Филипински заокрет

АЗИЈСКИ ТРАМП ПРЕЛАЗИ РУБИКОН

policija-americka-ambasada-filipiniПише ФИЛИП РОДИЋ

Родриго Дутерте победио је на председничким изборима на Филипинима 9. маја ове године, обећавајући корените промене у готово свим друштвеним сегментима, са освојених 39 одсто гласова. Пет месеци после избора и нешто више од три месеца након инаугурације 30. јуна, према подацима Блумберга, подршка му је порасла на 86 процената упркос томе што га Запад мрзи. Или можда баш због тога

Нови председник Филипина Родриго Дутерте је краљ политички некоректног говора због чега га амерички медији главног тока попут Си-Ен-Ена пореде с другом својом авети, републиканским председничким кандидатом Доналдом Трампом. Попут Трампа, Дутерте се не устеже да каже ствари које се на Западу сматрају дипломатским табуом и простаклуком. Проблем Западу, међутим, није толико његов директан говор, колико његова директна акција – спреман је да уради и више од онога што је рекао, а то што говори пара уши.

[restrict]

БЕЗ ДЛАКЕ НА ЈЕЗИКУ „Нисам америчка марионета. Ја сам председник суверене земље и одговарам искључиво филипинском народу. Мораш имати поштовања. Немој само избацивати питања и изјаве. Курвин сине, испсоваћу те на том форуму“, изјавио је Дутерте 5. септембра пред састанак АСЕАН-а у Лаосу обраћајући се председнику САД Бараку Обами због његове критике начина на који се Манила под Дутертеовим вођством обрачунава с криминалом и нарко-бизнисом. Додао је да му амерички председник не може држати предавања о људским правима. Неколико дана касније, 9. септембра, из истог разлога генералног секретара УН Бан Ки Муна назвао је „будалом“ и запретио да ће напустити УН. Наставио је називајући америчког амбасадора у својој земљи „педерским курвиним сином“, а државног секретара Џона Керија „лудаком“. Круг је, за сада, затворио 4. октобра када је потврдио да стоји иза својих ранијих изјава поручивши Обами да „може да гори у паклу“.

Прве критике Запада на Рачун Дутертеа упућене су декларативно због „суровог и нехуманог“ начина којим се обрачунава с криминалцима, пре свега дилерима дроге. Дутерте је на прву важнију државну функцију дошао 1988. када је постао градоначелник трећег највећег града ове земље Даваоа, и од тада је поново биран чак седам узастопних пута. Током своје владавине успео је да бившу престоницу криминала на Филипинима претвори у релативно безбедан град, један од најбезбеднијих у земљи. Своје искуство, због којег су га међународне организације за заштиту људских права оштро критиковале, успео је да у кратком року пренесе на целу земљу. Његов рат против дроге и криминала, колико год био немилосрдан, успешан је. Немилосрдан је утолико што је према последњим подацима у сукобима са снагама реда убијено више од 3.500 људи, али се истовремено 600.000 људи обратило властима тражећи помоћ у рехабилитацији и лечењу од болести зависности. Обраћајући се припадницима полиције и војске приликом посете југу земље рекао им је да се не плаше да ликвидирају умешане у нарко-бизнис. „Сви које ликвидирате као што сам наредио моја су одговорност. Моја и само моја. Немојте се плашити да ћете бити гоњени. Стојим иза своје изјаве. Ту сам за вас“, рекао је он. Дутерте је 19. септембра изјавио да му је потребно још шест месеци да потпуно очисти своју земљу од дроге, једног од највећих проблема у региону уназад неколико деценија. Дутертеове неортодоксне методе могу згражавати либералну јавност, али свако ко се сусрео с проблемом наркоманије зна да се та пошаст и из породице, и из друштва може искоренити само бескомпромисним и најбруталнијим методама.

filip-duterte-ne-rodic

СКИДАЊЕ ОКОВА Као што знамо из других примера, одреди смрти, егзекуције и друга озбиљна кршења људских права нису проблем Вашингтону када се ради о „пријатељском режиму“ на другим пољима. Због тога, разлог за критике западних престоница и невладиних организација на рачун Дутертеовог бескомпромисног става према криминалу треба тражити на другом месту, а то је његова одлука да своју земљу отргне из чврстог америчког загрљаја који не попушта више од стотину година, да води независну спољну политику и нова савезништва потражи међу онима који га неће условљавати и наметати му своју вољу и свој интерес.

Сједињене Државе су, од како су ову острвску државу преотеле Шпанцима 1898, Филипине сматрали територијом над којом имају апсолутну и потпуну управу и која им је стратешки важна за контролу над Пацификом. Од проглашења независности и формално-правног престанка америчке колонијалне управе над Филипинима 1946. године, до 1991. Вашингтон је имао низ сталних војних база у овој земљи. Међутим, убрзо после повлачења, већ 1998. Филипини су са САД потписали нови споразум о размештању америчких снага, а 2014. споразум о проширењу одбрамбене сарадње. По овим споразумима САД не могу градити сталне војне базе на Филипинима, али могу користити филипинску инфраструктуру и ту неограничено боравити. Уз то, како то увек бива када су амерички војници у питању, њихове снаге су стављене ван јурисдикције филипинских судова у случају да почине неки злочин. Повратак америчких снага на Филипине коинцидира са успоном Кине и њихова сврха у највећој мери и јесте спутавање ове земље. САД Филипине, у свом обуздавању Кине, нису користили само као „носач авиона“ него су успеле да Манилу озбиљно заваде с Пекингом нахушкавши је да заузме ратоборан став у практично измишљеном сукобу око Јужног кинеског мора. У време Дутертеовог претходника Бенигна Акина, који је на власти био од 2010, територијални сукоб с Кином је изненада заоштрен и САД су се појавиле као праведни спаситељ „малих“ Филипина које угрожава „велика“ Кина. У овом контексту треба посматрати и врло спорну одлуку Међународног суда правде у Хагу, донету непосредно пред Дутертеов долазак на власт, којом се у спору око Јужног кинеског мора даје за право Манили, што је Пекинг с гнушањем одбацио.

За разлику од својих претходника, међутим, Дутерте је спреман на директне преговоре с Пекингом и билатерално решавање спора, што је одувек била опција за коју се Кина залагала, и уместо да се заједно са Американцима супротставља „империјалистичкој“ Кини, он намерава управо супротно – да се с Пекингом зближи, а да са своје територије протера америчке снаге. Као што смо већ рекли, колико год његове речи биле оштре, дела су му још снажнија. Пре него што је 18. октобра отпутовао у Кину на састанак са председником Си Ђинпингом с којим је разговарао о бројним питањима везаним и за билатералне економске односе, и за војну и ширу регионалну сарадњу, повукао је низ потеза које би Вашингтон могао да схвати једино као непријатељске. Прво је средином септембра изјавио да америчке специјалне снаге морају напустити острво Минданао, поприште вишедеценијског сукоба ниског интензитета са исламистичким побуњеницима који је интензивиран у последње време. „Америчке специјалне снаге морају отићи. Они морају напустити Минданао. Тамо има много Американаца. Нисам то могао рећи (на самиту АСЕАН-а у Лаосу) јер не желим сукоб с Америком. Ситуација ће тамо бити још нестабилнија. Уколико они (амерички војници) буду виђени тамо, стварно ће бити убијени“, рекао је он. Истовремено, од свог министра одбране затражио је да испита могућност куповине оружја и војне опреме од Русије и Кине. Ово је пред новинарима прокоментарисао речима: „Спреман сам да пређем Рубикон у односу на САД.“ Потом је 4. октобра, пред почетак практично традиционалних заједничких војних вежби с Американцима, Дутерте рекао да се ради о последњим таквим вежбама у историји и том приликом Обами пожелео да гори у паклу. Поред овога, тада је потврдио своју раније најављивану намеру да затвори америчке војне базе на Филипинима. На крају, 7. октобра повукао је најдрастичнији потез у односу на Вашингтон, али и у односу на Пекинг и јасно демонстрирао пут којим намерава даље да иде и понуду помирења с којом путује у Кину – прекинуо је спорне заједничке патроле с америчком морнарицом у Јужном кинеском мору.

rat-protiv-droge

ДОМАЋИ УСПЕСИ Мало је вероватно да Филипинци Дутертеа толико подржавају само због тога што тамани дилере дроге и иде уз длаку бившим колонијалним владарима. Истина је да је Дутерте за кратко време своје владавине урадио још неколико ствари које су његовом народу улиле наду да ће бити боље. Поред најава о реиндустријализацији и будућим пословним пројектима са руским и кинеским партнерима који своја улагања не ките политичким условљавањима и притисцима, што би умањило највећи проблем са којим се Филипинци суочавају – незапосленост – Дутерте је направио озбиљне помаке у решавању два вишедеценијска безбедносна проблема који отежавају живот грађана ове државе. С једне стране, на видику је крај комунистичке побуне која траје још од шездесетих година прошлог века. Дутерте је по доласку на власт обећао да ће у новој влади оставити места за чланове Комунистичке партије Филипина чије оружано крило води герилски рат у џунгли, а потом су две стране 26. августа потписале споразум о неограниченом прекиду ватре. Преговори о дефинитивном миру између власти и жестоких антиамеричких герилаца су у току, али је извесно да ће бити успешни.

Други је борба против исламистичких екстремиста из терористичке организације Абу Сајаф која хара по јужном делу државе и која се заклела на верност злокобној Исламској држави. У складу са својом реториком и односом према организованом криминалу, Дутерте је запретио да ће терористе буквално појести и покренуо значајну војнополицијску операцију против њих. „Они ће платити. Када дође време, појешћу их пред свима вама“, рекао је он.

Јасно је да је Дутерте започео процес заокрета Филипина на светској геополитичкој сцени и да је, како је то и сам рекао, прешао Рубикон у односу на САД. Јасно је и да Вашингтон неће олако пустити за своје интересе стратешки важно упориште у Азији и на Пацифику. Питање је само да ли су САД које су, како је оценио Пол Крејг Робертс, „загризле више него што могу да сажваћу на Блиском истоку, у Африци, Јужној Америци, Украјини, Русији и Кини презаузете на другим местима да би могле да се баве Филипинима“. Уколико нису у стању да „одбране“ Филипине, заокрет би могли да направе, како он предвиђа, и Јапан и Јужна Кореја.

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *