Karađorđevići: Riznice traže ključare

Piše Radica Momčilović

Šta je sve posedovao Aleksandar Prvi Karađorđević? Šta su Karađorđevići uspeli da steknu za nepunih pola veka vladanja i jesu li se stvarno rađali kao puki siromasi, a umirali kao bogataši?

U svojim memoarima „Ni rat, ni pakt“, profesor ekonomskih nauka Milan Stojadinović, u više vlada ministar finansija, a kasnije i predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije, napisao je da je Aleksandar Prvi Karađorđević, stupivši na presto po očevoj smrti, bio puki siromah, bar kad su kraljevi u pitanju, a da je umro kao multimilijarder.
Doista, ako je verovati pisanju engleskog „Dejli mejla“ od 12. novembra 1934. kralj Aleksandar je bio najbogatiji monarh u Evropi. Samo gotovina koju je držao u stranim bankama iznosila je oko šest miliona funti sterlinga. Usto, bio je, vele ove novine, najbolje plaćeni vladar starog kontinenta. Zna se da je bio vlasnik i dva zlatonosna rudnika na planini Deli Jovan, a delio je prihod sa francuskim vlasnicima borskog rudnika. Ostao je zvanično zabeležen podatak da su Francuzi samo do 1935. iz Bora odneli oko šesnaest tona zlata i trideset dve tone srebra.
Upravo stoga, Stojadinović će po naređenju kneza Pavla morati odmah nakon atentata u Marseju da putuje pod tuđim imenom u Švajcarsku, ne bi li nekako saznao tajnu šifru ubijenog monarha, jer se verovalo da su puni zlata.
Mada su mnoge nade u spas od bede pomoću ženevskih i njinih tajni uveliko raspršene, priče o bogatstvu Karađorđevića još su u domenu legendi. Šta su Karađorđevići uspeli da steknu za nepunih pola veka vladanja i jesu li se stvarno rađali kao puki siromasi, a umirali kao bogataši?
Sva trojica srpskih, a potom i jugoslovenksih monarha iz dinastije Karađorđevića umrli su u periodu od pola stoleća. Petar Prvi, od starosti u svojoj skromnoj kući, inače vlasništvu izvesnog trgovca Pavlovića, na Senjaku, 18. avgusta 1921. Aleksandar, njegov sin, od rana odmah posle atentata u Marseju, 9. oktobra 1934. Petar Drugi „bez zemlje“, od raznih bolesti, među kojima je prednjačila ciroza jetre, 3. novembra 1970. u Denveru (Kolorado, SAD).

TROŠKADŽIJE, BOEMI I RATNICI
„Čujte, Srbija je neka vrsta čarobne kutije, te nije moguće dati sud o njoj tako lako, na rastojanju…“ Tako je govorio pretendent na srpski presto, potonji kralj Petar Prvi Karađorđević u jednom od svojih retkih intervjua dopisniku rimske „Tribune“ avgusta 1901. u Ženevi.
Na pitanje da li očekuje neke promene, pobunu možda, knez je odgovorio potvrdno: „Srpski narod je poslušan i miran, jer je prilično ravnodušan; ali, ako se uskomeša i pobuni može biti vrlo hrabar, on je za to dao dokaze…“
Samo dve godine potom, srpski narod se doista uskomešao. U maju 1903. netragom je zatrta dinastija Obrenovića: ubijeni su kralj Aleksandar i Draga Mašin, a na srpski presto je doveden jedan od trojice sinova kneza Aleksandra Karađorđevića, unuk Crnog Đorđija – Petar.
Tim činom se završava priča o Obrenovićima i njihovom blagu; tu počinje priča o bogatim članovima dinastije Karađorđević iz siromašne Srbije.
Istorija nikad nije bila naklonjena priči o rasticanju, ali je uvek blagorodno gledala na sticanje. Obrenovići su bili bogati u svom okruženju, to će se dokazivati vekovima. Način na koji je njihovo bogatstvo nestalo s lica zemlje, po svoj prilici nikad neće biti sazdan na istini. Malo je verovatno da će iko ubuduće (ako već do sada nije) uspeti da dokaže u čijim se rukama njihov mal našao. Mnogi zvani i nepozvani istroričari u ulozi vidovnjaka skloni su tvrdnji da je i u ovom slučaju obistinjena ona stara: oko za oko, zub za zub, glava za glavu. Što će reći, blago ide pobedniku. Karađorđevićima, dakle.
