Књижевност и траума

Пише Слободан Владушић

Српска траума је тако постала и европска траума: Европа није оно што је требало да буде и неће то никада бити. Да ли се нешто од те заједничке трауме види у савременој српској књижевности?

 

Иако наоко патетична, Клеова мисао да уметност не репродукује свет, већ чини да га видимо, тачна је, али и сетна. Иако је Кле био сликар, његова мисао би се могла применити и на књижевност. Можда понајвише на српску књижевност, будући да је управо она, још од времена робовања под Турцима, имала задатак да буде истовремено и историја, и филозофија, и критика друштва, али и вишњићевско епско „новинарство“. Она је била прозор кроз који смо видели свет, али и свет нас.
У томе нема ничега чудног: када немате државу, књижевност као систем прича које причате о себи и свету, јесте једини начин да преживите. О томе размишљам сада док пишем овај текст о српској књижевности на почетку 21. века, текст у којем нема мржње, већ само сете и меланхолије.

ТРАУМАТСКА ГЕНЕРАЦИЈА
Наиме, размеђе векова (последња деценија прошлог века и прва деценија овог века) донело је српској култури један велики шок, једну велику трауму. Ту трауму су узроковала два чиниоца: први је свест о томе да је српска култура која припада европском културном кругу политички протерана из тог круга. Довољно је видети како се о истим српским писцима и песницима до почетка распада земље писало као о песницима и писцима, а после тога као о политичарима који су писали (националистичку, шовинистичку итд) књижевност. Другим речима, избрисали су нас. Онај ко, читајући овај текст, сматра да смо то и заслужили – то да будемо уништени, односно збрисани – тај само потврђује истину да је судбина Срба данас веома блиска судбини Јевреја у прошлости, јер су у оба случаја извесни људи веровали да оба народа треба да буду избрисана са лица земље.
Други узрок те трауме је чињеница да је Европа после пада Берлинског зида почела да се креће у једном правцу који вероватно нема много везе са најбољим традицијама европских култура. Никакав напор не представља чињеница да се у европским законима и пракси не виде трагови Орвелове „1984“, а свеопшта владавина „онтологије профита“ (Ален Бадју) по којој не треба да постоји ништа што не доноси профит, постала је очигледна. Капитализам, лишен свог идеолошког контрапункта, очигледно нема више жељу да носи маску људског лица. Неправда, у сваком смислу, са којом смо се ми овде сусретали свих ових година и која ће нас пратити још дуго времена, сада се, судећи по бројним демонстрацијама у Европи, вратила кући. И управо та чињеница повезује искуство српског интелектуалца са искуствима европских интелектуалаца, јасно оних који се не налазе на платном списку фондација Министарства истине. Српска траума је тако постала и европска траума: Европа није оно што је требало да буде и неће то никада бити.
Да ли се нешто од те заједничке трауме види у савременој српској књижевности? Басара и Албахари, најбољи писци  „предтрауматске“ генерације, своја најбоља дела су написали у времену пре трауме. Албахари је потом, својом вољом, одлучио да оде у Канаду. Географска удаљеност је, нажалост, допринела стварању симболичке удаљености. То је разлог зашто је пишчева каснија проза битно слабија од дела опуса који закључују романи „Мамац“ и „Гец и Мајер“. Басари, са друге стране, недостаје интелектуално поштење и грађанско осећање толеранције које је могао научити од Пекића. Без тога се једноставно не може бити писац за сва времена.
Трауматска генерација писаца пак, ту трауму није до сада описала. Постоји свега неколико дела у којима је ова траума видљива: пре свега, Петровићева „Опсада цркве светог спаса“, роман који ми се сада чини много бољи него деведесетих када сам га читао као млад критичар. Потом, „Топ је био врео“ Владимира Кецмановића, несумњиво најхрабрија српска књига у XXI веку и вероватно једина књига из које се да наслутити елементарна трагичност рата у Босни.

„БУНТОВНИЦИ ИЗВАН СИСТЕМА“

[restrictedarea]

У међувремену, настаје много књига које немају снагу или жељу, или храброст да опишу ту трауму. Тако настаје једна пре свега политички подобна књижевност чији је првенствени задатак да ту српску и европску трауму прикрије. Политичка подобност започиње приповедачком наивношћу која свет/Запад види још увек као да су осамдесете. Тих тридесетак година заостатка чини да приповедач заузме суштински инфериорну позицију у односу на свет. Она највише личи на позицију грађанина колоније који је из колоније дошао у метрополу, и који у њој жели да остане зато што је њему ту лепо. Шта је цена те лепоте, прећуткује се.
У свом радикалном виду политичка подобност се оспољава у делима која, отприлике, словима на папиру и на српском језику, понављају Си-Ен-Енову истину о деведесетим као да се од онда до сада баш ништа није десило, као да каснији планетарни догађаји ипак не осветљавају деведесете на један другачији начин. Не знам шта да кажем о тој књижевности: пропагирана услед своје политичке подобности, та књижевност је политички готово свемоћна, али уметнички готово потпуно немоћна. Њен аутошовинистички инквизицијски рад на уништавању националне културне традиције – софт варијанта албанског хард спаљивања српских манастира на Косову – вероватно је узрокован том уметничком немоћи, будући да се она најбоље види на позадини те моћне традиције.
Постоји најзад, и она струја савремене српске књижевности која се, да тако кажем, повукла у приватност: у њој постоји и неколико добрих књига добрих писаца, од којих су неке и бестселери. Њу, међутим, чине и бестселери чији су аутори позната ТВ лица, сој људи који своју славу не дугују квалитету, већ квантитету онога што кажу пред ТВ камерама. Тако добијамо једну врсту ескапистичке књижевности која своје читаоце уверава да је све ОК, иако ништа није ОК.
Међутим, управо у овој књижевности, која се оријентисала на читаоце, требало би тражити будуће литерарне експлозије. Наиме, у доба СФРЈ, држава је финансирала такозвану „високу књижевност“ и то уопште није била најгора ствар коју је та држава чинила. Напротив, она је чак писцима давала већу слободу, него што им данас даје тзв. „транзициона Србија“ у којој joint-venture фондација и квазидржавних институција финансирају пре свега, политички подобну, а не естетски супериорну књижевност. Официјелна књижевност у Србији је данас политички подобна књижевност и то што ти аутори не добијају баш све што је у овој земљи намењено књижевности није знак да су они некакви „бунтовници изван система“ – како себе воле да представљају сходно орвеловској природи времена у којем живимо. То што нешто остаје изван њиховог домашаја пре је знак да систем још увек није овладао свим тачкама књижевне инфраструктуре. И тако ће бити до год овде буде било часних људи и поузданих сведока, да употребим Кишову синтагму из „Гробнице за Бориса Давидовича“.
Управо зато, истински бунтовну књижевност, односно књижевност која ће да осветли српску и европску трауму, можемо очекивати управо на страни књижевности која брине о читаоцу зато што не жели да брине о политичкој подобности. Већи део те књижевности ће кренути путем пуког ескапизма, а у потрази за што бољим економским показатељима (тиражем). Нека ће, међутим, користити лукавства жанра да учини видљивим управо ту трауму, без обзира на то што ће егзистенција њихових аутора, професионална и свака друга, бити на различите начине угрожена због тога.
Важно је знати само то да се игра још увек игра, и да нема места предаји.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *