ЛАЖНА ЗАСТАВА СРЕБРЕНИЦЕ ПОБОДЕНА ЈЕ У АЛЕПУ

Пише Стефан Каргановић

Реторика која сада почиње да пљушти из западних политичких и медијских извора упадљиво подсећа на сребреничке рефрене из пропаганде истих центара од 1995. наовамо

Непосредно после неусвајања резолуције о обустављању ратних операција у Алепу коју је предложила Канада у Савету безбедности УН 5. децембра 2016, западна пропагандна машинерија, као по команди, поново је лансирала врло познату – и злослутну – реторику која непогрешиво упућује на Сребреницу. Да подсетимо, та резолуција – да је била усвојена – представљала би крупан корак ка претварању источног Алепа, зоне под окупацијом терориста, у „заштићену енклаву“ под окриљем УН, слично аранжману који је 1993. године био наметнут за Сребреницу, тада такође са циљем спасавања инструмената западне политике који су тамо били сатерани у ћошак. У Сребреници главни циљ је био да се заустави напредовање Војске Републике Српске које је кољачима Насера Орића претило неизбежним уништењем, док је циљ у Алепу да се блокирају даље операције сиријске армије против терориста, са истим покровитељима, који су ухваћени у котао у источном делу града.

[restrict]

ПОЗНАТА РЕТОРИКА Реторика која сада почиње да пљушти из западних политичких и медијских извора упадљиво подсећа на сребреничке рефрене из пропаганде истих центара од 1995. наовамо. Тврди се да у Алепу снаге сиријске владе хапсе „на стотине мушкараца и дечака“ (men and boys, без покушаја креативности користи се исти термин) које затим одводе у непознатом правцу. Међутим, пошто по речима комесара УН за људска права Руперта Колвила „сиријска влада има језиву репутацију када је реч о самовољним хапшењима“, није тешко докучити на шта се циља да им наводно предстоји. Злослутни део западне пропагандне кампање, која је у пуном јеку, односи се на све јаснији план да се расплет војне операције у Алепу, који је са западног становишта неповољан, повеже са Сребреницом у јулу 1995. Убрзо после пада Сребренице у јулу 1995, мантра о 8.000 наводно погубљених „мушкараца и дечака“ постала је амблематична за тај догађај. На ту већ стандардизовану пропагандну линију: Сребреница = масовно погубљење „мушкараца и дечака“ = геноцид, сада се надовезује ситуација у Алепу, тако што се у ову једначину убацују и алепски наводно нестали „мушкарци и дечаци“. Муњевито актуелизовање сребреничког рефрена о „мушкарцима и дечацима“, и то баш у тренутку када су снаге сиријске владе на корак од заузимања Алепа, убедљиво разоткрива праву позадину пропагандне агенде која иза тога стоји: покушај да се, повезивањем са Сребреницом, дискредитују председник Асад и његови руски и ирански савезници.

 

ПЕРФИДНИ АЛБИОН Перфидни Албион припремио је позорницу 9. децембра драматичним говором Метјуа Рајкрофта, британског амбасадора при Уједињеним нацијама, одржаном када је већ постало јасно, услед руског и кинеског вета неколико дана пре тога, да је шема по којој је Алеп требало да постане заштићена зона УН, уз наметање прекида ватре и спасавање терориста од војног пораза – пропала. У свом обраћању, постављеном на званичну интернет презентацију британске владе, чиме добија на тежини, али без навођења трунке доказа за своје тврдње, после срцепарајућег приказа угрожености грађанског становништва Алепа услед офанзиве владиних снага, Рајкрофт је изговорио следеће значајне речи: „Ипак, и поред свега тога, ствари би могле поћи у још горем смеру. Стотине мушкараца и дечака нестају док беже из источног Алепа, одведени од стране режима, а њихова судбина је непозната.“

 Не без важности, у склопу претходно најављених планова Запада да исконструише оптужницу за ратне злочине против председника Асада и Путина, Рајкрофт је додао и следећу отворену претњу: „Не смемо заборавити никада. Када сам био амбасадор у Босни и Херцеговини, једва да је прошло десет година од како је престало да се пуца а Слободан Милошевић, архитекта тог сукоба, тог геноцида, налазио се већ иза решетака и чекао је да му се додели правда. Будите сигурни, рат у Сирији, као и рат у Босни, једног дана ће се завршити. Наше сећање дуго траје и, без обзира да ли ће то бити за једну или десет година, платиће сви који сносе одговорност за убијање у Алепу и широм Сирије.“

Може се са сигурношћу претпоставити да, износећи овакве претње, Рајкрофт није имао у виду руководства западних држава које су 2011. године покренуле „смену режима“ у Сирији, са свим катастрофалним пратећим последицама, да би инсталирале владу која би се сагласила да кроз ту земљу прође катарски гасовод. На таквом фону, кампања да се у Алепу пораз терориста које подржава Запад повеже са „геноцидом у Сребреници“ одвија се пуном паром. Скоро истовремено када је Рајкрофт 9. децембра одржао свој говор у УН, „високи комесар УН за људска права“ Руперт Колвил (такође британски поданик, дало би се претпоставити) као по поруџбини објавио је извештај свога уреда где се изражава „озбиљна забринутост за безбедност цивила у Алепу“, разрађујући Рајкрофтове инсинуације и појачавајући произведени утисак потврдом из овог наизглед беспрекорног институционалног извора. Колвилов извештај срочен је са великом пажњом и врви од двосмисленица убачених да би се створио утисак уравнотежености и, у случају потребе, олакшало изговарање од евентуалних замерки за пристрасност. На страну обланда, у средишту Колвиловог саопштења истичу се „забрињавајуће тврдње да је на стотине мушкараца нестало након што су прешли на подручја под контролом владе“. У овој верзији „дечаци“ се изричито не спомињу, али је додата друга тврдња која ће свима који су се бавили сребреничком подвалом зазвучати врло препознатљиво: наводи се да је ова висока инстанца УН примила „извештаје да се мушкарци одводе на једну, а жене и деца на другу страну“.

 

ПСИХОЛОШКИ ЕФЕКАТ ПРОПАГАНДЕ Са тако постављеном позорницом, „Би-Би-Си“ је одмах ефикасно ступио на сцену. Већ истог 9. децембра објавио је свој сумарни извештај о дешавањима у Алепу. Под насловом „Битка за Алеп: УН кажу да је нестало на стотине мушкараца“, међународни сервис „Би-Би-Сија“ ударио је свој званични имприматур на ничим доказану тврдњу по којој „изгледа да је на стотине мушкараца нестало након што су са подручја под контролом побуњеника прешли на владину територију, како саопштавају званичници УН“.

Педантно се држећи референтног документа УН, чиме се вешто избегава оптужба за манипулацију, и тврдње које износи „Би-Би-Си“ о наводно несталима на владиној територији односе се само на „мушкарце“, с тим да се нигде помињу „дечаци“. Али када је, у року од свега неколико часова, овај наратив из редакције „Би-Би-Сија“ обиграо свет, дошло је до волшебне промене. Још увек наводећи „Би-Би-Си“ као извор – од Непала до Нигерије, и од Индије до Канаде, Холандије, Србије („Блиц“, 10. децембар 2016) и Јужне Америке – необјашњиво и као прећутним договором локалних уредника, у објављеним верзијама свуда су додати и „дечаци“, употпуњујући тиме сребреничку аналогију, са психолошким и моралним конотацијама геноцида што је прате. Психолошки ефекат на широки међународни аудиторијум је мајсторски постигнут, али готово без могућности стављања сувислог приговора на професионално понашање британске информативне службе.   

Припремни радови за ову опаку пропагандну кампању, да се Алеп и сукоб у Сирији повежу са Сребреницом, и са кривотвореном западном верзијом рата у Босни у целини – у оба случаја без трунке доказа – у току су већ дуже време. Примењује се истоветни шаблон. Срцепарајуће медијске приче објављују се већ месецима у циљу емотивног препарирања јавног мњења. Упечатљив пример је текст спољнополитичког уредника шкотског „Хералда“ Дејвида Прата „Рекли су ’никад више’… а онда је дошла опсада Алепа“ (5. август 2016). У истој категорији је и „Од Сарајева до Алепа: лекције како преживети опсаду у Босни и Сирији“, са драматичном уводном реченицом: „Тактика која се користи за уништавање тела – али то је у ствари покушавај да се убије дух“, из пера Жанин Диђовани, у угледном америчком часопису „Атлантик“ од 12. октобра 2016. Баш у исто време наглашава се све више још једна препознатљива сребреничка тема, овог пута импутирајући „неодлучним“ земљама Запада кривицу зато што нису одреаговале довољно брзо и силовито да спрече „ужасавајућу хуманитарну катастрофу“ – у Алепу.

 

ЛАЖНА ЗАСТАВА Наравно, непосредан и практичан разлог за огорчену реакцију западних представника, политичких установа и обавештајних служби на предстојеће урушавање њихове „тврђаве Алепо“ је незгодна перспектива и бламажа да ће њихови многобројни агенти и „саветници“, деташирани код терориста који су блокирани у Алепу, ускоро бити заробљени од стране владиних снага наочиглед целога света. Мада спасавање њихових оперативаца на терену јесте важно, то је само један од многобројних разлога за бучну кампању у вези са „несталим алепским мушкарцима и дечацима“, коју западна пропаганда брижљиво спроводи, између осталог, да би скренула пажњу са фијаска могућег хватања њихове агентуре уграђене у редове терориста.

Међутим, још важније од тога, главни циљ је припрема терена и, повезивањем са Сребреницом, стварање емотивне атмосфере, за следећу операцију под лажном заставом огромних размера у Сирији, са жртвама које ће по броју премашити „Сребреницу“. Операција ће бити замишљена и изведена тако да мобилише међународно јавно мњење и створи неопходне политичке и психолошке претпоставке за масивну западну војну интервенцију у Сирији (ако је то могуће, пре устоличења новог режима у САД). Циљ није само да се спаси жива сила терориста, који се теренски користе на овом и потенцијално многим другим поприштима, већ и да се преокрене ток рата, чији је видљиви расплет у овом тренутку – по Запад изразито неповољан.

 А када је реч о операцијама под лажном заставом, присетимо се неизоставно Сребренице, која је – да парафразирамо сликовити израз једног обешеног државника – „мајка свих њих“.            

[/restrict]