Имамо ли ми право да будемо другачији?

ПОВОДОМ ТУЖБИ ПРОТИВ „ПЕЧАТА“

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Удружење грађана „Егал“ и грађанка Јелена Милић оптужили су „Печат“ да крши Кодекс новинара. Ове тужбе представљају флагрантан пример лицемерја које влада добрим делом не само нашег него и већине друштава широм света. Они који се боре за слободу неистомишљеницима желе да ускрате ту исту слободу. Они који се боре за равноправност би да буду мало равноправнији. Ево и зашто

Идеја једнакости на Западу је општеприхваћена као „морално добро“. Пошто је једнакост подигнута на ниво „морала“ онај ко одбацује ову догму аутоматски се проглашава за неморално, односно нељудско биће којем је дозвољено учинити било шта. У овој ситуацији се нашао и „Печат“ којег различитим тужбама и застрашивањима покушавају да представе „неморалним“, иако се наш лист води чврстим моралним начелима и за себе тражи само слободу да буде другачији и да изрази мишљење које често није у складу са политички коректним главним током.

„Истина је увек на страни мањине и мањина је увек јача од већине, јер мањину обично чине они који заиста имају мишљење, док је снага већине илузорна, сачињена од светине која нема мишљење“, рекао је чувени дански филозоф Серен Кјеркегор. У том смислу, ми смо поносни што смо у мањини и што идемо насупрот главном току данашње мисли и доминантне западњачке либералне идеологије која се декларативно залаже за различитост и једнакост, а истовремено се својски труди да угуши сваки дисонантан глас и протера свако мишљење које није у складу са општом догмом „људских права“. Њихова различитост је лажна и козметичка. Њихов појам слободе одликује се у неспутаности нагона и порива. Њихова једнакост је мизантропска. Ми не тражимо једнакост, ми тражимо равноправност. Такође, тражимо слободу не за своје нагоне, него за свој дух и право да кажемо шта мислимо, па и када је то супротно општем тренду и мишљењу светине. Тражимо слободу да укажемо на неке појаве које сматрамо погубним за друштво, иако их друштво прихвата и велича. Не без разлога, своје новине називамо „листом слободне Србије“. Истински слободне.

О ЈЕДНАКОСТИ И РАВНОПРАВНОСТИ

Британски филозоф и политички теоретичар Џонатан Боуден указао је пре двадесетак година да смисао проистиче из различитости, односно неједнакости. Опште место данашње „либералне“ мисли, пропаганде и доктрине јесте истовремено потенцирање „различитости“ и „једнакости“, што је, јасно је већ на први поглед, апсурдно. Истинску различитост они не желе и убијају је на сваком кораку. Глобализацијом. Искорењивањем националног и сваког другог идентитета и претварањем друштава у потрошачке мелтинг потове. Различитост желе да убију и пропагирањем идеје хомосексуализма (хомосексуалност је људска особина, а хомосексуализам је идеологија и ми овде само о томе говоримо, а не о такозваној сексуалној оријентацији) и проблематиком родног идентитета. Овде се не ради о прихватању различитости, него о убијању различитости. О убијању различитости између мушкарца и жене и стварања андрогеног бића које не да нема национални или културни, него ни полни идентитет. Ово је једноставно уочити, само ако се жели погледати на свет без шарених наочара. С питањем „једнакости“, ствар је мало компликованија.

Природа вредности је и квалитативна (субјективна) и квантитативна (објективна). Квалитативна вредност постоји када је нешто посебно, другачије од осталих примерака истог, јер има посебне, јединствене квалитете. Квантитативна вредност постоји када је нешто супериорно, када је другачије од осталих примерака јер је мерљиво боље или вишег квалитета. Квалитативна и квантитативна вредност међусобно су повезане и могу се подвести једна под другу. Нешто може бити супериорно јер је посебно, и нешто може бити посебно јер је супериорно. Из овога произлази да процес једначења, односно остваривања једнакости, увек и обавезно подразумева уништавање вредности. Једнакост захтева елиминацију различитости, а вредност се добија само кроз различитост, односно неједнакост. Може се закључити да, ако је добар живот онај који је смислен, онда добар живот има вредност, а лош је нема. Дакле, живети у једнакости значи живети живот без смисла и такав живот нема никакву вредност за особу која га живи. Ако су особе једнаке, онда су оне заменљиве било којом другом особом и њихов живот нема вредност, јер је цена замењивања нула. То је начин на који на људе данас, на пример гледају неолиберални капиталисти, управо они који нам кроз масовне медије и пропаганду утерују идеју једнакости. За њих је сваки радник заменљив и битна је само његова цена, која се, као што смо видели једнакошћу своди на нулу. Има ли, дакле, било каквог оправдања за сматрање једнакости апсолутним моралним добром, како нам то тврди либерална идеологија? Изгледа да не, пошто једнакост уништава све оно што живот чини вредним живљења.

Када је у питању равноправност, ту ствари стоје мало другачије, али равноправност се у политички коректној догми и ретко помиње, јер она подразумева неједнакост. Равноправност значи давање истих права неједнаким субјектима. Ми и наши политички и идеолошки противници смо апсолутно неједнаки, али морамо бити исто тако апсолутно равноправни. И због тога је на први поглед чудно због чега би се они који се декларативно залажу за слободу и право на мишљење противили нашој слободи и нашем праву на мишљење.

Са друге стране, јасно је да се либерална гаранција слободе изражавања прогресивно прекраја како би се избегла могућност да се ова или она група људи нађе увређена. Данашњи свет је, у ствари, дошао до нивоа када изражавање мишљења на, на пример, Твитеру, у мање од 140 словних знакова може резултирати кривичном пресудом и затворском казном. Да не говоримо о томе какве последице све могу бити када се ради о изражавању мишљења у новинским текстовима који су стотину пута дужи.

Људи се сматрају достојним да уживају људска права само због тога што су људи. Истовремено, нечија људскост се мери спремношћу особе да призна људска права. Кршење људских права других се сматра „нељудским“, „зверским“, „демонским“ или „варварским“. Сви ови изрази имплицирају да је особа на коју се односе „мање човечна“. Са либералног гледишта није потребно починити неки конкретан злочин, попут силовања или убиства, да би се неко прогласио „нечовеком“. Довољно је одбацити идеју једнакости као апсолутног добра. Идеолошко и морално противљење хомосексуализму (не хомосексуалности), на пример, имплицира ово искључивање из људског рода. Зато је довољно само за некога рећи да је „хомофоб“ и да та особа у друштву буде третирана као мање људска. Демонизација новоидентификованог „хомофоба“ директно означава и промену његовог статуса у друштву. Разлог је једноставан: ако је егалитаризам моралан и ако је способност имања морала оно што нас чини човечним, онда је неегалитариста аутоматски нечовечан и самим тим звер или демон. Такође, таквом човеку се одузимају и сва права и привилегије које имају они који су политички коректни.

Слобода говора се таквима може ограничити или ускратити. Још горе, такви могу бити легитимне жртве насиља или уништавања имовине. Само у последњих неколико месеци били смо сведоци више случајева у којим су неки који су политички некоректни, односно „нељуди“, били жртве насиља, а да се медији на то нису ни осврнули, а камоли да су удружења која дижу буку на свако угрожавање права неке „мањинске“ групе стала у заштиту тих људи и указала на незавидну ситуацију у којој се налазе. Напротив, напади на овакве „нељуде“ пролазе са потпуном некажњивошћу и свеопштим одобрењем уз либерални коментар типа „сам је то заслужио“ или „тако му и треба“.

ЧЕМУ ТУЖБЕ?

С обзиром на то да у „инкриминисаним“ текстовима нема ничега што би могло бити кривично гоњено и што би било ваљана подлога за судску тужбу, пошто би једино институционални судски процес био меродаван поступак којим би се могло утврдити да ли се лист „Печат“ огрешио о законодавство, и Удружење грађана „Егал“, и грађанка Јелена Милић одлучили су се да своје тужбе поднесу Савету за штампу, „независном, саморегулаторном телу које окупља издаваче, власнике штампаних и онлајн медија, и професионалне новинаре“, које, уз све дужно поштовање, нема никакву истинску тежину, не може донети никакву обавезујућу одлуку, нити може донети никакву валидну пресуду, јер одлуку у поступцима доноси без икаквог саслушавања страна, првостепено, односно без икаквог права жалбе на донету одлуку, простом већином. Процедура је таква да се једном месечно окупе чланови Жалбене комисије који процењују ко се огрешио о Кодекс новинара, а ко није. Нема сумње да би, у случају да су тужитељи имали било каквог конкретног основа да туже „Печат“, задовољење затражили пред судом, а не само пред, уз све дужно поштовање, суштински импотентним Саветом за штампу.

Да је ово случај, указује нам и начин на који су тужбе начињене (погледајте антрфилее). Ни „Егал“, нити Јелена Милић, не наводе шта смо се то ми конкретно огрешили о њих. „Егал“ у жалби цитира почетак једног од текстова,  Излечени људи у неизлеченом друштву, на који се жале где, доиста, пише да је хомосексуалност „пошаст“, али то је мишљење наше новинарке која, ваљда, има право на њега. Рећи да је нешто „пошаст“ требало би да спада у домен слободе говора и не представља никакав позив на линч или дискриминацију. Једина грешка која овде, можда, постоји јесте да је наша новинарка употребила прејаку метафору и што је заменила појмове хомосексуалност и хомосексуализам. У остатку овог текста ништа се слично не може пронаћи. Напротив, врло се објективно објашњава питање транс* (они сами то пишу са звездицом, да би појму дали свеобухватно значење) особа и проблеми са којим се они суочавају у данашњем друштву. И то у великој мери позивајући се на њих саме као изворе и цитирањем њихових изјава. У друга два текста – Трансродна циркус револуција и Рањива Србија и самоодрживи Младеновићи – нема ни овога. Први се бави улогом медија и забавне индустрије у наметању нових културних и моралних вредности, односно рекламирању хомосексуалности, а други сакаћењем једним од класичних дела српске књижевне баштине – „Коштаном“ Боре Станковића – коју је један редитељ ставио у контекст транссексуалности. Извесно је да ниједан од три наведена текста није позитиван у односу на хомосексуализам и друге пратеће појаве, али они то, ваљда, и не морају да буду. У њима, међутим, нема никаквих излива мржње и дискриминације или позива на исте. У то се свако може и уверити читањем ових текстова. А у ово су се, по свему судећи уверили и у Удружењу „Егал“, јер у својој тужби говоре о „сентименту текста“ и кршењу кодекса новинара које „није очигледно“. Поставља се питање како су они дошли до закључка да нешто што „није очигледно“ постоји у нашим текстовима, да не говоримо о томе какви су наши „сентименти“. И једно и друго спада у домен апстрактног, а да би нешто представљало кршење, ипак, мора бити конкретно и јасно.

Подједнако апстрактни су и аргументи Јелене Милић, која се жали или на ствари којих у нашем тексту нема, или на некакве „неистине“ које ни на који начин не објашњава. Разлог за њену магловитост у тужби је управо у томе што она никаквих аргумената нема и што ни за један навод из текста не може рећи да је неистинит – сви су чињенично поткрепљени. Такође, у овом тексту нема никаквих „сентимената“, њен рад је представљен онаквим какав он јесте и како га Милићка и њена организација сами представљају.

С обзиром на ово, одговор на питање чему ове тужбе је врло једноставан – ради се о покушајима да се „Печат“ стави на стуб срама и да се прогласи гласилом које „не поштује Кодекс новинара“. Поента је да се „Печат“ окарактерише као гласило које „не поштује људска права“, па је, зато, „нељудско“, „демонско“ и „варварско“, те га се тако има и третирати. Због тога што смо „нељуди“, ми не би требало да имамо људска права и слободу изражавања. Ми немамо право на своје мишљење. А ми се управо за то боримо – за право на слободу речи, слободу духа и слободу да се човек супротстави негативним појавама на свету. Ми се боримо за своје право да будемо различити и равноправни.

Жалба Удружења „Егал“

Обраћам вам се испред Удружења грађана „Егал“, једног од организатора „Поноса трансособа“ и организације која ради са трансродним и транссексуалним особама, матични број: 28063857

У недељнику „Печат“ објављеном 21. августа 2015. године објављена су три текста усмерена против транс* заједнице у Србији. У питању су:

– „Излечени људи у неизлеченом друштву“, Наташе Јовановић

Ауторка почиње текст са „Пошасти хомосексуалности и педерастије, која је из субкултурног миљеа, из забране и изопштења пре само неку годину у Србији прешла у контранапад и постала политички манифест, ове јесени придружује се и трансвестија. Наиме, 20. септембра, у организацији Удружења грађана ‚Егал’…“, што је сентимент читавог текста чиме сматрамо да је прекршен Кодекс новинара у члану:

Новинар мора бити свестан опасности од дискриминације коју могу да шире медији и учиниће све да избегне дискриминацију засновану, између осталог, на раси, полу, старости, сексуалном опредељењу, језику, вери, политичком и другом мишљењу, националном или друштвеном пореклу.

– „Трансродна циркус револуција“, Владислава Панова и

– „Рањива Србија и самоодрживи Младеновићи“, Љиљане Богдановић.

Сматрамо да и ови текстови крше исти члан Кодекса новинара Србије, али то није очигледно као у претходном.

Срдачан поздрав,

Весна Зорић,

Председница УГ „Егал“

Жалба Јелене Милић

Подносим жалбу Савету за штампу против часописа „Печат“ због текста аутора Филипа Родића:„Доброчинство се не гура под тепих – самопрокламовање наводне хуманости“, објављеног 28.8.2015.

Сматрам да је текст супротан начелима I, IV, V и VII Кодекса новинара Србије, и да својим садржајем нарушава мој углед и угрожава моју личну безбедност.

У тексту се отворено наводе неистине да сам избеглицама које се тренутно налазе у Београду, пружала помоћ ради самопрокламовања, и како се даље у тексту објашњава – не само због тога, већ се јавном анализом моје радне историје у којој се ја и моји сарадници представљамо као непријатељи Србије – долази до закључка да све што радим у вези пружања помоћи избеглицама има дубљу – по импликацији аутора – издајничку конотацију.

Аутор ме у тексту отворено назива „НАТО лобисткињом“. Подсећам да постоји велика формално правна разлика између јавног заговарања и лобирања, као и да у Србији лобирање није уређено законом, па је тако лобирање као јавни посао – недозвољена радња, што значи да ме аутор текста, карактеришући ме као НАТО лобисткињу, индиректно представља као некога ко не поступа у складу са законима Србије.

С друге стране, имајући у виду историју односа Србије и НАТО-а, као и лица које аутор помиње у тексту, јавно изношење оваквих неистина и карактерисање мог рада као НАТО лобирања, поред тога што девалвира мој рад и рад организације коју водим – угрожава моју и безбедност моје породице, јер у јавности намерно ствара погрешан утисак о мени и мом раду што код одређеног дела јавности може изазвати бес и евентуалне нежељене реакције према мени и мојој породици лично.

Надаље, аутор ме, позивајући се на важеће законе Србије, јавно оптужује да сам исте прекршила, тиме што сам путем моје „Фејсбук“ стране и путем „Твитер“ налога објављивала фотографије сиријске породице у току њиховог путовања ка Мађарској, приликом чега поставља сугестивно питање да ли сам тиме прекршила Кривични законик, односно да ли сам себи или другоме прибавила корист омогућавајући другоме недозвољен прелаз границе Србије, или незаконит боравак, или транзит кроз Србију. Иако је такав навод апсолутно апсурдан, с обзиром на тренутну избегличку кризу, односно медијску испраћеност кретања избеглица, преноса уживо путем свих светских медија њиховог илегалног прелаза преко граница – он директно нарушава мој углед и углед моје породице, и истовремено угрожава моју безбедност и безбедност моје породице.

Наглашавам да су информације о свим пројектима које спроводи Центар за евроатлантске студије, као и о донаторима који финансијски подржавају ове пројекте, јавно доступне на интернет страни Центра, као и да све активности које самостално, као појединац, обављам у циљу заговарања поштовања људских права и транзиционе правде – финансирам независно и сама. Сваки други навод је неистинит, и као такав – уколико је објављен у било којем медију – представља нарушавање мог угледа, угрожавање моје безбедности и кршење Кодекса новинара Србије.

Овим текстом „Печат“ као јавно гласило, малициозним изношењем нетачности о мом приватном и пословном животу, обесхрабрио је друге да учине хумани гест и пруже помоћ избеглицама које се тренутно налазе у Београду – што, поред нарушавања мог угледа и нарушавања моје безбедности има шире негативне последице по наше друштво.

Предлажем Савету за штампу да осуди овакав поступак, јавно осуди предметни текст као неетички, непрофесионалан и штетан.

Одговор Јелени Милић

„Из свега наведеног јасно произлази да су оптужбе Јелене Милић, овакве какве су, потпуно неосноване и због тога њену жалбу Савету сматрамо нападом на слободу штампе и изражавања, и покушај да се застрашивањем спречи критичко сагледавање њеног рада и јавног деловања. Претњу сматрамо утолико озбиљнијом што је Јелена Милић, како и сама на сајту своје организације, „Фејсбуку“ и „Твитеру“ наводи, у блиским везама са најмоћнијом војном организацијом на свету – НАТО и великим бројем светских моћника. Да се ради о застрашивању, а не о жељи да се дође до истине и постигне правда, уверава нас и чињеница да је госпођа Милић одбила нашу понуду да њен одговор/деманти објавимо у свом листу. Такође, желимо да укажемо на њено лицемерје, јер је одбацила могућност да на демократски начин, кроз дијалог (за који се декларативно залаже) оствари своја права, добије задовољење и дођемо до решења, него се одлучила за политику силе. Ово нас додатно уверава да смо били у праву када смо јавности скренули пажњу на начин њеног деловања“, навели смо у одговору на жалбу Јелене Милић.

Јелена Милић је у сличном маниру тужила и дневни лист „Политика“ због текстова које су написали Мухарем Баздуљ и Владимир Кецмановић, као и сајт „Нова српска политичка мисао“.