„Електромајдан“ као електрична столица за Јереван

Пише Филип Родић

Догађаји су показали да демонстрације због поскупљења струје у Јерменији нису биле само то него да представљају покушај „обојене револуције“ у овој Москви јако блиској земљи. Унутрашња, али и спољнополитичка ситуација у вези са Јерменијом, међутим, указују да је сценарио у којем би прозападна револуција имала некакав успех јако мало вероватан

Када чујете да су хиљаде људи изашле на улице да би се успротивиле некој неправди за коју сматрају да им држава чини, немогуће је да вам срце не заигра и да не пожелите да и ви будете део народа што се тако жестоко бори за своја права. Ово је, нажалост, најчешће истинито само на први поглед и представља само глазуру испод које се крију многе ружне и незгодне ствари. Неспорно је и да је већина оних који су учествовали у разним „обојеним револуцијама“ то радила из убеђења да чине нешто од велике користи за своју земљу и од општег интереса. Истина је, међутим, да су ови људи изманипулисани, да нису у могућности да виде ширу слику и да, готово по правилу, раде управо супротно – на корист своје и народне штете.

Овде дат опис може се применити на трагичне догађаје који су се одиграли у Украјини, а може бити и тмурно предвиђање трагедије која чека Јерменију, уколико се настави тренд којим је ова земља кренула средином јуна. Хиљаде људи изашло је на улице захтевајући од владе да одустане од најављеног поскупљења струје. После вишедневног притиска, председник Јерменије Серж Саргасјан је попустио и најавио да је одлука о поскупљењу струје суспендована до даљњег, односно док се не утврди да ли је она основана, и тиме суштински испунио прокламовани циљ демонстраната. И пре овог Саргасјановог потеза многи су сумњали да демонстрације у Јеревану немају за циљ само борбу против повећања цене електричне енергије него да представљају увод у још једну на Западу осмишљену „обојену револуцију“ којом треба да се обори влада ове земље. Наставак приче, после председничког уступка, даје им за право – демонстрације, додуше у мањем обиму, настављају се и даље. Они који се налазе на улицама Јеревана инсистирају да суспензија одлуке није довољна и захтевају дефинитивно одустајање од поскупљења. Постоје и неки други захтеви, али они су потпуно недефинисани и нејасни. Премијер Јерменије Ховик Абрахамјан оптужио је у недељу најупорније демонстранте да желе да „створе нестабилност у земљи“ и  „гурну грађане у сукоб“ на основу „нејасних и бесциљних амбиција“.

[restrictedarea]

ВЕСНИК КАТАСТРОФЕ Пре десетак, двадесет година знало се тачно, поготово у нашем региону, да када се новинарка Си-Ен-Ена Кристијан Аманпур појави у некој земљи, то значи да ће тамо у најкраћем року избити рат или доћи до хуманитарне интервенције и инвазије Вашингтона. Њену улогу последњих година преузела је званичница Стејт департмента Викторија Нуланд, за коју је доказано да је играла кључну улогу у догађајима који су довели до свргавања легалних власти у Кијеву и каснијег рата у овој земљи. Пошто је обавила свој посао тамо, Нуландова се 18. фебруара ове године обрела у Јеревану где се састала са представницима јерменских невладиних организација и са њима разговарала о стварима које су остале тајна, јер је састанак био „затворен за јавност“. Америчком економисти и бившем заменику министра финансија у администрацији Роналда Регана, Полу Крегу Робертсу, који се до сада показао као прави пророк када је деловање његове земље у питању, и нису потребни званични извештаји са ових састанака да би знао о чему се могло радити. Свега неколико дана после ове посете, 27. фебруара, он је у једном интервјуу изнео крајње црне прогнозе за будућност Јерменије, оценивши да је једина намера одласка Нуландове у Јереван организовање државног удара. „Циљ је јасан, остварити утицај у Јерменији. Сврха посете Викторије Нуланд јесте организовање револуције у Јерменији. Циљ НВО у Јерменији, које финансирају САД, јесте омогућавање уличних демонстрација и довођење на власт политичара у служби Вашингтона. Радиће као и у Украјини. Дакле, планира се удар идентичан ономе који се догодио прошле године и тиме ће Вашингтон добити још једну базу у земљи која је некада била део СССР-а. Многи заведени људи придружиће се невладиним организацијама које сарађују са Викторијом Нуланд. Треба прекинути политичке и економске односе са Русијом. Када ће ударити, зависи од околности и прилике за коју процене да је добра“, предвидео је тада он, додајући да су следећи на списку Киргистан, Казахстан и Узбекистан.

У Вашингтону је, очигледно, процењено да је питање поскупљења струје најзгоднија прилика за ово, посебно када се има у виду да јерменском енергетском мрежом управљају компаније које су већински у руском власништву, чиме се пружа прилика и за стварање антируских осећања. И управо је тако и било, на демонстрацијама су биле приметне антируске пароле и непријатељство према руским новинарима, које је било карактеристично и за „Евромајдан“ у Украјини. На ово су реаговали бројни руски државни званичници оптуживши, као и Крег Робертс, отворено САД за умешаност у ове протесте и подстицање грађана Јеревана да изађу на улице, а члан Комитета за спољне послове Савета Руске Федерације Игор Морозов упозорио је да Јерменија иде путем Украјине. „Јерменија се налази близу оружаног државног удара. Ово ће се и догодити ако председник Серж Саргасјан није научио лекције из украјинског ‚Мајдана‘ и није извукао одговарајуће закључке“, рекао је он. Морозов и његов колега из Државне думе Валериј Ришкин препоручили су Саргасјану да протера америчког амбасадора Ричарда Милса из Јерменије. „Надам се да САД неће успети, али да сам јерменски лидер, одмах бих протерао америчког амбасадора/провокатора и изашао да разговарам са демонстрантима“, рекао је Ришкин.

Интересантан детаљ који, међутим, активисти „Електромајдана“ не помињу, или не знају, јесте да је дан после посете Викторије Нуланд Јеревану, 19. фебруара јерменска влада коначно одобрила продају групе од три хидроцентрале на реци Воротан америчкој компанији Контурглобал за суму која се процењује на 180 милиона долара. Поред тога што се овим уговором евидентно смањује утицај Русије на јерменски енергетски сектор, ствара се и добра основа за јачање америчког утицаја у Јерменији, а стручњаци су још тада упозоравали да би овај споразум могао водити ка повећању цене електричне енергије, што се и десило. Дакле, да ли је за све одговорна само руска компанија која, како верују „електромајдановци“ ‒ „има монопол“ у Јерменији, или се можда ради о проналажењу дежурног кривца? Такође, „електромајдановци“ занемарују чињеницу да је и у Украјини после државног удара дошло до драстичног повећања цене електричне енергије (али се због тога тамо нико не буни, јер сада имају веће проблеме) те да је цена струје у Јерменији најнижа у целом постсовјетском простору.

САМОУБИСТВО ИЗ ЗАСЕДЕ Извештавајући о ситуацији у Јерменији, западњачки медији „главног тока“ наводе да је ова земља „кључни стратешки савезник Кремља и чланица Евроазијске економске уније, којом доминира Москва“, те да је управо одлука бившег председника Украјине Виктора Јануковича да потпише споразум са ЕЕУ и одбаци приближавање Европској унији изазвало уличне протесте у Кијеву. У Јерменији се, наводе они, налази значајна руска војна база. Лист Ејжа тајмс од 29. јуна наводи да, „уколико Јерменија буде преведена у западну орбиту, Русија постаје практично одсечена од Јужног Кавказа, с обзиром на амбивалентне односе са Азербејџаном и непријатељство са прозападном владом у Грузији“.

Истина је, међутим, мало другачија и чињеница је да би катастрофа која је задесила Украјину после државног удара изгледала као дечја игра у односу на оно што би се могло десити са Јерменијом уколико би окренула леђа Русији. Наиме, Русија је кључни савезник Јерменије и руска база у овој земљи је ту управо да би гарантовала њену безбедност од суседног Азербејџана, са којим Русија, узгред буди речено, има све боље односе.

Дакле, шта би донело свргавање „руских колонијалних марионета“ са власти у Јеревану и како би изгледала неизбежна транзиција ове земље у „слободу“ и „просперитет“, које „обојене револуције“ неизбежно носе са собом?

Моћни Азербејџан не гаји баш љубавна осећања према Јерменији. Почетком деведесетих година, убрзо по колапсу Совјетског Савеза, ова два суседа водила су крвави рат око Нагорно-Карабаха, који је званично азербејџанска територија, али је већински настањен Јерменима. Захваљујући повољном терену и добрим одбрамбеним позицијама, као и високом моралу и финансијској помоћи утицајне дијаспоре, Јермени су прошли много боље у овом сукобу и поменути регион је од тада de facto њихов, иако се томе Азербејџанци оштро противе, а ситуацију на терену не признаје ни међународна заједница. Азербејџан је потпуно посвећен реваншу и односи између две земље су затровани до невероватних размера. Најбољи пример за то је случај азербејџанског војног официра који је током једног програма НАТО у Мађарској убио свог јерменског колегу. Будимпешта га је осудила на доживотну робију и послала назад у Азербејџан, да у својој земљи одслужи казну. Власти у Бакуу су га, међутим, одмах ослободиле председничким декретом, прогласиле за националног хероја и доделиле му државни стан.

Ове две земље су од потписивања примирја 1994. одржавале какву-такву војну уравнотеженост до пре десетак година, од тада је Азербејџан, захваљујући у највећој мери свом природном богатству, направио значајан искорак и данас је војни буџет Бакуа већи од целокупног јерменског државног буџета. Азербејџан тренутно има троструку предност у ваздухопловним и оклопним снагама. Некада изолован, Баку данас има добре односе са Турском, Израелом, САД, па чак и Русијом. Нови рат између између њих, без руске подршке Јерменији, сигурно не би био реприза прошлог сукоба у којем су Азербејџанци претрпели читав низ понижавајућих пораза.

С обзиром на ово, било која јерменска администрација која би имала и трунку здравог разума (па чак и она која би на власт дошла на крилима проамеричке „обојене револуције“) морала би учинити све да од себе не удаљи Русију. За земљу која је окружена са два отворена непријатеља (Турском и Азербејџаном) равнодушним пријатељем (Ираном) немоћним псеудосавезником у случају раскида с Русијом (Грузијом) окретање леђа Москви било би контрапродуктивно, равно велеиздаји и у крајњој линији, могло би довести до потпуног нестанка саме државе. Аргумент да би у случају промене власти и окретања Јеревана ка Западу САД могле Јерменију заштитити од Абхазије пада у воду, јер је Баку последњих година показао да води бескомпромисну и чврсту политику искључиво у свом националном интересу у односу и на Русију и на САД и да би га од војног решења могла одвратити једино војна претња, коју Вашингтон није у стању да пружи. Оно што је овде, међутим, врло узнемирујуће јесте чињеница да све „мајдановске“ покрете карактеришу заслепљеност и фанатизам и то да су спремни да, ако Вашингтон тако заповеди, жртвују своје националне интересе само у инат Русији. Са друге стране, за разлику од онога што западни медији предвиђају, Русија не би постала одсечена од Јужног Кавказа, јер, као што смо рекли, изграђује све боље односе са Азербејџаном, па чак и НАТО чланицом Турском, док о сарадњи са Ираном не треба ни говорити.

НАРОДНА ВОЉА Разлика између Јерменије и Украјине је и у томе што у овој земљи постоји јасно и потпуно проруско опредељење, односно свест о томе ко је једини прави савезник и заштитник. То прво показује досадашњи број демонстраната у Јеревану који је мањи од једног процента милионског становништва јерменске престонице. Профил дела демонстраната је уобичајен – ради се о младим, прозападњачки и антируски опредељеним људима, али ту је и велики део старијих левичара и аполитичних људи. На основу овога се може рећи да већина њих сматра да се ради о домаћем политичком питању које нема никакве посебне везе са питањима попут јерменског чланства у Евроазијској економској унији или руског војног присуства. Такође, према истраживањима јавног мнења, Јермени имају изузетно позитиван став према Русији. Тако је, на пример, глобално истраживање агенције Галуп, спроведено 2011. у 104 земље света, установило да је Јерменија „пета земља на свету по проруским осећањима“ и да Москву у тој држави подржавају три четвртине становника. Испред Јерменије су Таџикистан, Киргистан, Мали и Узбекистан. У Галуповој анкети из новембра 2014. о томе коју би земљу изабрали за савезника, 63 одсто Јермена изабрало је Русију, 27 одсто је рекло да не треба никога изабрати, а седам одсто се заложило за савез са земљама ЕУ. О односу Јермена према Русији много говори и истраживање Галупа из априла 2014. када је чак 80 одсто испитаника рекло да подржава присаједињење Крима Русији. Ово осећање је обострано, јер и Руси гаје веома позитивна осећања према Јерменима, а посланик Ришкин је отишао толико далеко да је рекао да „у суштини, Русија има само два истинска пријатеља на постсовјетском простору – Јерменију и Белорусију“.

У оваквим околностима и са таквим народом, тешко је очекивати да би некаква „обојена револуција“ могла имати било какав озбиљнији успех у Јеревану. Посебно ако се има у виду да би такав сценарио заиста био суицидалан за Јерменију. Викторија Нуланд и Вашингтон, нажалост, очигледно нису схватили да Јерменија заиста никако не може бити Украјина, иако је један од водећих антируских јастребова у Кијеву, министар унутрашњих послова Арсен Аваков, пореклом Јерменин.

[/restrictedarea]