ЕРДОГАНОВ ДАН ПОСЛЕ

ПОСЛЕДИЦЕ ОБАРАЊА РУСКОГ АВИОНА

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Да ли се турски председник заиграо провоцирајући Русију обарањем њеног авиона изнад Сирије? Да ли је овим гестом пуцао себи у ногу и само ојачао Путина и руску улогу у Сирији?

Посмртне остатке потпуковника Олега Пешкова у понедељак су у Москви, уз највише војне почасти, дочекали министар одбране Сергеј Шојгу, главнокомандујући руских ваздухопловних снага Виктор Бондарев и чланови породице. Пешков ће бити сахрањен уз државне почасти и постхумно одликован Медаљом части, највишим орденом Руске Федерације. Пешков је живот изгубио у заседи турске авијације, а терориста који тврди да га је лично убио, пошто се катапултирао из погођеног авиона, турски је ултранационалиста Алпарслан Челик, лидер „Сивих вукова“, терористичке организације што је од седамдесетих година извела читав низ политичких убистава. Челик у Сирији предводи групу до сада представљану као „умерену“ формацију бораца за демократију и слободу и против тиранске владавине Башара Асада, која је добијала помоћ и од САД и од Турске. Убиство беспомоћног пилота, међутим, далеко је од било чега умереног и представља једну од најтежих врста ратног злочина, какав се, према неким казивањима, није догодио од 6. априла 1941. када су немачки пилоти пуцали у српске који су се падобранима спасавали из уништених авиона.

Оно што је, како се све више показује, била гнусна заседа турске авијације против авиона који им нису представљали никакву опасност, и свирепо убиство војника избаченог из борбе, из дана у дан прераста у све већу катастрофу за оба непосредна извршиоца – и турску власт и туркменске „умерене“ терористе у Сирији.

Лако би могло да испадне да овај инцидент иде на руку Русије и председника Владимира Путина, и да би требало да пошаље писмо захвалности турском лидеру Реџепу Тајипу Ердогану због огромне услуге коју му је учинио. Ненамерне последице турског напада су толико позитивне за Русију да се и многи у Вашингтону и европским престоницама питају о смислу остајања Турске у НАТО због опасности да Ердоган својим потезима увуче цео савез у отворени сукоб са Русијом. Управо у овом светлу говорио је амерички конгресмен и председавајући Конгресног поткомитета за спољне послове Дејна Рохрабахер, који је буквално поручио да „ако бити у НАТО значи штитити Ердогана у овој ситуацији, онда или он, или ми не би требало да смо у Алијанси“. Или немачки вицеканцелар Зигмар Габријел који је рекао да „овај инцидент показује да имамо посла са непредвидивим играчем (…), а то није Русија, него Турска“. Слично мисли и европско јавно мњење које је, према бројним анкетама, у потпуности на руској страни у вези са овим инцидентом и уопште не верује турском наративу.

ПУТИНОВА ОФАНЗИВНА ДЕФАНЗИВА Насупрот очекивањима организатора овог инцидента (било да се ради само о Турској, или да су је подстицали или подржавали неки други савезници), обарање Су-24 није изазвало исхитрену, емотивну и нерационалну реакцију Москве. Уместо тога, ово је само учврстило Путинову одлучност и концентрисаност на коначни циљ уништавања тероризма у Сирији и очувања суверенитета и интегритета ове државе.

Прво је демонстрирао изузетну силу којом Русија већ сада располаже у Сирији, иако је њено војно присуство тамо врло ограничено. Регион у којем је оборен авион и убијен пилот буквално је сравњен са земљом оног тренутка када је преживели руски авијатичар био на сигурном. Сцене разарања помоћу вишецевних ракетних бацача и авијације, чији су се снимци убрзо потом појавили на интернету, биле су заиста импресивне и застрашујуће. Потом је уследило вишедневно немилосрдно бомбардовање целог региона укључујући и мистериозни конвој непознатог власника са наоружањем и војном опремом који се кретао из Турске ка туркменским селима (турска влада остала је нема у вези са овом акцијом). После тога, експресним довођењем најпре ракетне крстарице Москва у воде у близини Лакатије и размештањем у року од 24 часа целокупне батерије противваздушног система С-400, Русија је показала да је способна да минималне снаге које тренутно има у Сирији ојача у најкраћем року средствима потребним за остваривање свих потребних задатака. Први овако испуњен је не само заштита сопствених авиона на готово читавом простору Сирије (око 75 одсто територије ове земље) него и над највећим делом Турске (радар С-400 има домет од 600 километара, тј. отприлике до Анкаре). Русија је практично у року од 24 сата затворила ваздушни простор Турске и дала себи улогу у одлучивању о томе који ће авиони летети над турским небом, а који не. Индикативно је да су по вестима о размештању овог система у Сирији своје ваздушне ударе суспендовали и Турци, и остале чланице анти-ИСИС коалиције коју предводе САД. Поред овог, пре свега дефанзивног оружја, у Сирију је допремљено и оно офанзивније, па руска војска сада тамо располаже са седамдесетак ловаца (Су-30, Су-27, а вероватно и најмодернијих Су-35С) и око 160 бомбардера. Руски авиони, ловци и бомбардери Су-34, од сада лете наоружани ракетама ваздух-ваздух типа Р-73 домета 30 до 40 километара, Р-27 домета 80 до 130 километара и најновијим ракетама Р-37 домета 150 до 400 километара. Овим арсеналом турски ловци Ф-16 практично су потпуно избачени из игре, јер најбоље ракете ваздух-ваздух које су им на располагању су америчке АМРААМ максималног домета од 55 до 180 километара у зависности од модела. Даље, Русија је, по свему судећи, одлучила да појача и своју хеликоптерску флоту у Сирији, па су помало застарели борбени хеликоптери Ми-24 ојачани најмодернијим јуришним хеликоптерима Ка-52 и Ми-28Х, првенствено намењеним борби са модерним оклопним јединицама, а не уништавању герилских формација. Међутим, треба имати у виду да су и са овим појачањима руске снаге у Сирији мале, рањиве и слабије од турског ратног ваздухопловства које има више од 200 ловаца Ф-16.

ПОДРИВАЊЕ ЕРДОГАНА НА ДОМАЋЕМ ТЕРЕНУ Опција ваздушних удара на турској територији за сада није ни на крај памети руских стратега, али Москва има и друге начине да војно подрива Турску у региону, најпре помажући курдским борцима, које Анкара сматра терористима. Сиријске курдске снаге (YPG) сматрају се изузетно вредним савезником у борби против Исламске државе. У прво време добијале су подршку САД, додуше веома ограничену, да се не би иритирао Ердоган. С друге стране, иритирати Ердогана за Русију после свега није никакав проблем. Нови савез Руса са Курдима био би фаталан ударац за геополитичке аспирације Турске у Сирији, али ова претња представља озбиљну опасност по Ердогана и на унутрашњем плану. Данашња Турска далеко је од онога што је желео „отац нације“ Кемал Ататурк. Ердоганов пут је, штавише, потпуно супротан Ататурковом, чије су идеје, међутим, дубоко похрањене у турској војсци. Турске оружане снаге су се до сада у више наврата показале као верни чувар Ататуркове заоставштине и секуларног друштва, те су сваки пут када је ова традиција била доведена у опасност реаговале и извршиле државне ударе 1960, 1980. и 1993, а само претњом ударом, односно „војним меморандумима“ довеле су до промене власти 1971. и 1997. године. Турска војска је дубоко националистичка и свесна је да, уколико жели да очува територијални интегритет своје земље, мора да се обрачунава са курдским побуњеницима. Стога, турски официрски кадар би другом по реду највећом опасношћу по своју земљу, после отвореног и директног сукоба са Русијом, сматрао јачање курдског устанка и обавезу његовог гушења. Курдске снаге у Сирији још нису покренуле офанзиву западно од Еуфрата, али би са својим савезницима и уз помоћ руских ваздушних удара озбиљно угрозиле не само опозиционе групе у Сирији које подржава Турска него и саму Турску, јер би оружје које би им евентуално Русија доставила врло лако дошло до руку Курда у самој Турској. Путин је директно позвао Асадову владу и политичко крило YPG да се уједине, што се још, макар званично, није догодило, али је на терену уочљиво да туркменске снаге од обарања руског авиона морају да бију битку на три фронта – против Сиријске арапске војске, Курда и Исламске државе. Када се о турској војсци говори, важно је напоменути да у њој постоји и значајна проруска, односно проевроазијска компонента, блиска одређеним руским политичким токовима, што је доказала и афера Ергенекон у оквиру које је похапшено више стотина турских противника неоосманске политике партије коју данас предводи Ердоган. С обзиром на све ово, могућност да се сама турска војска побуни и свргне садашњу власт коју бројни Турци сматрају превише корумпираном, не може се одбацити, и у очима многих Турака могла би представљати само радикалан потез у циљу очувања државе од уништења.

