ХОРОР – АМБИЈЕНТ ПОД КРОВОВИМА КУЛТУРЕ

ОД ДРУШТВЕНЕ НЕБРИГЕ ДО ЦИВИЛИЗАЦИЈСКОГ ЗЛОЧИНА

Како се и због чега догодило да, изузимајући Народно позориште изграђено пре Другог светског рата, у ужем центру града Ниша од његовог ослобођења од Турака 1878. године до данас није подигнута ниједна зграда намењена важним установама културе

Пише Бојан Јовановић

К ада из реалности једног града извири нека важна а до тада потискивана чињеница, онда постаје јасaн узрок необичног тока једног аспекта његовог јавног живота. Један од тих факата има посебно значење за разумевање актуелне и незавидне културне реалности Ниша. Наиме, изузимајући Народно позориште изграђено пре Другог светског рата, у ужем центру града, од његовог ослобођења од Турака 1878. године до данас, није подигнута ниједна зграда намењена важним културним установама. Народна библиотека, Народни музеј и Симфонијски оркестар смештени су у ненаменским, адаптираним здањима некадашње општинске управе, банке и штедионице, изграђеним још у 19. веку и на самом почетку 20. века.

У тим објектима ове установе културе наставиле су рад не само у оскудно време после Другог светског рата већ и у доба економског процвата Ниша, када су у њиховој непосредној близини грађене робне куће, тржни центри, банке, стамбене зграде, подземни улични трговински локали. Културне институције нису биле приоритетне и остављене су да сачекају боље дане, па је урбанистичким планом било само предвиђено да се на кеју, иза садашње зграде Симфонијског оркестра, подигне ново здање Народног музеја, за коју су и постављени темељи. Указано је да је ту место и новој згради Народне библиотеке и концертној дворани, али је већ тада била евидентна неравномерност развоја града изражена грађевинским запостављањем водећих културних установа битних за његов углед и стварни просперитет.

СПОМЕНИК БАХАТОСТИ Иако је са променом власти очекиван напредак, упркос великим надањима, дотадашња неусклађеност управо је тада дошла до посебног изражаја. Догодило се да нове власти почетком трећег миленијума преиначе постојећи план и на месту предвиђеном за зграду музеја подигну стамбену четврт. Тако се ово урбанистичко и грађевинско изопачење у самом центру издиже као својеврстан споменик политичке бахатости којом је уништена културна перспектива града, док су зграде из давне прошлости у којима су остале да раде установе културе постале тужна обележја суштинске небриге градских власти за адекватно очување и неговање темељних културних вредности. Овај скандал је утолико већи јер је стамбеним блоком затворена и уништена културна перспектива града у чијем ужем центру више нема слободних локација за потребну изградњу музеја, библиотеке и концертне дворане. Зато је представнике власти и потребно стално подсећати на важност културе и културних институција за опстанак појединца и колектива и чињеницу да човек не станује само у зградама већ најпре у духовном амбијенту који је за његово хумано потврђивање од приоритетног значаја.

Током читавог овог процеса ликвидације културног простора и његовог преиначавања у уносан бизнис стамбеноградње изостала је одговарајућа реакција политичке опозиције, медија, новинара, интелектуалаца, независних невладиних организација и запослених у установама културе. Овакво понашање је утолико чудније јер су управо ти грађани, који су сада брутално духовно опљачкани, умели да се побуне због крађе гласова на изборима 1996. године и вишедневним демонстрацијама приморају власт да призна резултате избора. Без готово икаквог одјека у јавности и оспоравања овог бесрамног чина изостале су и последице за његове починиоце. Око читавог овог скандала подигла се прашина само због оптужби за умањивање вредности парцеле и утајивања пореза нелегалном продајом изграђених станова. Исход судског поступка је ослобађање одговорности због злоупотребе службеног положаја у подстрекивању начелника Управе за имовину и инспекцијске послове града Ниша, а остали су скривени иза иницијала власници предузећа које је изградило станове и продавало их на црно.

Када се прашина слегла, завладала је тишина као да се ништа није догодило. Тај мук као да даје савршени облик извршеном неделу које остаје без свог одговарајућег значења у околностима преовлађујуће равнодушности, друштвене апатије и осећања немоћи да би се могла исправити учињена неправда. Навикавањем на лоше стање пристаје се на сужавање свести до незнања за боље и смањивање отпорности на зло које се испољава без могућности да би се оно благовремено спречило. Промењена схватања показатељ су моралне оскудности нашег времена које се разликује од прошлог управо по томе што више нема бројних појединаца спремних на сопствена самоодрицања због општег добра и интереса своје заједнице. Зато ће генерација нишких политичара, под чијом је влашћу и са прећутном сагласношћу извршен овај културни злочин, ући у историју овог града као пример срамотног и пред будућношћу неодговорног понашања мотивисаног првенствено личним интересом због којег је направљена велика друштвена штета која се још увек успешно прикрива.

ИЗВАН СТАНДАРДА Болна истина о културној реалности града ублажава се самообмањујућим ефемерним и скупим забавним манифестацијама које су постале заштитни знак привида нормалног стања ове средине у којој годинама и деценијама њене најзначајније културне установе вапе за адекватним радним простором. О њиховом систематском запостављању сведочи податак да су у Нишу протеклих деценија своје златне периоде имали привреда, трговина, банкарство, здравство, спорт, а да су само оне остале у свом каменом добу оличенoм ненаменским зградама из 19. века.

Када челници града, хвалећи се својим успесима, истичу не само изградњу стадиона, спортске хале, бројних терена, спортског центра већ и њихово благовремено реновирање условљено захтевима нових стандарда, онда се  поставља питање да ли се такви стандарди сматрају обавезујућим и за рад културних установа. Да ли симфонијски оркестар може и даље да ради без одговарајуће концертне сале, у незахвалним условима и у амбијенту који поништава труд нишких музичара? Зашто се обезвређује огромно културно благо Ниша и региона немогућношћу његове адекватне музејске презентације? Зар само добронамерним гостима из других средина изгледа да су дрвено шкрипаво степениште и подрумска просторија Народне библиотеке сценски реквизити и амбијент за хорор филмове, који на почетку трећег миленијума не могу водити до научног одељења и бити место за озбиљне разговоре о значајним темама и књигама угледних аутора? Да ли је неко увидео размере опасности што Библиотека нема одговарајуће депое и што се рад у њој одвија не само у неусловном већ и за књиге у крајње ризичном простору?

У околностима када и мањи градови од Ниша показују завидан степен бриге о својој култури и свом културном наслеђу, попут Крагујевца, Краљева и Ваљева, и када Нови Сад, као такмац Ниша за место другог по значају града у Србији, постаје културна престоница Европе, град на Нишави се пред задатком да буде културни центар региона суочава са великим тешкоћама да адекватно представи себе. Због успеха који остварују у таквим условима, челници нишких установа и запослени у њима својеврсни су културни хероји чије подвиге више не може да злоупотребљава ниједна власт не обезбеђујући им одговарајуће радне услове као основне претпоставке стандардизације културног живота града. Неповољан ток тог живота узрокован је дугогодишњом небригом градских власти за решавањем просторног проблема битних културних установа што их је и довело до садашњег стања озбиљне запуштености и немогућности да сходно културним стандардима буду на адекватној услузи грађанима. Према тој неповољној чињеници ваља се одредити као могућности њеног преобликовања у контексту боље и просперитетније будућности која се може створити.