Холанђана, учествују још само Финци, док је упадљиво одсуство осталих европских шефова финансија. Али, шта је овдје лудо? Па, једна ситница. А то је питање ко одлучује шта јесте, а шта није исправно и пожељно? Шта ако овакве „грандиозне фигуре“, које имају моћ да уништавају државе и регионе, лажу, вођене приземним интересима?
Кипар није уточиште прљавог руског капитала. Тако барем произлази из оцјена МОКАС-а, званичног тијела Савјета Европе које прати мјере за спријечавање прања новца. Штавише, он је међу малим бројем држава које испуњавају све тражене услове, и званично и јавно има оцјене боље и од Њемачке и од Британије. Кипар јесте предимензионирао свој банкарски систем, али то је посљедица политика ЕУ, а не одлука његове владе или дјеловања фирми и грађана. Слично, само много мање него Луксембург. Банкарски депозити су на Кипру девет пута већи од његовог БДП-а, али су у Луксембургу 21,7 пута већи, а пореске олакшице су још значајније. Али, Луксембург није проблем јер је у њему претежно њемачки новац, па се ту неће тражити „транспарентност“ и одговорност. Тај новац неће бити нападнут и одузет, будући да је власник пожељан.
Наредни примјер њемачке неконтролисане акције која слуша само себе, без икакве способности да уважи интересе других, представља изјава главног економисте „Комерцбанке“ Јорга Крамера да би „једнократно опорезивање депозита по стопи од 15 одсто могло спасити италијанске банке од банкрота“. На ово се надовезује коментар америчког економисте и нобеловца Пола Кругмана, да све личи на неонску рекламу са натписом – „Донесите ваш новац у сигурне банке и државе, као што су Њемачка и Швајцарска“! Али и без овакве бахатости, новац ће се кретати што даље од мјеста гдје му пријети опасност да буде украден, макар то било и у виду државног опорезивања по налогу Тројке. Његови токови ће бити што даље од Југа ка Сјеверној Европи. Ту се може наћи (истина краткорочни) интерес Њемачке, али има ли ту уопште интереса ЕУ? Зар је заборављено да је Унија заснована барем на слободном протоку капитала, кад већ слобода кретања не важи за све?

Калуп за Словенију

Поступак који је примијењен према Кипру представља калуп и за Словенију. То је наредна држава над којом ће бити изведен експеримент in vivo. Аналитичари сматрају да ће и овдје изостати било који вид милости, те да ће кључна ријеч бити – сурово. Већ изречене дијагнозе о стању банкарског сектора овог некадашњег њемачког љубимца, дају основе за овакву претпоставку. Малта, која је у истој чекаоници, има тренутно повољнији статус. Њу третирају као уточиште новца који бјежи од „кипарске биједе“. Но, и у том случају се над њом надвио сценарио кипарске будућности. Остале земље југа ЕУ су одавно у коматозном стању, са огромним социјалним проблемима, рекордном незапосленошћу и нултим привредним растом. ЕУ је пред експлозијом, али у стању интензивног чекања.
Временска одредница свих крупних догађаја везаних уз европску будућност јесте септембар, и парламентарни избори у Њемачкој. Ангела Меркел, управник посједа под називом ЕУ, жели да остане у игри и зато сви морају да плешу по њеном диктату. Не само Србија и не само у вези са питањем Косова и Метохије. Њемачка диктира своје услове цијелој Европи и то по свим важним питањима.

Преседан

Акционари и дионичари улажу новац у банке са намјером да зараде. Очекујући веће приходе, они пристају и на ризик губљења капитала. Стога је и уобичајено да банке пропадну, а са њима и удјели њихових акционара. То су правила тржишне утакмице. За разлику од њих, појединци и компаније које свој новац депонују (држе) у банкама, желе да он буде на сигурном. Зато пристају на мање приносе или чак плаћају банкама негативну каматну стопу. Сигурност банкарских депозита је основа савременог банкарског система. Њу гарантује и држава, знајући колико је немогућ захтјев свих депонената за повлачењем новца. Ово је правило успостављено, разрађено и примјењивано од 1930. и времена Велике депресије, све до случаја Кипар. На Кипру су депозити „ошишани“ до нивоа обичне пљачке, а укупни банкарски систем враћен је три вијека уназад. Провидно је објашњење да је у питању новац руске мафије, једнако бизарно као да се лопов правда да је украо од свог колеге по занату.
Жртвовање овако значајног темеља банкарског система, због мизерно малог износа новца, представља глупост колосалних размјера. Њу није могуће објаснити чак ни традиционалном отвореношћу бриселске бирократије према идиотским рјешењима. За њу се може рећи много ствари, али да је глупа – никако.