ДИПЛОМАТСКА БОРБА Поред ових војних потеза, Русија је озбиљно заиграла и на дипломатском плану. Представљени су озбиљни докази да Анкара финансира и помаже Исламску државу, пре свега купујући од ње нафту украдену у Сирији и Ираку. У том смислу, Русија је, поред осталог, у Савету безбедности УН покренула иницијативу како би се наметнуло стриктније спровођење Резолуције 2199 усвојене у циљу да се спречи илегална трговина нафтом са терористичким групама. Како је рекао руски амбасадор у УН Виталиј Чуркин, Москва није задовољна „начином спровођења Резолуције 2199, која је била њена иницијатива“. „Желимо да ојачамо процедуру. О овоме разговарамо са својим колегама, и морам рећи да до сада није било већих неслагања по овом питању“, изјавио је он. А како би их и било када нико на свету сада не може да не усвоји оштрије мере против Исламске државе. Тако је чак и америчка амбасадорка у УН Саманта Пауер рекла да САД „имају исти циљ“ са Русијом у вези овог питања, пошто и оне раде на спречавању финансирања тероризма. Документ који се сада разматра предвиђа сваку врсту трговине нафтом са Исламском државом и Ал Нусра фронтом, и уколико овакве трансакције буду откривене, сматраће се финансијском подршком терориста и довести до санкција према одговорнима. С обзиром на то да је готово сасвим јасно ко се тренутно бави овим послом, нема много дилеме против кога је оваква резолуција усмерена и коме наноси највише штете. Иако Чуркин у Савету безбедности није директно указао на Анкару, то је учинио пензионисани амерички генерал Пол Вели, који се залаже за то да сиријски побуњеници сарађују са Русијом у борби против Исламске државе, рекавши да би Ердоган требало да буде прокажен као „негативна сила“, јер подржава црно тржиште нафтом Исламске државе. „Ердоган је проблем, заиста, и да сам амбасадор Чуркин, предложио бих у Савету безбедности да се пресече финансирање, као и некакву акцију против Ердогана. Он је веома, веома негативна сила у региону“, рекао је Вели.

У овом контексту врло је значајна и порука коју је председник Путин упутио после састанка са својим француским колегом Франсоа Оландом током којег је договорена ближа сарадња двеју земаља у борби против исламског тероризма. Путин је, наиме, рекао да је Москва Вашингтону унапред дала путању и време лета руских авиона, те да су они гађани „тачно на том месту и у то време“. Путин је овоме додао и да „или Американци немају контролу над оним што њихови савезници чине, или да дају информације не разумевајући њихове потенцијалне импликације“. Званични Вашингтон ове наводе није демантовао. Иако на први поглед делује да је Путин овим оптужио САД за саучесништво у „заседи припремљеној за руске авионе“, поента овога је притеривање Вашингтона уза зид и приморавање да чвршће стисне свог „савезника“. Свега неколико дана касније из Вашингтона је Анкари стигла „наредба“ да коначно у потпуности затвори границу са Сиријом.

 

КО СУ СИРИЈСКИ ТУРКМЕНИ

Анкара тврди да конвоји који прелазе њену границу са Сиријом превозе „хуманитарну помоћ“ туркменским Сиријцима. Премијер Ахмет Давутоглу жалио се да руски ваздушни удари циљају његову туркменску браћу и сестре, цивиле. Да су ствари овако наивне демантовано је одмах по обарању руског авиона, пошто су управо ти Туркмени брутално убили руског пилота. Туркменска милиција у Сирији бори се руку подруку са другим џихадистичким терористичким групама као што су Ал Нусра фронт и Исламска држава како би свргнуле легалну и легитимну власт у Дамаску. Туркмени који живе на северу Сирије и који су турског етничког порекла, играли су круцијалну улогу у тајном терористичком рату Ердогана у Сирији. Прошле године, априла 2014, туркменска милиција извршила је покољ у северном приобалном селу Кесаб, недалеко од Лакатије, где је убијено 88 јерменских хришћана, некима је била одсечена глава. Напад је спроведен у сарадњи са бригадама Ал Нусра фронта, Исламске државе и такозване Слободне сиријске армије, наводних „умерених, секуларних побуњеника“.