Колико су поуздани форензички подаци Хашког трибунала?

Док се у Америци из темеља преиспитује рад форензичке лабораторије ФБИ, дотле се у Хашком трибуналу оспорава свака сумња у извикане податке тузланске лабораторије за обраду ДНК

Да би се успешно наметнуло политички опортуно тумачење једног исфабрикованог догађаја, неопходне су две ствари: контрола наратива, што се успоставља у најкраћем року захваљујући доминацији медијским средствима, и селективно приказивање доказног материјала, уз прикривање или уништавање података који се не уклапају у шему. То је тачан опис начина како се приказује обарање малезијског путничког авиона 17. јула ове године (видети „Реприза Сребренице у Украјини,“ „Печат“ бр. 328). То уједно описује и важећу праксу пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију (МКТБЈ) у вези са форензичком обрадом и приказивањем доказног материјала Тужилаштва. Резултати таквог поступка огледају се у изрицању десетина дугогодишњих временских казни и правним закључцима изведеним пред тим судом о почињењу тешких кривичних дела, укључујући геноцид.
Питање ваљаности форензичких доказа који се користе пред МКТБЈ поприма додатну актуелност после недавног извештаја „Вашингтон поста“ (29. јул 2014) о интерном истраживању које је спровело министарство правде САД, где се потврђује да су форензичке лабораторије Федералног истражног бироа (ФБИ) донедавно сматране међу најбољима на свету, судским органима у великом броју предмета достављале – погрешне налазе. Као последица таквих доказа, многа оптужена лица су одлежала дугогодишње казне, а у неким случајевима била је изречена, и извршена, смртна казна.
„У скоро сваком кривичном предмету који су ФБИ и Министарство правде преиспитали у оквиру опсежне истраге у вези са откривеним проблемима у лабораторији ФБИ-а, вођеној од 2012. године, форензички подаци које је та агенција достављала били су мањкави“, наводи „Вашингтон пост“ речи једног државног званичника.
Истрагом је обухваћено 2.600 правоснажних пресуда и 45 смртних казни изречених током две последње деценије двадесетог века. Генерални инспектор је установио да је током петогодишње истраге смртна казна извршена над три лица на основу доказа за које се сада сматра да су непоуздани. Паралелна истрага коју је провео „Вашингтон Пост“ дошла је до закључка да је Министарство правде годинама знало за мањкавости форензичког поступка и ниске професионалне стандарде у лабораторијама ФБИ, као и да су ти недостаци вероватно довели до осуђујућих пресуда против невиних лица у низу предмета широм САД. Примерице, Сантеј Трибл је одлежао 28 година у затвору за убиство, углавном захваљујући ДНК анализи длаке пронађене на месту убиства таксисте 1978. године. Савеснијим ДНК тестирањем накнадно је утврђено да ни једна од длака коришћених у кривичном поступку против њега не показује карактеристике Трибловог генетског профила. Са огромним закашњењем, судија је поништио осуђујућу пресуду и Трибл је ослобођен.
[restrictedarea]

КЉУЧНА НЕЗАВИСНА ПРОВЕРА Форензичка лабораторија ФБИ двадесетих година прошлог века ужива репутацију иконичне установе у чију се професионалност имплицитно верује и чији резултати, све донедавно, нису подлегали сумњи. Афера на највишем нивоу ових дана потреса америчко правосуђе и поново у први план ставља елементарно питање права оптужене особе да благовремено оствари независну проверу доказног материјала коришћеног против ње.
На суђењима Радовану Караџићу и генералу Ратку Младићу једно од кључних питања односи се управо на могућност независне провере ДНК података у вези са Сребреницом које суду доставља лабораторија Међународне комисије за нестале особе (ИЦМП) из Тузле. Мада широм Европе постоје бројне лабораторије које су квалификоване да провере форензичке налазе ИЦМП-а, судска већа Хашког трибунала упорно одбијају све захтеве одбране да им се то омогући. Та пракса Хашког трибунала не само да грубо нарушава процесна права оптужених већ доводи у питање кредибилитет доказног материјала у целини, поготово у светлу озбиљних пропуста водеће лабораторије из ове области у САД.
Када се узме у обзир политичка позадина сребреничког питања, већ сам процес формирања ИЦМП изазива недоумице. Ова организација је наменски настала 1997, на иницијативу бившег америчког председника Била Клинтона, са специфичним задатком утврђивања форензичких чињеница везано за нестала лица током рата у БиХ деведесетих година. Од тада, ИЦМП је симболички проширио своју делатност на идентификацију жртава и неких природних катастрофа у свету али те активности су занемарљивог обима у поређењу са главном. Податке из лабораторије ИЦМП у Тузли, од процеса генералу Крстићу све до данас, Тужилаштво Хашког трибунала користи као главни форензички доказ на свим сребреничким суђењима. Пошто су резултати ексхумација једини постојећи материјални доказ везано за Сребреницу, значај ових доказа, на чију обраду ИЦМП буквално ужива монопол, тешко је преценити.
Узгред, подозрење да се у бити професионалне делатности ИЦМП налази неизлечиви сукоб интереса не отклања чињеница да од 1997. године сваког од њених председника увек поставља – Стејт департмент САД.

ЗАКОНИТОСТ – НЕПРИХВАТЉИВА Стање по овом питању у Хагу је алармантно и било би сасвим неприхватљиво – да се поштује начело законитости. Слично лабораторији ФБИ-а која се тренутно у САД налази под лупом, главна лабораторија ИЦМП у Тузли, где се врше ДНК упаривања и форензички обрађују докази са терена везано за Сребреницу, налази се под великим професионалним знаком питања. Све до 2007. године (пошто је већ наводно било идентификовано око 5.000 „жртава Сребренице“) ИЦМП је радио без лиценце ГЕДНАП-а, међународног тела за регистрацију и одобравање рада лабораторијама ове врсте. Истрагом „Историјског пројекта Сребреница“, у директном контакту са ГЕДНАП-ом установљено је да тајанствени лабораторијски објекат у Тузли, где се обавља највећи део форензичког посла за рачун Тужилаштва Хашког трибунала, инспекторима ГЕДНАП-а никада није било допуштено да посете да би оценили употребљивост опреме и компетентност особља. Лиценца коју је ИЦМП најзад добио, и инспекција којом је то омогућено, односи се само на административно седиште у Сарајеву и помоћну лабораторију мањег обима у Бањој Луци. Најважнији део посла ИЦМП-а, који се обавља у Тузли, ради се „на црно“, без неопходног сертификата и на ивици легалности. Међутим, та чињеница не спречава Тужилаштво Хашког трибунала да се позива на доказе произведене у таквом професионалном амбијенту и не изазива колебање код судских већа да на основу таквих доказа састављају пресуде и изричу дуготрајне временске казне.
При томе, не треба заборавити једну важну чињеницу. Сви недостаци у раду водеће америчке форензичке лабораторије односе се на обраду рутинских предмета, без икакве политичке конотације. Особљу лабораторије ФБИ-а потпуно је свеједно како ће суд третирати њихове налазе. Ако су докази мањкави, то је последица људске грешке, не намерне манипулације.
Када су у питању сребренички докази, ситуација је дијаметрално супротна. Утицајни светски фактори су страствено заинтересовани да материјални докази поткрепе одређену верзију догађаја. Лабораторија ИЦМП-а је основана, и додељен јој је монопол на форензичку обраду података прикупљених на терену, управо због тога. Поред увек присутне могућности људске грешке, постоји и разумна вероватноћа да ће у одсуству адекватних механизама контроле у случају ИЦМП неизбежно доћи и до манипулације.
Један од таквих механизама, који предвиђа кривична пракса свих цивилизованих земаља, је пружање могућности вештацима одбране да провере ваљаност доказа које предлаже Тужилаштво. То процесно право је уграђено у кодексе појединих држава и међународне споразуме који регулишу кривични поступак, и у принципу уопште није спорно. Спорно је једино пред Хашким трибуналом. Потпуно разуман и оправдан захтев одбране Радована Караџића да јој се доставе биолошки узорци свих 6.500 наводних упаривања сродника и жртава Сребренице, ради провере у независној лабораторији коју ће изабрати одбрана, Расправно веће је одбило уз лаконску мотивацију судије Квона да „ИЦМП нема никакав разлог да кривотвори резултате“. На крају, веће је одбрани одобрило само 300 „насумице одабраних“ узорака, што је недовољно за компетентну процену ваљаности идентификација двадесетоструко већег броја наводних „жртава“.

ХЕРМЕТИЧКИ ЗАТВОРЕНА УСТАНОВА Потенцијал за монтирање доказног материјала који суду доставља херметички затворена установа ИЦМП појачава чињеница да постоји могућност да се уверљиво фалсификују не само ДНК резултати, него и ДНК узорци на којима се ти резултати базирају. Др Дан Фрумкин, оснивач биолошке лабораторије Нуклеикс (Nucleix) из Тел Авива, која је патентирала научно поуздан метод за разликовање правог од лажног ДНК, изјавио је да је подметањем лажне ДНК материје која изгледа сасвим аутентично „могуће исконструисати место злочина“ и додаје да је тако лако извести ту варку „да би сваки студент биологије знао како да то уради“ („Њујорк тајмс“, 18. август 2009).
И Сребреница и недавно обарање малезијског авиона показују карактеристична својства операција изведених под лажном заставом са циљем политички мотивисаног фиксирања одговорности. У обе операције присутни су карактеристични елементи: остваривање контроле наратива и подметање лажних и уништавање незгодних правих доказа. Од тренутка отварања истраге 1996. године, сва налазишта сребреничких посмртних остатака на терену ригорозно контролишу органи Тужилаштва Хашког трибунала и подједнако заинтересована „међународна“ организација ИЦМП. У Украјини, као што смо предвидели пре две недеље, снаге кијевске хунте врше бесомучне нападе са циљем преузимања контроле над местом пада обореног авиона и доказа који се тамо налазе. Матрица је исувише очигледна да би био потребан додатни коментар.
Инхерентна непоузданост непроверљивих форензичких доказа које користи Тужилаштво Хашког трибунала, а потичу из нетранспарентне лабораторије ИЦМП, основане искључиво да би фабриковала доказе којима ће се пресудама обезбедити привид научне утемељености, доводи у питање све пресуде које су из такве доказне грађе проистекле. У светлу професионалних нерегуларности недавно откривених у раду политички неутралне водеће криминалистичке лабораторије у САД, све раније пресуде пристрасног Хашког трибунала, донете под процесно нередовним условима, морају се хитно преиспитати. Више од тога, одбране Радована Караџића и Ратка Младића треба унапред да у својим предметима радикално проблематизују ту недозвољиву праксу, пре него што већа донесу пресуде базиране на непровереним и потенцијално фалсификованим материјалним доказима.
[/restrictedarea]