Експерт и благодати осиромашеног уранијума

ИСПОВЕСТ ОПАСНОГ УМА

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Када неко еминентно име у одређеној струци одлучи да разбије извесни мит, склони смо да изнетим тезама приступимо с поверењем и да их не проверавамо додатно. Проблем је, међутим, што иза професионалног угледа не стоји увек част, што иза теза не стоје увек аргументи и што иза надмености с којом се наступа не стоји увек супериорност

Отац и мајка су ми умрли од рака у мање од шест месеци, убрзо пошто смо се из Хаџића преселили овамо“, испричао је аутору ових редова син бившег председника Скупштине општине Хаџићи Ратка Радића у зиму 2001. у Братунцу док је радио на причи о опасности од осиромашеног уранијума са новинарима једне француске телевизије који су се за ово заинтересовали јер је у то време букнула епидемија рака међу италијанским војницима распоређеним на Косову и у БиХ. Ратко је умро од рака плућа, а супруга Љиљана од леукемије. Уопште, у то време је међу житељима Братунца, који су у овај источнобосански градић дошли из Хаџића по потписивању Дејтонског споразума, рак био чешћи од грипа. Могући разлог? Како нам је тада рекао потоњи министар здравља у Влади Србије Зоран Станковић, по струци патолог са богатим искуством са ратишта широм бивше Југославије, узрок за овакво стање највероватније је била широкогруда употреба муниције с осиромашеним уранијумом приликом НАТО бомбардовања 1995. овог градића у којем се налазио војноремонтни завод Војске Републике Српске, пресељен у Братунац заједно са становништвом.

[restrict]

Више од двадесет година после бомбардовања Републике Српске и 17 година након бомбардовања СРЈ, еминентни епидемиолог (не онколог), универзитетски професор Зоран Радовановић написао је текст за један београдски дневник који би, по свом наднаслову, требало да одговори на питање „да ли грађани Србије заиста масовно умиру од рака због НАТО бомбардовања“. Епидемиолог нам у надменом тону, уз опаску да се „озбиљни стручњаци“ о проблему осиромашеног уранијума не изјашњавају, објашњава да употреба муниције од овог материјала не само да није опаснија од конвенционалне муниције него је чак боља. „Набрајајући чињенице“ и супротстављајући их „патриотској реторици“, Радовановић предлаже да се конвенционална муниција, која се обично састоји од оловног језгра и бакарне кошуљице, замени муницијом са осиромашеним уранијумом као „мањем злу“, не образлажући детаљније зашто је осиромашени уранијум бољи од олова које, мора се признати, јесте отровно. Следећи ову „чињеницу“ долазимо до питања да ли би, онда, исто у штампи, на пример, отровно олово требало заменити благороднијим осиромашеним уранијумом? С обзиром на ово, поставља се и питање да ли Радовановић када каже да се „озбиљни стручњаци“ на ову тему не изјашњавају, међу неозбиљне сврстава, на пример, и свог колегу онколога и председника Друштва Србије за борбу против рака Слободана Чикарића, који тврди да је број оболелих од леукемије и лимфома повећан за између 70 и 90 посто? О Зорану Станковићу који је, за разлику од Радовановића, лично имао посла са жртвама да не говоримо. Или себе проглашава за „неозбиљног“ пошто се огласио износећи врло спорне чињенице?

 

ШТА КАЖУ СТРАНЦИ? Да бисмо избегли оптужбе за „патриотску реторику“, потрудићемо се да „чињенице“ које у свом тексту износи Радовановић суочимо са налазима страних стручњака и институција, а не с домаћим које епидемиолог практично терети за „патриотско измишљање чињеница“. Из еколошких разлога и јер сматрамо да папир не треба трошити као Американац осиромашени уранијум, занемарићемо општа места из Радовановићевог текста попут података о томе колико просечно има уранијума у земљи и у производњи чега се све овај радиоактивни материјал користи. Концентрисаћемо се на истраживања везана искључиво за његову војну употребу.

Амерички Институт за истраживање нуклеарних политика (Nuclear Policy Research Institute – NPRI) објавио је 2003. истраживање „Осиромашени уранијум: Научна основа за процену опасности“ у којем је навео да „владина тела значајно умањују опасност по здравље од осиромашеног уранијума и да у бројним случајевима у јавним наступима износе ставове супротне њиховим истраживањима“. Радовановић у свом тексту пише да „алфа честице које емитује уранијум не могу да продру кроз лист папира, ни кроз површински слој коже, а 99,5 одсто овог елемента само прође кроз црева у неизмењеном облику“. „Зато се штетни ефекти ОУ превасходно везују за продор гелера у тело или за боравак у кругу од неколико десетина метара око експлозије, уз удисање том приликом насталих честица и пара.“ Из овога се стиче утисак да је контаминација осиромашеним уранијумом могућа само током кратког периода и то у случају да се особа налази у близини експлозије, што имплицира да се ради о војном лицу. У коначном извештају Програма УН за животну средину (УНЕП) за БиХ из марта 2003. наводи се, међутим, да честице осиромашеног уранијума „још могу бити пронађене у честицама прашине у ваздуху“. Значи, осам година после бомбардовања честице осиромашеног уранијума и даље су се налазиле у ваздуху, те су се могле удахнути. Ту се никако не ради о временски и просторно ограниченом загађењу, као што Радовановић то жели да представи. Напротив. Амерички Центар за контролу болести у свом истраживању о пренаталној изложености радијацији наводи да „уколико трудница прогута или удахне радиоактивну супстанцу, она се апсорбује у њен крвоток и преко плаценте може прећи на фетус“, а да се ефекти радијације на нерођено дете настављају дуго после порођаја и могу повећати опасност од рака касније у животу. Да ли је Радовановић озбиљан када говори о „десетинама метара“ од експлозије? Не, у опасности су читаве генерације. Он и алфа честице представља као прилично безазлене, али у ствари се ради о врло опасној врсти зрачења. На ово указује истраживање Џона Литла, професора радиобиологије и шефа Одељења за биологију ћелија рака на Харварду, универзитету на који се Радовановић, иначе, позива у свом тексту. Литл је открио да алфа честице производе „ефекат посматрача“ (bystander effect), то јест да повреда једне може утицати на суседне ћелије и ланчано се преносити. С обзиром на ово, Литл указује да је опасност од ниске радијације далеко већа него што се раније веровало и да може довести до раширене мутације ћелија. „И у случају уношења малих доза може се изазвати мутација не само погођених ћелија него и десет околних ћелија. Не може се предвидети ефекат само на основу броја ћелија које су директно озрачене“, наводи он. Дакле, и ако је доза зрачења минимална, ако и 99,5 посто елемента прође кроз црева, не може се искључити, нити предвидети евентуална ланчана реакција у организму.

Радовановић у тексту, не наводећи извор и не цитирајући закључке истраживања, пише да „везу између осиромашеног уранијума и рака одбацују и Светска здравствена организација, Међународна агенција за истраживање рака, амерички центри за спречавање и сузбијање болести итд.“. С друге стране, професор радијационе онкологије с Универзитета Колумбија Дејвид Бренер наводи да су истраживања помоћу радона (сличан је радиоактивном аеросолу који производи осиромашени уранијум) „успоставила везу између удисања гаса, алфа честица и рака“. „Алфа честице су опасније од икс или гама зрачења, јер производе оштећења ДНК која су веома близу једна другим… Иако је број алфа честица које погађају плућа доиста мали, опасност по здравље је изненађујуће висока… Опасност од рака плућа повезаног са оштећењима алфа честицама ниског интензитета је установљена епидемиолошким проучавањима радона. Ефекат посматрача објашњава опасност. Пошто специфична истраживања повезаности рака плућа и осиромашеног уранијума нису доступна, радон је најбољи за поређење. Период инкубације за рак плућа после излагања је 20 година“, тврди он, додајући да „иако их није могуће квантификовати као код рака плућа, постоје опасности и од лимфоцитне леукемије (период инкубације свега три године)“.

 

А ИРАК? Радовановић као „чињеницу“ наводи и то да је осиромашени уранијум коришћен и у Персијском заливу 1991. и 2003, да су на Ирак и Кувајт бачене многоструко веће количине осиромашеног уранијума него на Балкан и додаје да се „помињу поремећаји здравља у Багдаду, Басри и Фалуџи, али подаци нису поуздани, а подручје је јако загађено бомбардовањем ирачке атомске централе 1991, изливањем нафте из бројних оштећених извора, као и хемијским и другим борбеним средствима које је Садам претходно употребљавао у рату са Ираном“. Помињани поремећаји здравља су малигнитет код деце млађе од 15 година који је између 1990. и 2001. у Басри утростручен, док је стопа малигних болести између 1993. и 2000. у Басри учетворостручена у односу на 1990, број деце млађе од пет година оболелих од леукемије 2000. године био је 2.000 посто већи него десет година раније, а број рођених са деформитетом је у истом периоду повећан за 578 процената. Ове податке је 2003. представио професор патологије на њујоршкој медицинској школи „Маунт Синај“, а до њих је дошао у сарадњи са епидемиологом и бившим деканом Медицинског факултета у Басри Алимом Јакубом и неонатологом из дечје болнице у Басри Џенаном Хасаном.

Радовановић наводи и да су „ветар у леђа ’катастрофичарима’ дале својевремено вести да су шесторица немачких и још више италијанских војника оболели од рака после боравка на КиМ“. „Испоставило се, међутим, да рак добијају и војници који никада тамо нису били, па када су обављена поређења, закључено је да ветерани ређе добијају рак од својих парњака осталих у касарнама ван КиМ“, навео је он. Проблем, међутим, није тако једноставан као што га Радовановић представља, нити је то што он говори тачно. Истражна комисија италијанске војске, коју је предводио доктор Франко Мандели, потврдила је да постоји значајно увећање оболевања од Хочкиновог лимфома међу војницима ангажованим у мисијама у Босни и на Косову – више него двоструко у односу на просек у војсци. Радовановић свој закључак извлачи из чињенице да је број солидних тумора код ових војника био знатно мањи од просека, али заборавља да ти тумори и не спадају у групу за коју се верује да их изазива осиромашени уранијум. На крају, у развијеним демократијама са функционалним и независним судством на оваква питања и од „струке“ и од државе одговоре дају судови. Као што су амерички судови пресуђивали у корист ветерана који су тужили војску да им је угрозила здравље употребом „агенса оранж“ у Вијетнаму деценијама пре него што је влада званично, јула прошле године, признала да је овај дефолијант узрок њихових здравствених проблема, сада имамо, на пример, случај удовице Стефана Мелонеа, хеликоптерског пилота ангажованог на Косову који је 2001. умро од ретке врсте рака плућа, плеуре и костију – њој је суд у Риму одредио обештећење од пола милиона евра. Доменико Леђиеро, бивши пилот који председава организацијом ветерана „Осерваторио милитаре“, наводи да је до априла 2016. године „331 војник умро, а њих 3.764 оболело од рака због изложености осиромашеном уранијуму“.

Начин на који Радовановић наступа у свом тексту и како „брани“ осиромашени уранијум подсећа на то како су адвокати дуванске индустрије деведесетих година прошлог века убеђивали јавност да њихове цигарете и хемикалије које користе у производњи немају ама баш никакве везе са раком и другим болестима. С обзиром на то да се овај угледни епидемиолог у прошлости суочавао са недоказаним оптужбама да је повезан са фармацеутским лобијем, пре свега са компанијом „Глаксо Смит Клајн“, која између осталог производи вакцине против свињског грипа, и да је у време афере око куповине вакцина за ту болест жестоко бранио фармацеутске куће посебно се обрушивши на „Инсајдер“ због тога што је изнео податке који му се нису допали, могло би се помислити да је сада, пошто је напао људе који указују на опасност од осиромашеног уранијума, постао „јавни заговарач“ ове муниције, односно НАТО-а. Зато, вероватно, доктора Станковића и друге назива људима с „одређеним звањима и титулама, али без икаквог научног кредибилитета“. Где је његов кредибилитет?

[/restrict]