Како победити Вучића?

Да ли ће председнички избори отићи у други круг, или ће резултат првог круга бити оспорен?

Пише Никола Врзић

Сасвим недавно, 22. фебруара, „Бели Само Јако“ – Лука Максимовић из Младеновца, много познатији као Љубиша Прелетачевић и још познатији по свом белом оделу, чарапама и ципелама – преко свог твитер налога поручивао је да му се „не цима око избора“, али је и упозоравао: „Опозицијо, направите ферку 1 на 1. Ако наставите овако, ето и мене.“ Опозиција коју је п(р)озвао у међувремену није успела да „направи ферку 1 на 1“ – то јест није се договорила о заједничком кандидату на предстојећим председничким изборима у Србији, заказаним за 2. април – и Максимовић у руху Прелетачевића своју је претњу остварио. И сам се кандидовао за председника Србије, и тиме унео нову непознату међу већ постојеће непознанице какве, уосталом, углавном и прате све изборе, осим када се они спроводе у Северној Кореји и сличним, пословично презреним локалитетима лишеним благодети демократије западног типа.

[restrict]

ДИЛЕМА ПРЕЛЕТАЧЕВИЋ Укратко, нова дилема, отворена (не)најављеном Прелетачевићевом кандидатуром, састоји се у питању да ли ће она имати мали до никакав утицај на укупан резултат избора, или ће му – Прелетачевићу – пак успети да својим резултатом поквари рачуницу председничког кандидата власти Александра Вучића, и/или рачуницу коју имају Вучићеви противкандидати, првенствено из грађанистичке опозиције пошто је на оном другом полу српске политичке сцене, национално одређенијем, ситуација кудикамо јаснија, што додуше не значи и да је веселија.

Имајући у виду овакав спектар расположивих могућности – да Прелетачевић произведе никакав ефекат или да произведе ефекат који ће нашкодити кандидату власти или кандидатима опозиције – отворило се и питање ко стоји иза његове председничке кандидатуре. Нико осим њега самог – што би значило да његова председничка кандидатура нема неку сакривену намеру већ представља нуспроизвод успелог експеримента на прошлогодишњим локалним изборима у Младеновцу, на којима је, ругајући се и политичарима и народу који их бира, освојио двадесетак одсто гласова – или иза Белог стоје опозиција и њени спонзори, или сама власт која је, по природи ствари и нажалост, сама свој спонзор?

Иако Прелетачевићева политичка филозофија вица није ни предвиђена за озбиљнију анализу већ за дијагнозу стања свести у које смо доведени темељном згађеношћу политиком и политичарима, његове политичке склоности наслућују се у подршци коју је пружио жутој паткици и Покрету Не да(ви)мо Београд (који је подршку пружио кандидату НВО сектора и Демократске странке Саши Јанковићу), но, и то је сад мање битно у односу на питање ко (евентуално) стоји иза његове кандидатуре – добар индикатор представљаће простор који ће Прелетачевић у наредне две недеље добијати и неће добијати у провладиним, односно евроатлантистичким медијима на српском језику – и још је мање битно у односу на једино, заправо, релевантно питање: ко ће од његове кандидатуре имати штете, а ко користи?

МАТЕМАТИКА ГЛАСАЊА Одговор на то питање потражићемо у предизборној математици којом смо се већ бавили, и сада само кратко подсећање. На претходним изборима, парламентарним, одржаним 24. априла прошле године, при излазности од 56 одсто уписаних бирача, странке које сада подржавају Вучића освојиле су (у збиру) нешто изнад 60 одсто гласова, што је резултат који говори да би сваки други исход, изузев победе актуелног премијера већ у првом кругу избора (потребно му је 50 одсто гласова плус један), представљао озбиљно изненађење а уз то и Вучићев пораз све и ако на крају победи.

Другим речима, ако ичему желе да се надају, Вучићеви опоненти најпре морају да спрече његову победу у првом изборном кругу. Како ће то учинити? Под условом да подршка странкама на власти у ових, мање од годину дана од претходних избора, није пала толико драматично да за то нема историјског пандана, потребна им је много већа излазност него у априлу прошле године, како би број Вучићевих гласова остао испод половине укупног броја изашлих.

Како би Прелетачевићев скор могао да утиче на ову калкулацију? Надање Вучићевих опонената лако је читљиво: да Бели својом неортодоксном појавом привуче досадашње апстиненте и тиме повећа излазност, а тиме и могућност да избори оду у други круг.

Ипак, да ли је овакво надање реално? На прошлогодишњим изборима гласало је 56 одсто уписаних бирача. То је за око три одсто више него две године раније и свега проценат и по мање него 2012, и за свега (око) пет одсто мање него 2008, када је излазност (61,35 одсто) била рекордна у новијој српској политичкој историји. Зашто наводимо ове податке? Зато што они показују да је потенцијални резервоар нових бирача у односу на прошлогодишње, ако га уопште има, заправо поприлично мали и износи свега неколико процената, максимално. И велико је питање да ли би повећана излазност, у мери коју је реално очекивати, могла да Вучића лиши победе већ у првом кругу ако партије које су га подржале остану на прошлогодишњем нивоу подршке. Изражено у бројкама, све и ако би излазност достигла рекордни ниво из 2008. године (а излазност је од тада, како показасмо, све време на кудикамо нижем нивоу), кандидат власти Александар Вучић имао би око 200 хиљада гласова више него што му је неопходно за победу у првом кругу.

ГРАЂАНИСТИЧКА БИТКА С друге пак стране, реално је очекивати и да Бели Прелетачевић, колико год гласова на крају добије а то је потпуна непознаница, неће добити само гласове досадашњих апстинената већ и да ће покупити туђе гласаче. Прво је питање – чије, а друго – каквог ће то утицаја имати на њихове појединачне резултате и на укупан скор избора за председника Србије?

С обзиром на свој сасвим релаксирани однос према држави и важним државним питањима, и с обзиром на споменуту подршку жутој паткици, па и с обзиром на кампању разоткривања ових његових склоности која се води у национално одређеним ћошковима српског интернета, Љубиша Прелетачевић Бели неће много нашкодити кандидатима патриотских странака, али би зато могао да одузме гласове грађанистима, и то ће и учинити, и питање је само колико ће им гласова одузети.

Веома занимљиво питање јер на тој је страни већ и сада прилична гужва. Саша Јанковић, Вук Јеремић, Саша Радуловић и Ненад Чанак боре се за бирачко тело од двадесетак одсто гласова укупно (толико их је, у збиру, за листе ове опције гласало на прошлогодишњим изборима) и можда тек покоји приде. Које су им стартне позиције? Сашу Јанковића подржала је Демократска странка која је лане освојила 6 одсто гласова. Вука Јеремића Борис Тадић са својих (прошлогодишњих) 5 одсто, али у савезу са Чедомиром Јовановићем и Ненадом Чанком, што значи да овој бројци треба одузети и Јовановића и Чанка и додати понешто што Јеремић има сопственом заслугом и што ће можда, ако има довољно наивних, уграбити у патриотском делу бирачког тела. Саша Радуловић добио је 2016. шест одсто гласова, али питање је колико ће од тога успети да задржи да се не прелију његовом имењаку Јанковићу. Понешто ће, најзад, узети и споменути Чанак, а понешто и Прелетачевић.

А Војислав Шешељ је са својом Српском радикалном странком прошле године – не заборавите – био трећи, иза СНС-а и СПС-а, али они су сада заједно, и испред свих подељених грађаниста који су сада још подељенији него прошле године. „Доста је било“, Демократска странка и прошлогодишња коалиција Чеда/Борис/Чанак произвели су, уместо три, чак четири председничка кандидата, плус Бели Прелетачевић, што значи да није незамисливо – не кажемо да је извесно, али није незамисливо – да са прошлогодишњих 8,1 одсто гласова Војислав Шешељ, ни крив ни дужан, доспе на друго место, и да му то друго места обезбеди управо Прелетачевић тако што ће довољно гласова откинути грађанистима који би иначе том другом месту могли да се надају.

ОСПОРАВАЊЕ РЕЗУЛТАТА Значи ли све ово да Александар Вучић може да буде спокојан? Не, и то не само зато што народна ћуд може да измакне математичкој моћи предвиђања и све оне калкулације учини непрецизним – то је непозната која ће се открити тек када гласови буду пребројани – већ и зато што се множе индиције да би изборни резултат могао да буде оспорен. Већ смо указали на заједничко саопштење изборних тимова Саше Јанковића, Вука Јеремића и Бошка Обрадовића о могућим „нерегуларностима и крађи у изборном процесу“, пропраћено позивом за интернационализацију српских председничких избора. Јеремић је ове среде отишао и корак даље, устврдивши у интервјуу у листу „Данас“ да „Вучић, свакако, не може без озбиљних изборних неправилности и манипулација имати више од 50 одсто гласова у првом кругу“, што би могло – надамо се да неће – да послужи као најава да ће евентуална Вучићева победа у првом кругу, без обзира на доказе јер за ову своју тврдњу Јеремић доказе и није понудио, бити проглашена за плод изборне крађе, што би онда представљало повод за уличне протесте и немире и – а то је оно што нас овде забрињава – дестабилизацију наше Србије.

А на ове се најаве надовезало, или је с њима синхронизовано, изненадно оспоравање легитимитета Републичке изборне комисије у коме предњаче сарадници Саше Јанковића и невладине организације које се налазе на платном списку Џорџа Сороша, од Хелсиншког одбора за људска права Соње Бисерко надаље, што само по себи мора да изазове озбиљну дозу подозрења. Повод за оспоравање легитимитета РИК-а налази се у 29. члану Закона о избору народних посланика – примењује се и за председничке изборе – у коме се каже да „ниједна политичка странка, страначка коалиција или друга политичка организација не могу имати више од половине чланова у сталном саставу свих органа за спровођење избора“, а странке које сада подржавају Вучића ту већину, заиста, имају. Следећи члан овог закона, међутим, каже да се чланови РИК-а бирају на период од четири године, а не уочи сваких избора, што ће рећи да ова законска непрецизност – закон, наиме, не каже шта чинити ако у периоду после именовања чланова РИК-а дође до склапања коалиције која би створила већину забрањену чланом 29 – сада бива употребљена, и то са лошом намером, јер актуелни сазив РИК-а изгласан је у Скупштини Србије 12. августа прошле године, без иједног гласа против или уздржаног (142 „за“), и никоме није засметало, све до сада, што владајућа коалиција има фактичку већину у РИК-у, ако је оваква врста (постизборне а не формалне, предизборне) коалиције уопште субјект члана 29.

С друге стране, извесну наду да догађаји неће кренути по злу кад се буду пребројали гласови пружају дешавања из прошле године, и овогодишња, текућа, иницијатива неколицине америчких сенатора из Републиканске партије. Прошле године, сећамо се тога добро, оспоравање изборног резултата у изборној ноћи отпочело је доласком америчког амбасадора Кајла Скота у просторије Демократске странке. Сада пак сенатори предвођени Тедом Крузом код Рекса Тилерсона, државног секретара, протестују због мешања америчког амбасадора у Македонији Џеса Бејлија у тамошње политичке неприлике, и у таквој атмосфери можда није нерезонски претпоставити да се Скот ове године неће усудити да учини оно што је учинио прошле. А то би оштрицу евентуалних протеста због наводне изборне крађе морало да отупи.   

[/restrict]