Избледели трагови сигнала над градом

Пише Ратко Дмитровић

Све је у Хрватској могуће, па и то да једна заиста херојска акција српских партизана са Кордуна, предвођених Хрватом, Већеславом Хољевцем, овековечена у форми играног филма, после деценијске славе буде обележена као ратни злочин

 

Ових хладних новембарских дана у Карловцу траје вербални рат између једва живе старчади, бивших бораца, партизана, и некакве координације кочоперних бранитеља дигнитета тзв. „Домовинског рата“. Ови други су, треба ли рећи, велики поштоваоци „Независне државе Хрватске“ и смрт сваког војника те државе, био он усташа или домобран, сврставају у злочине почињене против Хрвата и хрватске државе.
У случај је уплетен и Јосип Бољковац, један од организатора партизанског устанка на Кордуну, први министар унутрашњих послова Туђманове Хрватске, а одскора -то сигурно знате – затвореник, под оптужбом да је 1945. године наредио ликвидацију неких усташа у Карловцу. Он тврди да није. Стјепан Месић поручује да ту нема ни говора о ратном злочину, таман да је Бољковац и наредио ликвидацију. Био је рат, а те усташе су припадале злочиначкој војсци, додаје Месић. Оставићемо овога пута ту Бољковчеву муку по страни. Друго нешто је у питању.

ИДЕЈА НА ГРАНИЦИ ЛУДИЛА
Карловачки антифашисти – група у том граду преосталих Срба и понеки Хрват – обележавали су 17. новембра годишњицу једне, мора се признати, бриљантно изведене партизанске акције која је свој одраз нашла и у филмској уметности. Остварење се зове „Сигнали над градом“. Тај филм режирао је Жика Митровић („Марш на Дрину“, „Невесињска пушка“, „Ужичка република“), а сценарио је написао Славко Голдштајн, иначе рођен у Карловцу. О чему се ради?
Почетком новембра 1941. године усташка полиција Карловца ухапсила је Маријана Чавића, секретара Мјесног комитета КПХ, за Карловац, а приликом хапшења Чавић је тешко рањен. Пребацују га у болницу и та информација стиже до штаба партизанских јединица на оближњој Петровој Гори.
Чланови Окружног комитета Комунистичке партије Хрватске (касније проглашени народним херојима) Нада Димић, Српкиња, и Већеслав Хољевац, Хрват, доносе одлуку да партизани уђу у град и отуда извуку Чавића. Нада је тада имала свега 18, а Већеслав 24 године.
Сама идеја била је на граници лудила јер је Карловац био препун усташа и Немаца, са изузетно јаким полицијским снагама и контролама, посебно на прилазима граду.
Штаб на Петровој Гори прави план и креће са реализацијом акције која је, будимо искрени и реални, достојна најбољих холивудских сценариста. Донета је одлука да група од двадесетак партизана, обучених у домобранске униформе (домобрани су били саставни део оружаних снага НДХ) уђе у град, дође до болнице, преузме рањеног Чавића и врати се на слободну територију Кордуна.
За команданта тог „партизанско-домобранског“ одреда постављен је Хољевац, одабрано је 25 углавном млађих партизана, од којих су 21 били Срби. Хрвати су заступљени са осталом четворицом.
Сви чланови одреда били су добровољци којима је непосредно пред улазак у Карловац речено у какву акцију иду. Ни тада нико није одустао, без обзира на то што Чавића готово нико од њих није ни познавао.
У акцију се креће 17. новембра, али одред са Петрове Горе тада нема информацију да је Чавић у међувремену преминуо. Усташе су га из болнице пребациле у истражни затвор, без обзира на повреде од рањавања приликом хапшења, почеле са испитивањем и тортуром од које је овај издахнуо.
Не знајући да је њихова акција потпунио обесмишљена, партизанска група, као домобранска постројба, у предвечерје улази у Карловац, без сметњи пролази неколико километара карловачким улицама, стационира се код болнице и тек ту Хољевац схвата да је све било узалудно. Одлучује да се истим путем врате назад. Све је текло по плану до самог излаза из града. Ту је био један усташки пункт и на њему стража којој се учинило да са домобранским одредом нешто није у реду. Дошло је до пушкарања и један од партизана, Ивица Гојак, бива рањен. На усташкој страни погинула су двојица. Одред се под ватром извлачи из града носећи Гојака, али овај убрзо умире.

[restrictedarea]

ОДЈЕЦИ И ПРОПАГАНДА
Упад кордунашких партизана у Карловац одјекнуо је даље него што се могло и сањати. Чак је и Радио „Лондон“ нашироко говорио о томе, користећи случај у пропагандне сврхе, односно храбрећи поробљену Европу да је отпор Хитлеровој Немачкој могућ, што, говорили су, доказују југословенски партизани.
Нисам сигуран, али мислим да је од свих чланова партизанског одреда који је упао у Карловац данас жив само Бранко Кресојевић, генерал у пензији, и да живи у Војнићу, малој вароши на Кордуну, испод Петрове Горе.
Пре неколико година умро је генерал и народни херој Душан Пекић, такође један од јунака догађаја који је послужио за снимање филма „Сигнали над градом“. Пекић је, ваља подсетити, пре оружаних сукоба у Хрватској говорио на оном чувеном митингу, одржаном марта месеца 1990. године, на истој Петровој Гори са које су 17. новембра 1941. године партизани у домобранским униформама кренули пут Карловца.
На Титовој сахрани Пекић је, можда се неко сећа, ишао испред колоне и носио најзначајнија одликовања Јосипа Броза.
А каква је била судбина Наде Димић и Већеслава Хољевца? Нада је само месец дана после акције о којој је реч ухапшена у Карловцу и после неколико дана задржавања депортована у злогласни усташки истражни затвор на Савској цести, у Загребу. Убрзо је одведена у логор „Стара Градишка“, где је стрељана 17. марта 1942. године.
Нада је рођена у Дивоселу, српској вароши у Лици, петнаестак километара од Госпића. Уочи Другог светског рата Дивосело је имало око две и по хиљаде становника, а онда су дошле усташе.
Само у једном дану, августа 1941. године, у Дивоселу је зверски убијено 700 Срба. Дивосело је из рата изашло преполовљено, а готово сви трагови постојања и села и Срба у њему избрисани су у акцији „Медачки џеп“, проведеној од стране хрватске војске, 9. септембра 1993. године, на начин који је превазилазио чак и усташка злодела из Павелићевог времена. Данас Дивосело постоји још само на топографским картама.
Хољевац је преживео рат. Значајан део времена у прве две године Другог светског рата провео је на Банији и Кордуну, као политички комесар групе одреда Народноослободилачког покрета за Банију и Кордун. Што се националног састава тиче, те одреде чинили су Срби, процентуално преко 95 одсто, али су политички комесари, без изузетка, били Хрвати. Случајно? Ово што данас имамо резултат је те „случајности“.
Првих месеци после ослобођења Загреба Хољевац је био командант града, а потом командант Управе Југославенске армије у Истри. Тито га 1946. године шаље у Берлин, као шефа војне мисије нове Југославије у Немачкој. Тамо остаје до 1948. године. У његовој биографији стоји да је обављао министарске послове у владама Хрватске и Југославије.
Најснажнији послератни печат Хољевац је оставио као градоначелник Загреба. Из јавног живота повлачи се 1967. године, пошто је искључен из ЦК СКЈ због отворене подршке „Декларацији о називу и положају хрватског језика“. Умро је 1970. године. Његова кћерка, Татјана Хољевац, политички се ангажовала, али тек 2006. године, када је са својом независном листом ушла у Скупштину града Загреба.

ХЕРОЈ, МИНИСТАР И – БИТАНГА
У филму „Сигнали над градом“ Хољевца је играо београдски глумац Александар Аца Гаврић.
Данас Хрвати, бар у Карловцу, сматрају да је Већеслав Хољевац био обична битанга, одметник, терориста који се борио против хрватске државе (НДХ), те да је као такав починио неколико ратних злочина. Још 1990. године, одмах после победе ХДЗ-а, из Централног парка у Карловцу уклоњена је биста Већеслава Хољевца. Враћена је 2001. године, али је домаћа усташија повремено скрнави.
Док су овог новембра неки живи партизани у Карловцу полагали венце у знак сећања на акцију кордунашких устаника, локални домољуби тражили су да се уклоне сви трагови антифашистичке борбе на том делу Хрватске. Представници Координације удруга бораца „Домовинског рата“ палили су свеће на гробовима усташа погинулих у сукобу са Кордунашима, 17. новембра 1941. године.
Извесни Марио Матеша поручује да за борце „Домовинског рата“ Већеслав Хољевац ( Наду Димић нико не сме ни да спомене) није народни херој, већ ратни злочинац. Он изражава задовољство што се Јосип Бољковац налази у затвору, мада му није право што су га притворили тек сада.
Мирко Миладиновић, председник карловачких антифашиста, посетио је Бољковца у затвору и преноси његову поруку Карловчанима да се не плаше фашиста, без обзира на то шта се догађало.
Плашим се да Бољковца у Карловцу више нема ко да чује. Као ни у целој Хрватској. Ипак је то држава, једина у Европи, која на највишем државном нивоу одаје почаст фашистима. Мислим на церемонију код Блајбурга, места слома и пораза усташке армије. Тој комеморацији сваке године, од осамостаљења Хрватске, присуствује или председник Владе Хрватске, или председник Сабора.

[/restrictedarea]

6 коментара

  1. Nevezano uz ovaj tekst predlazem da svi Srbi iz rvatske traze rusko drzavljanstvo, naravno iz Krajine!!!

  2. Nakon 66 godina sam saznala da mi je djeda zaklan 5. Aprila 1945 goine u Babinom Potoku u Lici pokraj Vrhovina. Naravno da ga je zaklao ustasa, ocevidac dogadjaja je ziv i zivi danas u Brazilu. u ovoj bitci neki partizani su dobili visoka odlikovanja dok je moj otac kao maloljetno djete odrastao u domu za nezbrinutu djecu. Djedovinu je uzela vojska i danas se rvatska drzava upisala na tu imovinu koja se sastojala od kasarne(djedine kuce), i toliko zemlje da je na njoj bio mali aerodrom. Otac mi je odrastao u sirotinji a mene su ustase protjerale iz Krajine. Kome da se obratim za pomoc, zna li netko??

  3. Moja djedovina i očevina je Majski Trtnik kod Gline preživeo sam
    drugi rat i slušao šta su sve politički komesari radili da umanje
    uticaj Srba Banije, Korduna i Like.Nestajali Srbi u borbi sa
    metkom u potiljak,Vasilj Gaćeša,Matić u Lici. Dva partizanska
    sela u Krajini Ličkoj Divo selo i Mogorić bila su mesta mučenja
    Srba nacionalista ( ČETNIKA) za ovo imam svedoke iz tih sela
    Srbi su išli u pljačku četničkih kuća nije bilo suprotne radnje.
    U Mogoriću nad iskopanom rakom mučili četnike po nalogu komesara
    a izvršitelji bili su Srbi partizani komšije i rođaci toje istina
    koja je krajišnike podelila i ovog poslednjeg rata. Ovo partizansko komunističko čudo završava posao na KOSMETU.

  4. Ja sam mlađi od ovih događaja ali sam čuo sledeće:
    U akciji u Karlovcima učestvovao je moj đed Mileta , srbin sa Korduna. Bio je učesnik rata 1941 – prvoborac. Opisao je ovaj događaj u knjizi koju je spremio za štampanje,predaje je izdavaču. Taj rukopis NESTAJE !!! Posle nekoliko godina pojavljuje se film sa tom akcijom. Nikada više nije pričao o tome jer se jako razočarao. Izgleda da će istina ostati tajna jer su tadašnji političari želeli drugačiju ISTINI !

  5. imena, dajte imena tih partizana-srba koji su ušli u karlovac!

  6. Севастократор

    Pero Peurača, Veljko Blažević, Stevica Lukačić, Grga Milašinčić, Ivica Gojak, Uroš Opačić, Miloš Petrović-Peko, Drago Vukić, Vojo Martinović, Đorđe Momčilović, Nikola Sipić, Nikola Kovačić, Milan Šaula, Milan Bukva, Miloš Korać, Dušan Đurić, Ninko Eremić, Rade Savić, Pajo Bukva, Miloš Todorić, Đuro Magarac, Marko Mrkić, Branko Kresojević i Dušan Pekić.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *