ГАДАФИ – ПОВРАТАК ОТПИСАНОГ

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Вест да је Саиф ел Ислам Гадафи, син убијеног либијског лидера Моамера Гадафија, пуштен из заточеништва можда је најважнији догађај у овој земљи још од како се тадашња америчка државна секретарка Хилари Клинтон нескривено и прелазећи сваку границу доброг укуса радовала мученичкој смрти његовог оца

Док Запад и њихови корпоративни медији желе да људи верују да је име Гадафи бесповратно отишло у политичку историју, многи у Либији преживеле чланове ове породице, а пре свих Саифа ел Ислама Гадафија, и даље сматрају херојима. Због овога, али и због неких других фактора унутрашње и међународне политике, изненадно и неочекивано ослобађање тог човека има озбиљан потенцијал да промени политичку ситуацију у земљи. Иако су детаљи о судбини Саифа углавном непознати, његов адвокат пред Међународним кривичним судом у Хагу Карим Кан потврдио је средином јула да је његов клијент „ослобођен 12. априла 2016“ и да је „добро, безбедан и у Либији“. Саиф је други најстарији син пуковника Гадафија и сматрало се да је отац управо њега припремао да га наследи на челу државе.

[restrictedarea]

ОД ОСУЂЕНИКА НА СМРТ ДО УЈЕДИНИТЕЉА Саифа је августа 2015. суд у Триполију осудио на смрт стрељањем, али ова пресуда није извршена и критиковао ју је чак и Хјуман рајтс воч оцењујући да је процес био политички. Саиф се никада није појавио на овом суђењу пошто власти у Триполију нису могле да га се домогну – био је у заробљеништву њима супарничке групе са упориштем у Зинтану и блиске са међународно признатом владом у Тобруку која је била присиљена да напусти Триполи августа 2014. пред налетом исламистичких милиција. Поред овога, Саиф је осумњичен пред Међународним кривичним судом за злочине против човечности, али су власти у Тобруку одбиле да га изруче и у два наврата оспоравале јурисдикцију овог суда над Гадафијевим сином, што је одбијено. Позивајући се на „редовног посетиоца“ Саифа Гадафија у затвору који је тражио анонимност, угледни аналитички портал Ал Монитор писао је прошле године да је једина препрека за његово пуштање на слободу питање Саифове безбедности по изласку из затвора. Његово чување у Либији захтева „огромне безбедносне мере, а одвести га ван земље значи максимално му умањити утицај на догађаје у земљи“, рекао је тај извор. Чињеница да власти у Тобруку нису хтеле нити да га изруче међународном суду, нити да га предају исламистима који су га осудили на смрт, него су му судиле, па га ослободиле у складу са својим законом о амнестији, јасно потврђује речи овог извора да су га чували како би могао да „утиче на догађаје“ у Либији и чекали повољан тренутак за његову „активацију“. С обзиром на то да му је суђено и да је амнестиран, Саиф је практично правно заштићен и пред Међународним кривичним судом, јер му се ни по једном међународном закону не може два пута судити за исто дело. Вест о његовом ослобађању објављена је са закашњењем управо због Саифове безбедности.

Сада, када је Саиф ослобођен, поставља се питање његове улоге у овој ратом опустошеној земљи. Њему блиски извори рекли су Ал Монитору да је већ почео да контактира са људима у Либији и иностранству који га подржавају како би сковали план за спасавање државе. Пре свега, Саиф је у одличној позицији да одигра важну улогу у поновном уједињавању либијских племенских структура. Већина племена која су подржавала његовог оца у грађанском рату 2011, Саифа сматрају спаситељем и спремна су да га подрже као свог лидера у било каквом политичком (али и војном) процесу који би за циљ имао национално помирење и поновно уједињење земље. Ово је посебно важно ако се има у виду чињеница да су политички дијалог под покровитељством УН и Влада националног јединства досад били неуспешни у доношењу стабилности и безбедности у земљи, а камоли у ублажавању свакодневних мука са којима се Либијци суочавају – попут несташице струје и воде. Према наводима Ал Монитора, чији су сарадници учествовали у међуплеменским преговорима у Либији, племенске вође које подржавају Саифа су спремне да га прихвате као свог јединог представника, дакле, он би био једина особа која може да прихвати било какве услове споразума о потенцијалном помирењу. Либијска племена била су гурнута у страну током свих покушаја УН да поправе ситуацију у овој земљи. Један од разлога за то била је дезорганизација племена, она нису имала јединствен политички ентитет који би могао да буде кредибилни партнер у разговорима. Племена супротстављена тзв. „Револуцији 17. фебруара“ организовала су се у Врховни савет либијских племена који није имао политичку кохерентност и снажно вођство. Управо ту улогу би Саиф могао да одигра. С обзиром на неуспех свих влада које су управљале земљом од октобра 2011. и на све гору безбедносну и економску ситуацију у земљи, многи Либијци Саифа виде као позитивну фигуру. Такође, они који су подржавали његовог оца чине већину грађанства и уколико би се груписали иза чврстог и стабилног лидера са племенском и политичком подршком, могли би да постану врло ефикасна снага коју је тешко игнорисати и на политичком и на војном пољу. Посебно имајући у виду постојање „Зеленог отпора“, организоване милиције присталица Моамера Гадафија, која је током последњих година углавном мировала, али је имала и неколико запажених акција попут заузимања стратешки важне ваздухопловне базе у јужном граду Сабха јануара 2014. Гадафијеве присталице су, према званичном извештају америчког Конгреса, спасиле америчке дипломате после смртоносног напада у Бенгазију у којем је убијен и тадашњи амбасадор САД у овој земљи. „Либијска војна обавештајна служба – за коју ЦИА није знала да постоји до ноћи напада – састоји се од бивших војних официра Гадафијевог режима који су отишли у илегалу због страха да ће бити убијени, и желели су да њихово присуство у Бенгазију буде што је могуће тајније. Другим речима, неки од људи чије су свргавање с власти током либијске револуције помогле САД били су једини Либијци који су притекли у помоћ САД у ноћи напада у Бенгазију“, наводи се у извештају.

ЕГИПАТСКИ И РУСКИ ФАКТОР Политичка карта Либије, дакле, данас изгледа као чаша разбијена на десетине парчића. Да Саиф може да споји највећи део те „срче“ показује и то што су га ослободили и о његовој безбедности бринули милитанти из Зиндана, раније нелојални породици Гадафи; изгледа да су увидели да се само око њега може окупити јединствен блок који би се изборио са исламистима из Триполија, присталицама Ал Каиде и Исламске државе, и ујединио земљу. У овоме је кључна и улога египатског председника Абдела Фатаха ел Сисија који је пружао ваздушну подршку снагама владе у Тобруку и њој блиским племенским групама (међу којима су многе биле за Гадафија) у борби против терориста Ал Каиде и Исламске државе. Примећено је и да многи елементи бивше Гадафијеве власти блиско сарађују са Сисијевом владом јер имају заједничког џихадистичког непријатеља. Уз подршку све самопоузданијег Египта, племенских савета и различитих фракција на терену, Саиф би моментално постао најмоћнији човек у Либији. С обзиром на то да се ослобађање Саифа поклапа и са недавним пуштањем на слободу шесторице високих званичника режима његовог оца, укључујући и последњег председника Скупштине Мохамеда ел Зваиа, ово би могао да буде јасан сигнал Либијцима шта да очекују од будућности.

Поред египатске подршке Саифу, још важнија и извеснија могла би бити руска. Пошто је наметнуо своју вољу и из корена преокренуо наизглед безнадежну ситуацију у Сирији, можемо очекивати да Путин исправи своју грешку из 2011. и усмери се ка решавању ствари у Либији. Влада у Тобруку под снажним је утицајем генерала Халифе Хафтара, учесника у државном удару којим је Моамер Гадафи дошао на власт 1969, али је деведесетих година прошлог века, после заробљеништва у Чаду, постао противник Гадафијевог режима. Хафтар сада контролише исток земље и већину либијских нафтних поља и ужива подршку Москве која му, пре свега, помаже да изгради паралелне државне институције у односу на оне под контролом исламиста у Триполију. Хафтар би лако, имајући у виду садашњи утицај Русије на Египат и чињеницу да му много тога зависи од Москве, могао да преломи и приклони се породици Гадафи, овога пута у лику Саифа.

И у Либији, као у Сирији, Русија би могла и снажно војно да интервенише, а да се не сукоби директно са Западом, него да оружје и војну помоћ пружи под изговором борбе против Исламске државе чије је главно упориште Сирта, отприлике на пола пута између Триполија и Тобрука. Са својим далеко већим богатством и војном моћи, као и са одлучнијим савезницима, власти на истоку Либије би средњорочно могле да однесу превагу над својим западним ривалима, а уз помоћ Саифа Гадафија као ујединитеља преузимање читаве Либије би дугорочно могло да буде лако остварив подухват.

КО ЈЕ САИФ ЕЛ ИСЛАМ ГАДАФИ

Иако није имао званичну функцију у либијској власти, Саиф ел Ислам (Мач ислама) дуго је сматран другом најутицајнијом личношћу у Либији и наследником свог оца. У више наврата је негирао да жели да влада говорећи да вођење земље „није фарма која се наслеђује“. До устанка 2011. Саифа, који сада има 44 године, видели су као реформско лице Гадафијеве владе, а био је главни заговорник либијског приближавања Западу почетком двехиљадитих предводећи кампању разоружавања своје земље. О политичким реформама је писао и у свом докторату који је одбранио на Лондон скул оф економикс. Водио је преговоре о одштети породица погинулих у експлозији авиона изнад Локербија 1988, нападу на ноћни клуб у Берлину 1986. и обарање авиона УТА 772 1989. који су омогућили укидање међународних санкција против његове земље. Поседовао је кућу у Лондону и имао блиске везе са бројним британским политичарима и краљевском породицом. Два пута се сусрео са војводом од Јорка, једном у Бакингемској палати и једном у Триполију.

С почетком НАТО агресије на своју земљу, променио је плочу и изразио јавно жаљење због тога што је веровао на реч западних лидера. „Многе земље, међу којима су Иран и Северна Кореја, говориле су нам да је грешка што смо одустали, што смо зауставили програм развоја ракета дугог домета и што смо према Западу заузели пријатељски став. Наш пример показује да никада не треба веровати Западу и да увек треба бити на опрезу… Једна од наших највећих грешака је што смо одлагали куповину новог оружја, посебно од Русије, и што смо одлагали јачање војске. Мислили смо да су Европљани наши пријатељи, погрешили смо што смо били толерантни према својим непријатељима“, рекао је он у једном интервјуу 2011. године. Заробљен је 19. новембра 2011, месец дана после убиства свог оца. Пошто је осуђен на смрт рекао је: „Не плашим се смрти, али ако ћете да ме погубите после оваквог процеса, требало би то да просто назовете убиством и завршите с причом“, пренели су његови адвокати.

[/restrictedarea]