ЕВРОПСКИ КОЛАПС У ПЕТОЈ БРЗИНИ

Када је Словенија 2004. постала чланица ЕУ, а 2007. део Шенгенског споразума, нико ни у најгорем могућем сценарију није могао да претпостави да ће само неколико година касније због погрешне спољне политике ЕУ на њеним спољним, али и унутрашњим шавовима ницати нови „берлински зидови“

Ових дана су Хрватска и Словенија први пут у пракси искусиле шта значи „Европска унија више брзина“. Посебна уредба Брисела заоштрила је режим на граници, што значи детаљно проверавање сваког путника „у свим расположивим базама“ података. Резултат је био очекиван: сви гранични прелази између Словеније и Хрватске доживели су инфаркт (и пре почетка ускршњих празника!). Чекало се више од пет сати само за излазак из Словеније, односно улазак у Хрватску, а колона возила се протегла на 10 и више километара. Да иронија буде комплетна, обе државе су чланице ЕУ.
Колико је све то у супротности са свиме што Унија јавно прокламује, детектовали су и многи медији па је Обрежје (Брегана на хрватској страни), главни гранични прелаз између Словеније и Хрватске, због ненормално дугих колона и путника који су се пекли на неуобичајено јаком сунцу за ово доба године – постало ударна вест не само у европским престоницама него и шире. Репортери нису могли чудом да се начуде колонама унутар ЕУ, а заједнички именилац свих извештаја је био: колапс.

[restrict]

КРАХ ШЕНГЕНА У том клинчу су, осим домаћина, највише страдали намерници из „трећих земаља“, а пре свега гастарбајтери из Србије и БиХ који су путовали кући за Ускрс. Ни повратак, после празника, није прошао без мукотрпног стајања на границама. После Хрватске и Словеније, путници су проверавани и на уласку у Аустрију, па одреда, у земљама тзв. Шенген зоне. Она се распала као кула од карата, чиме је згажен један од последњих бастиона заједничке, уједињене Европе – слобода кретања.
Сада је испливао на видело сав чемер фамозне „Европе у више брзина“, о којој су европски званичници нашироко расправљали на недавном самиту у Риму, када је ЕУ, према разумевању стања ствари неких медија у Србији, одапела пут Москве и Вашингтона свој „план“ о сопственом развоју у будућности. Из перспективе ЕУ, ситуација изгледа прилично суморно. На то су поједине државе чланице, попут Грчке, Словеније, Шпаније…, сада задужене за одржавање санитарног кордона према „спољном свету“, оном ван Уније, протекле седмице покушале да упозоре главешине ЕУ у Бриселу и натерају их да укину „неживотну уредбу“ која ће на лето довести до још горег хаоса на границама, када крену годишњи одмори и традиционална сеоба народа ка југу континента, и даље. Узмимо за пример само словеначко-хрватску границу која, све до распада Југославије – никада није постојала, а остала је проходна упркос чињеници да је на многим местима, како за Хрватску, тако и за Словенију, спорна и недефинисана. Сада је, због нових „шенгенских правила“, претворена у гвоздену завесу која онемогућава не само слободу кретања него и слободну комуникацију људи. Исто се десило и на свим осталим међама, где се државе чланице Шенгенског споразума граниче са другим државама ЕУ.

ИЗНЕВЕРЕНА ОЧЕКИВАЊА Тако су најновија вишесатна чекања на граничним прелазима и Словенцима урушила представу о Унији као рајском врту. Када је 2004. године Словенија улазила у Унију, „падање“ граничних контрола, уклањање жице и рушење караула на међама поздрављено је еуфорично, ватрометима и прославама. „И у најзабаченијим словеначким долинама је подизање рампи дочекано са одушевљењем. Зато би крах шенгенске Европе имао јак психолошки ефекат на шансе даље интеграције, на могућност да ЕУ преживи“, записао је један коментатор словеначке телевизије. Када је Словенија 2004. постала чланица ЕУ, а 2007. део Шенгенског споразума, нико ни у најгорем могућем сценарију није могао да претпостави да ће само неколико година касније због погрешне спољне политике ЕУ на њеним спољним, али и унутрашњим шавовима ницати нови „берлински зидови“. Чему онда цео тај напор, зашто смо се одрекли и од сопственог суверенитета, ако су заузврат грађани добили исте границе и зидове које би имали и да нису део ЕУ, питају се коментатори, али и политичари који су својевремено најзагриженије пропагирали улазак у Европску унију. Сада се расправља о томе „шта је све могло да буде другачије“, а нарочито је болно спознање да би „ван Уније бар имали могућност да самостално одлучујемо о својој судбини“. То је тема о којој је и словеначка опозиција расправљала протеклог викенда, а њен неформални вођа Јанез Јанша је, коментаришући брегзит као лошу карму по ЕУ, упозорио да би Словенија могла већ за недељу дана да се пробуди у веома другачијој Европи, у Унији која би била „немачка Европа“, што, сматра, није добро. Указао је на чињеницу да је могућ чак и распад ЕУ, на шта би Словенија требало да се припреми.
Мариборски дневник „Вечер“ је на сличан начин схватио колоне и малтретирања путника на границама, уз неизбежно питање зашто су те колоне уопште потребне: „Због чега су ка југу дуже, пред киме ми то ’штитимо’ јужне комшије, цео Балкан?“ Други коментатор је упозорио на лицемерје шенгенских правила: „Када су нам (2015) тражили да пропустимо избеглице, јер је тако рекла велика Немачка, словеначки чувари границе нису проверавали никога. О државном трошку су им чак организовали и превоз до северне границе (ка Аустрији, и даље Немачкој, Шведској…). А сада, кад су дигли узбуну због терористичких напада у Западној Европи и траже да на спољној шенгенској граници по диктату Брисела и жељама Париза спроводимо систематичан надзор, словеначки чувари међе то наређење спроводе као богом дано. Упркос чињеници да је потрага за терористима на граници са Хрватском једнака тражењу игле у пласту сена. Зашто Париз и Брисел радије мало боље не погледају у своја приградска насеља?“, упитао се колумниста листа „Вечер“.

ПОВРАТАК БАРИЈЕРА Да актуелно тренирање строгоће на границама ипак није једнако једанаестој божјој заповести, разоткрила је, додуше са закашњењем, и службена Љубљана. Медијска хајка и незадовољство бирачке базе која о лепшим викендима радо хрли на хрватско приморје, присилили су политичаре из Љубљане да дају „миг“ полицији да после само два дана одустане од строгог режима. Потез је правдан дискреционим правом власти да мало олабави и врши ад хок контролу по сопственом нахођењу. А онда су, ни 48 сати касније, поново уведене ригорозне провере за све, што значи и за грађане Словеније. Разлог? Словенија више од 70 одсто своје робе извози на Запад, а Аустрија је већ прионула чешљању возила која пристижу из Словеније. То је био окидач да премијер Миро Церар у обраћању из Љубљане драматичним тоном поручи европској публици и лидерима осталих 26 чланица Уније како је „нови режим за Словенију неприхватљив“, али да исти „стриктно има да се поштује, јер ће Словенија или поштовати шенгенски систем и бити његов део, или у њему неће бити“. За Церара је одговор на дилему „бити – или не бити“ у Шенгену јасан; краткотрајно ламентирање над новим редом који блокира границе било је део представе за домаћу и европску публику, а потом је ипак одлучио да се повинује главешинама у Бриселу (којих се уопште не дотичу редови на пограничној периферији Уније) и докаже да Словенија податно спроводи сва правила, ма како спутавала па чак и штетила њеним грађанима. Такву одлуку је убрзала акција Беча који је на прилазне путеве из Словеније ка Аустрији вратио баријере (свечарски уклоњене пре десетак година).

РАСПОДЕЛА ТЕРЕТА Посебна загонетка је, заправо, зашто је нова бриселска уредба довела до таквог колапса на словеначкој међи, али и другим „спољним“ границама Уније? Стриктно скенирање свих докумената не би требало да представља неки посебан проблем, уз сву технологију која је на располагању. Уз довољно људи, компјутера, оптичких каблова…, ни тако детаљно проверавање докумената на границама не би смело да представља посебан проблем. Објашњење које је уследило јесте, међутим, одраз свих других криза које последњих година потресају ЕУ. Као прво, Шенгенски споразум је осмишљен и потписан у сасвим друго време, када су „старе“ чланице, оне које су формирале „прву“ заједничку унију, биле као тампон-зоном обложене и тако од „спољашњег света“ заштићене другим, новопридруженим чланицама ЕУ. А од нових чланица их је такође делила сопствена граница, коју је Шенген потом анулирао, па су се тако пре две године сви нашли на удару таласа избеглица и миграната са Блиског истока. Други недостатак огледа се у наметнутој прерасподели одговорности коју не прати и прерасподела новца. Другим речима, чланице Шенгенског споразума дириговање његове политике препуштају вољи заједничких органа Уније, а што се тиче реализације конкретних уредби, усвојених у Бриселу, на терену, е, ту одговорност носи свака чланица сама за себе. А ту у први план избије финансијски терет. Пет пута више посла због новог режима контроле подразумевало би, наравно, и пет пута више компјутера, полицајаца и граничних прелаза. И друге пратеће инфраструктуре. Али за такав подухват нема пара у националним буџетима, а нема ни расположивог људства. Истовремено, Брисел се прави као да проблем не постоји, нити даје додатна средства за спровођење нових, појачаних контрола на „спољном зиду Шенгена“. Тако врх Уније много тражи, прети и захтева од појединих држава које су лаковерно потписале споразум и пристале на обавезу коју не могу да испуне. Па се све преломило преко леђа „обичних људи“ које нико ништа не пита.
Таква конструкциона грешка у европском здању можда не би била тако судбоносна да се Шенгенски споразум није ширио и ван држава које су чланице ЕУ, иако ни све чланице Уније нису постале део тог система. Бугарска, Хрватска, Кипар и Румунија јесу чланице ЕУ, али не и Шенгена, док Швајцарска, Лихтенштајн, Норвешка и Исланд нису чланови Уније, али јесу Шенгенског споразума. Пошто се границе шенгенског подручја и границе ЕУ не поклапају, нова уредба Европске комисије о строгом проверавању свих путника неминовно је водила у хаос и унутар ЕУ. И не само то – мапа чланова и нечланова Шенгенског споразума открива да нова уредба веома погађа подручје где се ЕУ граничи са тзв. Западним Балканом. Тиме су се мале и периферне чланице ЕУ (попут Словеније и Хрватске) нашле на удару „неживотних мера“ Европске комисије. Покушај „побуне“ (који није трајао ни два дана) против правила која гуше слободу кретања није уродио плодом, па је словеначка власт прибегла другом методу, тако што је преко медија у државном власништву позивала грађане да одустану од путовања ван границе и код куће упознају лепоте – Словеније. Капитулацију је подстакао зорт од последица које би могле да наметну тзв. велике државе Уније, на челу са Немачком и Француском. Словеначки званичници и не покушавају да прикрију да нове мере спроводе из чистог страха, зато да Словенија де јуре или де факто не би била избачена из Шенгенског споразума, а Хрватска једнако стрепи да би је оптужба да спроводи лошу контролу на границама не само успорила на ионако споровозном „приближавању Шенгену“ већ потпуно закочила. Узалуд званична Љубљана, те Загреб, Атина, Мадрид… кукају Бриселу да им строжи надзор границе, који су испословали Берлин и Париз, изазива огромну штету која ће се већ овог лета мерити у милионским износима због великих проблема и губитака привреде, а нарочито због туризма који је највише страдао. Све то подсећа на Тукидида, који нам је у аманет оставио наук да јаки раде шта хоће, а слаби трпе оно што морају.

Политика силе

Атињани су током пелопонеских ратова Мељанима објаснили темељни постулат политике силе: правде има кад су сукобљене стране једнаке у моћи, али ако то није случај, онда јаки раде шта хоће, а слаби трпе шта морају. Практиковање арогантне силе осветило се на крају и самим Атињанима, који су поткрај пелопонеских ратова сурово поражени од Спарте и више никада нису повратили ранију моћ. У примеру ЕУ, описани постулат с великим и јаким још није обио о главу, а његова примена је демонстрирана у бруталној примени Шенгенског споразума. Тај, наоко, користи свима, али пре свега државама на северу Европе које истовремено, попут Данске, траже различите „изузетке“ о питању испуњавања сопствених обавеза. Јасно је да највећу штету због тог споразума увек трпе (и то без грама солидарности и подршке од стране других ЕУ земаља!) државе које су на „спољној“ граници Уније.
Дефицит солидарности унутар ЕУ прокоментарисао је један блогер РТВ Словенија: „Ако је словеначко-хрватска граница спољна граница свих шенгенских држава, онда не желим да је одговорност за ту границу само на словеначким новчаницима. Ако може половина европског буџета да оде на агрокултуру, онда нека се нађу новци и за чување ’заједничких’ граница Уније… Овде је на делу принцип: наш (великих ЕУ земаља) проблем јесте ствар целе Уније, док је проблем других (малих држава) – њихов, а не мој проблем. Одличан рецепт за суноврат Уније.“

[/restrict] unshaven girl займ через интернет на картучастный займ от частных лицзайм 1000