МЕГАЛОПОЛИС – ПОСТДЕМОКРАТИЈА

Пише Слободан Владушић

Шта уопште значи постдемократија? По Зиновјеву, у свету нема више демократије, јер постоји само једна сила, само једна идеја – глобалистичка, која служи олигарсима – па самим тим нема ни могућности да демос/народ бира између различитих политичких опција

Када укуцате у Гугл термин постдемократија, највероватније ће вам се пред очима прво појавити лице Колина Крауча, енглеског социолога за кога се тврди да је сковао овај термин 2000. године. Међутим, то није потпуно тачно: у јулу 1999. године, пре повратка у Русију, руски дисидент и филозоф Александар Зиновјев је запањеном новинару француског Фигароа казао да је „крај комунизма и крај демократије“, те да је данашња епоха „постдемократска“.

Шта уопште значи постдемократија? По Зиновјеву, у свету нема више демократије, јер постоји само једна сила, само једна идеја – глобалистичка, која служи олигарсима – па самим тим нема ни могућности да демос/народ бира између различитих политичких опција. По Краучу, постоји фасада демократије – људи иду на гласање – али изабрани представници народа договарају политичке одлуке искључиво с олигарсима не узимајући у обзир интересе већине (бирача) која је за њих гласала.

Од почетка века се ипак нешто променило: у данашњој политичкој понуди постоји опција демократског суверенизма која глобализму претпоставља интересе националних држава. Та нова опција је последица чињенице да корист од глобализације на Западу ужива све мање људи. Зато се ова алтернатива и појавила.

[restrict]

Олигархија (политички систем у коме владају најбогатији) може да задржи форму демократије све док у потпуности контролише политичку понуду. Тада владавини најбогатијих легитимитет даје народ. Када се појави политичка алтернатива која има могућност да добије демократске изборе и да самим тим укине олигаргију, олигарси показују да им до демократије уопште више није стало. Тада се демократски процес напада из различитих праваца.

Рецимо из правца тзв. независне судске власти: пример су текући француски председнички избори. До пре два месец први фаворит је био Франсоа Фијон, чији је однос према Путину био недовољно јасан. И то је био проблем. Онда се догодио Пенелопагејт, односно оптужба да је Фијонова супруга Пенелопа добијала плату за посао који није радила. То с Пенелопом се није догодило јуче, али се до јуче ћутало, јер се веровало да ће на унутарпартијским изборима деснице за председничку кандидатуру васкрсли Саркози победити Фијона. Догодило се супротно и одједном је искрсла верна Пенелопа, а Фијон је потонуо. Тако судска власт чисти терен за једног кандидата – Емануела Макрона. Демократија може да функционише, али једино уз неопходне „правне“ корекције.

Када се догоди да неки кандидат ипак победи с платформом другачијом од глобалистичке, онда се ти резултати мењају тако што се изабрани политичар изложи двоструком притиску: након избора, против њега протестује „народ“, док се истовремено ставља на нишан институција државе које могу да одлуче о његовом смењивању. Тако се ствара атмосфера ванредног стања, чиме се јавност припрема за одстрел одметнутог политичара, само што тај одстрел не би био дослован, као онда у Даласу, већ правно регулисан преко институције импичмента (као у случају Никсона). То је био случај с Трампом, који је био изложен двоструком притиску док није променио презиме у Клинтон. И сада је све у реду.

Најзад, постоји и трећа опција, резервисана за државе с периферије: обојена револуција, што у преводу значи да државни удар више не врши војска него цивили који преузимају легитимитет „народа“. Зато се људима у главу свесно натура идеја да имају право да промене власт без избора. А када то постане већинско мишљење, онда државама више неће владати они који добију изборе, већ они који буду имали ресурсе да власт преко улице освоје или сачувају. Демократски избори тада престају да имају било какав значај, јер су у главама људи већ изгубили легитимитет.

У некадашњим демократијама кандидати су често настојали да једни друге облате. Тада се то звало прљава кампања, јер се веровало да људи треба да гласају за неког, а не против неког. Сматрало се и да су избори ипак ствар рационалности, а не емоција. Међутим, и поред тог блаћења у коме је растао емоционални набој, избори су чували своје достојанство, јер су постојале и институције и појединци који су били изван избора, и који су се старали да избори не постану рат у коме је свако средство дозвољено.

Улазимо у период када то више неће бити тако: не само да се политичка борба пре и после избора проширује на све сфере друштва – од медија, обавештајних служби до универзитета и судских власти – већ је и сама идеја да власт зависи од некаквог броја гласова постала готово комична и необавезујућа. Долазеће генерације сматраће демократију комичном.

Зато ће и живети у диктатурама.   

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *