Избеглице између чекића и наковња

За „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић Мекина

После вишемесечне политике „раширених руку“ и „отворених врата“ за избеглице са Блиског истока, коју је августа лане својом де факто суспензијом Даблинских правила у Европску унију увео службени Берлин, заједничка „европска добродошлица“ срушила се као кула од карата, откривши да је заправо никада није ни било

Званични Брисел спектакуларну катастрофу спољне политике ЕУ покушава да заташка паролама о новим успесима и новим победама европске дипломатије на нетом одржаном састанку врха Уније и Турске. Пропаганда, међутим, не може да прикрије очито – нови захтеви Анкаре засенили су главну тачку састанка, односно захтев дела европских вођа за затварањем тзв. Балканског избегличког пута.

Још колико прошлог петка председник Европског савета Доналд Туск је тврдио у Анкари, после сусрета са турским државним врхом, да „није било говора о бројкама пошто оне нису важне како би се постигао коначни циљ – елиминација илегалног доласка миграната“. На састанку у Бриселу три дана касније, исказало се да су „бројке“ ипак у првом плану, чак кључне – турски премијер Ахмет Давутоглу (за кога су европски званичници до последњег трена стрепели хоће ли уопште допутовати) стигао је у Брисел са списком нових захтева, између осталог, да визна либерализација за Турке наступи већ овог лета уз бржи улазак државе у Унију, као и да ЕУ плати Турској укупно шест милијарди евра (уместо три) како би блискоисточне избеглице задржала на свом тлу и спречила њихов пут ка Грчкој и даље, ка земљама Уније.

Турска има разлога да буде незадовољна и да уцењује Брисел, с обзиром на то да он много обећава, а потом се државе чланице међусобно „кољу“ неспособне да се договоре о спровођењу обећања из речи у дела. Да се не би нашла у ситуацији онога коме су обећања – празно радовање, Анкара подсећа да је Унија до сада платила тек мало више од десетине претходно одређеног износа, тачније 400.000 евра. Давутоглу је упозорио врх ЕУ да блискоисточне избеглице нису само турски или грчки проблем, који се може решити затварањем граница, већ да га Брисел мора решавати заједно са Турском.

Логор звани Европа

Европска комисија планира успостављање Европске граничне страже до почетка лета, у коју би свака држава дала одређен број припадника. Словенија, на пример, 35. 

„Нема хране, нема посла, нема пара, нема крова над главом“, „Стоп мигрантима“, „Исламисти нисте добродошли“, то су неке од парола на демонстрацијама у Љубљани уочи бриселског састанка 7. марта; на једном плакату је био цртеж коњаника у одори крсташа како јури двојицу пешака у источњачким крпама, а они беже главом без обзира. Уз све то, партија СДС Јанеза Јанше предлаже референдум на коме би гласачи одговорили на питање – колико азиланата Словенија да прими? Јанша се ту позива на „здрав народни осећај“, термин познат из времена нацизма, када је немачко правосуђе деловало у складу с том максимом. Да цинизам буде потпун, у Словенији је, према подацима Министарства унутрашњих послова Словеније, од 17. септембра 2015. до 1. марта 2016. године, азил затражило свега 442 људи. Добило га је само осам (признат статус избеглице) и још двоје, без тог статуса. Укупно: 10.

 

ПРОМАШЕНИ ОПТИМИЗАМ Тако се није обистинио Тусков оптимизам изражен у позиву вођама држава ЕУ и Турске уочи састанка 7. марта, где је записао да први пут верује да заиста настаје свеевропски консензус у погледу мигрантске кризе. Прошлог петка је и Љубљана истицала своје заслуге за постизање договора унутар Уније о затварању тзв. Балканске мигрантске руте. Словеначки премијер Миро Церар, као самопрокламовани аутор тог плана, поносно је потврдио да је то готова ствар, и да је, последично, словеначка граница (ка Хрватској) за избеглице – затворена. То су поткрепили и дописници љубљанских медија из Брисела, вешћу да је Европска комисија затварање тзв. Балканске руте уврстила у један од закључака врха састанка ЕУ и Турске. А онда је уследио хладан туш – немачка канцеларка Ангела Меркел је тик уочи скупа изјавила да се са таквим затварањем граница никако не слаже, па је испало да Словенија, заједно са државама из Вишеградске групе (Мађарска, Чешка, Словачка, Пољска) солира, упркос уверењу да, као и увек, само послушно спроводи оно што Берлин јавно не жели сам да чини.

Да није дорастао играчима из високе ЕУ политике, словеначки премијер је покушао да прикрије тако што се током скупа у Бриселу, приликом пауза, заједничког фотографисања и уопште, трудио да не изгуби из вида наранџасти канцеларкин сако, па су га медији „ухватили“ у сијасет поза тик уз Ангелу Меркел, али не и у разговору с њом. Меркелова је имала преча посла – како да амортизује нове апетите Анкаре и смири резигнацију колега из ЕУ. А то није лак посао пошто 28 шефова земаља удружених у ЕУ још није успело да се договори ни око учешћа у плаћању оне прве три милијарде Турској, а камоли око нових захтева, гурнувши у други план како избеглице, тако и заједничку вечеру, отказану у последњи час.

Коначно, у ситне сате наредног дана, на Дан жена, штуро је саопштено да је постигнут напредак у напору да Анкара одмах почне да преузима избегличке „вишкове“, дакле све оне депортоване из Грчке и других земаља Уније. Аналитичари су истакли да је у саопштењу једино битна реч „одмах“. Услови (нове три плус три милијарде евра), укидање виза за грађане Турске и њен бржи улазак у ЕУ – још нису потврђени; о томе ће се преговарати на наредном састанку врха ЕУ, за 10 дана. Изостао је и званичан закључак о затварању тзв. Балканске руте за избеглице, али то је већ спроведено, на „лицу места“. Како је јавила ТВ Словенија 8. марта, у државу у последња три дана није ушла ниједна избеглица, а то је потврдио и снимак сабирних центара. Гужва се преселила на простор Идомене, грчког места уз македонску границу, где се, откако је Македонија избеглицама затворила пролаз ка државама ЕУ – заглавило тридесетак хиљада људи, који ноће под ведрим небом, на киши, промрзли, без ћебади, шатора, често без воде, хране, основних хигијенских потрепштина… Хуманитарна катастрофа на делу. Али Европа за то не мари. Чак су се неки политичари десне провинијенције (у Аустрији, Словенији…) одважили да јавност опомену како је, ево, „Грчка већ други пут пала на испиту“, као да су избеглице само њен проблем (што је доказ више о суноврату данашње ЕУ у односу на ону замишљену као рај на Земљи, захваљујући гаранцијама о правима и слободама, међусобној солидарности…). Као да је Грчка водила одлучујућу реч у дестабилизацији и рушењу власти у државама Блиског истока, а не велике ЕУ државе и САД, после чега је кренуо и избеглички талас…

ЦЕХ ИСПОРУЧЕН ИЗБЕГЛИЦАМА Цену такве политике и најновијег пакта (у настајању) ЕУ–Турска већ плаћају блискоисточне избеглице. Мада, оне нису једина жртва овог, најновијег подухвата Уније; страдали су, у тишини, и међународно право и слобода медија у Турској. Високи комесаријат за избеглице већ је упозорио на замену теза и да се овде не ради о економским мигрантима, што је синтагма коју политика и медији широм Европе сада стриктно користе, како би убили емпатију своје јавности према онима којима је помоћ потребна; први људи УНХЦР-а истичу да све то замагљује чињеницу да се ради о људима који беже пред страхотама рата, спасавајући голи живот. Високи комесаријат тако апелује на глас разума, јер договор о колективном враћању избеглица у Турску, после њиховог проглашења за „неуспешне“ молиоце за азил унутар ЕУ, представља кршење не само европског него и међународног права, с обзиром на то да више од 93 одсто избеглица, блокираних у Грчкој, а највише код Идомене, као и у Пирејској луци, острвима Хиос и Лезбос – стиже из Сирије и других ратних зона.

Високи комесаријат и други званичници не зборе да су турске власти, нашавши се у ексклузивном преговарачком положају када су сви рефлектори светске јавности уперени у договор Анкаре и Брисела – код куће извршиле фронталан напад на преостале слободне медије. Држава је тако „преузела“ агенцију „Цихан“, као и независан лист „Заман“, који сада слободно може да излази само изван турских међа.

Прави, мада прикривен режисер описаних тектонских промена јесте Немачка, која је уједно и главна крајња дестинација већини избеглица; немачка рола у тој ујдурми забашурена је на веома креативан начин. Ангела Меркел, која није смела да призна неуспех ни пораз своје „политике добродошлице“, а нарочито не свега четири дана уочи избора у три савезне немачке државе, критиковала је до самог краја (тачније, до почетка састанка у Бриселу) „једностране потезе чланица ЕУ“ и трагала за „заједничким решењем“. У Словенији су медији то протумачили као шамар премијеру Церару, јер је испало да је његова влада уз оркестрацију Аустрије, Хрватске, Србије, Македоније и осталих држава одлучила да једнострано затвори границе за избеглице, док Немачка од такве политике пере руке и неће да има икакве везе са праксом кршења људских права и међународних и европских конвенција. Да све буде горе, дан после самита у Бриселу, и службени Беч је истакао да није тачно да је затворио аустријску границу већ да је то учинила само Словенија према Хрватској. То је понукало Церара да сутрадан, на трибини о избеглицама у Цанкаревом дому, решетан питањима када ће уклонити „шенгенску жилет-жицу“, изусти да она није окренута против избеглица него да је то „порука хрватској влади“.

Тускова сиктеруша

Туск је из Атине одапео нимало милосрдну поруку избеглицама које су се задесиле на прагу ЕУ: „Свим евентуалним незаконитим економским мигрантима, свеједно одакле сте, желим да поручим: Не долазите у Европу! Не верујте кријумчарима. Не ризикујте своје животе и новац, јер вам је све то узалуд.“ Тусков „апел“ је преломљен кроз интересе крупног капитала и политичке елите Уније, која је израчунала да је пад Шенген зоне кошта 18 милијарди евра годишње. Туска нису коснуле ни речи Винсента Кошетела, директора УНХЦР-овог Уреда за Европу, који је упозорио вођство ЕУ да ово није криза несавладивих пропорција, јер се у Грчкој тренутно налази око 30.000 избеглица, те да стога да не разуме како друге државе у свету успевају да се носе са сличним проблемима, док то не успева Европској унији.

 

„Словенија затвара границе, блокирано на десетине хиљада избеглица“, „Словенија и Хрватска забрањују транзит избеглица ка другим европским земљама“, то су неки од наслова који су одмах после састанка на врху ЕУ–Турска осванули на насловницама светских медија. Истина је, заправо, обрнута – Немачка је прва ограничила улазак избеглица на своје тле, пропуштајући свега 2.500 људи дневно. И све то у тренутку када је из Словеније у Аустрију улазило и до 12.000 избеглица у року од 24 сата. Потом је уследила рестрикција и осталих земаља на тзв. Балканској рути. Церар је тада пресавио папир и председнику Европске комисије Жан-Клод Јункеру предложио хитно затварање македонско-грчке границе. Идеја, истине ради, уопште није била Церарова. „То је, да будем искрен, била идеја Македонаца. Дошли су до нас и тражили да то предложимо као свој план у оквиру ЕУ. Требала им је наша подршка, јер то нису могли да ураде сами. И сада обављају прљав посао за целу ЕУ. Неко мора“, признао нам је високи извор из словеначке владе.

Зачепљење грчко-македонске границе – то је био увод у преговоре врха ЕУ–Турска. И када се, после Тускове прошлонедељне турнеје по земљама Балкана, чинило да је са Анкаром све утаначено, Турска се потрудила за нова изненађења. Поред новчаног дела, виза и брзометног уласка у ЕУ, тражи да за сваког „економског мигранта“, којег ће земље ЕУ лиферовати пут Турске, ЕУ заузврат прими једну избеглицу из Сирије. Један за једног. И све на трошак ЕУ, наравно. Анкарина политика „свршеног чина“ у часу када је ЕУ због унутрашњих проблема, слома Шенгена, високих трошкова и експлозивног незадовољства сопствених грађана податна за договор који ће омогућити да такав притисак попусти и спласне, донела је добро Турској. Пристанак на већину турских захтева, чак и на неочекивано дуплирање финансијске помоћи Турској до 2018. године, јесу додатан показатељ да се премијеру Давутоглуу и председнику Ердогану такво изнуђивање европских „партнера“ коначно исплатило. unshaven girl займ на долгое время1000 рублей займзайм на карту в москве