Где је рођен Ј. Дамјанић, претеча Јована Дивјака

Пише Ратко Дмитровић

Чекало се када ће се Хрвати укључити у српско-мађарски спор од пре годину дана, изазван постављањем споменика једном од војсковођа Мађарске револуције у Ади, и то се догодило ових дана, постављањем једне спомен-плоче

Прошле године, баш у ово доба, са првим данима пролећа, мала варош Ада, у Војводини, севернобанатски округ, нашла се у центру пажње српске и мађарске јавности. Хрвати су били по страни, али не заувек, не могу они да ћуте ако је антисрпска работа у питању. Огласили су се са 12 месеци закашњења. Видећете како.
Повод за халабуку, вероватно се сећате, било је постављање једног споменика (естетски веома ружног) у центру Аде. Та накарада од камена цигле и једне рељефне табле са ликом ћелавог, брадатог човека, посвећена је „Јаношу Дамјаничу, великом мађарском војсковођи и хероју“.

НЕМИРНО И КРВАВО ВРЕМЕ
Одмах су реаговали Срби тог дела Војводине, дајући до знања да је Дамјанић био српски злотвор, убица, мрзитељ свега што је православно и српско. Емоције су прокључале и у самој Ади, где су Мађари убедљива већина – има их око 77 одсто, остало су Срби – тим више што је споменик Дамјанићу у ствари увезен, допремљен из иностранства као симбол блиских односа два збратимљена града; Аде и Калаза из Мађарске. Повод је било обележавања 163. годишњице Мађарске револуције, великог устанка Мађара 1848. године против владе Бечког двора, а за самосталну Мађарску. Револуција је у себи имала неколико пропратних силница од којих је антисрпство било међу најснажнијима. Срби су у тим догађањима били на страни Беча, због тадашњих колико-толико коректних односа са аустријском круном и подршке Беча идеји стварања и учвршћивања Српске Војводине, односно Војводства Србије. То немирно и крваво време обележили су сукоби Мађара и Срба, велика страдања пре свега српских цивила од стране Мађара, због одбијања српских вођа (Ђорђе Стратимировић, патријарх Рајачић, Светозар Милетић…) да се повинују идејама и циљевима Мађарске револуције. У тим злочинима над Србима истакнуто место припало је Јаношу Дамјаничу, како су га звали Мађари, односно Јовану Дамјанићу, како су га на рођењу крстили родитељи, Срби. Да, Јован Дамјанић је био Србин и по оцу и по мајци, један од оних у историји Срба који су, зарад интереса других и своје личне користи, били на страни српских непријатеља. Игром случаја или све то неко горе испреплиће и поравнава, 144 године касније један други Србин, такође Јован (Дивјак) у Сарајеву предводи непријатељску, муслиманску војску против сопственог народа.
У предању Срба Војводине име Јована Дамјанића памти се по великом злу. Предања су, тачно је, увек проблематична, отворена за „дописивања“ и личне импресије, непоуздана, али и у случају да та сведочења ставимо по страни и окренемо се писаним траговима из времена револуционарних гибања 1848. године у панонском делу аустријског царства,остаће нам довољно доказа за тврдњу да је један од најспособнијих војсковођа Мађарске револуције, Јован Дамјанић, међу Србима оставио крваве трагове и болна сећања. Срби су га звали „Љута гуја“, његов живот представљали су као образац националне издаје, а приписују му и изјаву за коју, будимо искрени, нема ваљаних потврда, а која гласи: „Срби не би требало да постоје и нећу се смирити док и последњи Србин на свету не буде мртав, а када се то догоди, сам себе ћу убити“. Сложићете се да ово делује прилично будаласто и тешко да би човек Дамјанићевих способности себи дозволио овакве речи. У прилог томе иде и податак да је Јован Дамјанић био ожењен Емилијом Чарнојевић, из угледне темишварске српске породице.

РАТОВАЊА И ПОРАЗИ

[restrictedarea]

Мађарска револуција вероватно би успела да се није умешала царска Русија чије су оружане снаге подржале аустријску војску. У судару са Русима код места Вилагош, Дамјанићева војска претрпела је велики пораз, а он се, у складу са тадашњим обичајима ратовања и пораза у рату, предао доносећи своју сабљу пред ноге руском генералу Димитрију Бутурлину. Генерал Бутурлин га предаје Аустријанцима који Дамјанића, са још 11 генерала војске Мађарске револуције, јавно вешају почетком октобра 1849. године, у Араду.
А откуда је Јован Дамјанић? Где је рођен? Како је доспео у војни врх Мађарске револуције?
Када је избила афера са спомеником у Ади, медији су посветили пажњу биографији мађарског генерала и наводили да је Дамјанић рођен у селу Стража, код Вршца. То село заиста постоји, Дамјанић је код њега војевао, али је мало вероватно, готово искључено, да је тамо и рођен, тим пре што у Стражи никада није било Дамјанића, бар према мојим сазнањима. И службена биографија генерала Дамјанића ставља знак питања код места његовог рођења и садржи још једно име као могућу локацију на којој је Дамјанић угледао овај свет. У питању је село Стаза (негде се погрешно пише као Стажа), на Банији. Ово друго је много вероватније, односно, ближе је истини, јер Дамјанић потиче са Баније, али није рођен у Стази већ у оближњем селу Растовац.
Стаза је насељена искључиво Хрватима и тамо Срби, према тврдњама локалног становништва, никада нису живели, нити је тамо било Дамјанића. Истина, неки хрватски извори наводе податак да је Дамјанић био Србин гркокатолик, што би евентуално могло да објасни његово наводно рођење у Стази, али у том случају заговорници ове верзије имају проблем са чињеницом да на Банији никада није било гркокатолика. Вратимо се у Растовац. То је село смештено на путу Костајница-Суња, одвајкада је српско и у њему је све до „Олује“ живело шест породица са презименом Дамјанић. Неки од њих су се вратили из избеглишта, док већина у стари крај одлази тек повремено. Сви знају за генерала Дамјанића, овенчаног славом мађарског војсковође, али не располаже податком да је Јован Дамјанић њихов предак. Могуће је да се тај неславни и по злу познати човек из сасвим разумљивих разлога прећуткује у историјату неке од породица храстовачких Дамјанића.
Иначе, тај део Баније у националном смислу је „леопардова кожа“. На малом простору смештена су бројна села са готово чистом етничком сликом. Наравно, говорим о стању до августа 1995. године. Српска села су: Храстовац, Чапљани, Јасеновчани, Свиница, Крчево, Радоња Лука, Папићи, Меминска…а хрватска: Мајур, Грабоштани, Кострићи, Стубаљ…
Непознато је и то како је Јован доспео у мађарску војску. С обзиром на показано умеће ратовања, а Дамјанић је заиста био изузетан војсковођа, логичан је закључак да се ради о човеку који је завршио неку војну школу, можда чак и академију. То може да значи само једно; Јован Дамјанић је био официр аустријске војске који је, ко зна због чега, променио страну. Такви мотиви су бројни а из једног од њих, готово баналног, једна друга армија добила је много већег и успешнијег војсковођу, такође Србина, иначе савременика Јована Дамјанића.

СВЕСТАН СВОГ ПОРЕКЛА
У питању је Турска и Омер паша Латас, односно Михајло Латас, генијални младић из Лике (Јања Гора, код Плашког) који је због мале новчане проневере његовог оца (био је у административној служби аустријске војске), а зарад покривања коцкарских дугова, одлучио да бољи живот потражи са друге стране границе, у Турској, а та граница била је скоро на истој линији која данас дели Босну и Хрватску, односно Босанску Крајину и Лику. Михајло је, као изузетно амбициозан младић знао да са очевим грехом неће моћи да напредује у аустријској војсци, па одлази у Бању Луку где прима ислам, мења име и завршава у Цариграду (Истамбул) на султановом двору. Догурао је до врховног команданта оружаних снага Отоманског царства. У неколико наврата ратовао је и против Срба, углавном у Црној Гори, али је запамћен и као човек свестан свог порекла и своје старе вере.
А Хрвати? Како су они ушли у ову причу? Пре неки дан, 17. марта ове године, загребачки „Вечерњи лист“ објавио је фото вест из села Стаза, код Суње. Вест гласи: „Припадници мађарске националне мањине у Хрватској, на свечан су начин, у Стази, код Суње, обележили 164. годишњицу почетка Мађарске револуције из 1848. године. Том су приликом открили спомен-плочу и положили венац испред зграде бивше сеоске школе у којој је 1804. године рођен Јанош Дамјанич, један од мађарских националних хероја и мученика“.
Репортер са лица места јавља да је Дамјанић, задојен идејама мађарских реформиста, приступио мађарској револуционарној војсци где се прославио „бројним победама у борби против Срба“.
Е, ту смо. Не може Хрват да одоли изазову, ма какав год он био. Ако постоји имало шанси да се у хрватском лонцу замути некаква антисрпска чорба, Хрвати то пропустити неће. Из наведеног произлази да је Дамјанић предводио мађарску војску која се дигла против Срба. А није, та војска се дигла против Аустрије и Бечког двора. Стара хрватска повјесна школа.
Разуме се да ће неко упитати какве везе имају Хрвати са жељом мађарске националне мањине у Хрватској да преко спомен-плоче у Стази задржи сећање на „хероја Мађарске револуције“ Јаноша Дамјанича. Као прво, Мађари у Хрватској никада до сада нису обележавали Мађарску револуцију, а друго, можда и важније, како то да су се тек 2012. године сетили Јаноша (Јована) Дамјанича. Да то није (случајно) у вези са подизањем споменика у Ади и због чега су га прекрстили у Јаноша кад он то сам за свога живота није учинио? Није све ово могло да прође без хрватских мирођија. Ни случајно.

[/restrictedarea]