Како се тероризам вратио кући

Бомбашки нападпише Филип Родић

Смртоносни терористички напади у Бриселу нису ни почетак, нити крај овог феномена, него његова кулминација. Ови удари, иако по броју жртава мањи од претходних у Паризу, Мадриду или Лондону, имају већи симболички значај – спроведени су у највећем терористичком леглу Европе

Дакле, држи главу, одсечену, Србина. Држи одсечену главу, то су тих 20.000 муџахедина који су доведени Клинтоновом политиком на европско ратиште и који су се сада у већем делу задржали тамо, а у неком делу прешли и у Америку, и у друге земље, и широм Европе. И онда ћете, кад почну ваше вратове да секу, да знате о чему се ту ради“, рекао је у уводној речи своје одбране пред Хашким трибуналом бивши председник Србије Слободан Милошевић 27. септембра 2002. године. Звучи пророчки, као и многе друге његове изјаве, али ова то није. Ово је само здраворазумско расуђивање и анализирање чињеница, јер је, с обзиром на то шта је Запад све радио, било неминовно да злодела почну да се дешавају и у престоницама тих земаља, а Брисел је, из више разлога, баш право место где модерни тероризам треба да кулминира. Не због тога што је овај град, како неки то кажу, „срце Европе“, јер он то дефинитивно није. Брисел је дом модерног тероризма, пошто је тамо планиран, организован и инспирисан.

УЛОГА БЕЛГИЈЕ У МЕЂУНАРОДНОМ ТЕРОРИЗМУ Управо је у Бриселу, у седишту НАТО, постављена основа модерног тероризма. Према сведочењу осуђеног натовског агента и терористе Винченца Винчигуере, циљ операције „Гладио“ био је, поред дискредитовања левичарских група, стварање атмосфере страха у становништву и спровођење „стратегије напетости“ која би навела народ да се приклони „заштити државе“. „Требало је нападати цивиле, народ, жене, децу, недужне људе, непознате људе удаљене од било какве политичке игре. Разлог је био једноставан. Било је потребно приморати људе, италијанску јавност, да се окрене држави и затражи већу безбедност“, рекао је тада Винчигуере. (Можда европске државе, њихове обавештајне службе и НАТО и не стоје директно иза данашњег таласа тероризма, као што су то чиниле седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, али га свакако користе са истим мотивима, што нам доказује и случај увођења бесконачног ванредног стања у Француској након напада у Паризу, о чему је „Печат“ већ писао.) Повезаност оперативаца из мреже „Гладио“ са НАТО је доказана ван сваке сумње и тадашњи премијер Италије Ђулио Андреоти ју је 1990. признао. Парламентарна комисија италијанске скупштине, пред којом је Винчигуере такође сведочио, потврдила је 2000. године да су терористичке нападе у овој земљи организовали и подржали људи у италијанским државним институцијама, повезани са обавештајним структурама САД и са НАТО. Иако је Италија била највећа жртва овог подухвата, она није једина европска земља у којој се деловало по овом обрасцу. Белгијски парламент именовао је крајем 1990. специјалну комисију која је имала задатак да истражи постојање мреже „Гладио“ у овој земљи. Парламентарци су открили да је тајна НАТО војска и даље активна и да је последњи састанак генерала који управљају овим мрежама у бројним западноевропским земљама одржан у Бриселу, у штабу Тајног савезничког комитета (Allied Clandestine Committee – ACC) и да је њиме председавао генерал Рејмон Ван Калстер, шеф тајне службе белгијске војске СГР. Тадашњи министар одбране Гиј Коем потврдио је ове податке.

Поред водеће улоге у организовању тероризма који је потресао Европу седамдесетих и осамдесетих година, као што смо видели, Белгија је била важан фактор и у „тероризму постмодерне“ чији смо сведоци у последње време. Мало је позната чињеница да су белгијски држављани одиграли кључну улогу у догађају увертири за терористичке нападе на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001, који је био од суштинског значаја за стварање залеђине за терористе у Авганистану и без чије успешне реализације вероватно не би ни дошло до забијања авиона у Куле близнакиње, или би оно макар било одложено. Наиме, два дана пре ових напада, 9. септембра 2001, двојица бомбаша самоубица који су се представили као белгијски новинари убили су главног непријатеља авганистанских талибана и Ал Каиде, команданта Ахмеда Шаха Масуда. Нападачи Дахман Абд ел Сатар и Бурауи ел Уаер били су белгијски држављани пореклом из Туниса, а лажно представљање им је омогућио њихов сународник белгијски Тунишанин Тарек бен Хабин Маруфи, обезбедивши им лажне пасоше украдене из Гренобла у Француској. Ово убиство било је дефинитиван доказ укорењеног присуства Ал Каиде и са њом повезаних исламистичких група у Белгији. Поред овога, установљено је и да је белгијски држављанин турског порекла Месуд Сен био близак сарадник Хајдара Замара, оперативца Ал Каиде који регрутовао „хамбуршку ћелију“ терориста, учесника у нападима 11. септембра, укључујући и Египћанина Мухамеда Ату. Месуд Сен, којег су америчке снаге ухапсиле у Авганистану признао је ово иследницима током испитивања у Гвантанаму (садржај је објавио „Викиликс“). Од тада су се само низали догађаји од хапшења Низара Трабелсија због учешћа у планирању напада на америчке војнике у ваздухопловној бази Клајне Брогел недалеко од градића Пер у провинцији Лимбург, до напада на Париз 13. новембра 2015, који су потврђивали да је Брисел престоница европског тероризма колико и Европске уније. Не треба заборавити ни да су организатори напада на возове у Мадриду 2004. такође живели у сада чувеном бриселском кварту Моленбек.

ПЛОДНО ТЛЕ Брисел је из више разлога најзгодније место за престоницу и централу данашњег тероризма у Европи. Пре свега, Белгија има значајно муслиманско становништво – око 700.000 људи, односно 6,2 посто популације, што га процентуално чини једним од највећих у Западној Европи. У региону Брисела тренутно живи око половине белгијског муслиманског становништва, њих око 300.000, што је четвртина становника овог града. Само у ноторном Моленбеку живи око 100.000 муслимана. Најбројнији су припадници треће или четврте генерације имиграната од којих многи ни најмање нису интегрисани у белгијско друштво, а све више белгијских муслимана живи у изолованом гету где царује сиромаштво, незапосленост и криминал. (Проценат незапослености у Моленбеку износи око 40 посто.) У овом поднебљу никла је екстремистичка организација „Шеријат за Белгију“ (Sharia4Belgium), забрањена фебруара 2015. године, али очигледно прекасно да би била спречена да одигра важну улогу у радикализацији белгијских муслимана. Ова група, чији је лидер Фуад Белкачем осуђен на 12 година затвора, позивала је све Белгијанце да се преобрате у ислам и покоре шеријату или се суоче са последицама.

Стога није чудно што је Белгија, иако једна од најмањих држава Западне Европе, постала шампион у броју џихадиста који се боре у Сирији и Ираку по главни становника. Према подацима белгијског министра унутрашњих послова Јана Јамбона, од 22. фебруара ове године међу џихадистима је регистрован 451 белгијски држављанин – њих 269 се налазе на ратиштима Сирије и Ирака, шесторица су на путу ка овим бојиштима, 117 се вратило у Белгију, а 59 је покушало да оде у рат, али су заустављени на граници. Према Јамбону, 197 ових џихадиста је из Брисела, док је 195 из Фландрије. Статистички, Белгија је прва у Европи по броју џихадиста по глави становника – њих 40 на милион становника, док их је у Данској 27, Шведској 19, Француској 18, Аустрији 17, Финској 13, Норвешкој 12, Британији 9,5, Немачкој 7,5 и Шпанији 2.

После терористичких напада у Паризу, белгијски премијер Шарл Мишел изјавио је да, када су терористички напади у питању, „готово увек постоји веза са Моленбеком“, што је „огроман проблем“. Министар унутрашњих послова Јамбон био је још директнији и рекао да власт „тренутно нема контролу над Моленбеком“, те да је „заиста неопходно очистити“ тај кварт. Најновији напади у Бриселу показали су, међутим, да белгијске власти још нису обавиле то „чишћење“ и да немају контролу ни над Моленбеком, нити над проблемом са џихадистима.

БОСНА европске уније Није само Милошевић у цитираном делу своје одбране указао на повезаност Белгије са Босном. Говорећи поводом 20. годишњице Дејтонског мировног споразума, бивши високи представник у БиХ Карл Билт рекао је да је „уставно уређење Босне, како је договорено у Дејтону, испало нешто између Белгије, која има компликовану структуру са фламанским, валонским и немачким ’ентитетима’, и Кипра“. Белгија је формирана 1830. као тампон-зона између геополитичких ривала Француске и Немачке, а из британског интереса да кидањем дела територије ослаби и Француску и Холандију. Има федералну владу са седиштем у Бриселу, а подељена је на три етничке заједнице и три региона. Као и Босна, има слабу централну владу и непомирљиве напетости између различитих етничких група. Ова земља функционише на основу практичног апартхејда по етничкој (или „лингвистичкој“, како то воле да кажу на Западу) основи, који је видљив свуда и иде до те мере да се у бриселском метроу преко дана пушта музика на енглеском језику, а увече класична, јер Валонци и Фламанци нису могли да се договоре око тога који ће проценат имати музика на француском, односно холандском језику. Незапосленост у БиХ износи 43,9 посто, а у Моленбеку, као што смо навели, 40 одсто. Због свега овога, многи Белгију називају „пропалом“ или „вештачком“ државом, а извесно је да је дисфункционална, што би се све могло рећи и за Босну. Ова дисфункционалност преноси се и на сферу обавештајног и антитерористичког рада. Чињеница је да Белгија, као и Босна, има врло замршене федералне државне структуре и више безбедносних и полицијских агенција чије се надлежности преклапају, што умањује њихову способност да ефикасно делују спрам терористичких претњи. Само у Бриселу постоји шест различитих полицијских формација, односно полицијских зона између којих је сарадња све само не добра. „У домену безбедности, Брисел је савршени пример организованог хаоса“, рекао је још прошле године председник једне од градских општина Ханс Бонте, док је стручњак за безбедност Брис де Рујвер оценио да би „спајање шест полицијских формација било најбоље решење чиме би се створиле снаге са фантастичних 5.000 полицајаца“.

Колико су белгијске снаге безбедности изгубљене у својим лавиринтима и неспособне илуструје чињеница да је после напада у Паризу у јавност испливао податак да је градоначелница Моленбека Франсоаз Шепманс месец дана раније добила листу са именима 80 џихадиста који живе у њеној општини, укључујући и имена двојице од нападача, али да се само запитала „шта да радим с њима“ и додала да „јурњава за могућим терористима није њен посао него одговорност федералне полиције“. О „неспособности“ белгијских безбедносних снага, после најновијих напада, за амерички информативни сајт Дејли бист проговорио је један високи амерички званичник за борбу против тероризма који их је описао као „дечицу“. „Постоји инфилтрација џихадиста која се одвија већ две деценије, а тек сада почињу да раде на овоме. Када контактирамо с њима или шаљемо своје момке да са њима разговарају, ми у суштини причамо са људима који су – рећи ћу једноставно – деца. Они нису проактивни, они не знају шта се дешава, они су у неверици. Толико је застрашујуће признати да им преузимају земљу“, рекао је овај агент.

Поред тога што и БиХ, и Белгија имају многобројне борце који су отишли да ратују на страни Исламске државе (као што смо навели, у Белгији је тај број 40 на милион становника, док је у Босни чак 92), обе земље су дале држављанство организаторима напада на Њујорк и Вашингтон – Белгија Месуду Сену, а БиХ двојици лидера Ал Каиде Халиду Шеику Мухамеду и самом Осами бин Ладену.

На крају, можда западне безбедносне структуре и власти не стоје директно иза најновијих терористичких напада који погађају Париз и Брисел као што су, по свему судећи, стајале иза таласа тероризма који је тресао Европу у прошлом веку, али је сигурно да су у великој мери допринеле њиховом стварању. Корени ових терористичких напада су свакако у спољној политици западних земаља, пре свега САД, али и Британије, Француске и других које у последњих макар тридесет година сарађују са исламским терористима у остваривању својих геостратешких циљева. Од Авганистана осамдесетих година, преко Босне и Косова, до Ирака, Либије и Сирије. Зато се може рећи да се овим трагичним нападима у Бриселу тероризам вратио кући.

2 коментара

  1. Nas su bombardovali zbog terorisra i dali im deo Srbije, Kosovo za državu sad nek daju deo EU kad su tako darežljivi.Blago nama s našim evropskim prijateljima Karađiću 40 godina, devetoricu vratili Srbiji u kovčezima. Dok su drugi narodi poput Hrvata, šiftara ili bošnjaka od svojih zločinaca napravili heroje srpski iz… na vlasti su od naših heroja uradili zločince. Umesto da se zahvale EU naši iz…,Tadić, Jovanović, Čanak, Drašković, Vučić, Dačić i ostali i dalje Srbe guraju u EU protiv volje naroda. Svi oni imaju istog gospodara sa zapada kojem služe za novac.Na ovim izborma odlučujemo dali ćemo opstati kao narod i Srbija kao država ili nas neće biti. Baš zato zapnimo svim snagama i glasajmo za stranke koje su za suradnju s bratskom Rusijom a ne za EU i NATO koji su nas danima zasipali osiromašenim uraniumom, podržali genocid nad Srbima iz Krajine, Hrvatske, Bosne i Kosova. I još im ni to nije dosta nego rade zločince od svih Srba koji su branili svoj narod. Isto tako u Srbiji treba pod hitno zabraniti rad stranih plaćenika tipa Sonja Biserko, Nataša Kandić i sličnih koji Srbiju urušavaju iznutra i to nekažnjeno u sprezi sa iz…, u nametnutoj i nameštenoj prozapadnoj kliki koja uništava Srbiju.

    15
  2. Hag nudi Radovanu da njihovu kaznu izdržava u Srbiji. Koje je dobro da Radovan služi kaznu u Srbiji, kaznu političkog suda što je branio svoj narod od zlikovaca. Jel Gotovina, Markač, Čermak služe u Hrvatskoj, Naser Orić u Bosni ili Tači na Kosovu ne oni ih ne interesuju, oni su heroji i njihovi prijatelji samo su Srbi zločinci i samo se Srbi iz Haga vraćaju u kovčezima to su ti vođini eu prijatelji i neprijatelji celog srpskog naoda i države. Srbi nikad u EU i NATO samo savez sa Rusijom i državama BRIKS-a.

    15

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *