Јади злочиначке приватизације

Пише Момир Булатовић

Постоје два приступа приватизацији. Један захтјева да се приватизација обави на бази претходног реструктурирања предузећа. У њему је улога државе, као прелазног власника, пресудна и незамјенљива. Други приступ је дијаметрално супротан. Приватизација се мора обавити одмах и до краја. Предузећа се на тржишту нуде као роба „у виђеном стању“. У економској стварности Србије и Црне Горе, прича о два модела приватизације, претапа се у причу о двије фазе приватизације

На овим се просторима људи на све навикну. На јаде посебно. Некако као да огуглају, па подносе што други не би ни у сну. У области економије, животног стандарда и права на рад, и по основу запослења ствари годинама иду од лоших ка горим. Нека чудна апатија и мирење са злом судбином престају само о изборним циклусима. Тада се и власт и опозиција забрину за народне невоље и одлучно обећају боље дане. У таквим се приликама најснажније критике упућују приватизацији. Она се назива рак раном домаће привреде, а најчешће се описује једном ријечју – катастрофа.
У данима пробуђене наде у политичком животу Србије, почели су и стручњаци да слободније говоре о приватизацији, иако су несхватљиво и кукавички ћутали у време када се невоља морала избјећи. Тако је недавно, један од њих на Јавном сервису, приватизацију окарактерисао као у наслову текста. У прилог неопходној стручној и одговорној расправи на ову тему, која је предуго била потискивана из разлога чисте идеолошке моћи, „Печат“ (текст Угљеше Мрдића „Пропале приватизације“, бр. 223) је подсјетио на најважније статистичке показатеље приватизације у Србији. Будући да се у бројним медијима, који жале за „старим добрим временима“ власти Демократске странке, лицитира како нова владајућа коалиција може ствари учинити још горим, односно растјерати и досадашње инвеститоре, ово подсјећање мора бити још дубље и образложеније.

ИСТОРИЈАТ
Приватизација је на овим просторима започела крајем осамдесетих година прошлог вијека. Она је вршена по законима тада већ одумируће државе (СФР Југославије). Први корак је било лоцирање власника предузећа. У доменима од јавног значаја (инфраструктура, енергетика, велики комбинати…) држава се прогласила непосредним титуларом. У осталој привреди, постојећи субјекти су претворени у акционарска друштва. Запослени (укључујући и бивше раднике) добили су свој проценат власништва. Остатак је припао парадржавним фондовима (за развој, запошљавање и пензијско-инвалидском) који су заступали општи интерес унутар сваког таквог акционарског друштва. Грађански ратови у непосредном окружењу и вишегодишње санкције према СР Југославији, у пресудној су мјери одредили даљи ток овог, тек започетог процеса.
Но и унутар тако неповољног општег амбијента, текла је жива дискусија о приватизацији. Праћена су и анализирана искуства других држава. У одговору на основно питање – да ли је приватизација нужност или ствар слободе избора, постојао је стручни и шири консензус. Приватизација је била схваћена као нужност. Слобода избора је била остављена за брзину и обухватност приватизације. Овај став је задобио и политичку и широку социјалну подршку. У суштини он је значио опредјељење да се приватизација привреде Србије и Црне Горе обави, али не одмах и по сваку цијену. Непобитна аргументација за такву одлуку била је у искуствима и пракси приватизације у Њемачкој и Словенији.

ДВА ПРИСТУПА

[restrictedarea]

У основи постоје два приступа приватизацији. Један захтјева да се приватизација обави на бази претходног реструктурирања предузећа. Он подразумијева огромне напоре и средства које захтијева тржишно прилагођавање сваког појединачног субјекта приватизације. У њему је улога државе, као прелазног власника, пресудна и незамјенљива. Она на себе прихвата почетне негативне економске ефекте, увјерена да ће каснија продаја реструктурираног предузећа дати укупно боље резултате.
Други приступ је дијаметрално супротан. Приватизација се мора обавити одмах и до краја. Предузећа се на тржишту нуде као роба „у виђеном стању“. Цијена таквих предузећа ће бити, сразмјерно мања, али будући да држава није у њих ништа улагала, државни приход ће, у сваком случају, бити позитиван. Нови власници су ти који ће бринути о инвестицијама, оптимизацији трошкова и социјалном програму. Приватизација се врши на финансијском тржишту, коришћењем убрзане тендерске продаје (Србија) или масовне ваучерске приватизације (Црна Гора) као доминантних модела.
У економској стварности Србије и Црне Горе, прича о два модела приватизације, претапа се у причу о двије фазе приватизације. У првој, држава је дјеловала са девелопментистичког (развојног) становишта. Владе су активно штитиле и подстицале домаћу производњу. Средство за остварење овог циља је био домаћи банкарски сектор. Привреда је успјела да преживи разорне санкције и (иако у значајном технолошком заостатку) остварује стабилне и завидне стопе раста. Током 1999. године на народ, државу и ту исту привреду сручила се злочиначка НАТО агресија. Против хиљадустоструко надмоћнијег противника, СР Југославија се бранила сама, без помоћи иједног пријатеља. Без кредита из иностранства. Без ратног буџета. Без инфлације. Без црне берзе. Без понижавајућег сиромаштва грађана, избјеглица и интерно расељених лица. С друге стране, агресија је  указала на изузетну снагу и виталност овог народа, што стално ваља имати на уму. Заиста, тешко би се нашао сличан примјер у новијој историји да нека држава поднесе толику силу и такву неправду, и да настави уређен државни живот, демократски развој и покаже искрену жељу да се интегрише са свим мирољубивим државама и организацијама.

ПОБЈЕДА НЕОЛИБЕРАЛА
Приватизација је после доласка на власт „демократских“ снага обављена на основу неолибералног концепта. Прво што упада у очи је одсуство јавних и прецизних података о њеном току и резултатима. Упркос законима о доступности информација од јавног значаја (а приватизација то несумњиво јесте) прибављање званичних извјештаја, уговора, њихових анекса и осталих споразума којима се регулишу услови под којима је продата одређена имовина у Србији равно је подвигу. Са званичног сајта Агенције за приватизацију Републике Србије, већ од средине 2008. године уклоњени су сви извјештаји о току приватизације. Синдикати који  у овом процесу превасходно виде своју улогу заштитника радничких права, у информацијама које су објављивали узалудно су указивали на ову зачуђујућу појаву.
Нови власници су показали понашање потпуно супротно очекивањима аутора модела приватизације. Велики број њих није испунио ни обавезе из купопродајних уговора. Према Анализи УГС „Независност“, обавеза инвестирања испоштована је у двије трећине приватизованих предузећа (64,58 одсто), али се углавном радило о средствима самог предузећа (77,42 одсто), а не о капиталу нових власника. Сваки трећи нови власник је већ био продао дио предузећа преко законом дозвољених 10 одсто вриједности. Сваки други је продао све залихе робе и средства (у неким случајевима) усмјерио на приватне рачуне. У истом броју (34,78 одсто) су нови власници емитовали нове управљачке акције чиме је дошло до промјене у структури власништва, на штету мањинских акционара.
Отпуштено је око педесет одсто радника који су радили прије приватизације. Новозапослених је било тек око десет одсто од истог броја. Пораст продуктивности оствариван је готово искључиво отпуштањем радника. Тако се путем приватизације проблем незапослености рјешавао тако што је она постајала све већа и већа.
Наредни негативни ефекат приватизације било је смањење права запослених и њихова изразита социјална несигурност. Број синдикално организованих радника је у сталном опадању. Стога је сасвим очекивано да, по резултатима истог истраживања, запослени генерално нису задовољни ефектима које је приватизација донијела (њих 62,5 одсто). Они не вјерују да је намјера купца да развија дјелатност предузећа (58,33 одсто испитаних) и веома су љути на нове власнике и представнике државних органа, вјерујући да је приватизација могла да се спроведе на бољи начин (83,33 одсто). Ово су, да се нагласи, резултати испитивања запослених, дакле транзиционих добитника. Није потребно много довитљивости да се наслути какви су ставови оних који су отпуштени, без наде да ће наћи нови посао.
У закључку истраживања се констатује да је „стање готово трагично, јер се у великом проценту показало да су предузећа веома економски ослабљена, положај запослених веома тежак, а број запослених осетно смањен. Они који то нису никако смели, ипак су заборавили да приватизација није искључиво економска ствар, већ је увек и социополитичка ствар, а да прича да негативних последица у том процесу нема – једноставно није тачна“. Од времена објављивања овог Истраживања, ствари су несумњиво постале још горе. Зато и не би требало превише да чуди што су информације о резултатима приватизације у Србији сведене на ниво државне (полу)тајне.
Упркос свему томе,  „социјално одговорна“ влада Мирка Цветковића је довршила процес приватизације и позиционирала се према судбини сопствене привреде као потпуно немоћан (чак ни превише заинтересован) посматрач. На сваки вапај привредника одговарала је да то није у њеној надлежности и упућивала их на банке. Али, и грађани и привреда су већ били презадужени и са све малобројнијим приликама да уђу у допунске кредите. Држава је имала све мање новца и за своје чиновнике. Влада се убрзано задуживала. Банкарски (у ствари страни) сектор пословао је једино са државним обвезницама деноминираним у еврима и остваривао енормне зараде на име будућих државних прихода. Коначно, пребирало се по преосталом националном богатству које би још (можда) могло да се прода.

СТРАНИ СПАСИОЦИ
Србија је у периоду од 2002. до 2007. године имала снажан прилив страних директних инвестиција (ФДИ). Застој се десио у 2008. години и он је (лаконски) приписан дјеловању свјетске економске кризе. Али, независно од кризе, зар сам долазак страних инвеститора није требало да буде довољан разлог да економске прилике крену набоље? Шта се десило са свом оном халабуком око нужности продаје предузећа, која ће, сада у правим приватним рукама, постати ефикаснија и боља – чиме ће бити обезбијеђен привредни раст и свеукупни напредак?
Најбољи одговор на ова питања даје увид у структуру остварених страних директних инвестиција. У питању су подаци од кључног значаја за свако закључивање на овом домену. Истина, о њима није било популарно јавно говорити. Ваљда због тога што руше идиличну слику о томе гдје лежи спас од актуелних привредних невоља.
По подацима студије Љиљане Матавуљ, у Србији је, у наведеном периоду, страни капитал доминантно ушао у грану – финансијско посредовање. Чак 36 одсто свих страних улагања извршено је у овој области. У саобраћај је инвестирано 29 одсто, а у трговину на велико и мало девет одсто укупних пласмана. У послове посредовања са некретнинама (изнајмљивање изграђених објеката) уложено је седам одсто, али зато у само грађевинарство – тек један одсто свих инвестиција. У грану прерађивачка индустрија (због које је сва приватизација и образлагана као нужност) уложено је мање од једне петине (свега 18 одсто) свих средстава.
Или, да све преведемо на разумљивији језик. Страни инвеститори нису у Србију дошли да би остварили жеље њене владајуће елите. Њихов долазак је био и остао једино мотивисан могућношћу убирања екстремно високих профита. Стога су највећи пласмани остварени у области банкарства. Друго по реду је било подручје мобилне телефоније (крије се под именом саобраћај), а трећа је била трговина (велелепни и примамљиви тржни центри). Када се томе дода и посредовање код рентирања некретнина, дође се до задивљујућег податка да је 81 одсто свих страних директних инвестиција у Србији било пласирано у непродуктивни сектор. Другим ријечима, уложено у области које прерасподјељују, али суштински не увећавају њен бруто домаћи производ. Циљ овог подухвата, у крајњем је био веома једноставан – узети што више новца од лаковјерног домаћег становништва, нудећи му „снове“ по условима који нису били превише далеко од зеленашких.

КОНАЧНА ПРИВАТИЗАЦИЈА
Тако је, на подручју директних страних инвестиција Србија, сходно обавезујућим  инструкцијама „међународне заједнице“, показала пуну приљежност у процесу приватизације. Улагања страног капитала била су добродошла и пажљиво подстицана. Домаћи финансијски сектор је угушен и нестао је под чудним околностима. Нове „домаће банке“ у власништву странаца преузеле су примат на овим младим и обећавајућим тржиштима. Кредити који су оне одобравале постали су једина расположива средства за подстицање производње и пружања услуга. Стога, није се ни могло гледати на њихову цијену. А она је била толико висока да је, неколико година после обављене приватизације, извршена нова. Овај пут у корист банкарског сектора, кроз активирање хипотека којима су гарантовани кредити који нису могли да буду враћени. И становништво и привреда постали су презадужени до те мјере да банкари нису имали више са ким да послују, јер су  банкари постали власници највећег дијела имовине у Србији.  Они су се окренули држави чија је каса била све празнија, због опадања општег нивоа привредне активности. Куповали су државне обвезнице које доносе више него пристојну зараду, уз занемарљив ризик.
С друге стране, трговина је обезбиједила апсолутни примат над производњом. Будући да је фактички постало немогуће остварити иоле озбиљнију продају мимо великих трговинских ланаца, произвођачи су били присиљени да прихватају све неповољније улове које су наметали трговци (плаћање уласка на полицу, обавезно интерно рекламирање, екстра рабати, маратонски рокови плаћања…) Произвођачи, у основи, нису могли на дужи рок да издрже у таквим маказама. С једне стране, скупи банкарски кредити, а с друге – одложено и умањено плаћање њихове (продате) робе. Како су они губили дах, роба која недостаје је морала да буде  набављана из увоза. То је допринијело порасту општег нивоа цијена и новом притиску на платне билансе ових држава. Некоме може на први поглед да дјелује неразумљиво да су цијене намирница у реално сиромашним државама (попут Србије) веће него ли у земљама чије је становништво вишеструко платежно способније. Будући да је тако, слиједи закључак да се цијене не одређују на основу платежно способне тражње, већ на основу политика субвенција Европске уније, продајних стратегија корпорација и самих трошкова увоза. Зато је храна најскупља ондје гдје је она главна ставка породичног буџета.

ИРОНИЈА
А на почетку ове тужне приче подсјетили смо на страх да ће нова влада (које још нема) угрозити прилив новца из иностранства и опоравак привреде. Са становишта, макар здравог разума, у односу на изнесене чињенице, она мора звучати интелектуално увредљиво. Готово да нема подручја на којем већ није остварена тешко поправљива штета.
Али, пажњу би требало окренути према све гласнијим и јаснијим предлозима да се Србија поновно индустријализује, да се подстиче запошљавање, а додатно опорезује капитал и луксуз. Да се стране банке ограниче у вампирским пословима. Да Србија, отрежњена досадашњим дешавањима, тачно установи ко шта коме даје или узима. Да се бучни „спасиоци“ назову правим именима, а она да се окрене солидним и дугорочним пословним партнерима са којима има заједничке интересе (и невоље). Да се афирмишу радничке кооперативе или да се продаје менаџмент, а не имовина предузећа у транзицији. Ти ће гласови, временом, бивати све одређенији. Они ће стварати неку другу причу о економском опстанку и развоју. Умјесто ове која, после година искривљивања истине и неподношљиве буке, неумитно и коначно нестаје са јавне сцене.

________________

Социјално експлозиван процес

Привреда комунистичке Демократске Републике Њемачке (ДДР) била је веома развијена и тада рангирана на десето мјесто у свијету. Уједињењем двије Њемачке појавио се огроман проблем њене интеграције у привреду јединствене државе која је функционисала на сасвим супротним основама. У већини земаља Источне и Централне Европе, овај се процес одвијао преко тржишних механизама (путем аукција, ваучера, тржишта капитала, разних фондова…) Њемци су за себе изабрали други пут. Он је водио преко државне агенције (ТХА) која је формирана још прије уједињења, а која је путем државног декрета постала власник свих државних предузећа ДДР. Тако је, да би приватизација имала прави економски резон, започета декретом о подржављењу око 85 одсто сектора привреде, са укупно четири милиона запослених и 40 одсто земљишног фонда. Агенција је запошљавала 4.500 стручњака у централи и бројним регионалним одјељењима. У сваком предузећу које је било у процесу приватизације, још најмање толики број запослених је директно сарађивао са ТХА, чиме се долази до процјењене бројке од девет хиљада експерата – државних чиновника који су били специјалисти и добри познаваоци привредне праксе и утицаја појединих предузећа на локалне и регионалне заједнице. Коначно, рокови у којима су се имале обавити све потребне радње, били су релативно комотни. Првобитни план је био да они буду до пет година.
Чак и овако добро замишљен подухват, потпомогнут фондовима једне од најразвијенијих привреда у свијету и вођен типично пруском прецизношћу, није могао да прође без огромних разочарања. То, наравно, не говори ни о чему другоме, осим о чињеници да је приватизација, сама по себи, економски компликован и социјално експлозиван процес. Он је на сасвим супротном крају од тврдњи „експерата“ из окриља Милтона Фридмана, односно ММФ-а и „Свјетске банке“, који су тада свуда продавали шарене лаже како се ради о спонтаном и саморегулишућем току који неумитно има срећан крај.
И у Словенији су били суочени са монетаристима који су их походили из центара свјетске финансијске моћи и нудили бланко рецепте за брзу и потпуну приватизацију. Међу најпознатијима је био Џефри Сакс. С друге стране је преговарао Јоже Менцингер, макроекономиста и ректор Универзитета у Љубљани. Годинама се препричавала његова успјешна опаска на модел који је представио Џефри Сакс: „Да ли Ви то хоћете да нас научите како да уништимо нашу привреду, да би она касније постала боља?“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *