ALEKSANDAR ĐAJA Kako podeliti nulu

Novac vam nestaje, ne možete da sastavite početak i kraj meseca, dozvoljeni minus vam je jedina nada, a bez kreditnih kartica, preživljavanje nemoguće. Međutim, nekad je potrebno da sve rashode i prihode strpljivo beležite kako biste utvrdili gde novac bespotrebno trošite i kako je moguće uštedeti. Upravo je to tema besplatnih radionica „Upravljanje ličnim finansijama“, koje će tokom februara biti održane u svim većim gradovima u Srbiji. Polaznicima će predavati stručnjaci iz bankarstva, a „cilj radionice je da se kroz obuku i savetovanje, građanima pomogne da efikasnije upravljaju svojim kućnim budžetom […] Građani će biti podsticani da detaljno razmotre sve aspekte svojih finansija“, kaže Isidora Orlović iz „Sekretarijata Globalnog dogovora“ Narodne banke Srbije.

„SKRIVENA KAMERA“ NAŠE SUDBINE
U prvi mah, pomislio sam da je u pitanju vic, „skrivena kamera“, možda, „fanny video“, ili, na srpskom: zaj…! Jer, u osnovnoj školi smo učili (i, valjda, naučili) da nula, podeljena ili pomnožena sa bilo kojim brojem, daje nulu. Jedino u matematici srpskih vlastodržaca, nula često daje – „00“! U takvoj računskoj operaciji, građanima Srbije će, dakle, pomoći i „Globalni dogovor Ujedinjenih nacija posvećen promovisanju društveno odgovornog poslovanja, koji se oslanja na odgovornost, transparentnost i utemeljeni poslovni interes preduzeća, kao i na organizacije iz nevladinog sektora“… Ni malo ne sumnjam da će pomenuti „Globalni dogovor“ imati odlučujući uticaj i na rešenje, na primer, ove situacije:
Desetočlana porodica Žunjić iz Trnave kod Čačka, nedeljama nema struju u domaćinstvu, jer im je „Elektrodistribucija“, usred zime, zbog duga isključila električnu energiju. U trošnoj, iznajmljenoj kući u Trnavi, koja je preživela tri požara, Željko i Slavica Žunjić već osam godina žive sa svoje osmoro dece, uzrasta od deset meseci do sedamnaest godina, među kojima su i pet školaraca. „Kao da mi ne bi plaćali struju da imamo od čega. Ali kako da to učinimo kad jedva preživljavamo. Nekad nemamo ni za hleb. Ja radim koliko mogu, ne biram poslove, činim sve kako bih prehranila porodicu. Međutim, situacija je takva da u ovom trenutku nema nikakvog posla“, kaže Slavica Žunjić. Željko ne može puno da pomogne u poboljšanju kućnog budžeta, budući da je nezaposlen, jer se već četiri godine leči od Kronove bolesti. „I do sada nam je bilo teško, ali je bez struje, postalo neizdrživo. Uveče sedimo pod svetlošću sveće, deca ne mogu da uče, a ovi mlađi se plaše mraka…“
Ovo nije stvarnost koju bi naša vlast želela da prikaže svetu. Za njen „redizajniran oblik“ zaduženi su njeni diplomatski predstavnici u inostranstvu. Istina, to košta „neku kintu“… Mediji su objavili informaciju o iznajmljivanju prostora za stan-rezidenciju srpskog ambasadora pri Unesku, Zorice Tomić, u Parizu, po ceni od 7.000 evra mesečno, kao i o ceni za iznajmljivanje stana-rezidencije za ambasadora u Vašingtonu od 8.000 evra mesečno?! A za tih 15.000 evra, odnosno, 1.500.000 dinara, koliko košta samo dvomesečno iznajmljivanje ta dva stana, porodica Žunjić mogla bi da živi, otprilike, četiri godine!

SVETOGRĐE ILI HIBRIS
S nestrpljenjem očekujem da me aktuelna vlast i njihovi simpatizeri optuže za političku i socijalnu demagogiju! Ali, neće. Znaju oni o čemu ja pišem. Nije, naime, problem u gospođi Tomić, u čije profesionalne kvalitete nemam razloga da sumnjam. Problem je u provincijalnom duhu onih koji fingiraju da vode ovu zemlju, a, zapravo se samo koprcaju u mreži političkih i ekonomskih naloga i ucena sa Zapada. U onome što su naši preci zvali „pokondirenost“ i upozoravali da čovek treba da se „prostire onoliko koliki mu je guber“. U protivnom, on čini neku vrstu svetogrđa, u svakom slučaju preterivanja, osionosti, ili nečega što su stari Grci imenovali kao „hibris“, reč doslovno neprevodivu na jezike savremenog sveta, ali vrlo razumljivu za onoga kome „voda“ još uvek nije ušla u uši!
Međutim, kako u Čačku, tako i u Beogradu, republička vlast, koja definitivno nema vremena da se bavi starom Grčkom, jer gigantskim koracima „napreduje“ u borbi protiv organizovanog kriminala i narkomafije – uopšte ne veruje u surovu istinu da, zapravo, vlada nad veoma siromašnim podanicima, koji ne samo da nemaju para za kokain, struju ili grejanje, nego ni za hleb…
Oko 6.000 najvećih dužnika u Beogradu do kraja ovog meseca mogli bi da ostanu bez grejanja. Korisnici koji ne plate zaostale obaveze do trenutka utuženja biće u obavezi da plate i sve dodatne sudske troškove. Krajnja mera izvršenja će biti plenidba imovine i zabrana na raspolaganje ličnim dohotkom, prete u „Elektranama“. „Takođe, postoji mogućnost“, kako kaže Petar Vasiljević, pomoćnik generalnog direktora „Beogradskih elektrana“ „da na osnovu sudskog rešenja, u slučajevima kad su neplatiše utužene i nisu odgovorile na utuženje, sa sudskim organima uđemo u stan i izvršimo skidanje radijatora i sa čepovima blindiramo priključke na vertikali!“
U doba Divljeg Zapada, postojali su lovci na ucenjene glave. Žive ili mrtve, bilo je svejedno…