Маргиналије маргиналца – У ДОБРОВОЉНОМ ИЗГНАНСТВУ

У иностранство сам кренуо као грађанин света, а овамо сам, из отпора према антисрпској пропаганди постао гневни родољуб. Предност двојног држављанства је могућност да од сваке стране узимаш оно што је најбоље, окрећући леђа ономе што је лоше. У Француској ми је пријатно онолико колико успевам да се ни у шта не мешам

Питаш ме када сам се, како и зашто обрео у Поатјеу? Шта је учинило да ту доспем у последњем раздобљу целоживотног трагања за слободом? И јесам ли је нашао? Можда. Открио сам је, у ствари, тамо где је одувек обитавала, у самом себи. Окружење, поодмакле године, отклон према свакидашњици, учинили су да она у мени заблиста.

Овом граду на југозападу Француске годинама сам се, неосетно, приближавао да се на крају сусретнемо укрштајем неразмрсивог сплета случајности и нужности. Ту сам, седамдесетих година, обављао посао лектора нашег језика, учврстивши нека познанства која ће се доцније показати корисна. Припремао сам, из далека, одступницу, не само из Београда него и из Париза. Ту сам стао на црту преко које се даље не иде. Ту црту – бедем, обалу, насип, брег – помиње и Његош, алудирајући на пораз што га је Шарл Мартел почетком осмог века задао надирућим Маврима:

Францускога да не би бријега

Аравијско море све потопи!

[restrict]

Одрастао под управом обљубљеног самодршца, све до своје тридесете дисао сам и мислио озрачен саморазумљивим страхом. Претпоставка и највећи успех сваке деспотије, велике и мале, састоји се у успостављању климе претеће неизвесности, наслућивања опасности где је има и где је нема. Насилницима је важно да посеју један погани вирус који свако носи и негује према својим психофизичким могућностима. Јединка је наведена на непрестано самоиспитивање и проверавање: шта може и сме, шта надмашује њену снагу. Књижевни посао је, између осталог, једна врста искушавања интелектуалне и моралне храбрости, што се преноси и у друштвено-политичко подручје.

По природи сам добронамеран човек, склон прављењу уступака, донде докле ме одустајање не почне озбиљно угрожавати. Кад ми попусте трпила, тргнем се и саспем све што имам. Тако се из страха, и против страха, из самог кукавичлука рађа луда храброст. Њену меру, рекао бих, одређује степен спремности на одрицање; сиромашно детињство је солидна основа за упражњавање те врлине. Од часа кад презрете лагодност и друштвену успешност, постајете нерањиви.

Те тако, савлађујући страх, освајао сам храброст, и њен најслађи плод, унутрашњу слободу. Кад би загустило, гледао сам, куд би се могло умаћи. Бежао сам од редовних запослења, из повољних услова за прављење каријере, из пропалих бракова. За сваки од тих раскида требало је стиснути петљу и суочити се са болном истином.

Почетком осамдесетих ваздух се, у Београду, поче згушњавати и загађивати. Два-три пута су ме звали на „информативне разговоре“; били су учтиви, опомињали су ме по службеној дужности. Прегледали су ми преписку, распитивали се код комшинице ко ме посећује. Довољно да осетим језу параноичне тескобе. Било је и смешних тренутака. На портирници познате издавачке куће једног дана ми рекоше:

„Вама је забрањен улаз у зграду!“

Помислих, најзад су ме прочитали, осетили колико се грозим поретка и, природно, ускраћују ми улазак у јавне установе. Запутих се према излазу, кад ми, одједном, притрча један од двојице портира:

„У реду је, можете проћи, много личите на једног који је јуче правио неред.“

Други пут, на београдском аеродрому, млади полицајац, после дужег загледања пасоша, значајно ме погледа:

„Значи, ви сте тај?“

Одложи документ у страну, и ја, природно, закључих: неће ме пустити преко границе… Кад се гужва рашчистила, полицајац се осмехну:

„Знате, ја сам учио једну вашу песмицу у школи.“

… Лето 1984. било је напето и тмурно. Прво је, под нејасним околностима убијен млади радник Радовић, који је покушавао да оснује независни синдикат. Уследило је хапшење Шесторице; са некима од њих сам се дружио. У Загребу је објављен списак сумњивих лица, где сам фигурирао на истакнутом месту. Поредак се љуљао, распад није могао проћи без крвопролића. (Што ће се и десити, али не онако како сам замишљао.)

Реших да бежим. Хартије и рукописе поверих једном случајно упознатом брачном пару који је, у повратку са летовања у Грчкој, ишао аутом за Париз. Покупих нешто прња, колико примају у авион. Одох да се поздравим с родитељима. Мајка ме испрати до уличног угла, и на растанку ме упита колико ћу остати у Француској.

„Што дуже будем могао.“

„То ти је најпаметније што си у животу одлучио“, рече замишљено, и одсутно.

Ово, касније, испричах старом емигранту Звонимиру Вучковићу, на шта он примети:

„Мајке најбоље осећају наилазећу опасност.“

И остадох, тридесет три године.

У Паризу сам се најпре сместио у једном собичку изнад дворишне гараже, код старе добре познанице Ане Мерл д’Обиње. Посао ми је, неколико месеци, давао Миодраг Јанковић, прозни писац и власник кројачке радионице. Нисам му био неопходан као радник, држао ме је из колегијалне предусретљивости. Препоруке за боравишну дозволу, у писмима упућеним Префектури, дадоше ми председник ПЕН-клуба, стари и симпатични песник Таверније, Клоделова ћерка Рене, и Коста Христић, француски новинар нашег порекла, публициста и преводилац Ђиласа. Две-три године сам сарађивао на париском Радију, за шта су ме, поново, у Београду нападали. Адвокат Срђа Поповић, друг из година петиционаштва, позајми ми лепу суму новца за куповину омањег стана. (На брзом враћању дуга више сам инсистирао ја, него он.) Ожених се професорком Сањом Бошковић, избеглицом из Сарајева, која ми роди два сина. Живели смо, не знам како ни од чега, али нам је било лепо.

Године 1993. преселих се у Поатје. Овде ми је Жан-Марк Бордије, преводилац руских песника, шеф Славистичке катедре и потпредседник града задужен за културу, обезбедио лекторско место и пристојан општински стан. Сања је, касније, купила кућу на отплату. Све подижући децу, положила је возачки испит, а потом и француски докторат, а данас води Славистичку катедру. Од пресељења у Поатје, сваке године проведем у Србији неколико месеци. У иностранство сам кренуо као грађанин света, а овамо сам, из отпора према антисрпској пропаганди постао гневни родољуб. Предност двојног држављанства је могућност да од сваке стране узимаш оно што је најбоље, окрећући леђа ономе што је лоше. У Француској ми је пријатно онолико колико успевам да се ни у шта не мешам. Дигао сам руке од поправљања људске врсте, не јурим за успесима и богатством. Предуслов запоседања слободе је, као што рекох, спремност на одрицање. Живим и радим у приземној просторији, с погледом на мермерни сточић са кога птице, повремено, кљуцају хлебне мрве. Умем да уживам у сасвим малим стварима. Надзирем себе колико могу, да се не бих расплинуо у безмерју и ништавилу. Још док сам био у Србији прешао сам на умерено вегетаријанство. Држим недељне и годишње постове. Слаб верник, али дисциплинован.

Политичко ангажовање у ужем смислу речи сам оставио иза себе као прележану дечју болест. Право говорећи, ни са „друговима“ нисам био у смртном сукобу. Осетили су да ме власт као таква не занима и трпели су ме. У току једне од хистеричних идејних кампања, намењених електризовању чланства, забранише ми књигу огледа. Тада сретох, на Сајму, водећег српског политичара који ми, насамо, рече да не обраћам пажњу на нападе. Године 1973, на пријему поводом Дана Републике, директор великог престоничког листа ме ухвати под руку:

„Хајде да мало прошетамо, можда ће ти ово помоћи, сад кад си на удару критике.“

„Другови“ су се држли као да с тим кампањама немају везе, као да је то некаква слепа машинерија, и од њих самих глупља и јача. Гледали су да ублаже штету. Предлагали су ми да уђем у њихову партију, упорно сам се извлачио. Функционер Градског комитета ми, у четири ока, рече:

„Ствари стоје много горе од онога што ти пишеш, ти не знаш чињенице.“

Нисам их познавао, али сам, на кожи, осећао њихово дејство и то ми је, као писцу, било довољно.         

[/restrict]