Kurdi su najveća etnička zajednica bez sopstvene nacionalne države. Pošto nemaju nikakvu državnu zaštitu oni lako postaju žrtve nasilja u Turskoj. Zato su pogromi Kurda u turskim provincijama glavna politička, medijska i naučna tema ovog leta

Kurdi su jedan od najstarijih naroda Zapadne Azije. U okviru Iraka, u regionu Južni Kurdistan, oni uživaju znatnu autonomiju. U Iranu, u Turskoj (gde živi najveći broj Kurda), kao i u Siriji, Kurdi ne uživaju nikakvu političku ili teritorijalnu autonomiju. Danas Kurda ima oko 35 miliona i najveća su etnička zajednica bez sopstvene nacionalne države.
Nemajući nikakvu državnu zaštitu Kurdi lako postaju žrtve nasilja u Turskoj. Tako su pogromi Kurda u Dortijolu (provincija Hataj) i Inegolu (provincija Bursa) postali glavna politička, medijska, pa i naučna tema tokom letnjih meseci 2010. godine u Turskoj.

SVE ZBOG SPALJENE TURSKE ZASTAVE
Pogromi Kurda od strane građana Turske dobili su na intenzitetu od 2005. godine, za vreme praznovanja kurdskog praznika Nauroz, kada je šestoro kurdskih maloletnika (iz veoma siromašnih porodica imigranata u Mersinu), od 11 do 17 godina starosti, spalilo tursku zastavu. Generalštab Turske armije tada je objavio veoma žestoku Izjavu, koja je etničkim Turcima poslužila kao signal da otpočnu pogrom i linčovanje Kurda. Slične izjave su dali tadašnju predsednik Turske Sezer i predstavnici vlade. U turskih medijima otpočela je snažna antikurdska kampanja. U celoj državi počele su šovinističke manifestacije Turaka usmerene protiv Kurda, a mediji su širili priču da su Kurdi okupirali Sredozemno more. Tokom čitave 2005. godine organizovane su mitinzi podrške turskoj zastavi u kojima su glavnu ulogu imali vojnici. Ovi mitinzi u većini slučajeva prerastali su u antikurdske manifestacije.
Odmah posle incidenta sa paljenjem turske zastave turska omladina, zadojena šovinizmom, organizovala je pogrome Kurda u Mersinu, a zatim se to prenelo i u druge delove Turske, pa čak i u turski deo Republike Severni Kipar. Tokom 2005-2010. godine organizovane je više od 30 pogroma Kurda.
Najčešće se ovi pogromi pravdaju time da to nisu napadi na Kurde, već na predstavnike političkih partija i pojedinaca koji su blisku sa „terorističkom Radničkom partijom Kurdistana (RPK)“. Ipak, napadi su se gotovo uvek usmeravali na Kurde koji nemaju nikakve veze sa politikom. Povod za napade bili su razgovori ljudi na kurdskom jeziku, slušanje kurdske muzike ili gledanje kurdske televizije, svađa kurdske i turske dece, reportaže kurdskih novinara, gledanje kurdskih mladića za nekom turskom devojkom…
U pogromima nad Kurdima učestvuje na hiljade Turaka. Na primer, tokom pogroma Kurda u Čanakali u novembru 2009. godine učestvovalo je oko 2.500 Turaka, pri čemu u akcijama učestvuju i Turkinje. Primećeno je da su posebnu veliku aktivnost u pogromima i linčovanju Kurda uzeli poturčenjaci iz Kavkaza i sa Balkana, koji su se naselili u kućama iseljenih Jevreja, Jermena i Roma. Ovo je prilika, kako ističe turski sociolog Ahmet Ozer, da pokažu javnosti da su postali pravi „Turci“.
Kurdi su ubeđeni da turske vlasti podržavaju one građane koji učestvuju u pogromima i linčovanju Kurda. Turska policija nikada još nije pokušala da zaštiti Kurde, a u najboljem slučaju su dobijali savet „da ne izlaze iz kuće“. Tursko sudstvo, odnosno tužilaštvo, do sada nije pokrenulo ni jednu krivičnu prijavu protiv onih koji su napadali Kurde, a ima primera da su neke sudije i tužioci i lično učestvovali u nekim pogromima.

Kurdi su jedan od najstarijih naroda Zapadne Azije. U okviru Iraka, u regionu Južni Kurdistan, oni uživaju znatnu autonomiju. U Iranu, u Turskoj (gde živi najveći broj Kurda), kao i u Siriji, Kurdi ne uživaju nikakvu političku ili teritorijalnu autonomiju

DISKRIMINACIJA RADNIKA I BOLESNIKA
Napadi na Kurde ne događaju se samo u turskom Kurdistanu, već i kada su u pitanju imigranti – Kurdi koji su išli trbuhom za kruhom po Turskoj. Pored toga, obični kurdski radnici podvrgnuti su različitim oblicima diskriminacije na etničkoj osnovi. Gradske vlasti često vrše pritisak na poslodavce da Kurdima daju otkaz. Tako je posle pritiska vlasti na poslodavca u junu 2010. godine u rejonu Izikler (provincija Rize) 37 kurdskih radnika koji su radili na izgradnji elektro-stanice (poreklom iz kurdske provincije Dijarbakir) dobilo otkaz. Kurdski radnici su optuženi da su od svoje plate izdvajali deo za podršku akcijama Radničke partije Kurdistana. Međutim, nikakvih dokaza nije bilo.
Važno je istaći i to da su zarade Kurda (takođe Gruzina i Roma) značajno manje od zarada etničkih Turaka. Istraživači Univerziteta Bogaziči, Deniz Pelek i Deniz Duruiz, tvrde da radnici poreklom iz kurdskog naroda dobijaju nadnicu od 23 lire, Gruzini 22, a Turci 35 lira. Takođe, poslodavci Turcima obezbeđuju (pristojan) stan, dok se Kurdi moraju sami snaći. Zaključak ovih istraživača (nije poznata njihova etnička pripadnost) je da kurdski radnici u Turskoj žive lošije od radnika u najsiromašnijim afričkim državama.
U mnogim regionima lokalne vlasti su donele preporuke i prosledile ih poslodavcima da ne primaju kurdske radnike na posao, jer su, navodno, „potencijalni teroristi“.
O visokom nivou etničkog otuđenja pokazuje i odnos lekara (Turaka) prema bolesnicima Kurdima. Naime, kurdske organizacije prikupile su svedočenja ljudi kojima tursko medicinsko osoblje nije htelo da pruži lekarsku pomoć, čak je bilo slučajeva da je personal bolnice fizički napadao pacijente – Kurde, kada bi čuli da ovi telefonom razgovaraju na kurdskom jeziku. Takođe, većina lekara turskog etičkog porekla, posle pogroma nad Kurdima, odbijala je da im pruži medicinsku pomoć.
Ovome se pridružuju i turski taksisti koji neće da prevezu Kurde, ako ih kao takve prepoznaju, kao i stanodavci, koji neće da izdaju stan Kurdima.

EKONOMSKI RAZLOZI POGROMA
Turski Kurdistan je krajnje nerazvijen region Turske, jer ni jedna vlada nije tamo ulagala u izgradnju, kako preduzeća, tako ni infrastrukture. Zato su Kurdi bili prinuđeni da posao traže na Zapadu Turske, gde ih je čekao snažan pritisak po etničkom predznaku. Važan, a možda i glavni faktor pogroma Kurda, jeste ekonomski motiv. Dolazak kurdskih radnika često znači i smanjivanje zarade Turaka, odnosno stvaranje konkurencije na tržištu rada. Zatim je ti u ljubomora na one Kurde koji su uspeli da razviju privatni biznis i obogate se, pa se napadaju radi pljačke i uništavanja njihove imovine.
Kurdski političari i intelektualci obeshrabreni su međuetničkim sukobima, a nezadovoljstvo međunacionalnim odnosima u Turskoj manifestuju i turski mediji. Međutim, vlada Erdogana faktički ne preduzima ništa protiv turskih šovinista. Rukovodstvo vladajuće Partije pravde i razvoja izjavilo je da bi preduzimanje mera protiv Turaka koji napadaju Kurde automatski značilo pad popularnosti ove partije. Vlada Erdogana je 2009. godine objavila svoj plan za regulisanje kurdskog pitanja tzv. „demokratsku inicijativu“, ali se to pokazalo kao puka demagogija Erdogana. Na terenu se ništa nije promenilo. Međunacionalna mržnja nije se smanjila.
Napade turskih šovinista nisu mogli da izbegnu ni kurdski političari. Tako je 12. aprila 2010. godine napadnut poslanik Kurd Ahmet Tjurk. Ovaj političar se smatra najautoritativnijim i najumerenijim kurdskim političarem. Napadač na Tjurka je brzo oslobođen, a njegov poslodavac je izjavio da ne osuđuje svog radnika, već je, naprotiv, ponosan na njega pošto je takav čin obaveza „svakog Turčina“.

Vlada premijera Erdogana faktički ne preduzima ništa protiv turskih šovinista, čak povremeno na perfidan način podstiče nasilje nad Kurdima

SUKOBI NA UNIVERZITETIMA
Međuetničko sukobljavanje karakteristično je i za studentsku omladinu. Jedan od većih sukoba studenata Turaka i Kurda dogodio se u aprilu 2008. godine na Sredozemno-pomorskom univerzitetu u Antaliji. To je dovelo do pojave da mnogi kurdski studenti kriju svoj etnički identitet. Ovo je prisutno kako na državnim tako i na privatnim univerzitetima organizovanim po zapadnim obrascima.
Posle napada, rukovodstva univerziteta, po pravilu, predlažu kurdskim studentima da dobrovoljno preuzmu odgovornost na sebe za sukobe i potpišu takvu Izjavu, te da posle toga napuste univerzitet, jer ako ih isključe po Pravilnicima o disciplinskoj odgovornosti gube mogućnost da se upišu na drugi univerzitet. Takođe, rukovodstva univerziteta savetuju kurdskim studentima da se ne žale na turske šoviniste, a za uzvrat im obećavaju prevođenje u sledeću godinu bez polaganja ispita.
U vezi sa sukobima studenata po etničkoj osnovi oglasio se i Savet za visoko obrazovanje Turske (YOK), koji je zatražio uvođenje dopunske kontrole nad studentima kurdske nacionalnosti. Posle ovoga pritisak na studente Kurde se uvećao, a od aprila do maja 2010. godine dogodilo se i ubistvo jednog kurdskog studenta, kao i više desetina fizičkih napada na studente Kurde, dok ih je više stotina uhapšeno. Značajno je napomenuti da je posle ovih tuča policija hapsila samo studente kurdske nacionalosti.
Posle ubistva studenta Šerzana Kurta u mnogim regionima turskog Kurdistana organizovane su akcije protesta. Telu Kurta je odalo poštovanje više od 10.000 Kurda, uzvikujući parole „Živeo lider Apo (Abdula Odžalan)“ i „Šehidi ne umiru!“ U turskom Kurdistanu studenti kurdi su započeli bojkot nastave. U mnogim gradovima otvorene su knjige žalosti u kojima su Kurdi zapisivali svoje nezadovoljstvo.
Na kraju, treba uočiti i to, da iako se u zapadnom delu Turske događaju pogromi i linčovanja Kurda, u turskom Kurdistanu nisu zabeleženi napadi većinskog kurdskog stanovništva na Turke.

___________________

Deca teroristi

Poseban napad turska vlada čini na kurdsku decu. Za poslednje dve-tri godine uhapšeni su i osuđeni na višegodišnje zatvorske kazne za terorističku delatnost i hiljade kurdske dece – dečaka i devojčica od 11 do 18 godina starosti. Za gađanje kamenjem turskih policajaca, kurdska deca dobijaju zatvorske kazne koje su veće od onih koja dobijaju ubice, a za uzvikivanje parola veće kazne od onih koje dobiju pljačkaši. Često policijske i vojne snage Turske u okviru „anti-terorističkih akcija“ jednostavno ubijaju kurdsku decu koja im se nađu na putu.

___________________

166 godina zatvora zbog pisanja

Turske vlasti reaguju na pokušaje pisanja kurdskih medija o položaju svog naroda u Turskoj, tako što zabranjuju te medije, dok novinare zatvaraju. Kurdski novinari i urednici dobijaju, naravno po naduvanim i izmišljenim optužnicama, za „propagandu terorističkih organizacija“ besmislene zatvorske kazne – čak do 166 godina, kao što je to slučaj sa nedavno osuđenim urednikom Dijarbakirske dnevne novine „Azadiya Welat“ (tužilac je, inače, tražio da bude osuđen na zatvorsku kaznu od 500 godina).

Bude li Zakon o kinematografiji usvojen, nezavisnost srpskog filma biće i legalno ugušena, a budžetska sredstva ubuduće će biti usmeravana samo onim projektima koji su saglasni sa istorijom i okolnostima kakve ih prepoznaju Klinton, Holbruk i Kušner

Ima nečeg lenjinovskog u javnim nastupima srpskih filmskih radnika koji se zalažu za što skorije donošenje Zakona o kinematografiji. Vođa oktobarske revolucije je, naime, govorio da je film najvažnija od svih umetnosti, sa čime su danas, bezmalo sto godina kasnije, očigledno saglasni u Ministarstvu kulture Republike Srbije, koje je spremno da srpskim filmadžijama ubuduće daruje 0,1 odsto ukupnog državnog budžeta. Projektovana na aktuelni budžet, ta sredstva iznosila bi oko 6,5 miliona evra – dovoljno da ukaže na naročitu naklonost režima prema ovdašnjim filmskim  umetnicima i „umetnicima“.

LENJIN JE DOBRO ZNAO…
Prema nacrtu Zakona, na kojem su radili reditelji Goran Marković i Goran Paskaljević, glumac Predrag Miki Manojlović (u svojstvu predsednika Upravnog odbora Filmskog centra Srbije) i pravni savetnici Ministarstva kulture, Filmski centar Srbije bi pomenuta sredstva dodeljivao preko dva konkursa godišnje. Nezavisno od tih konkursa, međutim, samo Ministarstvo imalo bi pravo da četvrtinu predviđenih sredstava dodeli projektima koji nisu prošli na konkursima, ali imaju određeni društveni ili državni značaj. Ukratko: na finansijsku pomoć države moći će da računaju oni stvaraoci koji zadovolje kriterijume UO Filmskog centra Srbije, ili oni za koje zvanični Beograd proceni da će koristiti celoj zemlji. Autori koji nisu u milosti FCS i Ministarstva kulture, moraće da obezbede finansije za svoje projekte nekim drugim putem, odnosno, biće prinuđeni da učestvuju u surovoj tržišnoj utakmici – ako ubede nekog finansijera da će mu njihov film doneti zaradu, on će uložiti novac: ako ga ne ubede, neće. Kapitalizam u udžbeničkom obliku.
Ali, zapitaće se neko, zašto ne bi svi filmski stvaraoci bili prepušteni kapitalizmu? Zbog čega baš G17, stranka koja vodi Ministarstvo kulture, i koja se već deset godina zalaže za nemilosrdno likvidiranje svega što nema prođu na Njegovom Veličanstvu tržištu, sada zagovara državno maženje i paženje određene grupe umetnika? I to upravo one grupe koja u tih deset godina nije proizvela maltene nijedno tržišno isplativo, ili kulturno značajno delo…
Lenjin je znao odgovor na to pitanje.
Ogroman potencijal filma kao najmasovnije umetnosti savremenog doba nije shvatao samo Vladimir Iljič. Mnogo preciznije su ga sagledali Amerikanci, koji su na kraju i „došli glave“ socijalizmu, društvenom uređenju koje je upravo Lenjin uveo na svetsku pozornicu. Amerikanci su u predgrađu Los Anđelesa stvorili propagandnu mašineriju bez presedana u ljudskoj istoriji, Holivud, kojem tepaju „fabrika snova“, iako on od svog nastanka izvozi samo jedan, američki san. Da nije imala Holivud, država poput SAD – prezadužena, podređena dvopartijskom političkom sistemu, opterećena nekontrolisanim prilivom stanovništva, neprestano upletena u ratne aktivnosti, sa rascvetalim kriminalom na svim nivoima i beskrupuloznim centrima moći – teško da bi izašla kao pobednik iz „hladnog rata“. A sigurno nikada ne bi postala najveća sila svih vremena. Niti bi se kulturni uticaj SAD osećao u svakom ćošku planete, kao što je danas slučaj.
Od Amerikanaca su nauk pokupili i Britanci, koji filmskim vratolomijama Džejmsa Bonda pravdaju sve svoje političke, diplomatske i vojne drskosti, ali i ostali američki saveznici. Između ostalih i Josip Broz Tito, čiji je režim bio neobično širokogrud prema jugoslovenskim filmskim stvaraocima, koji su zauzvrat bili neobično blagonakloni prema njegovom režimu. Razlika je, međutim, u tome što su američki i britanski film namenjeni prvenstveno stranim gledaocima, dok su partizanske epopeje Veljka Bulajića, basnoslovno skupi projekti kojih se danas i sećamo samo zato što su bili preskupi, služili prvenstveno za unutrašnju upotrebu (kaljenje „bratstva i jedinstva“, veličanje NOB-a i revolucije).

Članovi „velike petorke“ srpskog filma mogu bez problema da nabave sredstva za svoje filmske i televizijske projekte, zato što učestvuju isključivo u projektima koji su po ukusu režima, a i lično se znaju sa političkim moćnicima. U toj petorci posebno mesto pripada Goranu Markoviću, a društvo mu prave i Goran Paskaljević, Dragan Bjelogrlić, Srđan Dragojević i Lazar Ristovski

MAMINE DRŽAVNE MAZE
Savremeni srpski filmski stvaraoci nisu rasli u Holivudu ili pored čuvenog londonskog „Pajnvud“ studija, nego u Brozovoj Jugoslaviji. Zato bi njihovu napadnu bliskost sa režimom Borisa Tadića, a naročito sa „najtržišnijom“ strankom G17 – koja od 2003. nije samostalno nastupila na političkom tržištu, tj. izborima – najpre trebalo posmatrati kao nastavak titoističke, pa i lenjinističke, uskogrude vizije filma kao sredstva za kolektivno dresiranje sopstvenih narodnih masa.
To što se u DOS-ovskoj Srbiji snima manje filmova nego u Brozovoj SFRJ, ne znači da smo u oskudici sa bulajićima. Naprotiv, „stvaralaca“ spremnih da bespogovorno šire politički korektne ideje, srodne nakaznim društvenim reformama kojima smo podvrgnuti ima u solidnom broju. Ti „stvaraoci“ su i do sada uspevali da izmuzu državu i društvo zarad svojih projekata, a najavljeni Zakon o kinematografiji bi to i legalizovao.
U najuticajnije pojedince današnjeg srpskog filma, pored politički povezanih Markovića i Paskaljevića, upućeni ubrajaju još i Dragana Bjelogrlića, Srđana Dragojevića i Lazara Ristovskog. Članovi ove petorke važe, u filmskim krugovima, za ljude koji bez većih problema mogu da nabave sredstva za svoje filmske i televizijske projekte, zato što: 1) učestvuju isključivo u projektima koji su po ukusu režima, 2) lično se znaju sa političkim moćnicima koji mogu da im, u vidu sponzorstva, preusmere tzv. „ničije pare“, recimo iz javnog sektora. Da su upućeni u pravu, svedoči ne samo neograničen „manevarski prostor“ koji je ostavljen Markoviću i Paskaljeviću u izradi nacrta Zakona, već i martovska poseta Borisa Tadića ekipi serije „Montevideo, Bog te video“, koju režira Dragan Bjelogrlić.
Srdana Golubovića, Stefana Arsenijevića i Gorčina Stojanovića bije glas da spadaju u „drugi ešelon“ privilegovanih filmskih stvaralaca. Golubović i Arsenijević su svojevrstan podmladak – obojica su u tridesetim godinama života – i imaju prilično moćnu zaleđinu, prvi unutrašnju (blizak DS, snimao propagandne spotove za Borisa Tadića), a drugi spoljašnju (miljenik evropske, kvazilevičarski nastrojene filmske klike, iste one sa kojom su upetljani i Marković i Paskaljević). Gorčin Stojanović se, nasuprot njima, više bavi marketinški i propagandno ne previše zanimljivim pozorištem, ali kada god se uželi filmskih i TV kamera, dobija priliku da se „iskaže“ i u sedmoj umetnosti, zahvaljujući tome što je jurišnik  „Druge Srbije“. Tako je nedavno baš Stojanović režirao RTS-ovu seriju „Ono kao ljubav“, od kojeg je duhovitiji i „Dnevnik Ane Frank“.

Gorčin Stojanović predvodi „drugi ešelon“ privilegovanih filmskih stvaralaca

DRUGAČIJE „SUOČAVANJE SA PROŠLOŠĆU“
Iz pomenutih navoda  proizlazi neverovatna, ali vrlo očigledna činjenica, da u Srbiji maltene ne postoji nezavisni film. U ovu kategoriju bi, od ostvarenja koja su poslednjih godina privukla značajniju pažnju srpske publike, mogla da se svrstaju samo dva dela: „Čarlston za Ognjenku“, verovatno najskuplji srpski film ikada (mada se isto tvrdi i za „Svetog Georgija“), koji je finansiran privatnim sredstvima producenata, i „Beogradski fantom“, koji je tek u kasnijoj fazi produkcije, kada je već imao na raspolaganju novac iz stranih producentskih kuća, dobio i određenu pomoć Ministarstva kulture i grada Beograda (inače, značajno manju pomoć nego ova koju dobijaju projekti nabrojanih, privilegovanih „stvaralaca“). Pored načina finansiranja, ova dva projekta izdvaja i to što nisu antisrpski, odnosno, ne bave se „zločinima počinjenim u ime srpstva“ niti teraju Srbe da se „suoče sa prošlošću“. Možete „Čarlston“ i „Fantoma“ voleti ili ne voleti na osnovu njihovih vrlina ili mana, ali neporeciva je istina da nijedan od ova dva filma ne preuzima vladajuću ideološku matricu po kojoj su Srbija i Srbi isključivi krivci za balkansku kasapnicu iz devedesetih (kao što to nameće, recimo, „Turneja“), odnosno Prvi svetski rat (kao što poručuje „Sveti Georgije“). Štaviše, „Beogradski fantom“ je podsetio publiku na to koliko je titoizam bio smrtonosan sistem, a „Čarlston za Ognjenku“ na to kolike je žrtve podnela Srbija početkom prošlog veka.
Nije preterano zaključiti da upravo zbog toga što nisu podlegli antisrpskoj histeriji, ovi filmovi nikada i nisu, u kasnijem, bioskopskom i festivalskom životu, pomognuti od strane države Srbije. Umesto njih, kao svog kandidata za Oskara naša zemlja poslala je prošle godine zlokobnu „Turneju“.
Da, nezavisni film je klinički mrtav u Srbiji, zemlji čija bi publika raširenih ruku dočekala ostvarenja pravljena po svom, prilično širokom i raznovrsnom ukusu. Setimo se samo kako su devedesetih godina Srbi hrlili u bioskope da bi gledali „Mi nismo anđeli“ i „Lepa sela, lepo gore“, a početkom novog veka „Munje“. Kao i svaki drugi narod na svetu, Srbi će rado pogledati film koji ih predstavlja kao otkačene, smešne ili nesrećne, ali im ne pada na pamet da gube vreme na dela u kojima su oslikani kao krvoločni monstrumi.

Filmovi poput „Beogradskog fantoma“ nisu potpomognuti od strane države, očigledno zato što nisu podlegli antisrpskoj histeriji

IGRA PO TAKTU SAMOŽIVE SEKTE
Zakon o kinematografiji, ukoliko bude donet i sprovođen u ovakvom režimu (a sa nakaradnim zakonima koje potpisuje Nebojša Bradić, poput onog o informisanju, nikada niste sigurni da li će biti i primenjivani), praktično će se postarati da budžetska sredstva ubuduće budu usmerena samo onim projektima koji su saglasni sa istorijom i okolnostima kakve prepoznaju Klinton, Holbruk i Kušner. Ostali će morati da se snalaze kako znaju i umeju, a u zemlji u kojoj ni sponzorstrvo prenosa sa fudbalskog Mundijala ne može da bude zaključeno bez političkih pritisaka. To znači da će samostalni, slobodnomisleći filmski stvaraoci, biti još više marginalizovani nego do sada.
Normalno, nije srpski film jedini koji muči ovakve muke. U sličnoj je poziciji i evropski film, koji je takođe prepušten na milost i nemilost samoživoj sekti navodno buntovnih stvaralaca, koji prave sve negledljivije i besmislenije, a sve skuplje filmove. Ali, za razliku od srpske javnosti, u evropskim zemljama se sve češće čuju i kritike na račun takve podele karata. Primera radi, kada je grozni „Antihrist“, do odvratnosti vulgaran i krvav film Larsa fon Trira, prikazivan u britanskim bioskopima bez ikakve cenzure (a, iskreno govoreći, ceo je zaslužio da bude zabranjen, ili barem označen kao štetan po mentalno zdravlje gledalaca), ostrvska štampa se obrušila na tamošnju filmsku komisiju koja mu je dala prelaznu ocenu. Čak su kritičari postavili pitanje odgovornosti za to što Fon Trir snima takve budalaštine novcem iz evropskih fondova, odnosno, kako je moguće da se novcima evropskih poreskih obveznika finansiraju takvi, bolesni projekti umišljenih pojedinaca. Galama kritičara ostala je bez konkretnog odgovora i možda neće sprečiti Fon Trira, ili kakvog drugog „umetnika“, da nastavi da zagađuje kulturni prostor sredine čije pare bezobrazno troši, ali je barem bila pokrenuta.
U Srbiji se, međutim, donošenje Zakona o kinematografiji, a pogotovo ko ga donosi i sa kojim namerama, prati potpuno ravnodušno. Jedino se Gorica Mojović, bivši gradski sekretar za kulturu i jedan od trajnijih kadrova Demokratske stranke, usprotivila samovolji „filmadžija“, optužujući ih da će takvim zakonom biti privilegovani u odnosu na sve ostale umetnike – što je, inače, još i najmanje bitna primedba, a i ostala je bez ikakvog odjeka, pošto je Gorica Mojović jedna od onih osoba koje je, s obzirom na njihova dela i nedela, vrlo lako ućutkati podsećanjem na rezultate njihove vladavine.
Ostane li otpor filmskim zakonotvorcima na Gorici Mojović, novac srpskih građana će, ko zna koji put već biti iskorišćen protiv interesa samih građana. Prođe li Zakon o kinematografiji, nezavisnost srpskog filma biće i legalno ugušena. Umesto da bude, makar jednom delom, usmereno na „tržišnu utakmicu“ i ukus srpske publike (koja u doba internet piraterije ne bi, istina, hrlila u bioskope kao nekada, ali bi ipak znala da nagradi ostvarenja koja je ne vređaju), naše filmsko stvaralaštvo ubuduće će biti ostavljeno na milost i nemilost razmaženim, otuđenim, „proevropskim“ strukturama.

Srbija ima velike probleme sa svojim vlastodršcima i njihovom šizofrenom politikom na „evropskom putu bez alternative“, putu na kome su istovremeno mogući „i Kosovo i Evropska unija“. U takvu politiku godinama pokušavaju da uteraju čitav srpski narod. Ali Srbija sigurno ne može propasti uz tri proverena prijatelja: Džozefa Džoa Bajdena, Gvida Vestervelea i Vilijama Hejga. Veze ratnih drugova su, kao što je poznato, najjače veze, a baš rat i bombardovanje njih neraskidivo veže za Srbiju. Punih deset godina oni su ratovali protiv Srbije. Zašto? Zato što ne mogu da zamisle Evropsku uniju bez Srbije, ali ni Srbiju sa Kosovom. I zbog tog puta bez alternative oni su definitivno i neopozivo iscrtali novu mapu Srbije bez Kosova i Metohije, ali baš kao pravi prijatelji oni ne traže da Srbija odmah prizna Prištinu, nego samo da ima dobrosusedske odnose sa samoproglašenom kosovskom državom! Nastavljajući svoju „epsku borbu“, u kojoj pristaje da izgubi sve što vekovima i u desetogodišnjem ratovanju Srbi nisu izgubili, srpski režim „herojski“ i „mudro“ na sve pristaje, ali neće da zvanično prizna Kosovo, što od njih niko ovoga trenutka, ali samo ovoga trenutka, od pomenutih i sličnih prijatelja, i ne zahteva. A sve drugo hoće. Ali treba, pri tom, da izgleda kao da neće.
Nije ovde reč samo o prijateljstvu Bajdena, Vestervelea i Hejga. Oni dolaze i kao pravi lekari i iscelitelji. Oni su došli da kod srpskih vlastodržaca pred našim i pred očima celog sveta izleče političku bolest čija dijagnoza nosi naziv „i  Kosovo i Evropska unija“, i „četiri stuba“… U glavu im pamet ućeruju.
Ali tu je srpska politička opozicija koja na sav glas preti režimu patriotskim protestnim mitingom. I to ne jednim! Zašto? Zato što naši vlastodršci nisu odmah prihvatili sve zahteve naših prijatelja Bajdena, Vestervelea i Hejga, pa su se po tom diktatu i ponašali. Da su Tadić i Jeremić odmah sve prihvatili, oni ne bi protestvovali. Oni bi ih iz sve snage podržali. Ovako sada moraju mitingom da dokažu da oni nikada sebi ne bi dopustili da se oko Kosova svađaju sa tri naša ratna druga: Bajdenom,Vesterveleom i Hejgom. I da Vestervele i Hejg moraju da potežu na putovanja u Beograd. S njima bi to isto obavili, ali telefonski.
Saznaje se iz poverljivih izvora da je dobar deo srpske opozicije posebno besan na režim što je u svetu stvorio sliku da u Srbiji postoji neko posebno homofobično i antipedersko raspoloženje, pa naš veliki prijatelj i ratni drug Gvido Vestervele ne dođe u Srbiju sa svojim partnerom, nego sam samcit. I to može biti jedan od povoda za proteste, ali onda bi bilo neophodno spojiti ih sa gej paradom kako bi se napravio jedan nov narodni protestni pokret u kome bi konačno svi Srbi bili zajedno, okupljeni oko naših ratnih drugova, nezavisnosti Kosova, NATO-a i gejeva. To bi bila prava parada srpskog ponosa i sloge!
Zamislite samo tu veličanstvenu bujicu ljudi sa srpskim trobojkama, sa krunama ili bez kruna, sa američkom i britanskom zastavom, zastavama EU sa sve žutim zvezdicama u krug, kokardama, zvaničnom „državnom“ zastavom Kosova, tradicionalnom šiptarskom zastavom sa crnim orlom, koga je svojevremeno nactrao jedan austrijiski moler za 12 forinti, crnogorskim zastavama iz junačkog Lovćenca sa sve narjaktarima sa kečićima na glavi, NATO zastavom sa znakom „Mercedesa“, a sve to nekako stopljeno u gej zastave svih nijansi boja duge. A na čelu kolone, kao simbol srpske sloge, rame uz rame vlast, opozicija, nevladin sektor, ajatolasi i strani ambasadori, i možda i Vestervele sa partnerom. I svi pravo (kada bi moglo i zauvek) u Brisel, na poklonjenje onim Belgijancima koji zverski prebiše neke srpske momke, navijače „Partizana“, a jednom od njih iskopaše oko, o čemu niko od zvaničnika, u medijima, ni da prozbori jednu jedinu reč. Tako bi se širom sveta pronela slava zvanične druge Srbije na vlasti. I tamo neka u Briselu izaberu ko će u Srbiji biti na vlasti, a ne da se ovde Srbi muče na izborima, jer će vlast koja se sastavi posle izbora, kako god mi budemo glasali, biti i onako sastavljena od briselskih i vašingtonskih ispostava u vidu srpskih stranačkih lidera.
Naši političari ponovo bi posle nekih izbora na sav glas pravdali svoja koaliranja i govorili „kako je u politici sve moguće“. Tu bi odista morali biti zahvalni Bajdenu, Vesterveleu i Hejgu kao lekarima. Oni su dolazili i jasno pokazali našim političarima da u politici nije sve moguće. Kada se jednom obavežeš da služiš i radiš protiv interesa svoje zemlje, i da se javno zakuneš u to da „EU nema alternativu“ a tajno obavežeš da i „NATO nema alternativu“, moraš da slušaš one pred kojima si se obavezao. Uslovljavaće te beskrajno i svaki put sa novim uslovima i moraćeš da pristaješ sve dok potpuno ne zaboraviš na Srbiju. Gledaćemo mi vrlo brzo i kako se „patriotski“ ulazi u NATO pakt. I slušaćemo od istih ovih doktora kako govore da će oni koji su se tajno obavezali za ulazak u NATO morati to da „makar i svojim nosom“ javno potpišu.
Srpski političari koji neće da čuju čak ni krajnje prigušene glasove kritičke javnosti, moraju tako proći. Oni to baš i žele, oni moraju da služe onima koji ih drže ili će ih dovesti na vlast. Da je drugačije oni bi bar oslušnuli reči našeg velikog istoričara Milorada Ekmečića: „Za Ameriku srbofobija je isto što je antisemitizam bio za naciste… Verujem da srpski državnici misle da mi idemo u čokoladnu Evropu, a ne u vojni blok… Naš ulazak u Evropu izgleda da je kazna, a ne ostvarenje prava na poštene dogovore. Ne možemo ući u Evropu koja je u bloku za osvajanje sveta“.
Sve drugo je propagandni privid i puko izvođenje radova u kome će zdušno pored političara učestvovati mediji, te čitavi ešaloni analitičara i analista. Oni će, kao i političari, uvek i ponovo iznalaziti neke nove kriterijume za dokazivanje i ispite svoga patriotizma. To im je zadatak i nevešto prikrivena radna obaveza.
Ko čita „Pečat“ – to zna!

P. S.
Neka nam bude oprošteno što se naslovom i naslovnicom „Pečata“ malo ogrešismo o uspomenu na Eriha Mariju Remarka i njegovu znamenitu knjigu „Tri ratna druga“.

I animator lutaka u lutkarskom pozorištu više poštuje individualnost svoje marionete koju tokom predstave vodi na koncu – od srpskog režima za koji su rasprave u srpskom parlamentu samo jedna formalna i beskrajno dosadna gnjavaža, sa unapred dogovorenim krajem

Predsednik Srbije Boris Tadić najavio je konsultacije sa Briselom i Vašingtonom o mogućnosti kompromisa o Rezoluciji o Kosovu, „koji će ostati na liniji nacionalnih interesa države Srbije, ali i zadovoljiti velike sile“. Srbija će, prema njegovim rečima, nastaviti borbu za Kosovo, iako su joj posle mišljenja Međunarodnog suda pravde iscrpljena (ko ih je iscrpeo-sic!) pravna sredstva. „Borbu za Kosovo nastavićemo diplomatskim, mirnim putem“, zaključio je Tadić… „Deža vi“!

MODEL KONFRONTACIJE I BESPUĆA
„Prodavanje magle i paučine“ će se, dakle, nastaviti tako što, po svemu sudeći, srpski vlastodršci neće povući Rezoluciju koju su predali Generalnoj skupštini UN, ali će temeljno da je „rekonstruišu“. Jedan od mnoštva „kompromisa“ (u prevodu: prihvatanja ultimatuma) bi, na primer, mogao biti pronađen u izbacivanju dela uvodne rečenice da je „jednostrana secesija neprihvatljiv način rešavanja spora“. Poruka nemačkog šefa diplomatije Gvida Vestervelea da je status Kosova završena priča nije ostavila ni najmanju dilemu da će, ukoliko Beograd to ne prihvati, Nemačka ometati svako dalje napredovanje Srbije ka EU. Zaista je neverovatno, u stvari, skandalozno, kako EU, u liku i delu nemačkog šefa diplomatije, Gvida Vestervela, gleda na Srbiju: kao na neku virtuelnu teritoriju, gotovo „kompujtersku igricu“, u kojoj igrači, beskrajno se zabavljajući, menjaju njene granice. A, zatim, pošto to nije dovoljno, kada u toj igrici pređu „bonus“, onda im kompjuter odobri sledeći nivo, u kome od srpskih vlasti traže da prizna nezavisnost njenog otcepljenog dela, to jest, Kosova! Takav politički, lični, ili kakav god hoćete „bezobrazluk“, ide dotle da je, na primer, pomenuti ministar u obraćanju studentima Beogradskog univerziteta ‘ladno rekao kako je „ulaznica za EU prihvatanje realnosti ,“ da „model konfrontacije ne vodi u Evropu“, da je „geografska karta Evrope završena“ i pozvao studente da „uporede sliku Evrope otvorenih granica sa slikom koju im nudi neko drugi“… Ko, drugi? Moguće je da je nemački ministar, po automatizmu, opet hteo da optuži „diktatorski režim Slobodana Miloševića“ – samo je zaboravio da je srpski predsednik u međuvremenu ubijen u Hagu!
Međutim, EU dobro zna s kakvim vlastima u Srbiji ima posla. Najverovatnije da će doći do usvajanja raznih amandmana tokom samog procesa debate u Generalnoj skupštini i da će tim amandmanima biti promenjeni delovi srpske Rezolucije koji najviše smetaju Americi, Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Francuskoj i Italiji, ali i svakom drugom ko bi hteo da se „napravi važan“ – jedino da stane u red!… Šta će nakon tih amandmana ostati od suštinskog, prvobitnog teksta Rezolucije koja je usvojena u Skupštini Srbije, kao da nikoga nije briga. Ne bi me iznenadilo i da umesto čuvene uvodne rečenice da je „jednostrana secesija neprihvatljiv način rešavanja spora“, bude napisano: „Jednostrana secesija je neprihvatljiv način rešavanja spora – ukoliko nije reč o secesiji Kosova od Srbije!“
pozorištu više poštuje individualnost svoje marionete koju tokom predstave vodi na koncu – od srpskog režima za Lukavo. Prvo obezbediš izglasavanje Rezolucije koja „puca od patriotizma“ u Narodnoj skupštini, da bi joj dao legitimitet i sebe kao izvršnu vlast amnestirao od svake odgovornosti, a onda se spremiš da daleko od očiju narodnih poslanika i javnosti, po kuloarima Brisela i Njujorka, „žvrljaš po njoj“ uzduž i popreko, sve dok  Gospodari ne budu zadovoljni! Šta o tome misle narodni poslanici, ne znam – ali, znam šta ja mislim o njihovim „burnim reakcijama“ na ovakvo bagatelisanje njihovih tragikomičnih funkcija. I animator lutaka u lutkarskom pozorištu za  koga su rasprave u srpskom parlamentu samo jedna formalna i beskrajno dosadna gnjavaža, sa unapred dogovorenim krajem. A, to je, u najmanju ruku, bogohulno prema ovom jadnom, sluđenom i poniženom narodu!

PRINCIP JE ISTI, SVE SU OSTALO NIJANSE
Jedan naš politički analitičar je u pokušaju da donekle opravda spoljnu politiku Tadića i Jeremića, „ničim izazvan“ napisao, otprilike, da će, u slučaju da njih dvojica povuku Rezoluciju i sa EU naprave neku drugu, biti strašno razočaran – i momentalno ih javno proglasiti za „kvislinge, lažne patriote i prevarante!“… Hm, i ovo je lukavo. Ne znam, zapravo, da li bi tada njegovo „duboko razočaranje“ važilo samo za povlačenje „original“ Rezolucije (onakve kakva je izglasana u srpskom parlamentu), ili i za podnošenje Rezolucije, sa „izmenjenim sadržajem“?… Ili je princip isti, sve su ostalo – „nijanse!“
„U hladno zimsko jutro, idući seoskim putem, čovek nabasa na polusmrznutu ptičicu. Želeći da je spase i ugledavši toplu balegu na putu, čovek dohvati ptičicu, napravi joj u balegi nešto poput gnezda i spusti je u nju. Sutradan, zagrejavši se od toplote, ptičica ožive i počne da cvrkuće. Međutim, njen cvrkut začuje lisica koja se smucala u blizini te dođe i pojede ptičicu. Naravoučenije glasi: nije ti svako neprijatelj koji te baci u g…, niti ti  je svako prijatelj koji iz njih hoće da te izvadi!“ (Narodna basna)
Ne znam zašto, ali se i nama kroz istoriju često dešavaju slične stvari. Kad god Evropa naumi da nam pomogne i povede u „svetliju budućnost“ – uvek završimo u nečijem stomaku!

U sredu 8. septembra u renoviranoj Ustanovi kulture „Vuk Karadžić“ predstavom „PR ili potpuno rasulo“ biće otvorena Velika scena koja će poneti ime Aleksandra Popovića, dramskog pisca čiji su komadi proslavili mnoge beogradske scene

Početak ovog dvehiljade i desetog septembra u Beogradu, osim što će ostati upamćen po tome što su rokovi za rad na novom, obrijanom licu Bulevara Kralja Aleksandra ispoštovani do u sekund, ostaće upamćen i po otvaranju nove scene u Ustanovi kulture „Vuk Karadžić“, koja će nositi ime Aleksandra Popovića, jednog od najvećih dramskih pisaca sa ovih prostora.

OTVARANJE VELIKE SCENE
Jedna od retkih ustanova kulture koja nija na državnom budžetu početak nove sezone 11. septembra, obeležiće otvaranjem scene „Aleksandra Popovića“ i predstavom „PR ili potpuno rasulo“ po dramskom tekstu Nebojše Romčevića u režiji Egona Savina. Biće otkrivena i figura Ace Popovića u reljefu, autorsko delo Gabrijela Glida, koja će krasiti zid foajea velike pozorišne sale. Ovim činom Ustanova kulture „Vuk Karadžić“ ima nameru ne samo da podseti na veličinu i značaj Aleksandra Ace Popovića već i da obeleži svoju pozorišnu scenu kao mesto koje ima potencijala i snage da ostane verno njegovim umetničkim i životnim principima.
Iako je Atelje 212 imao sva autorska prava da jednu od svojih scena nazove po Aci Popoviću, imajući u vidu da je prvi domaći komad izveden na sceni Ateljea početkom šezdesetih bio upravo Popovićev Krmeći kas, a odmah potom i Razvojni put Bore Šnajdera, ipak Acine daske nisu postavljene u Svetogorskoj već u Bulevaru Kralja Aleksandra u nedavno renoviranoj Ustanovi kulture „Vuk Karadžić“. Ime Ace Popovića poslednje dve decenije 20. veka vezuje se upravo za ovu Ustanovu. Njegova drama „Tamna je noć“ početkom devedesetih izvedena je više od tri stotine puta, ona je uz Basarin „Oksimoron“ (režija Dejan Mijač) proslavila u to vreme tek formiranu Malu scenu, poznatu kao Kult teatar. Pored toga, poslednjih godina života Aleksandar Popović i privatno je ovde provodio mnogo vremena, kako kaže Sanja Đurđević, direktorka UK „Vuk Karadžić“.

Velika scena nedavno renovirane Velike scene Ustanove kulture Vuk Karadžić

EKSKLUZIVNO POZORIŠTE
Na Ustanovi kulture „Vuk Karadžić“ 2008. godine izvršeno je veliko renoviranje, objašnjava Sanja Đurđević. „Prvo Velike scene sa 400 mesta, a potom Male scene Kult sa 180, a nedavno smo osposobili i multimedijalnu salu (nekadašnji bioskop Vuk) u kojoj će se održavati tribine, projekcije i promocije. U planu nam je i sređivanje baletske sale na trećem spratu (na površini od oko 250 kvadratnih metara), dok ćemo na krovnoj terasi napraviti letnji bioskop, odnosno scenu na otvorenom.“
Direktorka UK „Vuk Karadžić“ napominje da uz svesrdnu pomoć opštine Zvezdara (koja je i osnivač UK „Vuk Karadžić“) žele da na poznatoj adresi naprave ekskluzivno pozorišno mesto u Beogradu, na čijem su repertoaru probrani i popularni naslovi poput predstava „Master klas Marije Kalas“, „Arsenik i stare čipke“, „Hipertenzija“, „Poslednja šansa“, „Lilika“, „Trtmrtživotilismrt“…
„Pošto nemamo novca za sopstvenu produkciju, a želimo kvalitetne i umetnički vredne naslove, opredelili smo se za dva modela: široke koprodukcije, kao što je, na primer, nova predstava Sablja dimiskija (u saradnji sa producentskom kućom Eye to eye, kulturnim centrima Pančevo i Lazarevac), ili preuzimanje proverenih predstava iz drugih pozorišta koje iz raznoraznih razloga nisu više na njihovom repertoaru. Takav je slučaj sa „Svinjskim ocem“, koji smo „preselili“ iz Kruševca.“

____________________

Razvojni put Ace Popovića

Aleksandar Popović rođen je 20. novembra 1929. godine u Ubu. Po završetku gimnazije iako je bio odličan matematičar, predaje se pisanju poezije i postaje kandidat za člana Udruženja književnika. Krajem 40-ih godina 20. veka odlazi u zatvor, odnosno provodi pet godina na Golom Otoku. Posle robije bavio se raznim poslovima, uglavnom zanatima da bi se 1959. godine odazvao pozivu Duška Radovića iz Radio Beograda i tada napisao svoju prvu radio-dramu, za decu. Od tada pa sve do smrti 1996. godine za decu je napisao Princ žabac, Mesingani konj, Škrti berberin, Paradni trčuljak itd. Njegove drame za decu najavile su mogućnost stvaranja novog pozorišnog oblika kod nas – lutkarstva. Svoj opus kasnije je proširio na drame (satire i komedije) i televizijske serije. Za dramska dela osvojio je mnogobrojne nagrade, a pozorišne predstave rađene po njegovim tekstovima postale su zaštitni znak mnogih pozorišta. Napisao je preko 50 pozorišnih komada. Najpoznatije su Ljubinko i Desanka, Čarapa od sto petlji, Razvojni put Bore Šnajdera, Smrtonosna motoristika, Mrešćenje šarana, Bela kafa,Tamna je noć, Baš bunar.

Negotin, 28. avgusta 2010. Izvor Be92 – Kokoški koju je čuvala meštanka sela Rogljevo kod Negotina Milena Janošević, juče je odsečena glava

Ona je novinarima rekla da je obezglavljeno telo kokoške pronašla juče ujutru u svom dvorištu. Dodala je da je na telu kokoške, koja se odazivala na ime Duška, bilo mnogo vidljivih rana.
Na mestu na kojem je pronađena kokoška bili su policajci i kriminalistički tehničari, a veterinarska inspekcija naložila je obdukciju tela ubijene životinje. „Sumnja se da je kokoški odsečena glava. Ovakav prizor još nisam videla u svojoj dosadašnjoj praksi“, rekla je veterinarska inspektorka i antropolog Jelena Vasiljević.
Sumnja se da je kokošku ubio tridesetogodišnji M. S. koji je po sličnim zločinima od ranije poznat policiji. Prošle godine zaklao je svinju iz susednog sela i potom je krvnički pojeo ispekavši je na ražnju. Veruje se da je i Dušku obezglavio s namerom da je pojede, ali je vlasnica naišla na vreme da spreči taj monstruozni čin.
Udruženje za zaštitu živine Morka, oglasilo se posebnim saopštenjem u kojem se najoštrije osuđuje ovo zverstvo i zahteva od tužilaštva i nadležnih organa da brzo reaguju i osude počinioca na najoštriju zatvorsku kaznu.

Profesor Antonić je svojim javnim nastupima u proteklih desetak godina nesumnjivo dokazao da zna implikacije odgovora na trenutni sunovrat zemlje. On međutim ne želi da ide tamo gde ga zaključci vode, već pojednostavljeno i bez „nijansiranja“ i slojevitog analiziranja brani lik i delo Borisa Tadića

Felix, qui potuit rerum cognoscere causas
Vergilije

Tekst Slobodana Antonića „Kvislinzi, patriote i nijanse“, u prošlom broju Pečata, kao i obično, pobudio je veliku pažnju. Autor nas je odavno navikao da od njegovih tekstova, pored poslovične pismenosti i lepog stila, očekujemo i snažan podsticaj na razmišljanje, koji je uglavnom posledica analiziranja pažljivo odabranih i važnih tema ali i zanimljivih uglova posmatranja naše svakodnevice, Ni ovoga puta nije izneverio očekivanja, pa nas je podario tekstom koji otvara neka veoma važna pitanja ali i poziva na kulturu dijaloga i prihvatanje pluralizma u razmišljanju u okvirima, šire gledano, međusobno sličnih delova političke i javne scene u Srbiji. To je možda i najvažnija poruka ovog teksta, ako procenimo da se ispod površine razumnog logiciranja i uzdržane analitike, možda ne krije jedna druga poruka, čiji je okvir dat u relativno jasnim nagoveštajima.

RASKID S KOŠTUNICOM
Kako, bez prevelikog „učitavanja smisla“, može da glasi ta poruka? Otprilike i uz izvesna pojednostavljenja, ovako: Boris Tadić je razuman čovek i odgovoran srpski političar koji u datim okolnostima čini sve što može a što objektivno i jeste maksimum koji srpski narod u ovom trenutku može da dobije i kome može da se nada. Uz izvesne mane koje mu se mogu pripisati, on ipak „nije marioneta koja automatski izvršava naloge imperijalnih službenika, a nije ni autoritarni vladar koji ne mari za ono što narod misli“. Štaviše, Tadić bi “mirno mogao da istakne NATO zastavu na Skupštinu ili da se rukuje sa Tačijem, a da mu u političkom smislu ne fali ni dlaka s glave”. Posledično, srpski narod nema puno razumnih razloga da se vajka na ukupna postignuća svog predsednika i njegovog tima, jer je izvesno da niko drugi ne bi pod ovim okolnostima postigao više, a sva je prilika da bi učinio daleko manje u zaštiti vitalnih državnih interesa. Kao model za analizu, Antonić je uglavnom koristio stanje u oblasti spoljne politike, odnosno situaciju nastalu nakon odluke MSP-a i u vezi sa njom.
Ovakvi stavovi vrsnog poznavaoca srpske političke scene i jednog od vodećih analitičara, predstavljaju u svojoj suštini, nemalo iznenađenje. Svakako ne zbog svoje formalne legitimnosti, već uglavnom zbog jednog skoro kopernikanskog obrta u zaključcima. Evo i zašto.
Bez želje da taj dvojac nužno i uvek posmatramo u kauzalnoj vezi, mora se reći da su u poslednjih desetak godina S. Antonić i Đ. Vukadinović podarili srpskoj javnosti značajan korpus vrlo kvalitetnih i zanimljivih tekstova, koji su držali ravnotežu brojnim drugosrbijanskim poslenicima javne reči, koji su osim majoriteta imali i mnogo veći prostor u medijima. Javnost je s pravom ovu dvojicu autora slične političke i intelektualne provenijencije, međusobno pri tom i dobre prijatelje, svrstavala u krug intelektualaca bliskih Vojislavu Koštunici po mnogo čemu. Nije nikakva tajna da su njih dvojica često savetovali Koštunicu u vezi sa brojnim pitanjima, kao ni to da su u inače hladnim i intrigama sklonim kabinetskim hodnicima moći kod bivšeg premijera, bili česti i rado viđeni gosti. Naročito se u tome isticao Đorđe Vukadinović, koji je sedeći „o desnuju“ Koštunici, često značajno uticao na njegova razmišljanja, a upućeniji kažu i na odluke. Svojim oštrim javnim nastupima u raznim tv emisijama i novinskim kolumnama, dantonovski glasno je držao stranu Koštunici i gorljivo upozoravao na opasnosti po državu i naciju koje dolaze iz pravca Demokratske stranke i njenih javnih i tajnih saveznika.
Antonić je tu bio nešto uzdržaniji, odnosno, čini se da je svesno ustupao Vukadinoviću ulogu Koštuničinog viteza zaštitnika, a sebe više doživljavao kao stratešku rezervu za popunu fronta. Višegodišnja politička ljubav ovog trija raskrinkana je kada je Koštunica „vratio mandat narodu“, što je NSPM-ov duet, pojednostavljeno govoreći, shvatio kao neku vrstu izdaje zajedničke ideje i davanje države na poklon ideološkim protivnicima broj jedan. I u tom bolnom razvodu, punom prejakih emocija i obostrane uvređenosti, Vukadinović je prednjačio u ogorčenosti do te mere, da je svoje „pismo o raskidu“ sa Koštunicom objavio u „Vremenu“, što je otprilike isto kao kad bi Krle i Šaper u suzama objavili prekid ljubavi sa Tadićem u otvorenom pismu „Pečatu“. I tu negde počinje neobični zaplet čiju ćemo odgonetku možda uskoro videti.

„SLOVA LJUBVE“
NSPM-ov dvojac, ponekad nekom ciničnom oku delujući kao par samuraja koji traži novog gospodara, ponovo deli uloge i kreće u nove bitke. Vukadinović, na veliko iznenađenje dela javnosti, počinje otvoreni politički flert sa Vukom Jeremićem, namigujući mu na oba oka i hvaleći ga iz pozicije političkog Đepeta koji je na javnoj sceni zapazio svog Pinokija. U kakvom je neverovatnom sprintu, a naročito uz koju vrstu dopinga je Đorđe Vukadinović u huseinboltovskom stilu pretrčao stazu od Koštunice do Jeremića, ostavimo nekom budućem Jovi Bakiću da proučava. Možda taj prelaz i nije toliko neobičan koliko je bio neočekivan. Za to vreme Antonić je, da li u dogovoru sa Đorđem ili po nekom urođenom „difoltu“, ponovo uzdržaniji i ne šalje „Slova ljubve“ mlađanom ministru i njegovom gimnazijskom profesoru. Umesto toga, uglavnom se drži područja kulture i prosvete, koje je DS ostavila drugosrbijancima na iživljavanje, kao Tito Nemcima ranjenike na Sutjesci, i na tu temu obljavljuje možda jedan od najbriljantnijih korpusa tekstova u poslednjih nekoliko decenija. Ako je iko jasno, glasno, argumentovano i hrabro progovorio o kulturnom i obrazovnom genocidu u Srbiji, onda je to upravo Slobodan Antonić i na tom poduhvatu, pošteniji deo nacije mora da mu oda zasluženo priznanje. Po prirodi stvari, u tim tekstovima nema reči o Tadiću i Jeremiću, tako da javnost ne može da stekne jasnu sliku šta Antonić o njima zaista misli. Labava pretpostavka je da misli slično kao i Vukadinović, ali postoje glasovi da njih dvojica ne dele isti entuzijazam po tom pitanju. U međuvremenu, Vukadinović kao da počinje malo da luta. Podržava Jeremića, Tadića manje ali indirektno, u hrabrom ali možda i naručenom tekstu, objavljuje mini-manifest evroskepticizma, pojavljuje se ređe, a u krizi tema koje nužno iz toga proizlaze, počinje da piše i o fudbalu (sic!), podsećajući nažalost time, na zlosrećnog svaštara i bosanskog pseudosofistu Gorčina Stojanovića. Nadamo se, samo privremeno.
Danas, kada „Kvinta“ vrši neviđeni pritisak na Srbiju da konačno preda Kosovo i Metohiju i kada je svaki američki (š)pijun u Srbiji dobio naređenje da javno podrži tu suludu ideju, počinju sve glasnije da se čuju glasovi a vide se i jasne naznake da je Tadićeva koalicija spremna da popusti ali da traži modalitet da to predstavi narodu kao jedino moguće rešenje. Upravo u takvom trenutku pojavljuje se prvi Antonićev tekst ovog tipa, koji otprilike govori da Tadić, takav-kakav je, zapravo nema alternativu. To je ono što zbunjuje. Slobodan Antonić je inteligentan i obrazovan čovek, koji vešto barata argumentima koji mu idu u prilog, a one druge, ovom prilikom naprosto zanemaruje. Taj metod nije ni nov ni neobičan ali nismo na njega navikli ni od ovog autora ni na ovoj temi. Gledano usko, strogo formalno, može se reći da u krutom okviru Antonićeve izdvojene logike, njegovo razmišljanje drži vodu. Obraćanje MSP-u može da bude tretirano kao razuman potez, Srbija se diplomatskim putem borila i bori koliko može, podnet je UN tekst rezolucije koji je umeren ali u osnovi čvrst, ne odustaje se od evrointegracija i konačno, nema toga ko bi od Tadića obavljao ovaj posao bolje niti može da mu stane na put. Nisu to ni nemoćna opozicija, ni vlada ni skupština, ni crkva, ni navijači, ni mediji, ni patriotski NVO sektor ni bilo ko… Tako bi to možda bilo kada bismo posmatrali jedan detalj na slici, izdvojen iz konteksta i otrgnut iz logičke, organske povezanosti celine. Međutim, ako celu stvar želimo da analiziramo drugačije, doći ćemo možda i do drugačijih zaključaka.