Геополитика

Упадљиво арогантан однос свих према позицији Русије представља посебно поглавље приче о Кипру. Русија одавно не заслужује такав степен међународног ниподаштавања ни на једном, а посебно не на пољу гдје су јој интереси толико присутни. Принципијелна и озбиљна упозорења руских челника наишла су на отворено подругивање у западној штампи. Русији је ударен непотребан, али снажан шамар. Све су прилике да она неће то заборавити, а понајмање окренути и други образ. Поред свих европских невоља ова нова, са Русијом, нити је потребна, нити ће бити корисна.
Није далеко од истине могућност да је читав маневар мотивисан појачаном америчком подршком сиријским побуњеницима и дугорочно планираним нападом на Иран. У том циљу Кипар је третиран као „логистичка база“ руске подршке Сирији. Озбиљношћу такве претпоставке могла би бити објашњена суровост и брзина са којом се Тројка обрачунала са несрећним Кипранима. Али, тачност ових могућности показаће вријеме. Од пуног објашњења и схватања може бити дугорочне користи, али не и тренутног олакшања. Као и становници Кипра, и као и сви становници Европе, мораћемо да се суочимо са свим посљедицама ових драматично лоших прилика, без обзира на то ко их је и са каквим циљевима произвео.
Уосталом, својевремено је Хенри Форд, чувени амерички индустријалац, изрекао: „Познато је да народ и грађани не разумију наш банкарски и монетарни систем. Али, када би они схватили, вјерујем да би се десила револуција прије сутрашњег јутра.“ Блажено незнање!

Казнена Тројка

Њемачка се очигледно уморила од остатка Европе и своје обавезе да стално помаже њене економије у кризи. Она истиче да је већ дала више од 220 милијарди евра помоћи, и жели да се даља игра одвија по њеним правилима. С друге стране, она заборавља (а нико не смије да је подсјети) да је тачно да она уплаћује највећи износ, али да плаћа једнако као сви остали. Удјели помоћи се, наиме, одређују сходно економској снази држава чланица. Њемачка највише и добија од ЕУ, па мора највише и да доприноси. Она добрим дијелом јесте богата и снажна управо због величине тржишта и правила која важе у ЕУ. Од 1999. до 2011. њен суфицит у трговини са осталим чланицама ЕУ је преко трилион евра. Према подацима „Међународне банке за поравнања“ из Базела, њемачке банке су пласирале 704 милијарде евра у Грчку, Ирску, Италију, Португалију и Шпанију. Овај износ превазилази укупни капитал њемачких банака. А за ове пласмане, када се покажу ненаплативим, не одговарају банке, него државе на чијем су тлу пласмани извршени.
Стога, без обзира на намјере и мотиве, чини се да је Њемачка на питању Кипра пуцала у сопствену ногу. Несигурност депозита коју је изазвала, објективно ће имати за посљедицу „потјеру за кешом“. Све банке ће, наиме, бити приморане да повећају своју ликвидност да би сачувале привид о свом добром стању. То значи да ће „лаки“ новац који „Европска централна банка“ (ЕЦБ) упумпава у циљу покретања привредног раста одмах завршити на рачунима банака у виду повећаних резерви. Надаље, банке ће нудити на продају своје папире, а то ће бити прилика за експанзију јапанског јена који жели да се потроши како би смањио своју вриједност. Идеалан начин за Јапанце је да купује удјеле у европским банкама и компанијама. У започетом рату валута има много других могућности, али готово ниједна која би била од користи за Европу и њен евро.
Стога, ваља размотрити и могућност амнестирања Њемачке од главне кривице за стање у Европи. Поглед на састав Тројке која доноси све пресудне одлуке у томе може бити од помоћи. Питање је, наиме, шта уопште у Тројци раде представници ММФ-а, када су се сами декларисали као „млађи партнер“ (читај: не дају новац)? Друго, зашто ЕЦБ прокламује једну, а у Тројци остварује сасвим супротну политику? И треће, ко су те опскурне технократе које у име Европске комисије доносе крупне политичке одлуке, без икаквог стварног овлашћења?
Обједињени одговор гласи: ММФ представља крупне америчке банке, ЕЦБ велике европске банке, а Европска комисија даје чиновнике који ће свему дати привид легалности. Тако састављена Тројка води рачуна само о интересима крупног финансијског капитала који су важнији од било којег и било чијег националног циља.

[/restrictedarea]