Ердоганов Залив свиња

Пише ФИЛИП РОДИЋ

По турској верзији, руски авион оборен у новембру био је у ваздушном простору ове државе око 17 секунди. То време је било довољно да се авион открије и обори. У петак 26. фебруара, непосредно пред почетак примирја у Сирији, више стотина бораца Исламске државе морало је да пређе пут од најмање стотину километара преко турске територије како би напали град Тел Абјад који држе курдске снаге. Турци ову екскурзију нису приметили, али када су почеле борбе око сиријског града, уредно су отворили артиљеријску ватру, али не по јединицама ИД него по Курдима

Споразум о примирју у Сирији постигнут током преговора Москве и Вашингтона донео је нови оптимизам на Блиском истоку и наду да ће крај петогодишњег крвавог рата коначно почети да се назире. Ентузијазам је варирао од стране до стране и интимно се некима није баш допао, али нико му се није јавно противио. Нико осим терориста изостављених из споразума и – Турске. Неколико дана пред почетак примирја, 23. фебруара, премијер Турске Ахмет Давутоглу изјавио је у интервјуу за Ал Џазиру да ће његова земља наставити да подржава побуњенике у Сирији. „Чинићемо све за своју сиријску браћу и сестре, без било чије помоћи, за избеглице, као и за херојски народ у Сирији… Све Сиријце који су устали против агресије режима, терориста попут (курдских) јединица народне одбране, Даеша и страних сила које данас спроводе инвазију на Сирију попут Русије и Ирана“, рекао је Давутоглу. Анкара ће, дакле, подржавати борбу оних што ратују против побројаних упркос примирју. Споразум о примирју предвиђа да све оружане групе које га не прихвате аутоматски потпадају под „терористе“, а не под „умерену опозицију“. Овом логиком испада да ће Анкара наставити да помаже терористе који се, поред осталих, боре против руске војске, чије су акције у Сирији постизањем споразума о примирју са Американцима добиле додатни међународни легитимитет. Легитимитет који, изгледа, само Анкара не признаје. У обраћању на турској телевизији Давутоглу је био још директнији и јаснији на тему примирја: „Примирје није обавезујуће за нас у ситуацији када је Турска у опасности и предузећемо све неопходне мере и против (курдских) јединица народне одбране и против Даеша уколико осетимо потребу за тиме.“

[restrictedarea]

ТУРСКА КАО ОДСКОЧНА ДАСКА ЗА НАПАД Пошто се у Давутоглуовим изјавама као „агресор“ наводи и Даеш, односно Исламска држава, дало би се претпоставити да ће Турска помагати само терористе из Ал Нусра фронта и сличне формације, а не и припаднике ове злочиначке организације. На какву је помоћ и коме Давутоглу заиста мислио постало је јасно већ у дану пред почетак примирја, 26. фебруара. Непознат број бораца Исламске државе покушао је тада напад на Тел Абјад, на самом северу провинције Рака, уз границу с Турском. Терористи су овај град под контролом курдских бораца напали из више праваца, а могли су му прићи само са севера, из Турске, јер је његова удаљеност од најближих положаја Исламске државе на територији Сирије више од 50 километара. Могло би се претпоставити да турска војска, која је приметила руски авион наводно само седамнаест секунди присутан у њеном ваздушном простору, није успела да детектује више стотина бораца Исламске државе (број нападача је непознат, али их је вероватно било више пошто су Курди пријавили да је Исламска држава изгубила 90 војника) док су сатима прелазили преко стотину километара њене територије не би ли се приближили Тел Абјаду. Можда су жмурили у то време. Међутим, проблематично је и тешко окривљује Турску то што је њена артиљерија све време напада пружала прецизну подршку џихадистима тукавши курдске положаје. Још чуднија је чињеница да су и Курди имали значајну помоћ из ваздуха у борби против терориста и то не руску него америчку – коалициони авиони извршили су, на позив Курда, десет ваздушних удара на положаје Исламске државе. После целодневних борби Исламска држава је, према изворима са терена, изгубила контролу над свим стратешким положајима око града и у расулу се повукла назад у Турску.

ТУРСКА НА ЧИСТИНИ Као што је „Печат“ већ писао, смисао овог примирја није заиста моментални прекид сукоба већ истеривање на чистац оних са којима се мора ратовати и њихово одвајање од оних са којима се може преговарати. Ово је учињено брже него што се могло очекивати. Турска се одмах разоткрила. Али новонастала ситуација је помало парадоксална – док су се две стране у сукобу (Курди и Исламска држава) борили на терену, две НАТО чланице (Турска и САД) активно су борбено подржавале супротне стране. Ако се сагледа шира слика дешавања 26. фебруара на северу Сирије, закључује се да су се у том моменту на истој страни нашле САД и Русија, док су на другој биле Турска и Исламска држава. Иако је Анкара ову операцију спровела преко посредника – Исламске државе, попут, на пример инвазије у Заливу свиња на Куби када су САД користиле кубанске емигранте – јасно је да Турска стоји иза операције и да је учинила више од пуког благосиљања. Изгледа да је коначно председник Турске Реџеп Тајип Ердоган отишао толико далеко да је натерао Вашингтон не само да га обуздава, као што је до сада био случај, него да активно војно интервенише и подржи Курде.

Шта је, међутим, натерало Ердогана и власт у Анкари, када су већ притерани уза зид и кад им је јасно стављено до знања да неће имати подршку ни Вашингтона ни НАТО-а у свом ратном авантуризму, да повуку овај потез. Па управо то што су притерани уза зид и фрустрирани због америчког одбијања да прекине контакте са курдским борцима. Поред тога Анкара је бесна и јер Курди својим војним успесима константно смањују простор на турско-сиријској граници под контролом Исламске државе и Ал Нусре и самим тим умањују утицај Турске на рат у Сирији. Нејасно је пак шта је Ердоган хтео да постигне овим потезом. И да је Исламској држави пошло за руком да заузме Тел Абјад, то не би имало веће стратешке важности, нити утицаја на даљи развој рата. То не би била никаква кључна већ само симболичка победа. Управо у тој симболици треба и тражити Ердоганове мотиве. Као што смо већ писали, ради се о не баш рационалном и прорачунатом човеку, него о особи склоној брзоплетим, емотивним реакцијама. И овде је реч о таквој непромишљеној, аутодеструктивној реакцији. Суочен са врло неповољним развојем ситуације, удаљавањем савезника и поразом на фронту, Ердоган је реаговао као рањена звер и учинио још једну глупост. После обарања руског авиона и омогућавања ове инвазије преко своје територије, Турској је остало или да напокон устукне, или да повуче коначан потез и уђе у отворени сукоб, само што сада, по свему судећи, тај сукоб више не би био само са Асадом, иранским снагама и Русијом већ и са САД. Да Запад више заиста не намерава да допушта Ердоганове ескападе указује и чињеница да о његовој авантури са пребацивањем Даешових инвазионих снага преко турске територије отворено пишу и западни медији. Наравно, над овим се још не згражавају, колико би било нормално, али порука је ту. Ко је паметан схватиће је, а ко није могао би проћи као Садам Хусеин.

[/restrictedarea]