Доктор Угљанин – НАТО позивар

Пише Филип Родић

Прошло је више од петнаест година од како је НАТО први пут дошао да „штити“ некога у Југославији, односно Србији. Сви знамо како је та заштита изгледала и шта нам је донела. Није ту превише среће било ни за оне који су били „штићени“, а камоли за оне од којих се штитило. У међувремену, НАТО је штитио и многе друге и сви знамо како су и они прошли. Колико онда безобзиран и неурачунљив треба човек да буде да поново тражи такву заштиту?

Глава двадесет осма Кривичног законика Србије односи се на кривична дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије. Члан 309 Законика односи се на „позивање на насилну промену уставног уређења“ и јасно наводи да „ко у намери угрожавања уставног уређења или безбедности Србије позива или подстиче да се силом промени њено уставно уређење, свргну највиши државни органи, или представници тих органа, казниће се затвором од шест месеци до пет година“. А, ко „дело овог члана учини уз помоћ из иностранства, казниће се затвором од једне до осам година“.

Закон је јасан, а јасна је и изјава коју је у петак 20. фебруара у Новом Пазару, пред више од хиљаду људи дао председник Бошњачког националног већа Сулејман Угљанин. „Тражићемо лустрацију, смену свих људи у судству, Тужилаштву и полицији који су чинили злочине над Бошњацима, а ако то држава не прихвати, тражићемо да овде дође Европски суд, јер овдашње (правосуђе) нећемо признавати“, рекао је Угљанин, како су пренели београдски медији. Он је нагласио да ће све захтеве покушати да остваре преко институција система, али и да ће „уколико у томе не успеју, тражити помоћ, па макар и НАТО довели да штити Бошњаке“. „Покушаћемо да учинимо све да од ове шовинистичке творевине, српске државе Србије, направимо модерну демократску државу“, додао је Угљанин.

[restrictedarea]

Постоји ли кривично дело? За разлику од права, морал је мање или више апстрактан појам, па ћемо се прво посветити овом аспекту. Не треба бити правнички геније па у Угљаниновим речима уочити еклатантно кршење горенаведених одредаба Закона. Угљанин, наиме, позива на непризнавање правосуђа државе чији је грађанин, у којој живи и коју од 2000. године назива „нашом државом“ иако је током десет година пре октобарског преврата Србију називао „маћехом“. Поред тога, он тражи промену, односно свргавање највиших државних органа или представника органа и прети да ће, уколико то држава не учини милом, онда он затражити да то буде учињено силом, истом оном која нас је пре петнаест година бомбардовала. Дакле, да утврдимо – позив и подстицање на промену силом је кривично дело, НАТО је институција која у центру свог деловања има употребу силе, Угљанин позива НАТО да помогне у промени институција. То све је флагрантно кривично дело кажњиво са осам година затвора које би и неки тужилац почетник, а камоли тужилачки ветеран попут, на пример, Владимира Вукчевића, могао да докаже у року од петнаест минута, само кад би хтео или када би добио такав „савет“ с одређеног места. Под „одређеним местом“ мислимо пре свега на неко независно и објективно тело попут америчке амбасаде.

Кривично дело овакве тежине гони се по службеној дужности и пошто је до сада изостала било каква реакција правосудних органа, можемо закључити да до ње неће ни доћи. У досадашњим поступцима када је реакција државе изостајала у крупним случајевима које је требало гонити по службеној дужности, ту су на сцену ступала „одређена места“. Пошто сада ни „одређена места“ не реагују на Угљанинове скандалозне изјаве, да се закључити да не само да их тако нешто не интересује, него да су можда и реаговала, али на начин да нашим независним правосудним органима које они кроје по својој вољи ставе до знања да се Угљаниновим кривичним делом против уставног уређења и безбедности Републике Србије и не треба бавити. Ово је, наравно, чиста претпоставка, али заснована на досадашњем искуству које говори да се сваки, па и најмањи случај угрожавања права неке мањине или индивидуе, када је у интересу „одређених места“ процесуирао под хитно, док највећи део кривичних дела против државе никада није стигао ни до истражног судије.

 

Преступник повратник Ситуација са Угљанином је још и тежа, јер је овај човек повратник. Угљанин је почетком деведесетих година, као представник Странке демократске акције бившег лидера босанских муслимана Алије Изетбеговића, захтевао потпуну политичку и територијалну аутономију Санџака и „прикључење једној од република“ бивше СФРЈ, због чега је против њега Београд подигао оптужницу због „непријатељске делатности“ по тада важећем Кривичном закону. Да би избегао правду, Угљанин је 14. септембра 1993. уточиште потражио у Анкари, где је остао нешто више од три године. У Београд се вратио сасвим легално, као да се ништа није десило, што само наивне може да наведе на помисао да није обећао кооперативност српским властима. И заиста, дуго је био миран и кооперативан са свим властима. Скоро 20 година, све до прошлог петка. То нас доводи и до моралног аспекта његових последњих изјава. Док је био кооперативан и бивао на функцијама народног посланика, градоначелника Новог Пазара (од 2004. до 2008.) министар без портфеља (у две владе – од 2008. до 2012. и од 2012. до 2014.) Угљанин је давао потпуно супротне изјаве. Раније је говорио да су Бошњаци „максимално“ интегрисани у државне институције, да Бошњаци имају поверења у државу и да им је влада послала јасну поруку о њиховом друштвеном укључивању… Ова последња изјава датира од новембра 2013.

Шта се то толико драматично променило за годину и по дана да је од државе у којој су Бошњаци максимално интегрисани, Србија постала „шовинистичка творевина“ која већ 24 године игнорише изборну вољу Бошњака „што је највећи степен дискриминације и мржње“? Догодило се неколико ствари. За самог Угљанина најважнија је вароватно та што је он извисио за место у влади где је човек који га је и увео у свет политике и касније постао његов најљући ривал – Расим Љајић. Са друге стране догодило се и то да је „одређеним местима“ после организовања војне параде у част председника Русије Владимира Путина, после одбијања Београда да уведе санкције Русији и после још неких потеза који демонстрирају да посвећеност власти евроатлантским интеграцијама можда и није баш апсолутна, било потребно да Београд подсете да Србија има још осетљивих тачака по којима се може мало „проџарати“. Поготово ако се дискретно укаже и на некакву могућност НАТО интервенције.

С обзиром на све ово, остаје нам да се надамо да је Бошњачки народ у Рашкој области интелигентнији од једног од својих вођа и да неће насести на његово хушкање. Ако ни због чега другог због  могућности да види на туђем искуству, пре свега оном у Либији или Сирији, па и у Украјини, како то изгледа кад те НАТО брани. А може да погледа и искуство косовских Албанаца који јесте добио своју квазидржаву, али обогаћену осиромашеним уранијумом, економском катастрофом, криминалом и општим безакоњем.

[/restrictedarea]