ЧЕКАЈУЋИ ОФАНЗИВУ

КОМЕШАЊА У УКРАЈИНИ

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Интерес председника Украјине Петра Порошенка и дела америчког естаблишмента који жели да минира спровођење у дело политичког програма Доналда Трампа обећаног у предизборној кампањи – поклапају се. Сада је питање хоће ли превагу однети група ратнохушкача

Из Украјине су нам последњих дана (поново) стигле две потпуно супротстављене слике које још једном доказују дубину јаза између две стране у овој подељеној земљи. У центру Кијева у недељу 19. фебруара (поново) дошло је до жестоких сукоба између полиције и око хиљаду екстремиста окупљених да обележе годишњицу државног удара и свргавања с власти Виктора Јануковича. Само дан раније, у другом делу земље, у Доњецку, окупило се око хиљаду људи да обележе другу годишњицу мировног споразума из Минска, никада спроведеног договора о окончању „антитерористичке“ акције украјинских снага против својих непослушних грађана на истоку. Контраст није могао бити већи – док су једни обележавали насилни зачетак разорног грађанског рата, други су обележавали оно што је требало да оконча крвопролиће и врати мир.
У позадини оба догађаја је жестока артиљеријска ватра коју је украјинска војска интензивирала од 28. јануара, за шта им побуњеничке снаге не остају дужне. Испаљивање око 1.000 граната и ракета дневно већ је постала норма на коју нико више изгледа не обраћа пажњу. Представници мисије ОЕБС-а, чији рад житељи Доњецка жестоко критикују, као да се у свој посао укључе тек када је ова бројка озбиљно надмашена.

[restrict]

ХУШКАЊЕ НА РАТ До најновије ескалације сукоба у Украјини дошло је у време транзиције власти у Вашингтону, у одлазећим данима администрације Барака Обаме која је Порошенку и његовим сарадницима давала пуну подршку у борби против „руске агресије“ и када се нова Трампова администрација тек уходава. Недуго пре ескалације сукоба, линије украјинског фронта обишли су крвожедни амерички сенатори Џон Мекејн и Линдси Грејем како би охрабрили украјинске борце за слободу. „У 2017. морате бити офанзивни“, пожелео им је свим срцем Грејем и додао да ће он и Мекејн „када се врате кући, учинити све да Русија буде кажњена“. При том, ово нису учинили Трампови ривали из Демократске партије, присталице поражене Хилари Клинтон. И Мекејн и Грејем су републиканци. Какав сигнал они шаљу и Украјинцима, и Вашингтону? Они на овај начин директно поткопавају политику коју њихов нови председник намерава да води и поред тога што наговарајући некога на рат, иду супротним смером и од морала и од разума, те још једном показују стварну кризу Вашингтона. С друге стране, пошто је послушао овај добронамерни савет америчких сенатора, Порошенко се поново нашао у ситуацији да себи чупа косу с главе, јер су његове снаге доживеле дебакл и за длаку избегле уништење, посебно у рејону Авдејевке.
Да је мотив за обновљене нападе на Доњецк спречавање најављеног приближавања Вашингтона и Москве верује и немачки Зидојче цајтунг, који пише да „украјинска војска покушава да ситуацију на фронту преокрене у своју корист“. „Иза оваквог става, према мишљењу неких чланова немачке администрације, може се скривати покушај да се ситуација погорша до те мере да Трампови планови за ублажавање санкција буду суспендовани. Према тумачењима Берлина, Порошенко је спреман на све да би спречио укидање санкција“, наводи овај лист. И Стратфор, амерички тинк-тенк близак Пентагону и ЦИА и нимало наклоњен Русији, у својој анализи о Украјини управо ово наводи као највероватнији мотив за ескалацију насиља. „Иако украјински званичници оптужују Русију за разбуктавање сукоба како би ојачала своју преговарачку позицију у односу на Запад, Кијев је могао подстаћи насиље како би привукао пажњу и придобио међународну подршку за санкције против Москве“, кажу из Стратфора.

ТРАМП УЗВРАЋА УДАРАЦ Да се неће предати без борбе и да и он има кеца у рукаву, убрзо је показао и Трамп. Док му обрачун са домаћим јастребовима и непријатељима неће бити баш једноставан, неизвесног исхода, али извесно дугог трајања, подсећање Порошенка на то где му је место прост је задатак. Док је Порошенко узалуд данима покушавао да ступи у контакт са новим шефом Беле куће и успостави макар телефонску везу, Трамп је имао времена да се 2. фебруара у Вашингтону састане са главном Порошенковом ривалком у Кијеву, бившом премијерком Јулијом Тимошенко. Ова контроверзна жена чувена по сплеткарењу, непринципијелности и слабости на мито, могла би Трампу да буде одлична алтернатива за Порошенка. Уз малу помоћ, она би лако заменила садашњег председника којем је, и пре неуспешне офанзиве, подршка била само око 13 посто. Порошенко је на ред дошао тек 4. фебруара, а да ствари по њега буду још горе, саопштење Беле куће било је знатно другачије у односу на реторику претходне администрације. „Радићемо са Украјином, Русијом и свим другим странама како бисмо вратили мир дуж границе“, наводи се у саопштењу. Не само да Трамп Украјину и руског агресора ставља у исту раван већ говори о „миру на граници“. Којој? Да ли је амерички председник линију раздвајања између проруских устаника и украјинских снага дигао на ниво границе? За Порошенка ни овај „лапсус“, или шта год да је у питању, није толика трагедија колико је то чињеница да Трамп није поменуо ни оружје или било какву другу врсту помоћи Кијеву, нити је кривио Русију за обнову непријатељстава „дуж границе“. Трамп као да је Порошенку поручио: „Знам да си ово започео на наговор Мекејна, Грејема или Бајдена. Од мене ништа нећеш добити, готов си.“ А можда је и употребио баш те речи.
Извршни директор Рон Пол института Денијел Мекадамс верује да је вест о томе да је Трамп прво разговарао са Тимошенковом, па тек онда са Порошенком „гласно одјекнула у Кијеву“. „Не знамо о чему су причали, али мислим да је то веома важно. Такође, мислим да је саопштење Беле куће о Трамповом разговору са Порошенком веома ублажено, без детаља (…) Није било показивања прстом, није било нападања, није било разговора о Споразуму из Минска. Осим ако се не ради о веома кратком синопсису, мислим да је овде дошло до промене тона“, рекао је он, додајући да Порошенко „вероватно није добио оно чему се надао“.
Ако би Трамп у телефонском разговору са Порошенком, под условом да је сигуран да га нико не прислушкује (што се показало као врло неизвесно), и могао ово да каже, у јавности би, због већ поменутих унутрашњих проблема, морао да има другачији приступ. Ту на сцену ступа нова америчка стална представница у УН Ники Хејли, чији је први наступ у међународном телу деловао као реинкарнација њене претходнице, ништа мање ратоборне од Мекејна и Грејема, Саманте Пауер. Осудила је Русију због свега и свачега и обећала наставак санкција. Два дана касније, међутим, Хејли је у његовој резиденцији посетила свог руског колегу Виталија Чуркина и, претпостављамо, објаснила због чега су њене речи биле другачије од онога за шта се Трамп залаже.

А ЗА ТО ВРЕМЕ У КРЕМЉУ… Док Порошенка хвата паника због све неизвесније будућности и док се у Вашингтону захуктава борба на живот и смрт у којој, на пример, шеф Одбора за обавештајне послове америчког Конгреса Дејвид Нунес смакнутог Трамповог саветника за националну безбедност Мајка Флина сматра тек „предјелом“, а за главно јело најављује самог председника, док се Њузвик пита колико ће времена бити потребно да потпредседник Мајк Пенс не седне за сто у Овалној соби, Путин у Кремљу има времена за своје хобије, као што је, рецимо, смишљање нових начина за нервирање својих непријатеља на Западу. Најновија пакост коју им је смислио баш је везана за Украјину. На изнова и изнова поновљена упозорења како мора да „врати“ Крим Украјини, Путин је 18. фебруара потписао указ којим се признају документа издата у Доњецку и Луганску са називом ових „народних република“. С једне стране, суштински неважан гест, али с друге, пун симболичког значења. Јасна порука и Порошенку и његовој сада практично јединој покровитељки, немачкој канцеларки Ангели Меркел, да му се ем никуда не жури, ем да му се свашта може и да не би било незамисливо ни да у једном тренутку, ако се Кијев и Берлин не буду уразумили, призна и независност ове две републике као што је то учинио са Абхазијом и Јужном Осетијом пошто је бивши председник Грузије Михаил Сакашвили прешао оно што је Путин сматрао границом доброг укуса.
И најновија провокација Москве, односно показивање мишића било је добро осмишљено као и у претходним случајевима, те се може лако оправдати. „Овај указ ни на који начин није у супротности са међународним правом или Споразумом из Минска. Ради се о прихватању чињеничне ситуације на терену“, рекао је Путинов портпарол Дмитриј Песков, додајући да се пасоши из Доњецка и Луганска не сматрају документима званично признатих држава него само идентификационим документима. „То је морало да се уради из хуманитарних разлога“, напоменуо је. Питање је, међутим, зашто је Москва то учинила баш сада, када се већ готово три године прелазак грађана из кризних делова Украјине у Русију одвија без проблема. Као шлаг на торти, у овој одлуци се истиче да ће она важити све док Кијев не буде коначно у потпуности спровео Споразум из Минска. Порошенку се ово, наравно не ради, али му се, за разлику и од Трампа, и од Путина и од устаничких власти у Доњецку и Луганску, жури да реши проблем на истоку земље. За Доњецк и Луганск продужавање политичког лимба значи продужетак опстанка у сенци и под заштитом Русије, али за Порошенка статус кво без активних борби значи продубљивање унутрашњих подела и проблема, што је директна претња његовој власти и богатству. Такође, у садашњим околностима Кијев није у стању да пронађе начин да се прилагоди новој америчкој админситрацији и да се избори за неопходну подршку. Да би се показао корисним и потребним, Порошенку је потребан ограничен сукоб довољног интензитета како би привукао пажњу Запада. По свему судећи на томе и ради, јер према информацијама из Доњецка и Луганска украјинска војска наставља гранатирање територија под контролом устаника и довлачи свеже снаге на линију раздвајања. Питање је када ће нова офанзива почети, али и како ће се завршити.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *