Јесен жутог предузећа

Пише Слободан Иконић

Избори за председника Демократске странке и победа Драгана Шутановца још један су корак у даљем и стрмоглавом распаду ове странке, можда чак и њеног потпуног нестанка из политичког живота Србије

Када је група од 13 интелектуалаца, одлучила 11. децембра 1989. да обнови рад Демократске странке, ни слутили нису да ће после четврт века та партија, због сукоба и подела, завршити у фронцлама и стићи до Драгана Шутановца као председника.
То се управо догодило на суботњим страначким изборима када је изгласано ново руководство на челу са Шутановцем (у трци за првог човека ДС-а били су и Бојан Пајтић, досадашњи председник, Зоран Лутовац и Србољуб Антић), односно када су демократе одлучиле да практично целу руководећу политичку гарнитуру замене новим, а старим људима.

ТРЕНУТАК ИСТИНЕ Унутрашњи избори, као велики тренутак истине у организацији која је последњих година након силаска с власти доживела велико осипање и низ политичких пораза, само су оголили недостатке и мане странке која се истицала предзнаком грађанског и демократског.
Обновљена ДС се „поцепала“ бар шест-седам пута и за то време, закључно с последњим страначким изборима, променила седам председника.
Све је почело 1991. године када су странку напустили Никола Милошевић и Коста Чавошки, преко сукоба због ДЕПОС-а и одласка из ДС-а Војислава Коштунице, Борислава Пекића, Младена Србиновића, Радослава Стојановића, Владете Јанковића (оснивају ДСС), па до нових сукоба Ђинђића и Мићуновића, потом Ђинђића и Вуксановића, да би после Ђинђићеве смрти шеф годину дана био Зоран Живковић.
После губитка избора 2012. долази до нове промене у врху ДС-а. Борис Тадић, постаје почасни председник, а на његово место долази Драган Ђилас. Само месец дана пред изборе 2014. Тадић напрасно напушта ДС, што је био један од већих удараца за странку од њене обнове. С њим у новоосновану СДС прелазе и бројни чланови и функционери. А после слабих изборних резултата ДС-а на свим нивоима, чланство бира Бојана Пајтића за новог вођу.
Лишена јасне идеолошке концепције, оптерећена лутањем између изворног либерализма и грађанизма и никад суштински прихваћене социјалдемократске оријентације, при том оптерећена низом афера, странка је временом све више губила морални кредибилитет, да би најновијим страначким изборима извршила „политичко самоубиство“, како кажу критичари и некадашњи симпатизери ДС-а. Уз претпоставке и прогнозе, попут Јове Бакића, социолога са Филозофског факултета, да с оваквим председником на следећим изборима неће прећи цензус.

КОНТИНУИТЕТ СВАЂЕ Свађе, прозивке и сукоби у странци не смирују се ни сада, након убедљиве победе Драгана Шутановца. Бивши лидер ДС-а Бојан Пајтић поднео је оставку на место шефа посланичког клуба, а функционерка Јелена Балашевић напустила је странку.
Да Пајтићу није лако пао пораз говори и његов коментар на Фејсбуку: „Још од поновног оснивања ДС-а и председниковања професора Мићуновића компаративна предност наше организације била је то да су наше руководство чинили људи који су били знатно образованији, рафиниранији и у професионалном смислу утемељенији него врхови конкурентских, али и нама блиских партија. Странка је на изразито демократски и легитиман начин донела одлуку да је воде Шуле (Драган Шутановац), Кена (Радослав Милојичић) и Балша (Божовић), одуставши од вишедеценијске предности коју је, у односу на остале организације, имала“, навео је Пајтић.
Мане и недостатке ДС-а требало је да засени организовање директног гласања за председника и потпредседнике, са више кандидата који су се борили у изборној утакмици. Иако су поражени председници, по правилу, одлазили, повлачећи за собом и делове странке, нису успевали да направе нови ДС и сахране стари, још од времена када је Ђинђић, деведесетих, скинуо с партијског трона првог лидера Драгољуба Мићуновића. Бар до сада.
Колико су тренутне поделе у ДС-у дубоке, говори и то да је осим Пајтића смењено и свих пет његових потпредседника, уједно и народних посланика, иако је, исте вечери кад је према незваничним резултатима постало јасно да је изабран за новог лидера демократа, Драган Шутановац истрчао и поручио да под његовим вођством неће бити измена у раду посланичког клуба ДС-а.

КОНТИНУИТЕТ НЕДОСЛЕДНОСТИ Неодговорност, недоследност и лоши потези прате ову странку и у периоду док је била на власти, као и последњих година када је у опозицији, а Шутановац је стално био у њеном врху – и у време суноврата до нивоа „шест одсто с тенденцијом пада“. Није му у томе одмогла ни афера „пашњак“ (бивши министар с неколико партнера инвестирао је у изградњу зграде на Врачару, надомак Храма Светог Саве) због које га прозива и Агенција за борбу против корупције. Пошто су му поред „пашњака“ замерали да није део интелектуалне елите, кампању је усмерио ка „обичним“ члановима странке. И база га је својим гласовима наградила.
Бојан Пајтић, који је словио за главног фаворита, доживео је фијаско не само што се превасходно ослањао на страначку елиту већ и због контроверзног залагања за улазак Србије у НАТО-у и легализацију истополних заједница.
С друге стране, иако важи за главног, али никад отвореног атлантисту у ДС-у, „Шуле“ се стално заузимао за најчвршћу могућу сарадњу са НАТО по моделу Аустрије док се Лутовац и Антић нису много бавили тим темама.
Уз све фразе о либералном грађанском односу и демократичности, ДС се никада није одрекао олигархијског устројства, било да је на власти или у опозицији. Свако штрчање и покушај дијалога кажњаван је искључењем из странке или притиском да се из ње оде. Однос руководства Демократске странке према Борку Стефановићу, потпредседнику ДС-а, и његово смењивање с места шефа посланичког клуба то недвосмислено потврђује.
Наташа Вучковић, тада нови шеф посланичке групе, изјавила је да су за „ДС битне и демократске процедуре, али и тимско одлучивање јер свако искакање није прихватљиво, наша одлука је управо резултат тог правила. За ДС није прихватљиво да воља једне особе буде изнад воље већине. ДС је показао врло велики степен толеранције за различите ставове бројних појединаца у ДС, али је за странку битна процедура и начин како доносимо одлуке“.
Јавности је Вучковићева остала дужна одговор на који начин је она поштовала страначку процедуру и тимски рад за који се толико залаже када је без консултација и договора са ресорним одбором ДС за међународне односе, који је водио амбасадор Душан Спасојевић (напустио странку после тог инцидента), гласала у Скупштини Савета Европе против Русије у време најжешће украјинске кризе.
Ове реминисценције на ближу прошлост Демократске странке само могу да продубе јаз између нових челника ДС-а и њених интелектуалних перјаница од пре четврт столећа – Љубомира Тадића, Борислава Пекића, Косте Чавошког, Александра Петровића, Милована Данојлића, Николе Милошевића… Њих би данас, вероватно, оптужили и стигматизовали за саморекламерство, солирање и непримерено искакање. Или би, због стида, и сами отишли из странке.