Svejedno, priče o basnoslovnom bogatstvu srpskih dinastija kolaju i danas. Retko ko može ubediti čak i školovanog istoričara da su Obrenovići i Karađorđevići, u poređenju sa nekim evropskim dvorovima, bili sirotinja. I retko koji znalac ispod ovog neba može izbeći sumnju da ostaci toga blaga još ne leže negde po zemlji Srbiji skriveni ispod sedam slogova, na tromeđi sedam gora, sedam reka i sedam livada.
Čarobni broj sedam, rođen u pravoslavnoj magiji duha, „čarobne kutije“ zvane Srbija, još nikad dosad nije doživeo magično otkrovenje. A kolone tragača lutaju i danas po Srbijici.
Gde je, zapravo, istina? Profesor Dragoljub Živojinović, vrsni povesničar i spisatelj brojnih dela iz tog dela naše istorije, počinje kazivanje s obnoviteljem Srbije, Milošem Obrenovićem. Ne spori da je „kodža“ za sebe i svoju porodicu učinio mnogo, ali da je parama zveckao prevashodno zato da bi turske fermane, najzad i kneževsku titulu, kupio. A kad se na vladi utvrdio, pobrinuo se da sve nadoknadi: đumrukane su praktično radile za njega. Prihodi od carina slivali su se, umesto u državnu, u njegovu kasu.
Kako u Srbiji onoga vremena nije bilo feudalizma, knez Miloš i njegov ortak u đumrukanskim poslovima, kapetan Miša Anastasijević, nisu ni pokušavali da stvore velike posede u otadžbini. Spahiluke su osnivali i širili u Vlaškoj i u Ugarskoj. Toga poroka nisu se odricali ni Karađorđevići. S predumišljajem. Obe dinastije su smatrale da je najsigurnije kupovati imanja tamo gde su mogle biti feudalne gazde, gde su svoje glave mogle skloniti u slučaju da se ovaj „prilično ravnodušni narod uskomeša i pobuni“.
Imanje, ono poveliko, s crkvom u sredini, u zemlji vlaškoj, zvalo se Jalovnica. Tu je knez Miloš 1939.našao utočište. Odatle je putovao u Beč, Peštu i Zagreb. Knjige vele da je kuće po tim prestonicama imao. Gde su nestale netragom, gde su s majskim prevratom volšebno iščezle? Ima li arhiva koji skrivaju odgovor?
A Karađorđevići? Profesor Živojinović veli, najpre, da sam Karađorđe nije bio pragmatičan čovek, niti je bio u prilici da stiče poput kodže Miloša. Njegovi sinovi Aleksa i Aleksandar živeli su u izgnanstvu od milosti ruskih plemića. Prvome, oženjenom ruskom princezom iz porodice Trokina, trag se zameo. Drugome istorija nije ispisala neke slavne dane. Knez Aleksandar bio je običan oficir; živeo je od miraza, oženivši se ćerkom kneza Jefrema Obrenovića. U Srbiju se vratio na poziv kneza Mihaila Obrenovića.
Postavši prvi izborni knez Srbije, posle progonstva kneza Mihaila 1842. takođe prvi iz porodice Karađorđevića počinje da radi na otkupljivanju porodičnih imanja.
Da li je knez Aleksandar Karađorđević doista začetnik basnoslovnog bogatstva svoga unuka Aleksandra „ujedinitelja“, ili je tek samo čovek koji je hteo da ima porodično gnezdo? Genetika će možda dokazati otkud Karađorđevićima, violentnim vojnicima po rođenju, bahatim vladarima, boemima, kockarima i troškadžijama, kako je govorio kralj Petar Prvi, toliko smisla za porodicu i ekonomiju.

TOPOLA IH JE VEZIVALA
Nukleus celog tog bogatstva kralja Aleksandra, bio je u Topoli. Njegov deda Aleksandar slovio je, prema svedočenju ondašnjeg učitelja i birografa Karađorđevog M. Đ. Milićevića, za razliku od svojih sinova Petra i Arsena, kao vrlo štedljiv, čak škrt čovek. Zaokružujući svoje imanje u Srbiji, istovremeno je kupovao imanja u Vlaškoj, kao i Obrenovići, u grofoviji Jalovnica.
I on je tu crkvu izgradio (još se drži), bavio se zemljoradnjom, stočarstvom, za ne daj Bože! Da se ima „kuda skloniti od poslušnog i mirnog naroda ako se uskomeša i pobuni“.
U Srbiji, kažu već uredne arhive, poseduje rasturena imanja. Sav njegov oduzeti mal, po sudskom procesu iz 1868. godine, cenio se na oko 450 hiljada zlatnih dukata. Prodat je za pola te sume. Tako su Karađorđevići izgubili bukavalno sve u Srbiji, a ono što su izneli 1857. samo je delić bogatstva koje su uživali. Izuzev kuće u Pešti, u kojoj je živeo u vreme izgnanstva, opstajalo je još samo imanje u Rumuniji.
Veliki deo imetka u Vlaškoj, na kojem je knez Aleksandar obitavao do 1857.godine, otišao je na isplatu dela knez Petru. „Bez smisla za poljoprivredu“, budući kralj Srbije Petar Prvi spiskao je pedeset hiljada dukata na opremu svoje čete, učesnice u bosanskom ustanku. Kada je 1876. napustio Bosnu bio je potpuno praznih džepova.
Deo imanja pripao je najmlađem sinu đorđu, ruskom gardijskom oficiru, prerano umrlom od tuberkuloze u Dubrovniku. Kuću u Parizu, Petar je kasnije takođe morao da proda, zbog otplate dugova, što svojih što svoga brata Arsena (oca kneza Pavla), „nečuvenog avanturiste, troškadžije, boema i kockara“. Na ostatak jalovičkog imanja se zaduživao, sve dotle dok nije potpuno obezvređeno hipotekama.
Opet se počinjalo iz početka. Topola i Oplenac opustošeni. Apanaža od million i dvesta hiljada dinara godišnje, pola u zlatu, pola u srebru, nedovoljna za brojnu porodicu. Samo je Arsenu valjalo davati pedeset hiljada zlatnih franaka na godinu, a tu su bili i brojni prijatelji i udovice zaverenika iz majskih prevrata i bosanski suborci.
Reprezentacija nema. Sve mora sam da kupi, od nameštaja do kočija. A hoće i mauzolej na Oplencu da zida, da svoje rasturene roditelje i rođake sakupi i na jednom mestu sahrani; da kruniše svoj izbeglički san. I da ispuni amanet svoga oca. Jer, Karađorđevići su još u ona vremena sahranjivani tamo gde su umirali: Karađorđe i Jelena u Srbiji, knez Aleksandar i kneginja Persida u Austro-Ugrarskoj, knežević đorđe, kneginja Zorka i deca u Crnoj Gori, sin Karađorđev Aleksa u Kišinjevu u Moldaviji… Na londonskom Kraljevskom groblju počiva kraljica Marija, princ đorđe sahranjen je na beogradskom Novom groblju, Petar Drugi „od Jugoslavije“ i njegov srednji brat Andreja počivaju u Libertvilu, knez Pavle i kneginja Olga ostavili su kosti u Americi…
Hram je morao da zida o svom trošku. Pašić je bio protiv. I svi za njim. A pare velike za to doba: za sedam godina ulaže milion zlatnih dinara! Istovremeno, od seljaka i opštine Topola otkupljuje njive, pašnjake, šume, komade zemljišta u Božurnji, sve po ceni koju drugi diktiraju i uz pomoć zajmova. Do 1914.stvara imanje za koje se računa da ima oko sedamdeset hektara. Uoči objave rata svu imovinu testamentom u zadužbinu pretvara. Crkva, vodovod, štale, podrumi, bolnica, hotel u izgradnji, vidnogradi, sve ide đuture.
Krenuvši u izbeglištvo 1915.kralj Petar Prvi Karađorđević predao je srpskoj vladi na čuvanje, s tim da mu se vrati, „jedan sandučić okovan“, u kojem je, prema pisanju Nikole Pašića, bilo oko million i po zlatnih dinara i drugih vrednosti u vidu ordenja, dijamanata, prstenja, akcija. Sanduk mu je vraćen pošto je prešao Albaniju. Neotvaran. U tom času, to je bila cela njegova imovina.
Umro je avgusta 1921, u vreme dok je regent Aleksandar bio na lečenju u Parizu. Iza sebe je ostavio samo dve zapečaćene kožne torbe, s porukom da se predaju isključivo prestolonasledniku.
Šta je u njima bilo? To ne kaže ni izveštaj njegovog ađutanta, generala Steve Hodžića. Jesu li unutra bile hartije od vrednosti, ušteđevina od apanaže ili je posredi neka druga tajna, nema pisanih tragova.

SEF OSTAO ZAGONETKA
Zvanično je utvrđeno da je od lične ušteđevine Petar Prvi ostavio jedanaest hiljada francuskih franaka, započetu zadužbinu i malo imanje, vlasništvo njegovog dede Đorđa Petrovića, stečeno pre 1804. godine u Topoli. Imovina Aleksandra Karađorđevića pobrojana je navodno na trideset devet strana pisanih mašinom. Reč je, dakako, o blagu koje je ostavio u svojoj zemlji.
Da li je kraljevo bogatstvo u inostranstvu stvarno veliko ili, možda, malo – nikada nikome nije bilo znano. Ali, pouzdano je utvrđeno da kralj posle Prvog svetskog rata dobio od skupštine godišnju apanažu od dvadeset miliona dinara. Tražio je da mu se ta suma isplaćuje u švajcarskim francima. Uz skromno nasleđe u akcijama od nekoliko miliona dinara, imetak brzo počinje da raste.
Zna se i da je učestvovao u raznim akcionarskim poslovima van Jugoslavije. Zna se da je dvor dobijao izvesne provizije od stranih ulaganja u zemlji. Zna se da je gotovo sigurno imao neke deonice u istraživanjima naftnih škriljaca, koje su sprovodile velike kompanije Zapadne Evrope. Konačno, zna se da je dvor bio u srodstvu sa Demidovima koji su držali velike čeličane u SAD-u.
Zna se i da je vrlo često, radi lečenja, putovao u Pariz, u više navrata inkognito. Pretpostavlja se da su se ta putovanja poklapala sa poslovnim akcijama. Neki izvori vele da je uložio poveliku sumu u izgradnju pariskog metroa i železničkih prilaza.
Godine 1935. u Beogradu je vođena ostavinska rasprava i tada je bio razdeljen deo kraljevskog bogatstva koji se nalazio u zemlji. O blagu koje je kralj deponovao u insotranstvu nije proslovljena ni reč.
Ni tada, ni kasnije, niko nije imao famoznu šifru švajcarskog sefa koji sve vreme uzbuđuje maštu mnogih koji su, vođeni magijom nepostojećeg ključića, čak smislili kako je to bogatstvo ravno otplati jugoslovenskih inostranih dugova u vreme kad se navršavala peta decenija od kraljevog ubistva.
Leta 1953. Petar Drugi Karađorđević razgovarao je s novinarima francuskog ilustrovanog lista „Semaine de monde“. Na pitanje novinara o nasleđu koje mu je ostavio otac, Petar je rekao: „Meni je američka banka ‘Morgan’ isplatila posle Drugog svetskog rata dvadeset osam miliona francuskih franaka, koje je moj otac uložio u izgradnju američkih železnica u Kaliforniji. Zatim sam od akcija za brodogradnju, koje je otac kupio od Engleza, dobio s tatinog računa iz Londona sto pet hiljada funti. Znam da otac ima konto u Švajcarskoj, ali otuda nisam dobio ništa, jer ne znam šifru…“
Kada je 19. januara 1971. godine pred sudom u Los Anđelesu otvoren Petrov testament, videlo se da njegova ostavština vredi oko dva miliona dolara. Petrovoj udovici, nekadašnjoj grčkoj princezi Aleksandri, otišlo je oko osamsto hiljada dolara. Petrov sin Aleksandar Drugi dobio je samo deset hiljada dolara. Ostatak je bio namenjen pravoslavnom manastiru u SAD, gde je i sahranjen.
Tada je, prema pisanju Agencije AP, još jedanput potvrđeno da u Švajcarskoj postoji sef Aleksandra Prvog Karađorđevića. Naime, američki advokat dinastije, Džon Silvester je izjavio da najveći deo novca ovog kralja leži u švajcarskim bankama u tajnom sefu, na njegovo ime, pod šifrom koja „koliko mi je poznato nikome nije znana“.
Kralj je ubijen u četrdeset šestoj godini. (Rođen je na Cetinju 17. decembra 1888, osnovnu školu završio je u Ženevi, gimnaziju u Petrogradu, a vojno obrazovanje je stekao, takođe, u carskoj Rusiji.) O famoznom sefu, ili sefovima, nikada nikome ništa nije rekao. Ni svojoj najbližoj porodici. Ili je zaista bio iznenađen (što je prema današnjim saznanjima malo verovatno) atentatom koji su na njega izvršile ustaše u Marseju 1934. godine. Ili, što je verovatnije, ni u koga nije imao poverenje. A možda je sve samo puki sanak, ko će ga znati.

TAJNA TESTAMENTA
Sudeći po političkom testamentu, ostavljenom 5. januara 1934. na Bledu, kralj je izvesno slutio svoju skoru smrt. Samo devet meseci pre atentata odrediće Namesništvo koje će „vršiti kraljevsku vlast“. Iz faksimila ovog dokumenta vidi se da je imenovao „Nj.V.kneza Pavla Karađorđevića, dr Radenka Stankovića, senatora i ministra prosvete dr Iv.Perovića, bana Savske banovine“.
Priča se da je bilo i ostavinskog testamenta. Neki tvrde da je napisan još 1930, drugi vele da je to bilo 1933, no nijedan istraživač dosad nije uspeo da se domogne tog dokumenta. Niti se zna gde bi mogao biti.
Istorijski znalci ponajpre veruju da bi se mogao naći u zaostavštini kneza Pavla Karađorđevića u Statfordu, koju američka administracija do dana današnjeg, izuzev manje vrednih dokumenata, nije stavila na uvid bar jugoslovenskim istoričarima.
Priča o testamentu za kojim tragaju i naučnici i naslednici uveliko se podudara sa pričom o švajcarskom sefu. Jedini verodostojan dokument koji se danas može pronaći u Arhivu Srbije vezan je, međutim, samo za dvorove.
„Rešenje o nasleđu imovine Blaženopočivšeg Viteškog Kralja Ujedinitelja Aleksandra Prvog Karađorđevića za njeno Veličanstvo Kraljicu Mariju“, od 7. novembra 1939. godine precizno i nedvosmisleno deli imovinu ubijenog kralja naslednicima. Deobu imetka, odmah zatim uknjiženog kod odgovarajućeg suda u Beogradu, vodio je sreski sudija Miodrag N.Čolaković, a g.Veljko P.Petrović, advokat iz Beograda, bio je „punomoćnik Staraoca Mase“. Shodno ovom dokumentu, dvorci na Dedinju i Beli dvor uknjiženi su na ime Petra, Tomislava i Andreje Karađorđevića.
Petar Drugi i Andreja nikad po oslobođenju nisu kročili na tle Srbije. Tomislav je poslednjih deset godina svog života boravio u Srbiji, nadajući se da će imanje u Topoli biti vraćeno zadužbini koju je osnovao njegov deda Petar Prvi, a da će makar delić imovine koju je stekao njegov otac Aleksandar Prvi pripasti njemu, odnosno prestolonasledniku Aleksandru Drugom Karađorđeviću.
Jer, između Petra Prvog, najsiromašnijeg vladara u Evropi, pa do njegovog unuka Petra Drugog, koji je bio kralj bez trona i bogati plejboj svetskog džet-seta, iako je posle Drugog svetskog rata nacionalizacijom izgubljen lavovski deo imanja, ostalo je, ipak, pozamašno porodično bogatstvo. Nema sumnje da ga je zaradio uglavnom „kralj ujedinitelj i oslobodilac Aleksandar Prvi Karađorđević“.

UKAZ REŠIO SVE
Prema nalazu Državne komisije za ratnu štetu objavljenom 1946. godine, Aleksandar je od mnogih nekretnina za svoj novac kupio jedino kuću na Bledu od princa iz čuvene porodice Vindišgrec i počeo da gradi vilu na Kraljičinoj plaži u Miločeru. Navodno su svu ostalu imovinu kralju ujedinitelju za naročite ratne i političke zasluge poklonile županije i srezovi: i dvorac Suvobor na Brdu kod Kranja, i šumu – lovište s kućom u Han-Pijesku, i bivši letnjikovac nadvojvode Fridriha u Belju, pa zagrebačke dvore na Tuškancu, vilu kraj Vardara u Demir-Kapiji sa petsto hektara vinograda, kuću, šumu i ograđeno lovište u Moroviću kod Šida…
Prema jedino verodostojnom istraživanju koje se može naći u savremenoj istoriografiji, o imovini dinastije Karađorđević se rešavalo u vreme dok je na snazi bio sporazum Tito-Šubašić, i to na osnovu dodatka ovog sporazuma, potpisanog 7. decembra 1944. godine.
Kako je utvrdio istoričar Momčilo Mitrović, shodno najznačajnijoj tački ovog dodatka, kralj Petar Drugi Karađorđević je mogao za vreme svoje odsutnosti „raspoloagati svojim imetkom i dobrima u zemlji“. (Apanaža je u to vreme i njemu i njegovoj porodici još isplaćivana, zaključno s novembrom 1945. godine.)
A još u maju te iste godine obrazovana je Uprava kraljevskih dobara, koja je, doduše,
rukovodila samo dvema kućama u Krunskoj 7 i Sarajevskoj 37 u Beogradu. „Sva ostala dobra kraljeva bile su uzele pod svoju upravu i na korišćenje razne državne vlasti nove DFJ, odnosno vlasti pojedinih pokrajina…“
Pitanje imovine dinastije Karađorđević rešeno je pravno sredinom 1947, posle Ukaza Predsedništva Prezidijuma Narodne skupštine DFJ o oduzimanju državljanstva članovima porodice Karađorđević i konfiskovanju njihove celokupne imovine.
Prema naređenju vlade, sreski sudovi na čijoj se teritoriji nalazila imovina članova porodice Karađorđević sprovodile su konfiskaciju i određivale organe upravljanja imecima. U naređenju je tačno određeno koji će sreski sud konfiskovati pojedina od trideset tri imanja.
Evo tog spiska: električna centrala u Varoši Topola na ime Aleksandra Prvog Karađorđevića, Sreska bolnica u Topoli na isto ime, stari Karađorđev konak, Prva srpska kasarna u Topoli, kraljeve livade u Sokobanji. Zatim slede dvorci Dedinje i Beli dvor na ime Petra, Tomislava i Andreje Karađorđevića, dvorska bašta Rakovica na ista imena; kuća u Bulevaru Crvene armije broj 24, vođena na ista imena, kuća u Sarajevskoj ulici 37, vila u Tolstojevoj 2 koja se vodila na ime Tomislava Karađorđevića, kuća sa placem u Rumunskoj 1-3 i Topčiderski venac 8 na ime Olge P. Karađorđević, zgrada u Aberdarevoj 1 na ime Marije A.Karađorđević, Dom kralja Aleksandra u Ulici Miodraga Davidovića na Topčiderskom brdu koja se vodi na kraljevo ime (sve u Beogradu).
Tu su potom: vila na Bledu na ime kraljice Marije, Gornja i Donja Radovna, letovalište Mežakli (Andrejevo selo), na isto ime, Gospodarski dvorac čiju je tapiju imao lično kralj, zakup lovačkog dvorca u Kamniškoj Bistrici na trideset godina za korist kraljevu, dvorac „Brdo“ koji se vodi na ime Pavla Karađorđevića, dvorsko poljoprivredno dobro Demir-Kapija na ime Tomislava Karađorđevića; dvorac „Miločer“ kraj Budve na kraljičino ime, dvorac „Leskovac“ u ataru Crnojevića Rijeke, koji se vodi na ime trojice kraljevih sinova, kuća i plac na Cetinju, ugljeni rudnik „Sikole“, sastavni deo rudarskog preduzeća Neresnica-Glogovica, Fabrika za preradu zlatne rude u Glogovici, zatim laboratorija za preradu zlata Neresnica, bager u reci Pek, Brodica – rudnik za vađenje zlatne rude, Železnik – rudnik zlata, sve na kraljevo ime; Radenka, rudnik lignita, Ševica-takođe rudnik uglja; uložne knjižice, obveznice, akcije, strana valuta, sanduk dragoceni broj 23 i druge dragocenosti na pohrani kod Prinudne uprave kraljevih dobara, biblioteka i arhiva.
Teško je, kaže istoričar Momčilo Mitrović, potpuno precizno utvrditi kolika je bila ukupna vrednost imovine dinastije Karađorđević, jer mnogi objekti nisu procenjeni, Ipak, prema podacima koji se mogu naći u dokumentaciji, ta vrednost je iznosila oko 159,621,969 dinara (za imanje i preduzeća), dok je priznata ratna šteta na istom vlasništvu ocenjena frapantnom cifrom od 322,081,351,40 ondašnjih dinara.
Primerice, kraljeve livade u Sokobanji su procenjene na 93.630 dinara, dvorska bašta u Rakovici na 2,910.000 dinara, kuća u Bulevaru Crvene armije 24, prema proceni iz 1934. godine, vredela je ondašnjih 2,640.000 dinara; kuća u Krunskoj – 3,100.000, dvorci Dedinje i Beli dvor stajali su prema komisijskoj proceni Predsedništva vlade Srbije 58,005.000 dinara, kuća u Sarajevskoj 37 vredela je u godini kraljeve pogibije 920.000 dinara. Celokupno zemljište, objekti i drugo, podignuti na Bledu, procenjeni su na 12,881.675,50 FNRJ dinara…
Sve u svemu, kralj Ujedinitelj nije bio go. Francuski list „Korfur“ je u to vreme mesecima pisao da se Titova Jugoslavija dokopala na gnusan način dijamantskog majdana nekada najsiromašnijeg evropskog princa, a potom najbogatijeg monarha starog kontinenta. Da li je, i hoće li uopšte takozvani Krunski savet, pokrenuo spor  za povratak oduzete imovine dinastiji Karađorđević drži se u strogoj tajnosti. Ipak, odnekud je procurila vest da se već bije bitka sa Slovenijom, Crnom Gorom i drugim bivšim jugoslovenskim republikama oko prisvojenih dobara. U Strazburu, nego šta. Ako Srbija najzad usvoji zakone o denacionalizaciji i obeštećenju bivših vlasnika, čiji je broj dosegao numeru od osamdeset tri hiljade porodica, Karađorđevići bi po istom osnovu mogli dobiti više nego svi ostali potražioci, čiji se imetak procenjuje od 102 do 221 milijarde evra.
Hoće li dobiti svoja dobra natrag, da li će biti isplaćeni u naturi ili kešom, ostaje da se vidi. Zasad su tek neki od njih u postojbini svojih očeva podstanari. Aleksandar Drugi Karađorđević je odavno zaseo u Belom dvoru, dobija pozamašnu apanažu za održavanje palate i reprezentaciju, ali mu tron, naravno, nije vraćen. Princeza Linda, udova kraljevića Tomislava takođe je dobila vilu na korišćenje. Princeza Jelisaveta tvrdi da živi u iznajmljenom stanu. Ostali, a ima ih na desetine, tu i tamo skoknu do prazavičaja, s nadom da će jednog dana i ovde biti svoji na svome.
Nade uvek ima, zar ne? Sve može da se pretvori u dim i maglu, ali nada uvek poslednja umire.