И МИ ПУШКУ ЗА ТРКУ ИМАМО

Војна индустрија Србије

Пише Слободан Иконић

Руска донација авиона Миг-29, 30 тенкова Т-72С и 30 борбених извиђачких оклопних возила БРДМ-2 отворила је питања способности и домета домаће наменске индустрије данас. Извесно је, међутим, да и поред скоро тоталне девастације, нарочито бомбардовањем 1999. године, наменска индустрија Србије доживљава убрзану обнову и препород, а по неким производима заузима завидно високо место на врло конкурентном светском тржишту оружја

Сцена култног филма „Ловац на јелене“ у којој Роберт де Ниро „само једним хицем“ одстрељује јелена прославила је и оружје из ког је амерички глумац пуцао – ловачки карабин наше фабрике „Застава оружје“ из Крагујевца – М70 (у САД чувен као МАРК X). После филма у ком је Де Ниро носио „Заставин“ карабин, у САД је завладала права помама за нашим наоружањем. Због законских процедура у САД се јавио дефицит „Заставиних“ пушака, па је тамошња дистрибуција формирала листе чекања. Захваљујући овој бесплатној реклами, крагујевачка фабрика лансирана је међу светске гиганте у производњи и продаји ловачког, спортског и другог савременог стрељачког оружја, где се и дан-данас налази.

[restrict]

ЈЕДИНИ НА ПЛАНЕТИ Прави карабин нема век трајања и мора да буде поуздан – не сме да затаји, али не сме ни сам да опали. Онај ко има карабин може да одстрели све – од лисице до слона. Зато су карабини који се праве у Крагујевцу, у фабрици „Застава – Наменски производи“, према најновијој америчкој класификацији сврстани у „високу класу“ ловачког оружја. Разлог због ког најмеродавније и најстроже америчко тржиште, које гута више од 70 одсто целокупне светске производње ловачког наоружања, поштује и скупо плаћа карабин из Србије, пре свега је тај што само он има у себи оригинални „маузер“ – пушчани механизам. Наиме, крагујевачка фабрика оружја данас једина на планети у своје ловачко оружје уграђује систем који је настао 1898. године, али је до данас остао непревазиђен.

Крагујевачка фабрика „Застава оружје“ има традицију дугу 165 година, што је значајно и у светским размерама. Далеке 1853. француски инжењер Шарл Лубрије поставио је „на ноге“ прву Тополивницу у овом делу Европе. Од топа „трешњевка“, пушке „кокинке“, бомбе „крагујевке“ (о којима је писао Егон Ервин Киш), па до пиштоља ЦЗ 99 и ловачког карабина преносила се слава српских и крагујевачких оружара. Речит је цитат текста из 1853: „Звук топова је 27. октобра 1853. године огласио Србији одавно очекивану успешност и обрадовање… труду, који се заиста ни у каквој држави за мале не почитује.“ Дакле, тог датума плотуни топова огласили су да је у крагујевачкој тополивници извршено прво успешно ливење домаћег оружја. То је и дан почетка индустријске производње у Србији.

Мало је познато да је крајем 19. века „кокинка“, српског конструктора, у периоду од 1880. до 1886. године сматрана за најбољу пушку у свету. Уопште, на производњи и конструкцији пушака може се сагледати историјски успон и пад српске војне индустрије, као и финансијске невоље које су пратиле њен развој у два века националне историје.

Од послератне производње пушке М-48 Лепеницом је протекло много воде, а из старих фабричких хала изашли су милиони комада војног и ловачког оружја. Данас, у фабрици која је и поред свих тешкоћа остала симбол српских оружара, производи се најсавременије стрељачко оружје. Истина, на машинама просечне старости 40 година.

Руска донација авиона Миг-29, 30 тенкова Т-72С и 30 борбених извиђачких оклопних возила БРДМ-2 отворила је питања способности и домете домаће наменске индустрије данас.

ГАЛЕБ-4 – АВИОН ЗА 21. ВЕК Бивша Југославија имала је развијену наменску индустрију у којој је водећа улога припадала предузећу „Југоимпорт СДПР“, основаном давне 1949, по указу Јосипа Броза. Предузеће је успешно пословало на Блиском истоку, у Северној Африци и Азији у време СФРЈ, а у периоду распада Југославије и током такозване транзиције „Југоимпорт СДПР“ је претрпео велике губитке и био везан за многобројне афере. Током НАТО агресије на Србију наменска индустрија је у највећој мери уништена. Тек 2007. Србија поново успоставља пословне аранжмане везане за производњу и извоз оружја на Блиском истоку и потписује договоре с Ираком, затим и Авганистаном…

Осамдесете године прошлог века биле су златни период домаће производње и продаје наоружања. Тадашње зараде сада делују готово невероватно – преко „Југоимпорта“ годишње се фактурисало између 2,5 и 4,5 милијарде долара, што значи да је наменска индустрија сваке земље златни рудник, који доноси зараду зависно од способности да се њом успешно руководи и роба продаје купцима.

Југославија је преко „Југоимпорта СДПР“ највећу зараду остваривала од великих инфраструктурних инвестиција у свету. Међу референце ове компаније седамдесетих и осамдесетих година убрајане су луке, војни објекти, болнице, склоништа и бункерска утврђења. Милионе долара донео је пројекат авиона „галеб“. Овај посао је кулминирао извозом између 150 и 200 авиона у Либију. Није реч само о авионима, јер је пуковник Муамер Гадафи платио комплетан трансфер знања, обуке, делова, одржавања и свега осталог што подразумева коришћење авиона.

„Галеб-4“ конструисан је као врхунски авион, за који је озбиљно била заинтересована америчка војска. Према оквирним плановима, наш Г-4 требало је да буде први авион који би се нашао у чак три компоненте оружаних снага САД. Када су њихови стручњаци погледали документацију и перформансе ове летелице, рекли су да је реч о авиону „прве половине 21. века“. СДПР је почетком 1991. у Форт Ворту (Тексас) потписао Меморандум о сарадњи са компанијом „Џенерал динамикс“, по коме је СФРЈ, ускоро покојна, требало да произведе и извезе 5.000 авиона „галеб-4“, на коме би се пилоти обучавали пре уласка у Ф-16. Такође, далеко се отишло и у развоју надзвучног борбеног авиона које је прекинуо рат – према неким информацијама, крајем осамдесетих, у Ваздухопловно-техничком институту Жарково развијена је била пилотска кабина у којој је пилот део команди могао да издаје гласом.

ЗВЕЗДА ЗАЛИВСКОГ РАТА – НАШ ТЕНК Тенк М–84А један је од најуспешнијих војних система икада конструисаних и направљених на свету. Уговорена је продаја више од 150 комада за Кувајт. Овај тенк имао је низ предности у односу на светске пандане – за четвртину нижу силуету, брзину од чак 70 километара на час, аутоматизовано управљање, трочлану посаду, прецизност нишана… У југословенски тенк уграђен је мотор способан да ради на готово све врсте горива – дизел, сирову нафту, бензин, керозин, гас… Американци то никада нису признали, али током Заливског рата само је М-84 ушао у Кувајт. Разлог је био у пустињском ветру „гиблију“, који је због песка и прашине озбиљно паралисао ратну технику. Нашем тенку то није био проблем.

Лансер ракета „оркан“, када је конструисан, такође је био својеврсно технолошко чудо. Тукао је готово непогрешиво на даљинама од 70 километара, а одступања од циља била су свега пет до десет метара. Кључна је била прва испаљена ракета, конструисана тако да у лету прикупља податке – температуру ваздуха, густину и све остале параметре који утичу на прецизност. Ове информације директно су упућиване командном центру, који би на основу њих кориговао лансирање осталих ракета.

Током Пустињске олује Американци су се определили за нападе авијацијом, уместо копненим снагама, баш због страха од „оркана“ Садамове војске. Овај систем развила је Југославија са партнерима из Ирака, али без обзира на то Американци су били живо заинтересовани да га купе. Ипак, то није било могуће.

Некада технолошки напредна наменска индустрија Србије, чувена по својим оружарима, делимично је уништена приликом бомбардовања 1999. године, а почетком овог века мало је фалило да заврши у трајној конверзији, попут оне неславне у време руске перестројке, када су линије ловца Миг-29 прилагођене машинама за производњу кеса.

ПРЕПОРОД И СВЕТСКА ПРОМОЦИЈА После скоро две деценије од НАТО напада на Југославију наша наменска индустрија доживљава препород, што констатују и многи светски војни листови и стручне публикације, које су преплављене фотографијама новог српског борбеног оклопног возила „Лазар“, самоходног артиљеријског система „Нора-Б/52“ и школског клипног авиона „Ласта-95“. Неки листови подсећају, већина ипак прећуткује, да је 1999. године за време НАТО агресије војна индустрија Србије била тешко бомбардована и оштећена, да су неке фабрике попут панчевачке „Утве“ бомбардоване већ прве ноћи, да су све фабрике војне индустрије, осим три, доживеле и преживеле жестоке ваздушне нападе.

С тога је, ипак, наменска производња Србије данас махом сведена на производњу стрељива, с тенденцијом развоја и улагања у производњу оклопних и артиљеријских оруђа. Њену окосницу чине крагујевачка „Застава оружје“, „Први партизан“ из Ужица, чачанска „Слобода“, ваљевски „Крушик“, „Милан Благојевић“ из Лучана и „Прва искра“ Барич, у којима је запослено око 10.000 људи, индиректно још три пута толико, а од шест највећих фабрика пет су произвођачи муниције и компоненти.

Повратак Србије на светско тржиште практично се десио пре 10 година, извозом војне опреме у Ирак у вредности од 250 милиона долара. Од тада Србија извози своје војне производе у 65 држава, при чему је највећи купац САД и то углавном муниције и конвенционалног оружја.

Узлет наменске индустрије данас подсећа на златно доба бивше државе. Само 2016. године Србија је произвела и извезла наоружање и војну опрему вредну 894 милиона долара, чиме је потврђено да је оружје роба која лако долази до купаца у иностранству. Циљ домаћих оружара и државног предузећа „Југоимпорт СДПР“, које послује као интегратор фабрика домаће војне индустрије, како је истицано протекле деценије, јесте да по обиму извоза покуша да стигне резултате које је бележила СФРЈ.

За Војску Србије, поред увоза, припрема се ремонт и унапређење домаћих авиона „орао“ и „галеб“. Носилац посла је познати Ваздухопловни завод „Мома Станојловић“. У њему ће се обавити и ремонт руских донираних авиона, са перспективом да буде регионални ремонтни авио-центар, који би опслуживао многе земље. 

Неколико пројеката српске наменске индустрије изазива интересовање страних купаца – возила „Лазар“ и „Милош“, ракета „алас“, ракетни систем „Морава“, самоходна хаубица „Нора“…

Светска промоција производа наменске индустрије Србије била је на прошломесечном Сајму наоружања и војне опреме у Абу Дабију, уз солидну пажњу потенцијалних иностраних купаца.

„Југоимпорт СДПР“ потписао је уговор са компанијом EARTH из Уједињених Арапских Емирата којим је дефинисан заједнички развој ракетног система АЛАС. Ради се о противоклопном вишенаменском систему, домета до 25 км с могућношћу даљег повећања до 60 км, с принципом вођења без непосредног визуелног контакта са циљем. Специфичан је по високом нивоу прецизности самонавођења, и погодан јер није везан за једну врсту платформе. Намењен је за противтенковска и противоклопна дејства, али и за друге циљеве као што су командна места, инфраструктурни објекти и др.

Чак је и Кина недавно понудила нашој држави да формирају заједничку компанију која би производила моћни ракетни систем WS-3A. Заинтересовани су да у Србији производе уређаје за ноћно извиђање и антитерористичку опрему. С обзиром на све успешније кинеске инвестиције у Србији, ни ова понуда није далеко од реализације.

 

ОД СЈАЈА ДО „ОЧАЈА“ Када су у питању возила „Милош“ и „Лазар“, ситуација је нешто другачија. Резигнацију је показао и премијер, приликом обиласка Велике Плане, где је њихова производња, јер упркос томе што за та возила можемо да имамо 700 до 800 наруџбина из иностранства, не можемо да произведемо ни десетак. Већина познавалаца прилика у домаћој војној индустрији у начелу се слаже са констатацијом да озбиљнија серијска производња у Србији није могућа. То би био скуп подухват, јер се најважније компоненте и опрема за уградњу у њих купују у иностранству. Међу уништеним домаћим фабрикама, битним за производњу компоненти, јесу ФАП из Прибоја, крушевачки „14. октобар“ (где је почетком деведесетих требало да почне производња по документацији за израду југословенског тенка М-84 која је из Славонског Брода пренета у Србију), ЕИ Ниш, београдски ДМБ и многе друге.

Ослонац је, дакле, и даље на стрељачком оружју. Експерти „Заставе оружја“ и „Првог партизана“ развили су аутоматску и снајперску пушку, као и пушкомитраљез, који уз метке калибра 7,62 мм користи и муницију 6,6 мм „грендел“ високих балистичких перформанси. У питању је модуларна аутоматска пушка која има изменљиву цев и спада у последњу генерацију аутоматских пушака, а по перформансама у много чему предњачи у односу на све до сада виђено у овом сегменту оружја. 

Наши инжењери су успели да за мање од годину дана направе аутоматску пушку која спада у оружје војника 21. века. Војни стручњаци тврде да такво оружје није досад направила ниједна армија у свету, као и да развој овакве пушке и одговарајућег метка, према анализама аналитичара из САД, кошта више од милијарду долара.

Све је то резултат традиције дуге 165 година. И поред суочавања са колапсом и претњом гашења, војна индустрија је доживела опоравак, скоро препород, и постала важна извозна грана Србије. Њена основа за безбедност и независност земље ваљда се подразумева.      

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *