Маргиналије маргиналца – ПРОИЗВОЉНА УПОТРЕБА РЕЧИ

Свети Иларије Пиктавијски (умро око 366), епископ из Поатјеа, борац против аријанске јереси, беседник и црквени песник, једну молитву завршава овако: „Подари ми, Господе, истинско значење речи, светлост ума, отменост језика и правичност истине.“ Ово програмско начело је истовремено естетичко, етичко, религиозно и политичко. Какви смо са речима, такви смо са бићима и стварима

Јадне речи, у шта их све не уваљују и како их не понижавају… Као и нас, уосталом: али речима је теже, не могу да се бране. Обезвијали смо од спиновања, вазе на списатељским столовима пуне су флоскула, а скакање с предмета на предмет зове се, не знам зашто, замена теза. Неки су се појмови офуцали до непрепознатљивости. Мондијализам је, некад, означавао уверење да је планета Земља заједнички простор опстанка и напредовања људске врсте. То је осећање, крајем 19. века, шабачки гимназијалац Коста Абрашевић изразио ускликом „Свет је наша отаџбина“. Онда је дошла мондијализација као програм капиталистичког запоседања земаља и континената претворених у заједничко тржиште, уз утапање постојећих нација у сиву потрошачку масу. Уместо слободне размене духовних добара, на свестрану корист земаља и народа, добили смо агресивни полет мултинационалних компанија, са продукцијом, конкуренцијом и профитом као врховним божанствима нове, световне религије. Та мрачна сила, звана Економија, повремено упада у хистерични климактеријум, односно Кризу, пред којом и њени управитељи стоје немоћни.

[restrict]

***

На шта из те перспективе личи наш Косовски мит, тај понор памћења везан најпре за колевку, потом за гробницу средњовековне државности? Моћни су се сурово поиграли са расклиманим и слабо брањеним делићем региона, да би у њему засновали извиднички стратешки пункт. Своју незналачку бахатост нису показали само према нама; такви су и према својим штићеницима. Житеље новостворене државице јужно од Копаоника једно време су звали Косоварима. Тако су им се и они сами представљали да би истакли крвну везаност идентитетске свести са географским простором. Испод магичне палице модерних усрећитеља испливао је нови народ, једна, како негде прочитах „готово-нација“, „такорећи-нација“ (nearly-nation). Језичка инвенција усмеривача јавног мњења не заостаје за њиховом освајачком дрскошћу. Неке синтагме имају једнократну употребу. Више се не помиње тобожња хуманитарна катастрофа као casus belli. Џон Норис, у књизи о Косову, признаје да су преговори у Рамбујеу били глума, игра, намештаљка (a set-up) да би се добио „повод за бомбардовање“.

Тако су замрли и Косовари. Косово је најпре преименовано у Косова, са нагласком на другом слогу, али се назив припадника nearly-nation није одржао. Каква је то нова нација која носи име по српском називу једне птице (кос, merula)? На сцену су се вратили Албанци, а са њима и неке недоумице о којима мудраци англосаксонских медија не желе да говоре. Што је било било је, окренимо се светлој будућности.

По речима Песника, Косово је најскупља српска реч… Оно само, у сећању појединаца, као да бледи… Миримо се са губитком, у протестним шетњама га не помињемо, али зато не можемо да прежалимо Савамалу.

***

Млади негодују против диктатуре. Изгледа да је и та реч добила необично значење. У старом Риму то је био озваничен облик повременог управљања Републиком. Пре Силе и Цезара, диктатори су бирани у изузетним приликама, и тада су, зарад спасавања државе, добијали ванредна овлашћења. Мандат им је трајао шест месеци. У модерном добу, ту су титулу понели Бонапарта, Мусолини, Франко, Хитлер, Стаљин, Мао, Пиноче. И Титова аутократија је имала елементе тираније. Против нашег доживотног председника се, на јавном месту, није смела зуцнути ниједна критичка реч, а протестне шетње ником нису падале на ум. Критичари су могли рачунати једино на затворске шетње.

Данашњу власт у Србији, и поред њених мана, тешко је назвати диктаторском. Јавни протести, и оштра критика у неким медијима, доказ су, ако ничег другог, њене неспособности да уведе тиранију.

Постоји, додуше, диктатура глупости, диктатура незнања, диктатура примитивизма, тиранија заосталости и непросвећености. О тим видовима насиља пишемо песме и сатиричне комаде. С обзиром на лакоћу с којом употребљавамо појмове диктатура и геноцид, могло би се говорити о насиљу незналаштва. Речи се не бирају по захтевима што тачнијег именовања, већ по њиховој моћи вређања и пакошћења. Ту није у питању рационални дискурс, него емотивно пражњење.

***

Пада у очи чудна употреба прилога за време ономад. Ова једноставна народна реч добила је некакав извештачен призвук. Чланкописци је, вероватно, нису чули у живом говору, па је исписују насумце. Код Вука, дат је немачки еквивалент dieser Tag, на латинском superioribus diebus; Академијин Речник упућује на пре неки дан, Матичин на пре неколико дана. Тако је осећа и народ. Ономад је нешто што се догодило пре пет-шест, највише десет дана. У градским срединама навикнутим на календаре, прилог се мање користи, па се и новинари, удаљени од живог говора, а необучени да консултују речнике, ослањају на (лош) слух, те адверб везују за збивања од пре неколико месеци, или година. Сам прилог је скован од групе у онај дан, онога дне, у оном дану, онома-дне. Током употребе је из дне испало не да остане ономад. Кад је већ почело поткресивање, могли бисмо избацити и почетно о, па би остало номад, слика и прилика проскитаног, бескућног лексема.

***

Има ли некога ко би ТВ водитељима, и бројним јавним радницима, објаснио да је причати сасвим неумесна и траљава замена за говорити? Ово комотно, незналачко изједначавање појавило се пре десетак година, вероватно под утицајем енглеског језика, и претворило се у малу, ружну бољку мишљења и казивања. Свођење говора на причање је својеврсни симптом преовлађујуће друштвене климе, у којој лакоћа суђења потискује озбиљност суочавања са истином, и где се о судбинским питањима одлучује негде другде, а нама је остало иди ми – дођи ми ћаскање.

Некоме се учинило да је глагол причати ближи свакидашњици, природнији и опуштенији, да ће се њиме успешније приближити широким масама, па је говор, као високо културно и цивилизацијско достигнуће растворен у сладуњавој водици наклапања. Наш председник и канцеларка Меркел нису причали о стању у региону, они су о томе разговарали, а прича се, незванично, да је било неких неслагања. Да, драга господо, на скупштинским заседањима се говори, а прича се у скупштинском ресторану у очекивању послужења.

***

Лоран Бине, савремени француски писац, у роману „Седма функција језика“ указује на мистериозно значење именице систем. Бине је замислио да је саобраћајна несрећа, у којој је Ролан Барт (1915–1980) смртно повређен, била плод завере. Познатог критичара је повредио камионет за превоз прљавог веша, и онда је, будући без личних исправа, пребачен у болницу као НН особа. Писац је удесио да инциденту присуствује филозоф Мишел Фуко (1926–1984). Истрагу води полицијски инспектор Бајар. У разговору са Фукоом као очевицем, пада узнемирујућа тврдња да је Барт убијен. „Али ко га је убио“, пита полицајац. „Систем, наравно“, одговара филозоф. У систем спада све што је Барт критиковао а што Фуко мрзи: пси, шакали, магарци, морони, ништарије, слуге владајућег устројства, подводачи преживелог света.

„Систем“ се не да ухапсити и привести правди и збуњени полицајац се враћа у испоставу необављена посла.

***

Свети Иларије Пиктавијски (умро око 366), епископ из Поатјеа, борац против аријанске јереси, беседник и црквени песник, једну молитву завршава овако: „Подари ми, Господе, истинско значење речи, светлост ума, отменост језика и правичност истине.“

Ово програмско начело је истовремено естетичко, етичко, религиозно и политичко. Какви смо са речима, такви смо са бићима и стварима.          

[/restrict]