Boris Tadić i njegovi dečaci uspešno odigravaju tek drugi čin jedne velike tragedije, u kojoj su NATO zastava i rukovanje sa Tačijem tek nužni epilog

PITANJA BEZ ODGOVORA
Šta bi mogao Slobodan Antonić da odgovori na sledeća pitanja i kako bi ocenio njihov uticaj na sadašnji očajni položaj u kome se Srbija nalazi: kakva je u proteklih sedam godina bila uloga Borisa Tadića u smanjivanju borbene gotovosti, brojnosti i naoružanja Vojske Srbije? Ko je, zašto i pod čijim pritiskom doneo odluke o penzionisanju svih ratnih kadrova iz vremena NATO agresije, o uništenju velikog broja Stinger raketa, nekoliko stotina tenkova i raznog drugog naoružanja? Ko je potpisao sramni i štetni sporazum sa Euleksom? Ko je zamajavao javnost o nekakvom nepostojećem „planu Ban Ki Muna u šest tačaka“? Ko je mimo Ustava Srbije praktično preuzeo na sebe vođenje spoljne politike zemlje umesto vlade? Ko je potpisao Istanbulsku deklaraciju? Ko na velika vrata dovodi Tursku u Srbiju, ko ne vidi šta se iza brda valja i kakvu su ulogu na Balkanu toj zemlji namenili SAD i EU? Čiji ljudi kontrolišu medije u Srbiji a naročito Javni servis koji o KiM govori otprilike koliko i Javni servis Bugarske? Da li postoji ličnost koja je najodgovornija za prepuštanje sektora obrazovanja i kulture nekompetentnim, a moguće zlonamernim kadrovima i kakve to posledice ima za budućnost zemlje? Kako srpskom javnom mnjenju predstaviti razumne državne i nacionalne interese, ako u suštini u zemlji ne postoji medijska sloboda i ako se pitanje KiM tretira kao sekundarno? Ko je formulisao trapavo pitanje za MSP? Ko preko medija pod svojom kontrolom krije od građana Srbije činjenicu da je proširenje EU praktično obustavljeno za narednih desetak godina i da je već sada Srbija uslovljena „napretkom u evrointegracijama“, priznavanjem lažne države Kosovo? Da li se i čiji savetnici bave nedopuštenim uticajima i kadriranjima u SPC i po čijem ovlašćenju? Ko ne čini ništa za zaštitu prava i imovine Srba u Sloveniji, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Makedoniji, uprkos razmetljivom i na momente cirkuskom ponašanju u susretima sa liderima tih zemalja? Ko je presudno uticao na donošenje Statuta Vojvodine i Rezolucije o Srebrenici? Da li je i ko je oslabio saradnju Srbije i Rusije na političkom, privrednom i vojnom planu? Ko je autor neverovatne i nesprovodive političke floskule „i EU i Kosovo“? Ovakvih i sličnih pitanja može se postaviti još mnogo. Važno je koliko odgovora ima i da li možda postoji samo jedan? Ko god da je odgovoran za ove poteze, nameće se pitanje da li su oni bili posledica samostalnih i dobro promišljenih odluka, donetih u skladu sa interesima zemlje, ili su bili diktat iz inostranstva koji se morao ispunjavati zarad ostanka na vlasti i još nekih drugih nepoznatih beneficija? Da li je onda logično reći da odgovorno lice, kada ustanovimo ko je to, „očigledno nije marioneta koja automatski izvršava naloge imperijalnih službenika“?
Kada je reč o glavnoj Tadićevoj poruci javnosti, koja glasi: „Nikada (ali nikada) nećemo priznati nezavisnost Kosova“, koliko analitičkog nijansiranja je potrebno da bi se videlo da je reč o pukom verbalnom triku sa opasnim ciljem zavaravanja javnosti? Jasno je da od Srbije niko (ali niko) ne traži priznavanje „Kosova“, bar u narednih desetak godina. Ono što se ultimativno zahteva to su „dobrosusedski odnosi, uspostavljanje dijaloga o tehničkim pitanjima, zajedničko rešavanje problema od svakodnevnog značaja“, zajedničko pisanje predloga rezolucija UN-u, nezamrzavanje sukoba, jednom rečju potpuno faktičko puzeće priznavanje nezavisnosti te nakazne tvorevine. Kada se to sve jednom postigne, formalno priznanje za nekih desetak godina neće više nikoga uznemiriti. Antonić danas maltene hvali Tadića što nije „istakao zastavu NATO-a ili se nije rukovao sa Tačijem“ (ali jeste sa Čekuom) i to, reklo bi se, smatra njegovom veličinom i osećajem odgovornosti za sudbinu zemlje. Valjda je još Čehov rekao da puška koja visi na zidu u prvom činu, mora da opali u trećem. Sva je prilika da Tadić i njegovi dečaci uspešno odigravaju tek drugi čin jedne velike tragedije, u kojoj su NATO zastava i rukovanje sa Tačijem tek nužni epilog. Ako tom prljavom poslu danas nema ko ozbiljno da se suprotstavi, to nije posledica ispravnosti te politike već činjenice da Zapad nije žalio sredstva da anestezira, ućutka, zaplaši i na svaki način steriliše i onesposobi srpsko javno mnjenje, SPC i nacionalno svesne medije i grupe koje su davale znake života.

„SREĆAN JE KO SPOZNA UZROKE STVARI“
Današnji svet je takav, onaj ko kontroliše medije, kontroliše u većoj meri i svest ljudi. Dajte mi francuske medije na deset godina i Francuska će postati arapska zemlja, dajte Hrvatske na pet i tamo više neće biti Tompsona i ustaša. Istoričari kažu da početkom Prvog srpskog ustanka, osim Smederevske i Valjevske nahije, nije kod zaplašenog naroda bilo mnogo volje da se vodi rat protiv Turaka. Morala je malo i sila da radi kako bi tu i tamo podigla borbeni duh, i to posle vekova stravičnog ropstva. Ako danas režimski mediji o KiM govore kao o drugorazrednoj temi i to isključivo u svetlu Tadićevih praznjikavih fraza, kako je onda moguće od ljudi očekivati da godinama drže borbeni duh na visini? Ipak, vara se profesor Antonić ako misli da je narod zaboravio Kosovo. Nevešto i na silu prigušeni plamen, lako će se i brzo razbuktati kada se to najmanje očekuje.
Zar je teško setiti se da je još od čudnog i brzog dolaska na vlast u DS, Tadić odmah postao zlatni momak Brisela i Vašingtona, u koga su polagane i još se uvek polažu velike nade? Zar nije pronađena vešta matrica da se obilato hrani jedna raskošna sujeta? Biće prilike da se i o ovim temama detaljnije i „nijansirano“ raspravlja. To što danas Zapad kreira jednu tragikomičnu alternativu Tadiću, više je deo njihovog standardnog repertoara igranja na sigurno u kome nema emocija i dugotrajnog savezništva, nego svesti o kvalitetu te alternative. Naprednjački duet već sada se samoraskrinkava svojom briselskom retorikom, a verovatno će uskoro postati laki plen Vojislava Šešelja, kada se on vrati iz Haga. Stoga, za titulu „glavnog kvislinga“ može da konkuriše samo onaj koji vrši vlast u datom trenutku i čije odluke kreiraju političku stvarnost jedne zemlje a ne MI-6 opozicija. S druge strane, Zapad ima pravo da formira i alternative onome što je takođe formirao, dajući Tadiću vlast na tanjiru kroz štap i obilatu šargarepu ponuđenu SPS-u kako bi ušla u vladu. Svako onaj ko u knjigama potraži definiciju marionetske vlade ili predsednika imaće kojoj sličnosti da se iznenadi. Zar danas iko ozbiljan u Srbiji misli da ova zemlja ima bilo šta od suštinskog suvereniteta i ko je za to najviše zaslužan?
I eto gde se sve nalazi kopernikanski obrt sa početka teksta. Profesor Antonić je svojim javnim nastupima u proteklih desetak godina nesumnjivo dokazao da zna odgovore na sva ova ali i mnoga nepostavljena pitanja na ovu temu. Zna i implikacije odgovora na trenutni sunovrat zemlje. On međutim, ne želi da ide tamo gde ga zaključci vode, već na sebi nesvojstven način, pojednostavljeno i bez „nijansiranja“ i karakterističnog slojevitog analiziranja brani ili u najmanju ruku blagonaklono tretira lik i delo Borisa Tadića.
Vergilije kaže: „Srećan je onaj ko spozna uzroke stvari“. Možda kroz predloženi javni i korektni dijalog i srpska javnost spozna uzroke ovako neobičnog afirmisanja jedne u najmanju ruku kontroverzne politike, čiji je mogući epilog daleko iznad zabrinjavajućeg.

Prvi put u 17 godina postojanja Haškog tribunala doneta je odluka na osnovu koje će se ispitati da li je tužilaštvo ucenjivalo, podmićivalo, pretilo i na drugi način zastrašivalo svedoke kako bi od njih iznudilo izjave. Odluka je doneta po zahtevu predsednika Srpske radikalne stranke dr Vojislava Šešelja, od strane Pretresnog veća III, 29. juna ove godine

Nedeljnik „Pečat“ od prvog broja detaljno piše o zloupotrebama Haškog tribunala i njegovom antisrpskom delovanju sa jednim jasnim ciljem da rukovodstvo SR Jugoslavije, Srbije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine iz devedesetih godina prikaže kao zločinačko, a Srbe i njihove lidere okrivi za sve što se dešavalo na području bivše SFRJ. Pri tom Haški tribunal koristi sve moguće dozvoljene i nedozvoljene radnje da postigne svoj primarni cilj.
Predsednik Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislav Šešelj kome se pred Haškim tribunalom sudi za navodne ratne zločine podneo je krivičnu prijavu protiv haškog tužilaštva zbog nepoštovanja suda.
Prvi put u 17 godina postojanja Haškog tribunala doneta je odluka na osnovu koje će se ispitati da li je tužilaštvo ucenjivalo, podmićivalo, pretilo i na drugi način zastrašivalo svedoke kako bi od njih iznudilo izjave. Odluka je doneta po zahtevu Vojislava Šešelja, od strane Pretresnog veća III, 29. juna ove godine.

LAŽNI HAŠKI SVEDOK
Član Stručnog tima koji pomaže Šešeljevu odbranu Vjerica Radeta kaže za „Pečat“ da je krivičnu prijavu Vojislav Šešelj predao 25. avgusta predsedniku Haškog tribunala Patriku Robinsonu, posle saznanja da je u procesu protiv Slobodana Miloševića, pod „pritiscima i ucenama tužilaštva“, svedok Miodrag Lukovac lažno svedočio.
Radeta ističe da je Lukovac dostavio Stručnom timu overenu izjavu u kojoj je detaljno opisao na koji način su službenici tribunala nad njim i njegovom porodicom vršili torturu ne bi li ga naterali da lažno svedoči protiv Miloševića.
„Ova krivična prijava podneta je u skladu sa pravilom 77 Pravilnika o postupku i dokazima Haškog tribunala, i to posle saznanja da je jedan svedok lažno svedočio u postupku protiv Slobodana Miloševića. Naime, taj lažni svedok, Miodrag Lukovac iz Novog Sada, dostavio je Stručnom timu koji pomaže pripremu odbrane profesora dr Vojislava Šešelja, svoju izjavu koju je overio u Osnovnom sudu u Novom Sadu, i u kojoj je detaljno opisao kakvoj je torturi i pritiscima, od strane predstavnika Tužilaštva Haškog tribunala, bio izložen on i njegova porodica, a sve to da bi pristao da lažno svedoči u procesu protiv Miloševića. U toku priprema za svedočenje i prethodno davanje izjave predstavnicima Tužilaštva Haškog tribunala, Lukovac je bio neprestano izložen ucenama, pretnjama i raznim drugim pritiscima. Neprestano su mu pretili da će, ukoliko ne prihvati da svedoči lažno, protiv njega biti podneta krivična prijava haškom tužilaštvu. Iako je znao da nikada nije učinio nijedno krivično delo, bio je svestan činjenice da haško tužilaštvo može da podnese protiv njega krivičnu prijavu, zato što je na svom primeru video na koji način zapravo haško tužilaštvo obezbeđuje lažne svedoke. To je, naravno, Lukovca nateralo da pristane na tu igru Haškog tribunala, pogotovo što se sve to dešavalo u toku 2002. i 2003. godine, kada je haško tužilaštvo još uvek moglo da podnosi nove optužnice. Lukovac je pristao, i to je potvrdio u svojoj overenoj izjavi, da pod pretnjama, ucenama i pritiscima potpiše navodno svoju izjavu, a zapravo sa izjavom koju je potvrđivao u toku suđenja, on se upoznao tek godinu dana nakon što je svedočenje završio. Lukovac i njegova bivša supruga bili su kidnapovani i mimo svoje volje odvedeni u Holandiju, a zatim u Norvešku. I u jednoj i u drugoj zemlji obezbeđen im je stan, data su im novčana sredstva da bi mogli taj stan da opreme, i da bi mogli da žive. On je sa pravom te pretnje tužilaštva shvatao veoma ozbiljno, jer su to bile pretnje koje su u to vreme mogle i da se ostvare. Zlo koje se ovom čoveku stavljalo kao izvesno ako ne pristane da lažno svedoči protiv Miloševića, a kako su planirali kasnije i protiv Šešelja, sasvim je podobno za prinudu jer je ostvarljivo. Zato što su pretnje mogle da se ostvare“, kaže Radeta.

Predsednik SRS dr Vojislav Šešelj predao je krivičnu prijavu predsedniku Haškog tribunala Patriku Robinsonu, posle saznanja da je u procesu protiv Slobodana Miloševića, pod „pritiscima i ucenama tužilaštva“, svedok Miodrag Lukovac lažno svedočio

AMERIČKI EKSPONENT
Zlostavljanja koja je preživeo Lukovac i njegova porodica, bila su moguća zbog činjenice da bahato ponašanje predstavnika tužilaštva niko u Srbiji nije mogao da zaustavi, a zapravo niko to nije ni želeo, jer je, na žalost, dosovska vlast gledala veoma blagonaklono na sve to, naravno, zbog toga što su beskrajno bili odani SAD-u i velikim zapadnim silama, čiji je Haški tribunal eksponent. Kao glavne aktere koji su ucenjivali Lukovca i pod čijim pretnjama i ucenama je pristao da bude lažni svedok u procesu protiv Slobodana Miloševića, Lukovac je naveo istražitelja Paola Pastorea Stokija, zatim Rejnoa Tunensa, koji se kad je razgovarao sa njim predstavljao kao istražitelj Haškog tribunala, a poznato je da je on bio svedok-veštak u postupku koji se pred Haškim tribunalom vodi protiv našeg predsednika. Dalje navodi da su pritiske nad njim vršili, ucenjivali ga, zlostavljali na razne načine i bahato se ponašali, tužioci Danijel Sakson, Džefri Najs i Hildegard Uerc-Reclaf. U grupu onih koji su vršili pritiske na njega, Lukovac je svrstao i Ričarda Meja, koji je u to vreme bio predsednik sudskog veća u postupku protiv Slobodana Miloševića. Ričard Mej, kao predsednik veća, uključio se u ovu akciju obezbeđivanja lažnih svedoka tako što se dogovorio sa tužiocima da će svakog puta kada svedok ne ponudi odgovor kakav se od njega očekuje, nakratko prekinuti suđenje. I to se u toku postupka ispitivanja ovog svedoka, nekoliko puta i dešavalo. Interesantno je, takođe, da je Lukovac, kada se po završetku svedočenje upoznao sa svojom navodnom izjavom, koju je pod prinudom potpisao, video da, pored onoga što je lažno svedočio, u toj izjavi postoje neke stvari koje su unete kao deo njegove izjave, a koje on nikada nigde nije izgovorio i za koje ga nikada niko nije ni pitao.
„S obzirom da sudsko veće koje je sudilo u Miloševićevom procesu više ne postoji, zato što je Milošević ubijen u Haškom tribunalu, veoma je interesantno da je Patrik Robinson, koji je sada predsednik Haškog tribunala, bio član tog sudskog veća Ričarda Meja, i zato smatramo da je njegova odgovornost još veća i sa pravom očekujemo da će veoma ozbiljno da postupi po zahtevu koji je dobio od Vojislava Šešelja. Očekujemo da će da utvrdi da li je, a očigledno je da zaista jeste, bilo velikih zloupotreba u toku postupka protiv Slobodana Miloševića, i da je Lukovac bio lažni svedok u tom postupku, i verujemo da on nije jedini, da će biti još ljudi koji su na taj način zloupotrebljeni i koji će ponuditi svoju pomoć u odbrani pravde i u obezbeđivanju pravičnog i fer suđenja pred Haškim tribunalom, što očigledno do sada nije postojalo. I ovo je jedan od dodatnih dokaza za ono što tvrdimo mi srpski radikali otkad postoji Haški tribunal, da je to jedan isključivo antisrpski nazovi sud“, navodi Radeta.
Inače, Lukovac je sa Haškim tribunalom ostvario prvi kontakt preko Nataše Kandić, predsednice Fonda za humanitarno pravo. Podsetimo u svojoj knjizi „Policijski dosije“, Šešelj je objavio dokument kojim se potvrđuje da Nataša Kandić radi za američku obaveštajnu službu.

„Optužnice protiv Srba pisali obaveštajci britanske i američke obaveštajne službe i njihovi agenti, a to je više nego dovoljan osnov za reviziju presuda i celokupnog rada Tribunala u Hagu“: Boris Aleksić

OZBILJNI PRITISCI
Prema rečima Borisa Aleksića, pravnog savetnika Vojislava Šešelja, još 23. marta 2007. godine podnet je „Zahtev prof. dr Vojislava Šešelja da Pretresno Veće III pokrene postupak za nepoštovanje Međunarodnog suda protiv Karle del Ponte, Hildegard Uerc – Recklaf i Danijela Saksona“. Tužilaštvo je svoj skromni odgovor predalo 12. aprila 2007. godine da bi sudsko veće kojim je predsedavao sadašnji predsednik Tribunala Patrik Lipton Robinson 15. maja 2007. godine donelo nalog kojim se razmatranje navedenog zahteva odlaže za kraj suđenja dr Vojislavu Šešelju.
„Čega se to sudsko veće na čelu sa Robinsonom uplašilo? Njihov izgovor naveden u nalogu je bio prilično tanak. Veće odlaže odlučivanje po ovom važnom zahtevu da navodno ne bi odlagalo početak suđenja Vojislavu Šešelju. Posle četiri godine setili su se da njegovo suđenje dugo traje. Međutim, optužbe koje je izneo Šešelj na račun tužilaštva u svom zahtevu nisu bile ni malo naivne. Ovde se radilo o ozbiljnim pritiscima na svedoke, o torturi koju je tužilaštvo sprovodilo nad njima. Svaki sud u svetu bi prvo odlučivao po ovom pitanju. Prvo da bi se svedoci zaštitili i osiguralo pravo Vojislava Šešelja na pravično suđenje. Drugo da bi se uopšte videla dokazna vrednost njihovih izjava. I treće da se pritisci ne bi ponavljali. Iako je u svim dotadašnjim predmetima prednost davana postupcima za nepoštovanje suda iako se nalogom suda kršilo pravo na pravično suđenje sudsko veće na čelu sa Robinsonom stalo je na stranu tužilaštva. Povrh svega oni su nalog potvrdili 19. jula 2007. godine „Odlukom po Zahtevu optuženog za preispitivanje Naloga od 15. maja 2007. godine“. Prethodno 5. juna 2007. godine profesor Šešelj podneo je poverljivi zahtev za preispitivanje Naloga. U toj Odluci sudije predvođene Robinsonom podsećaju da sudsko veće ima diskreciona ovlašćenja da odluči kako mu padne na pamet i da je Vojislav Šešelj prekoračio propisani broj reči u svom zahtevu. Umesto da svu svoju pažnju usmeri na ugrožavanje bezbednosti svedoka sud se posvetio formalnim pitanjima. Sa druge strane sudska veća su pokazala spremnost da na svaku reč tužilaštva pokreću postupke za navodno nepoštovanje suda od strane dr Šešelja. Za sada su pokrenuli dva takva postupka i pitanje je gde će da stanu. Kao što smo već rekli Pretresno veće III na čelu sa sudijom Žan – Klod Antonetijem (Robinson je prešao na njemu primereniju funkciju predsednika Tribunala u Hagu) odlučilo je 29. juna 2010. godine da sekretarijat imenuje prijatelja suda (amicus curiae) čiji će zadatak biti da ispita da li ima osnova za pokretanje istrage protiv tužilaštva zbog pritisaka na svedoke. Kako su nove sudije navele akt je donet jer pretresno veće ima diskreciono pravo da preispituje svoje odluke i kako bi se izbegla nepravda“, smatra Aleksić.
U svojoj Odluci veće navodi neka imena svedoka koji su posle 2007. godine (dakle one godine kada je Šešelj podneo zahtev za pokretanje postupka protiv tužilaštva) u svojim javnim svedočenjima potvrdili da su bili pod velikim pritiscima od strane tužilaštva kako bi lažno optužili Vojislava Šešelja. Svedok Nebojša Stojanović je 22. i 23. jula 2008. godine u sudnici izjavio da tužilaštvo vrši ogroman pritisak na njega i njegovu porodicu.
Svedok tužilaštva Aleksandar Stefanović je na suđenju 25. i 26. novembra 2008. godine izjavio kako je dr Šešelj odveden u Hag po dogovoru tadašnjeg premijera Zorana Đinđića, glavnog tužioca Krle del Ponte i ministra pravde Vladana Batića, kako bi bio sklonjen sa političke scene. Naveo je da je svoje izjave protiv Šešelja potpisao bez čitanja i prevoda na srpski jezik.
Svedok Vojislav Dabić je 26. i 27. januara 2010. godine prilikom javnog svedočenja u Hagu potvrdio da su mu predstavnici tužilaštva nudili azil u SAD-u ukoliko bude svedočio kako mu oni kažu protiv dr Šešelja. On je istakao da je potpisao samo englesku verziju sopstvene izjave iako ne zna dobro taj jezik. Svedok Jovan Glamočanin je na pretresu 10. i 11. decembra 2010. godine u Hagu izjavio kako ga je istražitelj tužilaštva prisilio da potpiše izjavu koja tereti Vojislava Šešelja.
U navedenoj Odluci veća navode se reči još jednog svedoka tužilaštva čije je ime redigovano, a koji je istakao na suđenju da njegova izjava koju je dao tužilaštvu 1996. godine ne odražava verno ono što je on tada govorio.
Iako se to ne precizira u Odluci sudskog veća još najmanje 13 svedoka je potvrdilo Timu koji pomaže odbranu dr Vojislava Šešelja u Hagu da su predstavnici tužilaštva na različite načine vršili pritisak na njih.
Iz navedenog jasno možemo da primetimo da su Nalog i Odluka (iz 2007. godine) Pretresnog veća na čijem čelu je bio Patrik Robinson i čiji je član bio sudija Jan Bonomi, omogućili tužilaštvu da još tri godine nastavi sa pritiscima na svedoke.
„Odluka od 29. juna 2010. godine kojom se nalaže istraga protiv tužilaštva razbila je iluziju koju su godinama stvarali tužioci i istražitelji. Njihove izmišljene i netačne optužbe, kao i njihovi izmišljeni zločinu (poput „udruženog zločinačkog poduhvata“) mogli su da opstaju samo do onog trenutka dok se nije posumnjalo u njih. Taktika tužilaštva je takva da ne trpi bilo kakvu zvaničnu kritiku. U očima javnosti oni moraju da budu bezgrešni simbol dobra koji kažnjava – koji se sveti u ime „hiljada žrtava“ „zločincima i divljacima“ sa Balkana, a to su po tužilaštvu Srbi (dok su svi drugi srpske žrtve). U javnosti oni nikako nisu smeli da budu predstavljeni kao falsifikatori, ucenjivači i kao tužioci i istražitelji koji se služe torturom kako bi iznudili iskaze. Upravo iz tog razloga na zvaničnom sajtu Tribunala u Hagu više od mesec i po dana nije objavljena verzija Odluke od 29. juna 2010. godine na engleskom i srpskom jeziku. Tek nakon što je na konferenciji za štampu u Hagu 18. avgusta 2010. godine jedan novinar ljutito upitao zbog čega ne može da dobije taj akt na engleskom jeziku i istakao da Tribunal u Hagu ne objavljuje javno odluke koje su loše po tužilaštvo, Odluka je javno publikovana. Do tada iako su pravni savetnici Vojislava Šešelja u najmanje tri navrata informisali javnost o pokretanju istrage protiv tužilaštva, mediji u Srbiji (osim Tanjuga) i u svetu su ćutali o tome“, pojašnjava Boris Aleksić.
Istog dana „Gardijan“ je objavio tekst pod naslovom „Karla del Ponte pod istragom zbog lažnih dokaza“. Sada više niko nije mogao da skriva taj podatak loš po ugled tužilaštva.
Posle toga je i agencija „Sense – Tribunal“ koja predano prati rad Tribunala u Hagu i koja je takođe više od mesec i po dana ignorisala ovu vest, objavila da se pokreće istraga protiv tužilaštva, naravno pravdajući tužilaštvo. Agenciju „Sense – Tribunal“ inače sponzoriše EU, Holandsko ministarstvo spoljnih poslova, Pakt za stabilnost Jugoistočne Evrope na čijem čelu je Bodo Hombah koji je i direktor nemačke medijske grupe „VAC“ u Srbiji, i nemački Institut za spoljne i kulturološke odnose.
Da bi se koliko-toliko odbranili predstavnici tužilaštva Tribunala u Hagu su poslali dopis medijima u kojem ističu da pod istragom nisu Karla del Ponte, Hildegard Uerc-Recklaf i Danijel Sakson, već da se oni samo pominju u odluci zbog Zahteva dr Šešelja iz 2007. godine kojim je on tražio istragu protiv njih. Međutim i ovaj argument tužilaštva „ne pije vodu“ jer sudsko veće u odluci jasno nalaže da prijatelj suda ispita sve slučajeve zastrašivanja ili pritisaka od strane tužilaštva i da obavesti sud o tome. Dakle amicus curiae može da ispita sve od glavnog tužioca do najnižeg službenika tužilaštva – celo tužilaštvo.
U navedenoj Odluci Pretresnog veća III kojim predsedava sudija Antoneti navedeno je da prijatelj suda koji treba da sprovede istragu mora da ima iskustvo u vođenju istrage i da po mogućstvu vlada francuskim jezikom i dobro poznaje situaciju u bivšoj Jugoslaviji.

Srbija je ispunila sve želje Haškog tribunala prethodnih godina i ono što je traženo i što nije traženo od Vlade u Srbiji od 2000. godine, pa do danas: Vjerica Radeta

STRANI OBAVEŠTAJCI
„Naravno Odluka sama po sebi je samo delimično obavljen posao jer će sada predstavnici tužilaštva pokušati da ‘ubace’ sebi naklonjenog prijatelja suda.
Podsetimo se da je bivši portparol tužilaštva Florens Artman u svojoj knjizi ‘Mir i Kazna’ navela da je veliki broj pripadnika britanske obaveštajne službe i američke obaveštajne službe ubačen u tužilaštvo Tribunala u Hagu. Ona napominje i da je tužilac iz predmeta Slobodna Milošević, Džefri Najs bio agent britanske obaveštajne službe. Pored Florens Artman i Marko Atila Hoare istražitelj tužilaštva koji je učestvovao u pisanju optužnice protiv Slobodana Miloševića tvrdi da su u tužilaštvo Tribunala u Hagu infiltrirani u manjem obimu pripadnici britanske i američke obaveštajne službe.
Dakle jasno je da još puno toga ima de se ispita kada su u pitanju tužilaštvo Tribunala u Hagu i njegovi kadrovi. Ukoliko se ove reči pokažu kao tačne ispostaviće se da su optužnice protiv Srba pisali obaveštajci britanske i američke obaveštajne službe i njihovi agenti, a to je više nego dovoljan osnov za reviziju presuda i celokupnog rada Tribunala u Hagu. Podsetiću vas da pripadnici obaveštajnih službi ne smeju da rade u UN niti u njenim pomoćnim organima i institucijama niti bilo kojoj organizaciji koja je povezana sa UN. Svi zaposleni moraju biti samo službenici UN. Onog trenutka kada se otkrije da radnik UN radi za strane službe bezbednosti on se izbacuje sa posla i pokreće se postupak protiv njega. Podsetiću vas da Artmanova u svojoj knjizi navodi da je Džefri Najs tužilac u slučaju protiv Miloševića, bio saradnik britanske obaveštajne službe. Na Zapadu takođe postoji sumnja u pravičnost Haškog tribunala, kao i ugleda Tužilaštva koje sprovodi torturu nad svedocima, pa se postavlja pitanje koje su to optužnice i presude koje se donose na osnovu njihovih navodnih dokaza“, kaže za „Pečat“ Aleksić.
Vjerica Radeta navodi da je sada nezahvalno reći kada se očekuje da nam se Vojislav Šešelj vrati u Srbiju, jer Haški tribunal je nepredvidiv. Kao pravnik i član tima koji pomaže Šešeljevu odbranu, ona smatra da je realno očekivati da će se Šešelj u Srbiju vratiti za nekoliko meseci.
„Ne bih da govorim o mesecu, ali to će biti uskoro. Njegov povratak izazvaće ogromnu radost u njegovoj porodici i SRS, slobodu i veliki broj građana Srbije vidi u Šešeljevom dolasku istinsku slobodu i promenu aktuelnog režima. Mi u SRS tvrdimo od samog početka da je priča o evropskim integracijama Srbije šarena laža i da se oni stalno igraju sa nama šargarepe i štapa. Stalno nas ucenjuju i govore da ćemo ući u EU ako nešto ispunimo od njihovih uslova. Srbija je ispunila sve želje Haškog tribunala prethodnih godina i ono što je traženo i što nije traženo od Vlada u Srbiji od 2000. godine, pa do danas. Srpska vlast je sve pohapsila što je našla. Još nisu našli generala Ratka Mladića i nadamo se da do njega neće ni doći. Mi smo u SRS stalno tvrdili da je uslov EU cepanje Srbije. Pri tom nam nad glavom visi i problem sudbine Vojvodine, zbog Statuta koji je doneo Tadićev režim i koji je odlična priprema za otcepljenje Vojvodine. Zakonom o regionalizaciji takođe se stvara osnov za dalja cepanja Srbije, to jest Raške oblasti. Naš režim je spreman da ispunjava sve zahteve EU, a od našeg prijema u EU nema ništa. Zato je stav SRS veoma jasan, da se moraju prekinuti svi razgovori sa EU sve dotle dok EU jasno i glasno ne kaže da su Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije. Sada nam je kao alternativa turska unija za koju se zalažu vlastodršci, što je najavio i Abdulah Gul u Srebrenici kada je govorio o obnovi Osmanlijskog carstva. Tadić umesto da se posle ovakvog odnosa EU prema Srbiji okrene prema Rusiji, on se okreće prema EU i Turskoj. Uslov EU nije saradnja Srbije sa Haškim tribunalom, već da se odrekne Kosova“, zaključuju naši sagovornici iz Srpske radikalne stranke.
Zbog svega što se dešava u Haškom tribunalu SRS i tim koji pomaže odbranu predsednika stranke, priprema za 19. septembar u Velikoj dvorani Sava centra u 12 sati veliki naučni skup sa temom „Pritisci na svedoke od strane tužilaštva u okviru doktrine zloupotrebe postupka u haškom procesu protiv dr Vojislava Šešelja“. Na ovom skupu govoriće pored članova tima odbrane i najistaknutiji intelektualci i antiglobalisti u Srbiji, i desetak predstavnika intelektualne elite i svih političkih partija Ruske Federacije.

Planetarna finansijska kriza drastično je uvećala ionako dubok jaz između bogatih i siromašnih. Šta se krije iza naprasnih izliva velikodušnosti i dobročinstava jednog broja milijardera?

Van granica zemlje, gotovo nepoznati nemački milijarder Gec Verner postao je, najednom, i bar na trenutak, planetarno poznat. Vlasnik velikog lanca drogerija DM – dve hiljade i dvesta filijala širom Evrope, trideset od njih u sedamnaest srpskih gradova, 34.000 zaposlenih, s godišnjim prometom od preko pet milijardi evra – odlučio je da sve svoje bogatstvo ustupi jednoj (neimenovanoj) dobrotvornoj fondaciji. Takođe, odlučio je i da sedmoro dece liši nasledstva.
Deca imaju pravo na solidno obrazovanje i dobar start u životu, al ne i na to da im roditelji obezbeđuju doživotno blagostanje, njima i njihovom potomstvu.
Uz to objašnjenje, išla je i Vernerova (pozajmljena) konstatacija da „nije sramota postati bogat, ali je sramota umreti bogat“.
Neverovatan potez nemačkog milijardera imao je takođe neverovatan medijski i javni odjek i žustra, protivurečna reagovanja. Pored ostalog, i u Srbiji.

SOCIJALNA EKSPLOZIJA
Ta reagovanja kretala su se u širokom rasponu, od snažnih aplauza i (uzaludnih) nadanja da bi njegov (zaista jedinstven) primer mogli da slede i drugi, do neskrivenog podozrenja u prave namere i Vernerovo „duševno zdravlje“. Srpski korisnici elektronske prepiske bili bi zadovoljni i da naši tajkuni „ništa ne daju samo da ne otimaju“. Dosta je onih koji sve to primaju s velikom nevericom, neki misle da je Nemac „prolupao“, drugi ga grde što krši „sveti hrišćanski red i običaj“ i lišava decu – nasleđa.
Vernerovo „osećanje stida“ pred sopstvenim bogatstvom, ne dele njegove nemačke kolege – milijarderi. Niko se, naime, od njih, bar ne za sada, nije odazvao na poziv dvojice američkih (mega) milijardera, Vorena Bafeta i Bila Gejtsa, koji su nedavno javno zatražili od nemačkih bogataša da „najmanje polovinu vlasništva“ ustupe dobrotvornim organizacijama.
Jedan od njih, Peter Kremer, hamburški brodovlasnik, ocenio je „dobročinstvo američkih milijardera“ (četrdesetak njih je izjavilo da bi, „kada za to dođe vreme“, a „najkasnije posle smrti“, moglo da sledi Bafetov i Gejtsov apel), kao „krajnje problematično“.
Kremer primećuje da se američki milijarderi između obaveznog poreza i poklona (koji se potom odbijaju od poreza), opredeljuju, iz ličnih interesa, za njih same korisniju varijantu – donacije. Ovom Nemcu smeta što američki bogataši preuzimaju ulogu države, „koja poseduje demokratski legitimitet“, i postavlja pitanje: ko ovlašćuje te ljude da odlučuju o tome gde će se upotrebiti toliki novac.
Ima, međutim, dosta onih, među politikolozima, sociolozima i filozofima, koji upozoravaju da se iza naprasne velikodušnosti super bogatih i njihove  sklonosti dobročinstvima, krije sve uočljiviji strah od „socijalne eksplozije“ čije bi posledice za njih mogle da budu fatalne.
Jaz između bogatih i siromašnih, naime, nikada nije bio tako drastičan i dramatičan. Potrošačka groznica, eksplozivno (i, kako će se ispostaviti, fatalno) baratanje akcijama, kreditima i nekretninama, dugo su prikrivali činjenicu da su trideset godina visokog privrednog rasta, na primeru Sjedinjenih Američkih Država, protutnjale mimo širokih masa, ne ostavljajući nikakav opipljiv trag i (pozitivan) uticaj na njih. Dok je u te tri decenije bruto nacionalni proizvod u ovoj zemlji uvećan za 110 procenata, prosečna godišnja zarada jednog Amerikanca ostala je „zaleđena“ ili se (čak) smanjivala: 1978. godine iznosila je 45.879 dolara, a 2008. godine 45.113 dolara. Zarada top-menadžera se, međutim, u tom periodu utrostručila.

„Nije sramota postati bogat, ali je sramota umreti bogat“: nemački milijarder Gec Verner

GLADNI U NAJBOGATIJOJ ZEMLJI SVETA
Još jedan podatak: godine 1979. trećina svih profita koje je zemlja ostvarila otišlo je u džepove samo jednog procenta Amerikanaca. A taj jedan procenat danas ubira šezdeset odsto svih profita i raspolaže sa 37 odsto ukupne narodne imovine, dok ogromna većina, osamdeset odsto stanovništva, drži u rukama (samo) dvanaest posto nacionalnog blaga. Još tom „stazom“: šef firme je u ovoj zemlji 1950. zarađivao, u proseku, trideset puta više nego obični radnik, danas je njegova zarada veća tri stotine puta.
Političari u Nemačkoj i SAD-u slavodobitno su i na sav glas obznanili kako je recesija zaustavljena, a da se dve moćne privrede opet snažno zahuktavaju. Zahvaljujući ponajviše – Kini: tržište najmnogoljudnije zemlje sveta i privrede koja nastavlja neverovatan uspon, još je nezasito.
Posledice velike finansijske krize, koja je uzdrmala planetu, nisu, međutim, ni izdaleka, iščilele. One su u Americi posebno drastične i dramatične. I, kako to obično biva, one teško pogađaju svet koji je u svemu tome bio nedužan: banke (i njihovi menadžeri) koje su sve to zakuvale, i koje je država spasavala od totalne propasti ogromnim finansijskim transfuzijama na račun poreskih obveznika, zgrću ponovo milijarde – broj milionera povećao se na izmaku krize u 2009. čak za sedamnaest odsto! – a srednja klasa se dramatično rastače i tone u siromaštvo: američko ministarstvo poljoprivrede upravo je, kako prenosi nemački „Špigl“,  saopštilo da pedeset miliona ljudi nema dovoljno hrane. Svaki osmi Amerikanac i svako četvrto dete upućeni su na kuhinje za siromašne. Neverovatan podatak za najbogatiju zemlju sveta, konstatuje nemački magazin.
U najvećem broju slučajeva, nije reč o „klasičnoj sirotinji“ i beskućnicima. Na kazan mnogi stižu u automobilima, jedinim još preostalim znacima dojučerašnjeg blagostanja onih koji su se nenadano i surovo suočili s nezaposlenošću – zvanični podaci barataju sa stopom nezaposlenosti od deset odsto, a procenjuje se da je, kad se uzmu u obzir oni koji su se pomirili sa sudbinom i digli ruke od (uzaludnog) traganja za poslom, ona realno sedamnaest odsto, tri puta više nego u bilo kojoj krizi do sada, ne računajući „veliku depresiju“! – i ogromnim dugovima. Seriozni hamburški nedeljnik citira jednu od vodećih američkih kolumnistkinja, Arijanu Hafington i njenu konstataciju kako se Sjedinjene Američke Države suočavaju s opasnošću da „postanu zemlja trećeg sveta“.

AMERIKA GASI SVETLA
Analitičari su zapazili fenomen koji je „rodila“ kriza: niko više u „zemlji neograničenih mogućnosti“ ne spominje „američki san“, zavodljivu sagu koja je decenijama predstavljala mentalnu vertikalu u američkom biću, da je svako kovač svoje sreće i da je pred svima otvoren put od siromaštva do blagostanja, a u evropskoj familiji (EU) ko ne govori o Evropi i (nadnacionalnim) integracijama.
Kad je o „američkom snu“ reč, decenijama najvećem izvorištu tamošnjeg optimizma, najnovija istraživanja otkrivaju sumornu činjenicu: većina Amerikanaca je tvrdo uverena da će njihovoj deci ići daleko teže nego njima: iako se privreda oporavlja, sve je manje posla, profiti opet eksplozivno rastu, ali, u istoj srazmeri, i siromaštvo.
Minulo je vreme jeftinih kredita i potrošačke groznice. Kod velikog broja građana istopile su se sve rezerve (60 odsto njih ne raspolaže nikakvom ušteđevinom). Njihove kuće su izgubile cenu, a dugovi pritiskaju kao mora: privatni dugovi iznose u ovom času neverovatnih 13, 5 biliona dolara.
Nobelovac Pol Krugman upozorava da „Amerika gasi svetla“, a „Vašington post“ konstatuje da se zemlja suočava sa „strukturalnim problemom“ i da je minula finansijska kriza bila samo dramatičan izraz duboke (unutrašnje) krize (kapitalističkog) sistema i neoliberalizma.
Iako je u ovom času reč o sistemu „bez realne alternative“, uočljivo je, posebno u intelektualnom, ne samo levičarskom svetu, „traganje za alternativama“. Primetno je „novo čitanje Marksa“, a proskribovana reč „komunizam“ javlja se kao intrigantan izazov.
Jedan od najuticajnijih (levičarskih) sociologa u Nemačkoj, šezdesetosmaš Oskar Negt, upozorava u najnovijoj knjizi „Politički čovek, demokratija kao forma života“, da živimo u fazi dramatičnih promena bez jasnih orijentira i istorijskoj situaciji u kojoj samo utopije deluju realno. Problemi sveta rada se dramatično zaoštravaju i u opasnosti je kohezija demokratskog društva.
Ovog naučnika posebno opseda, kaže, odsustvo svake realnosti u političkom ophođenju s krizom i kao drastičan primer spominje stvaranje fonda teškog 480 milijardi evra za spasavanje propalih nemačkih banaka. Ta drastična preraspodela u korist „onih gore“, uz teranje na drastičnu štednju „onih dole“ u drastičnoj suprotnosti je s emancipatorskim idealima prosvećenosti, pravde, solidarnosti i jednakosti. Sve to isključuje politički moral i ugrožava osnove naše demokratije.

Smeta mu što američki bogataši preuzimaju ulogu države, „koja poseduje demokratski legitimitet“, i postavlja pitanje ko ovlašćuje te ljude da odlučuju o tome gde će se upotrebiti toliki novac: Peter Kremer

UČENJE DEMOKRATIJE
Negt prihvata činjenicu da je s marksizmom, kao zatvorenim sistemom nepromenjivih i utvrđenih istina, gotovo ali konstatuje, istovremeno, da je  Marksov kritički metod i danas i te kako upotrebljiv. Ono što smo videli na američkom primeru, gde ogromno uvećavanje profita nije imalo adekvatnog odraza na blagostanje širokih masa i otvaranje novih radnih mesta, za Negta je globalna boljka (kapitalističkog) sistema: ceh kriza plaćaju oni koji su praktično izopšteni iz društva. Citira izjavu Helmuta Šmita iz vremena kad je bio kancelar, da „današnja dobit predstavlja sutrašnju investiciju u otvaranje novih radnih mesta preksutra“, uz konstataciju da se sada stvari kreću u suprotnom smeru: današnji profiti „proizvode“ sutrašnju nezaposlenost.
Nemački naučnik veruje, uprkos svemu, da socijalizam nije „prevaziđen“ i da je „slobodan razvoj jedinke uslov za slobodan razvitak svih“. Zbog toga zastupa tezu da se demokratija mora uvek iznova učiti, svakodnevno, čitav život. Ljudi nisu rođeni kao politička bića, kao takva su plod stalnog obrazovanja i učenja a ne antropološka konstanta. Potreban je, dakle, upravo u ovim vremenima velikih kriza i mogućih socijalnih lomova, politički angažman a ne bekstvo u privatnost.
Da otpisane ideje o socijalizmu, solidarnosti i socijalnoj pravdi „vise ponovo u vazduhu“, pokazao je i jedan nedavni skup u Berlinu, posvećen komunizmu, uz učešće nekoliko poznatih levičara, među kojima se našao i slovenački maher i uspešan samoreklamer Slavomir Žižek: na skup koji bi, koliko juče, došlo nekoliko političkih avanturista i brojnija ekipa tajnih agenata (tema zvuči „subverzivno“), došlo je više od hiljadu osoba.
Što se ledenog ćutanja o Evropi, usred Evrope, tiče, očigledno je da su se svi pod teretom krize zabavili sobom, tonući u političku provincijalnost. Nemci su se fiksirali na sopstvene ekonomske interese, Francuzi su okupirani političim aferama i, bar trenutno, ne pokazuju nikakav poseban interes za Evropu, osim da unija ostane i dalje zavisna od njenih vodećih članica, politički posmatrači su zapazili da tokom izbora u Engleskoj Evropa gotovo nije spomenuta. Nje se najčešće sete najmanji (i najslabiji) članovi evropske familije, a usta puna Evrope imaju samo oni koji grozničavo i na dužu stazu, uzalud kucaju na njena vrata.

Zašto su vrata Narodnog muzeja punih sedam godina pod katancem, ko je kreator sistematskog uništavanja muzejske institucije od nacionalnog značaja, te kako je ekspertski tim ministra kulture Nebojše Bradića odbacujući projekat arhitekte Rakočevića, ponudio da razreši finansijsku jednačinu za svega 48 sati

Narodni muzej u Beogradu, taj mrtvački kovčeg srpske kulture u koji dosovska demokratija zakucava svoj poslednji ekser, u javnosti je, već deset godina, tačno od kako je zavladala sreća zbog rastanka sa svakom tradicijom i poslednjim tragovima nacionalnog, predstavljen kao puki građevinski projekat. Činjenica da je reč  o jednom od  poslednjih tragova savremene civilizacije u Beogradu nije podstakla odgovorne da radovi na rekonstrukciji ove institucije od neprocenjive muzejske vrednosti, koji su najavljeni još 2003. godine, počnu. Početak, uprkos najavama, ne može se sagledati ni u perspektivi.

PIKASO U BEOGRADU
Narodni muzej u Beogradu osnovan je 1844. godine i predstavlja najstariju i najvažniju muzejsku ustanovu u Srbiji. Njegova kolekcija od oko 400.000 arheoloških i umetničkih predmeta predstavlja nezaobilazan deo u izučavanju kompleksnih kultura u veoma širokom vremenskom rasponu od sedmog milenijuma pre nove ere do savremenog doba. Današnji objekat Narodnog muzeja podignut je 1902-1903. godine kao zgrada Uprave fondova, a prema projektima tadašnjih arhitekata Andre Stevanovića i Nikole Nestorovića. Zgrada je proširena i rekonstruisana 1930. godine, kada je prema projektu arhitekte D. Petrovića nastao deo u kome se nalaze ulaz iz Vasine ulice i atrijum. Palata Uprave fondova stradala je u bombardovanju Beograda tokom Drugog svetskog rata kada je srušen centralni deo glavne fasade sa kupolom. Odmah posle rata iz ruševina su izvučeni granitni stubovi i srušeni deo je, osim kupole, obnovljen. Zgrada je zaštićena i kao spomenik kulture, pre svega zbog svoje velike arhitektonske vrednosti. U arhitektonskom smislu, osim fasada, sigurno su najvredniji delovi enterijera stepeništa sagrađena od plemenitog kamena u oba dela zgrade, kao i obe šalter-sale: stara sa monumentalnim gvozdenim stubovima, bogatom arhitektonskom plastikom na zidovima i dekorativnim vencima i tavanicom, te nova, današnji atrijum.
Posle Drugog svetskog rata, tačnije 1952. godine, u ovu zgradu je i konačno premešten Narodni muzej, a svoj današnji izgled dobija posle rekonstrukcije 1965-1967. po projektu prof. arh. Aleksandra Deroka i prof. arh. Petra Anagnostija. Obnovljena je u ratu srušena glavna kupola, i dograđena dvorana za povremene izložbe u prostoru svetlarnika na drugom spratu. Koliko je ovaj prostor bio kvalitetan, govori i podatak da je u atrijumu nastupala i Opera Narodnog pozorišta. Tadašnji direktor Narodnog Muzeja Lazar Trifunović, bio je ideolog celokupnog života muzeja u tim svojim najslavnijim danima. Izložbe Narodnog muzeja gostovale su u londonskom Britiš muzeju, Pragu, Moskvi, Berlinu, Štutgartu, Beču, Parizu… U samom Narodnom muzeju gostovale su reprezentativne izložbe iz Evrope i drugih delova sveta, a 1983. godine, gostovala je zbirka dr Direra, Rafaela, Mikelanđela, Rubensa, Rembranta, Pikasa…

Projekat rekonstrukcije i adaptacije zdanja na Trgu Republike u Beogradu, koji je, pored ostalog, predviđao da se postojeća površina muzejskog prostora poveća za oko 30 odsto, 2007. godine dobio je i nagradu Inženjerske komore Srbije

ŠTA ĆE NAMA KULTURA?
Na žalost, tokom poslednjih dve decenije, zgrada Narodnog muzeja počela je da propada, a njena rekonstrukcija je proglašen hitnom. Pre desetak godina, kad je nova politička garniture zavladala Srbijom, ideja obnove Narodnog muzeja stavljena je na listu prioriteta. Prva inicijativa za rekonstrukciju zgrade Narodnog muzeja u Beogradu potekla je od premijera Zorana Đinđića, koji je još 2001. godine organizovao donatorsko veče za prikupljanje sredstava za taj posao.
Viđene su dve dobre okolnosti. Neko je prepoznao dobru zaradu od tog posla, a bilo je, kao i uvek što ima, onih čiji su ciljevi zaista plemeniti. Svi ministri kulture u poslednjih deset godina, bili su direktno ili indirektno umešani u skandal do koga će doći u vezi sa obnovom Narodnog muzeja, što će do današnjih dana ostati ključni razlog zbog koga muzej već godinama ne radi, već je prepušten nemilosti dolazećih i prolazećih birokratija. U završnici (ili na početku?) svega što će se desiti sa Narodnim muzejom, Vlada Srbije je ove godine imenovala neki ekspertski tim kako bi se najzad ustanovio kvalitet projekta rekonstrukcije. Ekspertski tim je po svom formiranju obećao rešenje za 48 sati. Od tada su prošli meseci..
Ali, kao što je poznato, pitanje rekonstrukcije Narodnog muzeja razvlači se više od 10 godina, a stalna postavka zatvorena je još 1. juna 2003. godine zato što uslovi za izlagane eksponate nisu bili bezbedni. Narodnom muzeju, kako je u to vreme upozoravala stručna javnost, bila je neophodna kompletna rekonstrukcija kojom bi se „stvorili adekvatni uslovi za smeštaj i trajno čuvanje i očuvanje, zaštitu i prezentaciju pokretnih kulturnih dobara, na osnovu savremenih zahteva muzeologije i koja će dozvoliti dugotrajnije odgovarajuće uslove za razvoj Muzeja i praćenje standarda“. S obzirom na to da svoj posao kustosi obavljaju u neadekvatnim prostorijama u kojima leti temperatura doseže i do 50 stepeni, kao urgentno najavljeno je proširivanje prostora za kvalitetno obavljanje poslova, za smeštaj, obradu, zaštitu i prezentaciju kulturnih dobara, kao i uslovi za  komunikaciju s publikom.
Tada se kao glavni i odgovorni arhitekta postojećeg projekta rekonstrukcije i adaptacije zgrade Narodnog muzeja u Beogradu pojavljuje ime univerzitetskog profesora Milana Rakočevića, koji je s timom arhitekata i drugih stručnjaka na izradi tog projekta radio nekoliko godina. Projekat rekonstrukcije i adaptacije zdanja na Trgu Republike u Beogradu, koji je, pored ostalog, predviđao da se postojeća površina muzejskog prostora poveća za oko 30 odsto, 2007. godine dobio je i nagradu Privredne komore Srbije. Prema projektu arhitekte Milana Rakočevića, radovi su trebali da počnu u oktobru 2007. i da budu završeni ove godine. Najskandaloznije je to što su na taj projekat koji je odbačen odlukom stručnog tima ministra Bradića dobijene sve potrebne saglasnosti nadležnih institucija Republike Srbije i Grada Beograda, uključujući i sve organe Narodnog muzeja, Ministarstva kulture, kao i Republičkog i Gradskog zavoda za zaštitu spomenika. Rakočević je naveo da je Građevinski fakultet Univerziteta u Beogradu sa multidisciplinarnim timom svih specijalista tokom višemesečnog rada 2007. godine izvršio preciznu kontrolu kvaliteta i tačnosti svih podataka i proračuna i o tome sastavio po zakonu predviđen izveštaj, koji je u posedu Narodnog muzeja. Narodni muzej je tada potpisao ugovor sa firmom „Kunsttrans“ o smeštanju muzejskog blaga u specijalne depoe izvan grada, a novac za realizaciju početnih etapa pripreme za rekonstrukciju bio je obezbeđen iz Nacionalnog investicionog plana.
U drugoj polovini 2008. godine, nadležne službe Ministarstva kulture su analizom procedure vezane za sklapanje ugovora o poslovnoj saradnji Narodnog muzeja i „Kunsttransa“ pronašle više nepravilnosti, uz ocenu da je cena zakupnine depoa za čuvanje muzejskog blaga utvrđena „bez ikakvog tržišnog osnova“ i da je previsoka, kao i da je finansijski aspekt cele procedure „štetan za državu“, te da se moglo napraviti daleko povoljniji poslovni aranžman za Narodni muzej. Na ove primedbe nešto kasnije arhitekta Rakočević, autor projekta rekonstrukcije Narodnog muzeja rekao je: „Te tvrdnje nisu istinite, počev od cene rekonstrukcije, preko funkcionalnosti projekta, sve do čuvenog kamionskog ulaza u muzej. To može da kaže samo neko ko ništa ne zna o Narodnom muzeju, ni o zaštiti spomenika kulture, ni o projektovanju. Šta su u stvari činjenice? Rekonstrukcija ne bi koštala 35 miliona evra, kako pišu neki mediji, već 22 miliona evra i to je konačna, stručna, definitivna i odgovorna cena». .. Zanimljivo je da projekat koji je podrazumevao ne samo adaptaciju već i proširenje prostora iznosi svega dva miliona evra više od sada predviđenog ulaganja u projekat koji bi podrazumevao samo adaptaciju
Ministarstvo kulture je preko nadležnih organa izdejstvovalo pokretanje dva sudska postupka pred Trgovinskim sudom u Beogradu. Podnete su tužbe protiv „Kunsttransa“ i Narodnog muzeja radi utvrđivanja ništavnosti ugovora o poslovnoj saradnji. Jedan postupak je okončan odbacivanjem tužbe, dok je drugi postupak koji se vodi pred Trgovinskim sudom u Beogradu završen na štetu države.

Da li će unutrašnjost Narodnog muzeja u Beogradu uskoro ovako izgledati?

PONUĐAČI U CARSTVU MAFIJE
Pitanje pohranjivanja muzejskog koje svakim danom budući da je smešten u neadekvatne prostorije, trpi nenadoknadivu štetu. O nosiocu odgovornosti za ovakvo stanje eksponata još uvek se ne pokreće čak ni polemika. No o količini brige za Narodni muzej možda najbolje svedoči činjenica da je iz sredstava NIP za rekonstrukciju, adaptaciju i nadogradnju Narodnog muzeja u Beogradu izdvojeno šest i po miliona dinara, nešto manje nego što je te godine iz pomenutog fonda bilo predviđeno za projekat izgradnje fiskulturne sale – balona u Doljevcu, mesnoj zajednici Milošište.
Ali u trenutku kada je postavka zatvorena, niko nije očekivao da će pitanje rekonstrukcije prerasti u jedan od najvećih skandala koji će kompromitovati i sam Muzej, ali i muzeologiju u Srbiji, jer se pokazalo da su u ovom slučaju prekršeni svi mogući zakonski propisi, upravo od onih koji bi te propise trebalo i da sprovode. Tako je zvanično najvažnija muzejska ustanova u zemlji upravo na svom primeru pokazala kako ne treba da se radi. Ispostavilo se da su čitav skandal svojim nemešanjem svesrdno podržali i zaposleni u Ministarstvu kulture u svim sazivima kao i služba zaštite spomenika kulture, kako na nivou Beograda tako i Republički zavod. Finijim jezikom rečeno, broj sumnjivih ponuđača u ovom carstvu građevinskih poslova je toliki da je najbolje ceo projekat stalno opstruisati plaćanjem novih umetničkih vizija buduće zgrade Narodnog muzeja, i prebacivati odgovornost sa stare na novu političku garnituru koja će se, izvesno je, opet baviti istim poslom…
Mada nema materijalnih dokaza za to, na sceni je planirano ubijanje nasleđenog umetničkog blaga i opstrukcija srpskog kulturnog uzdizanja. Ali, ako ne postoje opipljivi dokazi o jednoj nezapamćenoj zaveri, postoje konkretna dela počinjena na štetu Narodnog muzeja i celokupne nacionalne kulture jer već jednu deceniju je sistematski sprečavano da generacije studenata istorije i umetnosti, kao i na desetine i stotine hiljada stranih i domaćih posetilaca Beograda uđu u ovu ustanovu stvaralaštva i duhovnosti.
Ko je i kako do sada učestvovao u skandalu dugom deset godina, i koji će sigurno još godinama trajati?
Jesu li baš sva druga pitanja u državi važnija od zaustavljanja jednog divljaštva nad poslednjim ostacima srpske kulture, kome je stalo da na Trgu republike u Beogradu, umesto prelepe, obnovljene palate osvane okrečeno staro zdanje, i ko je planirao da od centralnog gradskog jezgra stvori „Bermudski trougao“ (Narodno pozorište, buduća zgrada Opere na mestu današnjeg „staklenika“, i Narodni muzej), te zaradi mnogo više miliona evra nego što je sada moguće i pretpostaviti?
Odgovore na ova i druga pitanja, svakako bi u civilizovanim državama sa sređenim pravnim sistemom, odmah potražio državni tužilac, te naložio ispitivanje odgovornih ministara koji su do sada bili glavni generatori pohoda na Narodni muzej, od strane grupa i pojedinaca bliskih svakoj demokratiji čerupanja.
Nastaviće se