Govori Radio Konstantinopolj

Piše Vasa Pavković

Difuzna struktura romana Slobodana Tišme „Quatro Stagioni“ i „nezainteresovani“ pripovedač, omogućili su autoru da desetine karakterističnih fragmenata raspe duž  ispovesti, da bi Quatro Stagioni tako postao jedna od ontološki najtežih srpskih knjiga novijeg vremena

U prosedeu najboljeg romana koji je srpska književnost dobila minule godine leži dnevnik jednog marginalca u poodmaklim godinama, koji kako sam kaže, nikada nije ništa radio, što je jedna od vrlina, ne njegovog života, već njegovog načina razmišljanja. Slobodan ili bolje rečeno neomeđen tok njegove imaginacije i ideja, nosi ovaj lirski roman, hrabro napred, ka padu Ujedinjenog kraljevstva, odnosno Krunisane glave (glavnog junaka i) naratora. Ta sloboda „doticanja“ najraznovrsnijih motiva i mitova, omogućuje dijalog glavnog lika u romanu regulisanog „toka svesti“ sa idejama i (preimenovanim) likovima svetske i srpske književnosti. Biće da se junaci Dostojevskog najčešće spominju, ali tu su i Nađ Kiš Daniel i drugi „s onu stranu groba“, u zemlji koju omeđuju Lurvidek odnosno Đurvidek s jedne strane i Begeristan odnosno Begriferštajn, s druge. Između ova dva grada, heroj ili antiheroj romana Quatro Stagioni putuje konstantno, a ta putovanja bez cilja i „osmišljavaju“ njegov (kakav-takav) jedini život u predvečerje ratnog sukoba.

SAPUNSKA OPERA I ZAGONETKE
Usputno, Tišmin antiheroj, čiju „karijeru“ alternativnog „likovnog“ umetnika pratimo iz pozadine, počev od herojskih šezdesetih, posećuje ideal(izova)nu Šumu ili Provalije, mesto na čijem dnu protiče često zamućeni Egerićev potok. Odavno je bezimeni, pod mračnim okolnostima, ostao bez roditelja i odrastao je uz dedu, ginekologa i kolekcionara skupocenih slika, počev od Vlaha Bukovca do Van Goga i Magoga. Deda u „apsolutnoj sadašnjici“ romana Quatro Stagioni ima blizu sto godina, ali još uvek iz senke usmerava unukov život, bez obzira zove li se Stevan Nerejlić, Steva Titus ili Titurel i bez obzira da li je uz njega, ili s one strane istorije (i zakona), njegov pomagač u abortusnim radnjama dr Kost. Preko slika i preko strasti sakupljanja baroknih „komada“, dr Titus će doći u dodir s bivšim golmanom FK Patlidžana Petrom alias Viktorom Borotnjanskim, pa će se neke davne afere (recimo: pljačka jednog kioska) u Urvideku – prilikom koje su nastradala dva policajca – i umetnička akcija tzv. „pljačke“  u Lurvideku opasno približiti glavnom junaku, dišući mu „za vrat“ u liku policijskog inspektora koji se zvao Pevcov.
Quatro Stagioni je roman u kojem su ne samo imena glavnih protagonista, oznake toponima i mikrotoponima sklone aberiranju, što stvara naročiti osećaj nesigurnosti u čitaocu – koji prateći ovu „sapunsku operu“, ni na jednoj stranici ne može da bude siguran u kom pravcu će krenuti činjenice i poreci događaja, iako stalno iznova biva  iluminiran promenama u toku dnevničke povesti sa snažnim kulturno-istorijskim begraundom (pop)ularne umetnosti i klasične muzike. Da li je, naime, pljačka kioska samo kriminalna vest ili pak deo umetničkog projekta, da li je Ulrike M. odista lobotomirana u srednjovekovnom dvorcu ludog cara, da li je Šmic odn. Shmitz odista ljubavna pratilja glavnog antiheroja ili njegova fikcija – kreščendirani epilog romana (ne) kaže, ali nudi onima koji vole „olaka rešenja u površnom vremenu“ uzbudljivu priču na tacni. Stoga se na prvim stranicama romana čitaocu daje recept za čitanje, koji uzima u obzir njegove aktuelne i virtuelne mogućnosti, praveći od Tišmine proze pazl na granici arhikiča. To je život – zaključio bi šetajući Šumicom ili kraj onog prljavog potoka u Provalijama glavni lik. I dodao bi na 45. strani prvog izdanja: „Neko će mi zameriti što se pozivam na ljude koje nisam poznavao. A da li sam, uopšte, nekog poznavao?“ Pa će, odgovarajući mu na „priču“ o nestabilnosti imena kakvu visoka književnost na srpskom ne poznaje još od „Dnevnika o Čarnojeviću“, dodati: „Ali to su samo imena iza kojih stoji umetnost i koja možda nemaju nikakve veze sa tom umetnošću koja je stvarnija od same stvarnosti“.

STUDIJA NAŠIH GUBITAKA
Razrešeni tok romana Quatro Stagioni omogućio je piscu da u „dnevnik“ glavnog lika uvede veoma raznovrsne sadržaje, kojima on ispunjava slobodno vreme između dva putovanja na relaciji Begeristan – Đurvidek. Estetika, filozofija, antropologija … neke su od disciplina kojima podvrgava vlastite iluzije, pokazujući u jednoj vrsti „odvojene stvarnosti“ da je standardni lik istorije i stvarnosti kula od karata interesa i himera. Rat taksi udruženja na prostoru Lurvideka ili pak popularnost antipalanačkog programa Radio Konstantinopolja, uz Krležinu dopunu: „Ceo svijet je provincija, čuj stari!“, prikazuju tu „stvarnost“ pouzdanijom čak i od ideja njenog pripovedača – ako je pisac Slobodan Tišma, hteo-ne hteo, već iznad toga. Ili nije?
Na jednom mestu glavni junak uspeva u glavnoj nameri: „Pre podne, šetajući se u Šumici, opet sam veoma živo uspeo sebi da predočim Ništa. Pomislio sam: kada ne bi bilo ničega, jednostavno, ništa ne postoji, nema ni prostora ni vremena, nema predmeta. Nikada ih nije bilo, niti će ih biti. Uživeo sam se u tu pomisao bez straha…“ Difuzna struktura romana Slobodana Tišme i „slabašni“ i „nezainteresovani“ pripovedač, omogućili su mu da upravo ovakve desetine fragmenata raspe duž svoje/njegove ispovesti, da bi Quatro Stagioni bio jedna od ontološki najtežih srpskih knjiga novijeg vremena. Studija svih naših gubitaka. Samo treba pažljivije čitati i to će se videti. Umetnost je, naime,  nemilosrdna i ponekad jedna naoko ne preterano ambiciozna knjiga, noseći u sebi upravo takve rečenice, fragmente i ideje, važnija od romana akumuliranog skoro pedeset godina, u čijem tkivu nema nijednog „remetilačkog“ fragmenta niti nove ideje. Govorim o tome misleći na ovogodišnju odluku NIN-ovog žirija, kontroverznu odluku koja je  zanemarila upravo tu mogućnost novog i bitno drugačijeg, uzdajući se u-ne-znam-šta. Ne grešim, kad dodajem: u nešto što je odavno, duboka (književna) prošlost.