ИЗБЕГАВАЊЕ ТУКИДИДОВЕ ЗАМКЕ

КОМЕ ТРЕБА РАТ НА КОРЕЈСКОМ ПОЛУОСТРВУ

Напетости на Корејском полуострву и око њега појављују се циклично. Током протекле недеље чини се да смо били најближе рату у последњих седамдесет година и у одређеним тренуцима спекулисало се да би сукоб могао избити у року од 24 часа. Да ли је Доналд Трамп претећи Пјонгјангу заправо слао поруку Пекингу и одмеравао снагу с Кином?

Амерички политиколог Грејем Елисон, чији је рад умногоме утицао на спољну политику Џимија Картера, и аутор термина „Тукидидова замка“, који се односи на неизбежан сукоб етаблиране и надолазеће силе, упозорава у својој предстојећој књизи „Предодређени за рат: Могу ли Америка и Кина избећи Тукидидову замку“ да је ратни сценарио веома вероватан, чак и ако су „лидери одлучни да га избегну“. Елисон подсећа да се свет у оваквој ситуацији у последњих пет стотина година нашао шеснаест пута, од чега је 12 резултирало ратом. „Да ли би, у годинама које су пред нама, судар америчких и кинеских ратних бродова у Јужном кинеском мору, тежња ка независношћу Тајвана или спор Кине и Јапана око острва на којима нико не жели да живи, могао да изазове рат Кине и САД који нико не жели?“, пита аутор и, набрајајући све негативне последице оваквог исхода, додаје да „оно што није мудро и пожељно, ипак није немогуће“. Наводећи могуће поводе за рат, Елисон је, међутим, пропустио да наведе највероватнији сценарио за почетак сукоба а који може да буде ван контроле и Пекинга, и Вашингтона – Северну Кореју.

[restrict]
Кина је педесетих година прошлог века била далеко од силе коју данас представља, па оснивач модерне кинеске државе Мао Цедунг, иако се првобитно противио Ким Ил Сунговом нападу на Јужну Кореју, није дозволио пораз комунистичке државе. Ко је могао да замисли да би се владар који је једва контролисао сопствену државу и чија је власт још била на стакленим ногама после дугог грађанског рата супротставио сили која је у Другом светском рату Јапан бацила на колена атомским бомбама баченим на Хирошиму и Нагасаки? Амерички генерал Даглас Макартур, који је предводио снаге УН (читај америчку инвазију), то није могао ни да замисли и вероватно је то један од разлога, поред његове надмености и неспособности, што су кинески војници америчке снаге у кратком року вратиле на 38. паралелу, границу између две Кореје и пре и после сукоба.
Граница је остала непромењена, али је рат однео око три милиона живота, од чега више од два и по милиона цивила. САД су на Северну Кореју бациле више бомби него на целом Пацифику током рата с Јапаном. Према подацима које је изнео председавајући Комитета корејских ветерана Џон Ким, САД су „директно умешане у убиство око три милиона цивила, и на југу, и на северу“ и бациле су око „650.000 тона бомби, укључујући и 43.000 тона напалма“. „Током периода од три године, убили смо 20 посто становништва“, изјавио је 1984. шеф америчке стратешке ваздушне команде за време корејског рата, генерал Кертис Лемеј. Дин Раск, који је био велики присталица рата против Северне Кореје, а касније и државни секретар у администрацији Џона Кенедија изјавио је да су САД бомбардовале „све што се мрдало у Северној Кореји, да ни камен на камену није остао“.

НУКЛЕАРНО ОДВРАЋАЊЕ Када се ово узме у обзир, поглед на „провокативно, дестабилизујуће и претеће понашање севернокорејског режима“, како га је окарактерисао тек последњи у низу високих америчких званичника који увек исто говоре о Пјонгјангу, саветник Доналда Трампа за националну безбедност Херберт Рејмонд Мекмастер, мора бити мало другачији. „Непредвидива и брутална“ Северна Кореја, како је даље описује Мекмастер, али и други западни званичници, аналитичари и хуманисти, има разлога да то све буде, јер има болно претходно искуство и страх да се оно не понови. Понашање Пјонгјанга може се упоредити са звечарком која млати својим репом да би упозорила потенцијалног агресора да ће се бранити и понаша се „провокативно и претеће“, али не уједа, осим ако се испостави да је заиста угрожена. Северна Кореја се тако осећа, с мањим или већим притиском, од потписивања примирја јула 1953, а посебно од 2001. када ју је председник Џорџ Буш сврстао у Осовину зла заједно са Ираком и Ираном, иако ниједна од ових земаља није имала никакве везе са терористичким нападима на Њујорк и Вашингтон. Искуство Ирака, који се једини из ове „осовине“ добровољно и практично безусловно, односно не тражећи никакве безбедносне гаранције, одрекао свог оружја за масовно уништење у виду бојних отрова, и искуство Ирана, који је начинио уступке у односу на свој нуклеарни програм у замену за руско наоружање (С-300) и безбедносне гаранције, јасно говоре Пјонгјангу да не сме олако правити компромисе са својим нуклеарним програмом који му је практично једина гаранција за очување суверенитета и безбедности. Са западног, америчког гледишта, управо је та суверенистичка политика Пјонгјанга опасна. Жеља да се одреди вектор сопственог развоја, политичког система, спољнополитичке оријентације, затварање пред глобализацијом и идеологијом „отвореног друштва“ сматрају се „злочином“ и доносе казну и санкције. Чињеница да то није случај са, на пример, Саудијском Арабијом, само иде у прилог да проблем Западу није „лудачки режим“ (што овај у Северној Кореји највероватније и јесте) него сувереност. Звецкање оружјем и претње нису агресивност, него одбрамбена стратегија.

ПОЗИЦИЈА КИНЕ И РУСИЈЕ Непосредно пошто је Доналд Трамп објавио да у регион Корејског полуострва шаље поморску борбену групу предвођену носачем авиона „Карл Винсон“, примећени су покрети трупа и на кинеској и на руској граници с Корејом. Пекинг и Москва нису само појачали своје војно присуство у близини Северне Кореје него су у воде у које би требало да уплови америчка флота послале и шпијунске бродове. У међувремену су се појавили подаци да САД у регион планирају да пошаљу још две борбене групе предвођене носачима авиона „Роналд Реган“ и „Нимиц“, што би јасно значило да се озбиљно ради на припремама за опсежну војну акцију, али се испоставило да је и „Карл Винсон“ променио правац и отпловио ка Сингапуру, иако је до Полуострва требало да стигне 25. априла. Слање носача авиона било је пропраћено Трамповом претњом председнику Кине Си Ђинпингу да ће, уколико Пекинг не реши проблем Северне Кореје, то учинити он.
Односи Северне Кореје и Кине тренутно нису најбољи, али далеко од тога да су ове две земље непријатељске. Штавише, Северна Кореја 80 одсто своје међународне трговине обавља управо са Кином, која јој је у последњих 70 година била нека врста покровитеља. Упркос томе, Кина се у више наврата придруживала осталим чланицама Савета безбедности УН у наметању санкција Пјонгјангу због нуклеарних или ракетних проба. С друге стране, и Пјонгјанг је диверсификовао своју трговину и почео да добра размењује и са Русијом, Монголијом, Аустралијом и другим државама. Русија, друга земља која је подржавала Северну Кореју, такође је изразила забринутост због нуклеарних тестова Пјонгјанга. Ако се пажљивије погледају недавне реакције Кине и Русије у односу на Северну Кореју, може се закључити да ове земље немају баш најбоље дипломатске односе од како је на власт ступио Ким Џонг Ун и да су истовремено веома забринуте због севернокорејског нуклеарног и ракетног капацитета. Државу са нуклеарним оружјем и балистичким ракетама тешко је дипломатски обуздати и она може бити веома својеглава за преговарачким столом.
И Русија и Кина знају да би Северна Кореја могла да представља претњу њиховим геополитичким интересима и стратегијама на Корејском полуострву, али им она не може у блиској будућности бити већа претња од САД, ако ни због чега другог, онда јер још није напала ниједну другу земљу. Ово потврђује и изјава председника Одбора за спољне послове руске Думе Константина Косачева да „објективно, Америка представља већу претњу светском миру од Северне Кореје“. Због тога, иако Пјонгјанг и Пекинг имају неке стратешке разлике, у суочавању са потенцијалном заједничком претњом САД, Јапана и Јужне Кореје, извесно је да ће деловати као јединствен ентитет.
Као што је Русија много више укључена у сиријску кризу од Кине, тако и Кина има много више да изгуби од Москве када се ради о Северној Кореји. Иако је Северна Кореја временом изгубила стратешки значај „тампон-зоне“ који је раније имала за Кину, пошто највећа претња сада долази од нуклеарних ракета и трговинског рата, а не од копнене инвазије, као пре, овде је у игри кинески „образ“, у азијском свету значајнији него на Западу. Перцепција статуса, утицаја и моћи коју једна земља има огледа се на Далеком истоку највише у „образу“. Изгубити „образ“ тако што ћете се показати као немоћни у одређеној ситуацији мора се избећи по сваку цену, а западни аналитичари ово често заборављају. Кина се, када се ради о Северној Кореји, налази у двострукој опасности да изгуби „образ“. Прва опасност је да није у стању да контролише сопственог „вазала“. Друга опасност је да тог непослушног млађег брата није у стању да заштити од ривала са хегемонским претензијама.
Било какве компликације у региону Пацифика врло су неповољан развој догађаја и по Русију, и по Кину. Оне морају пажљиво да балансирају између обуздавања непослушне државе и њене заштите у односу на САД. Морају да је обуздавају, јер САД сваки нови корак Пјонгјанга у јачању своје армије користе за јачање свог утицаја у региону и као изговор за одржавање и оснаживање својих војних снага. А ово јачање, свесни су тога и Москва и Пекинг, није на крају крајева усмерено ка Пјонгјангу, који није претња првог реда по САД него управо ка Русији и Кини.
За Кима је пак рат најгоре могуће решење. Иако се за њега, као и за његове претходнике, може рећи да су у најмању руку „ексцентрични“, ни он, нити они нису неурачунљиви лудаци несвесни да би рат донео само потпуно уништење њихове земље, крај владавине и крај живота. С друге стране, искуство у САД је потпуно другачије и показало се да се ништа није променило ни с Трамповим доласком у Белу кућу. Рат доноси раст рејтинга, то је показала и Бушова инвазија на Ирак, и Трампово ракетирање Сирије. Највећи лудаци, по свему судећи, ипак, нису у Пјонгјангу.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *