Грађански шовинизам

Пише Филип Родић

Ако би нека странка на својим демонстрацијама носила транспарент „Србија Србима“, јасно би било да се ради о шовинизму који Уставни суд забрањује по кратком поступку. Шта ћемо, онда, с паролом „Војводина Војвођанима“?

Ултранационалистички покрети попут „Образа“ и „Националног строја“ били су ти који су у Србији, док нису забрањени, писали пароле попут „Србија Србима“. То је било потпуно у складу с њиховом идеолошком оријентацијом и (не)скривеним склоностима ка националсоцијализму и шовинизму. Истовремено, чак ни партија коју су и Запад и остале етаблиране грађанске организације и странке називале ултранационалистичком и екстремистичком и чијем се лидеру Војиславу Шешељу суди у Хагу због наводног подстицања на етничко чишћење, Српска радикална странка, никада није јавно рекла да Србија треба да припада само Србима и у својим је редовима имала и припаднике других националности које живе у Србији.

А онда се на политичкој сцени Србије, односно на њеној маргини, појавила партија која, упркос томе што се у свом Статуту декларише као „независна, демократска, грађанска и регионална“ странка која би Уставом гарантовала „остваривања људских, мањинских, радних и социјалних права за све грађанке и грађане по највишим међународним стандардима, без обзира на порекло, пол, националну и верску припадност“, демонстрира под паролом – „Војводина Војвођанима“.

Присталице Војвођанске партије – Републиканци Војводине и Војвођанског клуба, одржали су управо под овом паролом 5. октобра протестни скуп у Новом Саду на којем их се, по сопственим проценама, окупило „више стотина“, по извештају агенције „Бета“ око 200, док су се агенција „Танјуг“ и телевизија Б92, ваљда да их не би осрамотиле, уздржале од процене броја учесника којих је, на основу фотографија, могло бити између 50 и 100. Премало чак и за осредњи сеоски вашар. Њихову малобројност, међутим, никако не треба потцењивати. И њихови претходници који су први демонстрирали под сличном паролом – „Немачка Немцима“ – двадесетих година прошлог века, на почетку своје политичке борбе нису имали више присталица…

[restrictedarea]

Војвођански републиканци су тиме себе увели у неку врсту шизофреније и потпуног одсуства било какве логичне основе свог политичког програма и деловања, јер се залажу за грађанско друштво које, међутим, припада само једној (и то непостојећој) нацији – Војвођанима. Да ли се из пароле „Војводина Војвођанима“ може закључити да би, у случају да овај регион постане независан, из њега били протерани сви они који се не осећају Војвођанима, шта год „Војвођанин“ био? Укључујући и припаднике свих оних националних заједница чијим се постојањем у Војводини такозвани аутономаши посебно диче.

А можда се овде и не ради о политичкој шизофренији, него управо о немогућности да се у потпуности сакрију стварне тежње присталица Војвођанске партије и Војвођанског клуба. Мимикрија није лака ствар и тешко ју је константно примењивати. Лако је у Статуту написати велике пароле о склоности ка демократији и мултиетничности, али у реалности их је мало теже спровести и ако се боље погледа, лако се уочава да самопрокламоване демократе у ствари јесу шовинисти (Војводина Војвођанима) и комунисти (непрекидно се позивају на комунистички Устав из 1974. године који је донет без било какве демократске процедуре, до које они, наводно, толико држе).

Наравно да је децентрализација нешто што је Србији преко потребно и наравно да је питање „ди су наши новци?“ сасвим смислено и оправдано. И једно и друго је потребно не само становницима Војводине него и других делова Србије. Али, овде се поставља питање да ли се ради само о децентрализацији, или о нечему много већем и озбиљнијем. Такође, као што би све странке, организације и интелектуалци пожурили да осуде било какав скуп под паролом „Србија Србима“, требало би да осуде и овај испад Војвођанске партије. Штавише, да Војвођанска партија и Војвођански клуб имају и трунку принципијелности, осудили би сами себе и тужили се за говор мржње и подстицање на верску, националну и расну нетрпељивост.

[/restrictedarea]