Мало је речи којима се може описати радост и општенародна срећа због успеха наших спортиста Новака Ђоковића, ватерполо и рукометне репрезентације Србије. И све то у једном дану.
Победе су остварене захваљујући раду, знању, залагању и умећу, али пре свега борбом за јасне циљеве. Не би било добро када би прошло неопажено да су сви резултати постигнути у играма са чврстим и унапред познатим међународним и општеприхваћеним правилима и највишим стандардима. Та правила игре су за српске спортисте била стварност. Поштујући правила наши спортисти су побеђивали. Страни арбитри су понекад умели да их оштете, али то није могло битно да промени исход повољан по нас.
Ниједног тренутка уочи утакмица или мечева наши репрезентативци нису разговарали о томе како држава која игра против нас има много већи бруто национални доходак од нас, да ли је или није члан НАТО-а или Европске уније, колико пута више од нас има становника, колико је војно јача и да ли ће наша победа утицати на кандидатуру за ЕУ. Сметнули су с ума све велике „мудрости“ званичне српске политике попут „јачи тлачи“, „не може шут с рогатим“, „сила Бога не моли“ и слично. Очигледно је било да њима ни на крај памети није падало да прво отпочну неки дијалог (рецимо Бриселски) или да овласте неког посредника (Купера или Кети Ештон) који би био у прилици да може да ради шта и како хоће, без обзира на сва међународна правила и међународно право. Примера ради, да одлучи да морамо дати два гола да би нам се признао један, да наш противник за освојени гем треба да освоји мање поена, да када се игра против нас не важе пенали и корнери, и томе слично. На „четири стуба наше спољне политике“ наши спортисти се уопште нису ослањали. Ослањали су се на своје способности и писана међународна правила и стандарде. Показали су победама крајњу политичку некоректност. О употреби шајкача у тиму наших рукометаша да  и не говорим!
Својим понашањем и победама српски спортисти су се озбиљно обрушили на политичку праксу Србије, а пре свега на њену спољну политику. Колико год да су им се наши политичари улизивали, није помогло.

Српски политичари су људи и Срби посебног кова. Они не признају и не поштују никаква правила, а поготово не она која би нам ишла у прилог и омогућила победу. Они не прихватају Повељу Уједињених нација, међународно право, не прихватају одлуке Савета безбедности УН, не прихватају Резолуцију 1244, не хају за Дејтонски споразум, властити Устав… То за њих није реалност. Сва правила и све законе који би нам омогућили успешну борбу за националне и државне интересе проглашавају неважећим. Они уопште не покушавају да се боре и просто хрле у сусрет арбитражним пресудама које не почивају ни на каквом праву, већ само на сили јачег којој се они, попут напудране оцвале метресе, сладострасно подају. Таквог вапаја за насиљем над својим народом никада у историји није било. Они напросто траже, и то из све снаге, да учествују искључиво у унапред за народ изгубљеним биткама и утакмицама, уз игнорисање било којег правила. Они туђинцима и противницима напросто све стављају у руке, не би ли после из њих нешто, као последњи бедници, како и изгледају, искамчили, чупали и ишчупали.
Најистакнутији случај у читавом низу „излива“  потпуног државног, уставног, цивилизацијског и међународноправног нихилизма јесте иступ Славице Ђукић Дејановић, председнице највишег законодавног тела земље, Скупштине Србије. Она је у интервјуу датом једном дневном листу и објављеном под насловом „Морамо мењати Устав после избора“ између осталог отворено изјавила: „Знамо шта у Уставу пише, али морамо водити рачуна о реалности, а она каже да је за доношење одлуке потребно уважити све поменуте факторе. Ми можемо сада да кажемо да је за нас црвено слово Устав или међународно право, али за нас црвено слово, пре свега, морају бити живот грађана и Србија“!
Том логиком потпуног волунтаризма и на основу таквог схватања реалности у које спадају само пљачка народне воље и имовине, те батине у рукама власти и диктата силних, природно се  долази до одлуке о нерасписивању локалних и парламентарних избора на Косову, што је иначе највише уставна обавеза. (Прочитати текст Александра Вулина „Избори на Космету: Законско право или воља владара“ у овом броју „Печата“).
Овакви и слични иступи јасно указују грађанима за шта ће гласати. Ту нема неизвесности, нити изговора да онај који гласа не зна за кога гласа.
Узалуд сва улизивања српских званичника спортистима победницима. Нису им ни налик, нити су из њихових победа и борби ишта научили.
Да придржавање међународног права, уговора и институција у државној и политичкој игри доноси победу, најбољи је доказ Република Српска и њен опстанак и напредак. Свом снагом уважавају Дејтонски споразум и поштујући га, из дана у дан, надигравају све противнике и побеђују непријатеље од којих су најгори они из политичких партија из Београда. Доказ да се борба за своја права у оквиру поштовања међународних одлука и Устава своје државе може успешно водити је и борба Срба на северу Косова и њихов предстојећи референдум.
Званични приговор који се најчешће може чути јесте то да је одговор српског народа на референдуму на Косову  наводно „унапред добро познат“. Проблем баш и јесте у томе што би се политика српског  режима морала равнати према вољи народа која је већ добро позната, а не унапред кажњавати и уцењивати баш тај народ који живи у Србији и који хоће да живи у Србији. Што би то коме нормалном сметало и што би смењивао народ уместо да се склони с власти и с леђа народа.
Овакав однос и према домаћем и према међународном праву, те према интересима сопствене државе, јасно говори да је овде реч о ненародном режиму који ће по сваку цену, уз страну помоћ и брутално задуживање покушати да опстане.
За сада је, ипак, и поред свега, неки резултат већ постигнут, јер се квислинзи у Србији више не осећају комфорно. Одаје их велика нервоза, уз све већу употребу бруталних и очигледних лажи и пропаганде, као и све учесталији наступи праве хистерије. Што је више чињеница против њих, они  све више, како би рекао Додик, „млате и лупетају“. Наизглед, у томе нема система него потпуног расапа мождане материје. Али само наизглед. У том систему будућност Србије искључиво је могућа – без Срба.
Од неке нарочите помоћи више није ни операција пројектованог патриотског лица странака режима, на шта указује текст Драгомира Анђелковића „Режирана туча против режима“ у овом броју „Печата“.
Маске незадрживо падају.

Однарођавање српског народа је историјски процес дугог  трајања. У њему се са већим или мањим успехом смењују једино налогодавци и непосредни извршиоци. Интерес је увек исти, прилагођавају се само сценарији. У последњој деценији он је постао и званично декларисани пројекат српских власти. У реализацији тог пројекта формирана је права и готово свеобухватна мрежа политичких функционера у култури и медијима. Та мрежа је тако систематски и пажљиво припремана и прављена да би јој и сама Ал каида могла позавидети.
Основано, прецизно и убедљиво је на такав пројектни задатак и такву културну политику указао Мило Ломпар, у својој недавно објављеној књизи „Дух самопорицања“:
„Суочени смо са однарођавањем: уз мук српске интелектуалне и политичке елите. Овако застрашујућа чињеница може да постоји само у неслободним друштвима, којима се управља ван њих самих. Тако се у систем културе уписује одређена врста понашања“. На тај начин је дошло до „поунутрашњавања хрватског становишта у српској јавној свести“.
Ломпар је у поменутој књизи аргументованом анализом разобличио појаве и средства која се користе у овом антисрпском послу од „инфатилизовања јавне свести у Срба“, преко „кривотворења“ и титоизма, те „процеса шизоидизације јавне свести“, па све до „непрестаног утемељења у јавној свести појма српске кривице“.
С пуним правом и разложним покрићем речено је да овде није реч о „спонтаним процесима…већ они припадају једној врсти друштвеног и културног инжињеринга“. Организовано се и прецизно у Србији радило и ради на реализацији расрбљивачког  пројекта. Међутим, и поред огромних уложених средстава и ангажованог људства у већ поменутој мрежи, пројекат није успео. И поред дугог ћутања великог дела српске интелигенције и највећег дела политичара било је довољно оних који су последњих година проговорили и створили нове претпоставке и услове за пораз процеса однарођавања. А ту су и нове генерације које се без икаквог оптерећења, јасно и без комплекса и самоокривљавања, реализују и доказују. Напокон, да антисрпски пројекат културне и уопште укупне политике није успео потврђује и Ломпарова књига.

Понекад се у немалим искушењима човек упита зашто Србију баш толико нападају када нам изгледа да је већ све  пропало и замукло, и да су „сви јунаци ником поникнули“. Тада нам се, у тренутку тражења објашњења за такву агресију силника и осионост домаћих послушника, појави свест о томе да не би на нас толико насртали да немају неког озбиљног разлога који тренутно они боље од нас виде. И онда  долазимо да заједничког сазнања, ми и наши противници, да су Срби непокорен народ одан слободи и веран Косовском завету.
Само суштинским неуспехом пројекта однарођавања може се објаснити оволика хистерије поводом оправдане смене директора „Народне библиотеке“. Смењен је неко ко није никад ни требало да буде на челу те националне институције и ко је већ причинио исувише штета српској култури и ко је при том имао прецизна задужења у друштвеном и културном инжењерингу. Идеално су се стекли и непосредан повод  и дубљи разлози за смену. (Прочитати текст Александра Дунђерина „Терориста без портфеља“ и Николе Врзића „Србија, сметлиште наших гена“). Мрежа је почела да се цепа и узалудно ће бити то што ће је сада крпити новим лошим постављењем.
Колико и све друго, занимљиво је какав је однос ове хистеричне дружине према вредностима којима наводно служе, према слобода мишљења и јавне речи. Поређења ради, давних дана, усред Титове власти, Момо Капор је потписао Предлог за размишљање. Вођена је права пропагандна харанга, уз реалне претње затвором, за потписнике овог документа који се тицао равноправности српског језика и који је био само одговор на хрватску званичну и од Крлеже потписану Декларацију о преименовању српскохрватског језика и настављању ендехазијске традиције. Појавили су се и случајеви потписника који су били спремни да повуку свој потпис или да се изговоре пијанством при потписивању. Капоров отац се исте ноћи запутио у Београд да би сину скренуо пажњу да случајно не помисли да повуче свој потпис, јер би то била поред опште и велика породична и његова брука. Потпис је потпис. Капору то није ни падало на памет, али му је, баш као и нама, било мило што је очинска брига показана на овај начин. Потпис није повукао готово нико и то уз све ризике и опасности које у то време нису били мале.
Наш бивши управник библиотеке данас, сам каже, да не би никада потписао било какву петицију или изјаву да је знао да ће због тога бити смењен с функције. Шта је светиња слободе мисли и јавне речи према функцији? Функција доноси благодети, а пружа велике могућности да се испуне сви горе описани задаци у вођењу културне политике однарођавања и у друштвеном и културном инжењерингу. Тако изгледа другосрбијански Ђордано Бруно.
Другосрбијанска и форумашка хистерија изазвана је и тиме што су њени актери себе већ видели као начелнике завода за спровођење санкција према Србима и Републици Српској, којима су иначе већ одмерили казне за наметнуту кривицу. Смишљали су само на које још муке да их ставе. И управо тада  када су поверовали да настављају извршење својих, а од туђина наложених задатака схватили су да од тога посла нема ништа. Сваким даном све је више чињеница које показују да за српску кривицу нема основа. Од Немачке, па до Данске, Бугарске, Чилеа, Хага… Поред тога, њихове сујете су се морале суочити с болном чињеницом да својим немуштим и танушним писменим и ликовним саставима не заслужују место на магистралном путу и главном току српске културе. А понестаје и година и функција и страног новца.
За утеху, њих чека почасно место на пројекцији филма Анђелине Џоли. Неко од њих можда закачи неку улогу у њеном следећем филму. Мало ли им је!

„Печат“ неће настојати да остави утисак лажне објективности која на својој највишој тачки сија „попут месеца који осветљава пут и пљачкашу и жртви“. Јер, тиме што их истовремено осветљава, не чини их равноправним, нити открива истину о свету. Поготово не када, као данас, није у питању романтична месечина, већ убојит ласерски рефлектор који је уперен на обневиделу жртву транзиције, која безизгледно и бесмислено тумара овим светом…
Горе наведене реченице су део уводника из првог броја „Печата“ који је изашао 22. фебруара 2008. године. Наши читаоци можда могу да нам, после четири године, много шта замере, али да смо били неборбени и објективистички посматрачи или пропагатори власти не могу.
Тада када смо почињали у Србији је још било некаквих трагова идеолошких неспоразума и програмско политичких разлика међу партијама. Радикали још нису били подељени. Данас тога, уочи двестотог броја „Печата“, готово да нема. У јавном животу и медијима убедљиво доминирају политичари и странке које о свим битним државним и националним проблемима мисле исто. И наопако. Једине разлике између највећег броја наших политичара јесу њихове различите физиономије и боја гласа. Ново је само то што квислинзи више не делују прикривено. Тајне депеше Викиликса су свирепа потврда за то.
Те 2008. године није било Статута Војводине и није било издаје српског режима на Косову. Нису се још могле замислити овако тешке злоупотребе власти осионих министара и политичара, ни оволики степен корупције у држави. У послератној историји није било толико смењених судија колико их има у жутом походу на независност правосуђа у Србији које, по општем мишљењу свих правника, никада није било у горем стању него данас. На бруталан начин српски режим у последње четири године демонстрира рушење система поделе власти и демонстрира јединство личне и кабинетске власти. Скупштина Србије је постала права карикатура парламентаризма. То се исто може рећи за Уставни суд. На мети за ликвидацију је сада сам Устав Србије.
Није се тада ни могло помислити да ће Скупштина Србије донети Закон против слободе медија! На челу Скупштине је Славица Ђукић Дејановић која се баш ове среде извинила грађанима Србије због „медијског мрака“ деведесетих. И извинила се због „политичких убистава“ и то у време када је била на власти, показујући, ваљда, да и она и странка којом је руководила, има непосредне везе с тим убиствима и да при томе још сматра да је за таква злодела довољно извињење?

Нема коме се београдски државни функционери на челу са председником Србије у протекле четири године нису извинили. То је учинила и Скупштина Србије срамном Резолуцијом о Сребреници. Режим у Србији је не само пустио из затвора кривце за најтеже злочине према Србима, него их је чак и рехабилитовао. Нема чиме се београдски властодршци нису самоокривљавали и нема коме нису ишли на поклоњење не би ли се са њима помирили. И поред свега тога, њима се није извинио нико. Уместо извињења стижу крајње предвидива и очекивана обавештења о обустављању истрага о злочинима у Добровољачкој, о помиловању Насера Орића, о томе да улице у БиХ градовима добијају имена ратних злочинаца, да се слави Анте Павелић и НДХ-а, да би се убијања српских званичника славила у званичној Црној Гори као „цивилизацијски искорак“, да Јанковић не може бити словеначки премијер јер је српског порекла…
Стижу њима те вести, али и нама који се не извињавамо, нити очекујемо да се нама било ко извини. Све те појаве српске власти и медији покушавају да прикажу као „инциденте“ или „случајеве“. Ми остали знамо да се све то потпуно уклапа у правила понашања која имају дуг континуитет који неће никада бити прекинут. Одавно смо се с тим ми на будан и трезвен начин помирили, и нема потребе да се миримо на лажима, када и они и ми знамо истину и с њом можемо да живимо.
Када је већ о лажима реч ту београдски режим нема премца. Предизборним и изборним лажима и фалсификатом изборне воље народа су и победили и отада су ставили све у службу тих лажи, а пре свега медије. Пред изборе поново су у игри „Фијат“, бесплатне акције „Телекома“, уљани шкриљци, отварање обновљених бензинских пумпи, кандидатура за ЕУ…
Године 2008. обећавано је народу чланство у ЕУ, а сада се говори само о кандидатури. Разлика је у томе што победници на изборима 2008. године нису знали да се већ ушло у светску економску кризу, а сада су већ чули за њу и дисциплинују народ претњама о доласку још веће кризе за коју до јуче нису били ни чули и која их је онемогућила да још више лажу. Српски гласачи уочи избора имају једну невероватну привилегију. Када се нађу пред неким новоподигнутим мостом они не знају да ли им је веће усхићење због лепоте моста или дивљење због  невиђених размера сопствене опљачканости. Дах застаје свакако.
Што се економије тиче ту, овом приликом, нема шта да се каже. Довољно је само рећи да је уместо да отвори 200.000 нових радних места, Србија данас званично достигла стопу незапослености од 23,7 одсто.
Изазов Косова и Метохије пред нама је данас у пуној снази. Одазивању на њега посветили смо, сасвим заслужено, примерено и са пуним уверењем да чинимо оно што је једино исправно, највећи део првог броја „Печата“.
Тако је било, као што знате, 2008. године. И тако смо чинили у ове четири године. Тако чинимо и на 100. годишњицу Ослобођења Косова. У те четири године, уз подршку званичног Београда, уложени су велики напори међународних снага. Успех није изостао. О томе сведочи и наш „извештач са терена“ Матија Бећковић. За 200. број „Печата“ он је ексклузивно припремио „Изводе из првог охрабрујућег извештаја ЕУЛЕКСА КФОРА  и УНПРОФОРА“.
Да би, по обичају, завршили уводник оптимистички наводимо наслов Бећковићевог „извештаја“:
НИЈЕ  СВЕ ТАКО ЦРНО.

Минуше божићни празници. И они пре њих. Мину и овогодишњи Свети Стефан 9. јануара. Осташе нека стара и насташе нека нова крупна питања.
Пре двадесет година, 1992. године створена је Република Српска. Године 1995. њено постојање је потврђено и очувано Дејтонским споразумом и два месеца касније Париским мировним уговором. Србија је постала гарант тог споразума. Године 1996. међународно је потврђена воља грађана Републике Српске изражена на вишестраначким изборима. Пре тога је референдумом донесен Устав Србије 1990. и одржани су вишестраначки избори, а пре тачно 21 годину, 11. јануара 1991. године конституисана је вишепартијска Скупштина Србије. Резолуција Савета безбедности 1244. донета је 1999. године…
Сви побројани догађаји су нераскидиво повезани, и сви су по хиљаду пута најгором режимском домаћом и страном пропагандом оцрњени. Све побројано што се догађало припада озлоглашеним „деведесетим годинама“ и смештено је у рубрику „мрачна деценија прошлог века“.
Овог 9. јануара Република Српска је, како и треба и доликује, прославила 20 година постојања и крсну славу Светог Стефана. Високо одликовање подарено је и председнику Србије. Први председник Српске Радован Караџић је заточен у Шевенингену и суди му се због оснивања и очувања РС пред Хашким трибуналом. Трибуналу га је изручио управо одликовани председник Србије Борис Тадић и данашњи режим. У том истом Шевенингену заточен је и генерал Ратко Младић, први командант Војске РС. И њему се суди због одбране Српске. И њега је тамо сместио садашњи српски режим. И „испратио“ га из Београда речима председника Србије да је на тај начин „окончан мрачни период наше историје“. Самозадовољно је речено да смо ми своје послове за добијање кандидатуре обавили и да сада чекамо да и ови из ЕУ обаве своје. И добисмо оно што добисмо.
На издржавању робије се у британским затворима налази и први председник Скупштине РС Момчило Крајишник… Свакоме ко ишта зна и ко је при здравој памети јасно је да се ниједан поменути историјски резултат из тог времена не може одвојити од личности и политике Слободана Милошевића, који је уморен у Хагу. Треба ли помињати сва  извињавања и многе јадне резолуције Скупштине Србије о Сребреници и сва она чуда од самооптуживања и самоокривљавања.
Шта се то онда слави, и како? И ко слави? Шта се то обележава? Како се може славити нешто из деведесетих? Ко може славити оно због чега је осећао дубоку потребу да се извини? Да ли се тај ко сада слави изненада променио или се само претвара? Кити ли се он сада туђим перјем? Како се може славити мрачно доба наше историје? Да ли је могуће да је овде реч о мистично издвојеним датумима који се могу потпуно одвојити од стварних историјских дешавања и борбе српског народа и његове војске? Како се многоструко могу криминализовати историјски процес и његови кључни државници актери, а у исто време славити последице и исходи настали из њихових дела? О моралним питањима која се овде неминовно и подразумевајуће постављају, не треба ни говорити.

Да ли су и како „стратешке“ грешке у деценији „највећег пропадања у историји“ постале нешто што се упорно приписује историјском сећању? Зашто у томе тако активно и славодобитно учествују они који о томе тако лоше мисле?
Како је и да ли је уопште могуће да тако велики и непосредно криминализовани актери са толико почињених „стратешких грешака“ у кратком времену постигну тако значајне резултате на којима почива свака одговорна државна и национална политика? Зашто се толико инсистира на  постојању и очувању Републике Српске и Дејтонског споразума или Резолуције СБ 1244? Какво је то неговање историјског сећања и каква је та политика која своје упориште тражи у овим догађајима и датумима, а истовремено их на сва уста блати и осуђује?!
Извесно је да највећи број постављених питања сугеришу и подразумевају одговор. У означавању прве деценије овог века и одређивању њеног политичког и историјског смисла неће бити потребна никаква посебна питања. Нема недоумица. Сасвим је извесно да ће једини догађај који ће се моћи придружити историјском сећању бити доношење Устава Србије 2006.
Остало ће без икакве упитаности служити за дику званичницима у Београду који уграђују себе у независно Косово и његове границе, и који су пре тога са успехом помагали сецесију Црне Горе, а Статутом Војводине положили темеље и озидали зидове државне независности северне српске покрајине. И, наравно, остаће забележена њихова највећа брига за мир у свету.
Постаје више него запрепашћујућа невиђена страст српског режима да сва отворена велика питања дефинитивно оконча у неповољном историјском и међународном тренутку по српски народ. Просто је невероватна и запрепашћујућа празна надувеност и надменост оних који из дана у дан доказују да су паметнији и бољи од свих претходника заједно, и да су они, баш они, способни и да могу да реше баш сва питања која њихови претходници нису могли. Све је била грешка док они не заседоше на власт. И свако од тих питања закономерно решавају на штету српског народа. Званичници Србије поседују невероватан дар да ама баш нигде у односима и крупним геополитичким променама у свету не налазе праву прилику за Србију. Они би све да одмрзну сем српских жртава и српских интереса.
Како је неко негде и незванично поменуо да ће Хрватска можда, на неки начин, под неким условима, одустати од своје крајње неосноване и трагикомичне тужбе против Србије пред Међународним судом правде у Хагу одмах и по команди нагрнуше српски политичари и вајни интелектуалци са захтевом да се коначно повуче иначе изнуђена противтужба против Хрватске и заувек одустане од помињања било каквог хрватског злочина, а пре свега геноцида извршеног над Србима у Јасеновцу и диљем НДХ-а. До сада су у историји били познати покушаји коначних решења, али она никада нису била унапред планирана на штету свог народа и државе.
Можемо само да наслутимо какав ће изазов за званичну политичку и интелектуалну Србију бити стота годишњица ослобођења Косова и победе над Турском у Балканском рату 1912. године. Суштина свих напада на тадашње Србе и њихове победе у Балканским ратовима биће да би нам било много боље да смо седели с миром, евентуално неговали своју политичку различитост и разна уверења, од либералних, преко социјалистичких, до неолибералних, али сви са чалмом или кечетом на глави. Видећете.
Драги читаоци „Печата“ – Срећна вам Српска нова 2012. година и срећна вам стота годишњица ослобођења Косова.

…
Рођење Сина Божјег јесте велика тајна љубави Божје. Никада човек није тако близак човеку као данас, на Божић. Никада одрасли и деца нису толико блиски једни другима као данас. Никада човек не осећа тако снажно потребу да се мири и зближава са другим људима као данас. Отуда је у нашем народу потреба и обичај да се на данашњи дан прашта и „мирбожи“, да се заборављају личне размирице, са жељом да се све око нас зближи и збратими у духу љубави и мира Божјег.

…
Свакодневно се сусрећемо са искушењима, недаћама и патњама, изазваним од стране других или од нас самих. Патње у нашим домовима, патње у школама, патње у градовима  и селима, патње у државама и међу народима сведоче о дубокој подељености у свету, подељености која се не може превазићи људским напорима. При том поделе иду тако дубоко да се и сама наша боголика личност дели – на душу и тело, на свесно и несвесно, и тако у недоглед.
Често се учини да је неред покретач и носилац нашег друштва. Неред је, међутим, присутан само онде где је изгубљена свест о истинској мери свега и свих, а то је љубав. Управо Христос сведочи, Својим доласком у овај свет, да је љубав победила свет зла и мржње и да га увек побеђује. Љубав је од Бога. Бог је извор свеколике љубави. „Који не љуби, не познаде Бога: јер Бог је љубав“ (1. Јн 4, 8).

…
Позивамо и сву нашу духовну децу широм света да никада не забораве да је Господ Цркви поверио спасење и да је у њој дат једини истинити пут и правац којим треба да идемо. Мерило духовног живота није дато појединцима већ се Духом Светим даје Цркви у целини, тако да се све складно и у миру Божјем усавршава.
Превечни Бог се на онај давни, први историјски Божић родио као пуки сиромашак да би нас обогатио Собом. Својим божанским савршенством као вечним богатством. Тиме Он и нас и сва људска покољења учи да се не одвајамо једни од других него да једни другима бремена носимо, да љубимо једни друге, да помажемо слабе и сиромашне, да братски делимо добра којима нас је Бог обдарио и да тако испунимо Закон Христов и на хришћански начин остваримо своје људско призвање.
Свака деоба, раздор, непријатељство и разарање заједништва супротни су Духу Божјем и духу Цркве. Јер, не можемо истовремено „пити чашу Господњу и чашу демонску“, не можемо „учествовати у трпези Господњој и у трпези демонској“ (1. Кор 10, 21).

…
Празновање Божића није просто обичај, традиција, навика, дан примања и давања дарова. Божић је дар над даровима, дан у којем се открило оно што је једино ново под сунцем, дан у којем се вечна божанска младост улила у биће неба и земље и у ограничену, пролазну људску природу и све подмладила вечном младошћу.
Нажалост, браћо и сестре, морамо признати да је наш духовни мир прилично помућен, те ни радост наша није потпуна. Она је осенчена страхом и бригом због свакодневних збивања у свету, а посебно због трагичних збивања на нашем распетом Косову и Метохији. Та збивања муте складни пој анђелске песме и прете да мир и стрпљење претворе у неспокојство и нетрпељивост.
Нашим драгим верницима, Србима на Косову и Метохији, препоручујемо да буду истрајни и да остану на својим огњиштима, уз своју Цркву и уз своје светиње, на земљи својих дедова и прадедова. Црква, као брижна Мати, увек је са њима и увек ће бити са њима. Без страдања нема ни васкрсења. Господ нека нам свима буде мерило и у страдањима!

…
Клањајући се Детету младом, Превечном Богу, ових и свих других дана нашега живота, опростимо, браћо и сестре, једни другима и са братском, односно сестринском љубављу поздрављајмо једни друге светим поздравом:
Мир Божји, Христос се роди!
Ваистину се роди!
Благословена нова 2012. година!

На чувеној и дугој турнеји по афричким земљама Јосипа Броза су свечано дочекивали уз живописне  плесове поприлично обнажених, што женских, што мушких играча, а уз веома продорне звуке. Под снажним утиском афричког фолклора, преданости и пожртвованости њихових учесника, председник Југославије се вратио у земљу. Дочек је био више него свечан и у њему су учествовале наше најбоље фолклорне групе. Гледајући озарене момке и девојке како играју кола и певају песме свих наших народа и народности, Броз је показивао знаке задовољства, али је још под утицајем Африке неком у својој пратњи напоменуо: „Имам утисак да некако не дају све од себе“.
Та, тада показана неуверљивост, као да нас прати кроз целу историју, а показује се крупном маном чак и онда када смо најспремнији да се препустимо и предамо. Србима то некако не иде од руке, па ма колико се трудили.
Немачке и германске вође уопште, и иначе, обожавају да посећују српске територије, било непосредно, било преко својих оружаних представника, управо на највеће српске народне и верске празнике, као што су рецимо Видовдан (1914) или  Ускрс (1941)… У складу са тим обичајем, немачка канцеларка Ангела Меркел посетила је Приштину и своје војнике на тлу Србије на дан Светог Николе 2011. године.
На дан посете немачке канцеларке Приштини, у најутицајнијем албанском дневнику „Коха диторе“ објављен је редакцијски уводник на немачком језику! Баш како треба, доликује и приличи.
Била је Меркелова и у Београду, и уз сав труд да јој у свему удовољимо, нико и не помисли да штампа уводник на немачком. Добар део медија у Србији, при том, у немачкој је својини. Коментари и чланци, ако већ нису у америчком, у потпуности су у немачком интересу и по немачком диктату писани, али и поред тога нико не објави уводник на немачком. Издиктира се чланак на немачком, а онда се преведе на БХС језик и објави на српском, уместо на изворнику. Не умемо, па то ти је.

Шиптари знају да Европа данас говори искључиво немачким језиком и они очас посла почну да говоре тим језиком, спремни да пређу одмах и на норвешки, шведски или дански. И њима некако увек верују, јер се види да они немају чега да се одрекну. Нема код њих никакве потребе да се самопоништавају. Неоптерећени су, нису обавезани било чим сем мржњом према Србима, а то се и на немачком и на енглеском подразумева. Немају они с чега да пређу на нешто, па им је лако,  рећи ће неко, тражећи изговор и оправдање за нашу неспособност.
Шта тек рећи о споменицима… Зашто у Београду нема Клинтоновог споменика као што га има у Приштини? Не би чак било потребно ни да се ангажује неки наш вајар. Направимо реплику споменика из Приштине. Сигуран сам да се Тачи не би бунио, а било би добро примљено и у Бриселу. Зашто Клинтонови и Буш немају улице у Београду? Зашто наши музеји не траже од Шиптара украдени Бушов сат из Фуше Куријеа, па да га изложе као драгоцени експонат? Зашто по Београду нема реплика америчког Кипа слободе, а у Приштини их има на сваком кораку?
Сетимо се како је Тајчи освајала срца и надимала прса дичних Хрвата и Хрватица песмом „Данке Дојчланд“. Код нас нема такве популарне песме. Има оних спремних на нешто слично, али некако се види да то није из срца, не оставља утисак искрености. А  о народу који то не прихвата да и не говоримо.
Ово су све наши пропусти који јасно показују да се не трудимо довољно и да не дајемо све од себе. Али и када се упнемо и упрегнемо, некако нам не иде. Не делујемо им искрено. Виде да нам то не иде из душе.
Како смо се само трудили да и поред свега у манастирима на Косову угостимо Џоа Бајдена и Хилари Клинтон. Ту су били и епископи, игумани и калуђери, али и поред све љубазности и искрености нису им поверовали и хтели би да Грачаницу дарују неком другом. Обавештенији кажу да су пресудну улогу одиграли наши свеци са икона и фресака, јер су покрили очи рукама када су поменути гости банули у цркве (видети текст Љиљане Богдановић „Бољи свет нам није суђен“).
Не верују нам ни када их убеђујемо да већина православних Срба жели да види Србију у Европској унији (видети текст  Александра Дунђерина „Теологија Европске уније“).
Неће нам вредети ни то што по туђинском налогу данас хапсимо Веселиновиће (видети текст Николе Врзића „Мајка Ангела и очух Борис“), баш као што нам није вредело ни то што смо били веома кооперативни према Аустроугарској влади после Принциповог атентата  у Сарајеву 1914. године.
Залуду се брукамо. Ни издалека их не можемо заситити.
Имамо, дакле, много разлога да критикујемо нашу неспособност да будемо уверљиви. Не можемо за те неуспехе сваљивати кривицу на политичаре, режим и медије. Да они хоће – хоће, да су спремни да безрезервно служе најјачима – спремни су, да дају све од себе – дају, али прави проблем је у народу, јер он заправо неће, и види се да је неискрен и тада када се чини да прихвата диктат. Неће Срби, па Бог! И с правом им не верују и не треба да им верују када глуме тобоже служинчад.
Требало би зато бити увиђаван према нашим политичарима који су дуги низ година  покушавали да исправе све грешке и пропусте, и да поведу народ и Србију путем евроатлантских интеграција. Не треба на две три партије и на два три лидера сваљивати сву кривицу. Требало би им одати дужно признање и наградити их за њихов труд – (превременом) пензијом. Нека се одморе. А да и народ дане душом. Пробали смо да се претварамо да смо нешто што стварно нисмо и нису нам поверовали. Ајде зато да будемо искрени и будемо оно што заиста јесмо. Онда смо увек више него уверљиви.

Када би се размишљало по увреженим идеолошким шемама, очекивало би се да су се у Америци и осталим државама  Запада највише забринули и  препали због успеха комуниста на последњим парламентарним изборима у Русији. Комунисти су све са плакатима Стаљина и Че Геваре освојили око 20 одсто гласова.
Ни говора о томе. Англосаксонске демократе, либерале и неолиберале то је само додатно подстакло на акцију, која се већ одвија, и уклопило се у њихове старе историјске интересе и нешто мало осавремењене старе сценарије. Постојећи протести против Путина и Јединствене Русије, уз отворени подстицај и подршку Хилари Клинтон и целог арсенала који уз то иде ( као и уз мизерно навијачко учешће медија у Србији),  немају довољно снаге да омогуће снежну зиму у Москви, а камоли арапско пролеће у Русији које наручује и којим прети амерички сенатор Мек Кејн.
Либерали, борци за људска права и демократију, већ су изашли на игралиште, а  размештени су, нажалост, и у самом врху власти, али сада су на реду стари добри комунисти који на позив лидера Генадија Зјуганова морају да истрче на терен. Централни комитет Комунистичке партије Руске Федерације наредио је својим присталицама да у недељу, 18. децембра, окупирају центар Москве. Нема, додуше, Лењина и нема запечаћеног воза из Цириха који несметано пролази територију непријатељске Немачке и долази преко Финске у Петерсбург, нема цара Николаја, а Русија није у рату. Ту је данас Русија која постаје свесна своје величине и одговорности у свету и ту је Владимир Путин. И указала се згодна прилика да се и једно и друго сруши. План је прилагођен, старе улоге су подељене новим глумцима, али интерес је исти: Русију бацити на колена и крваво је забавити унутрашњим сукобима.

Непосредни, јавно и званично означени циљ је Владимир Путин. Англосаксонцима је за обарање режима у Русији требало дванаест година, од 1905. до 1917. године. За избацивање Русије из Првог светског рата, револуционарне декрете о миру и Брест-Литовску капитулацију Немцима је требало знатно мање времена, а у оквиру тих истих дванаест година. Какав је овога пута рок предвиђен за Путина и Русију тачно не знамо,али знамо да је реч о великој нервози, ђаволском убрзавању и, надамо се, погрешним претпоставкама да ће онај ко је лакше ослабљен почети да прави тешке грешке. И да при том неће обратити пажњу на историјске аналогије и крајње препознатљиве намере непријатеља. Тај антируски и антипутиновски план се неће прекидати и од њега се неће одустајати. Никакве ту идеологије нема, нема ту ни привидног страха од повратка комунизма и револуције, нити било какве бриге за демократију. Сваки и било који и било какав идеолошки аргумент је драгоцен под једним јединим условом : да погађа и слама Русију. И само то и ништа више. У најбољем случају, реч је само о нијансама лажно учених. Да ли је неком, примера ради, од чувених западних демократа икада пало на памет да похвали Путина због тога што је легалистички и демократски испоштовао Устав Русије и није се на претходним изборима кандидовао за председника.
Не можемо ни замислити на коју и колику би демократску подршку западних земаља наишао неко ко би био у стању да топовским гранатама заспе  Кремљ или Бели дом руског Парламента, као што  је то урадио Борис Јељцин 1993. године.
Улоге су, дакле, поново подељене и зна се ко шта и у чију корист ради, али ће исход  бити знатно друкчији него у ранијим историјским приликама. Руска зима никада превише не касни и траје довољно дуго када је непријатељ у питању. Дакле, са евроатлантског Запада ништа ново.
Што се нас тиче све је у реду. Нашу Скупштину не треба бомбардовати јер она је већ толико испонижавана од владе и њених чиновника да јој ништа више и не треба. Званична Србија  неће да помогне Русији ни толико да њени камиони са хуманитарном помоћи стигну онима којима су намењени – Србима на Косову. Она се не меша у дешавања у Србији коју иначе као прерију  преграђује како ко и где хоће. Данас Шиптари, званични бриселски  ЕУ Срби и ЕУЛЕКС, на Јарињу и Брњаку, а затим „Фијат“ у  Крагујевцу, колико сутра неко други на неком другом месту…Званична и медијска Србија, дакле, не може ни да омогући свом народу да прими помоћ руског народа. Оно што су руским хуманитарним конвојима помоћи Србима урадили Мађари 1999. године, сада чини ЕУ, али уз помоћ српског режима и прихватања те чувене  границе са интегрисаним управљањем.
Хуманитарна помоћ Русије биће Србима на Косову све потребнија судећи по наступу Драгана Ђиласа на Главном одбору ДС-а, када је из гласа закукао да се за Косово одваја и превише српског новца који би они иначе умели много боље да стуцају.
У међувремену се званично и медијски обилато сваки отпор условима које пред Србију поставља Брисел квалификује као екстремизам и криминал. И код нас су на антисрпском и антидржавном послу окупљени  и  бивши комунисти, данашњи социјалдемократи и либерали.
У изнудици су највиши представници српског режима добили напрасне изливе искрености и јавно признали да је услов за кандидатуру у ЕУ било и остало признавање независности Косова. Посегнули су за личном искреношћу да би забашурили своју одговорност за беспризорно лагање народа. Као прави преваранти они мисле да исказивањем личне искрености могу доказати исправност своје политике. Причама о маси несрећних и катастрофалних последица хтели би да сакрију прави узрок несрећа, а то је њихова политика.
А како је стварно изгледао европски сан у који су медијски и режимски Срби срећно утонули 8. децембра увече? Легли су у постељу са Робертом Купером, а уздајући се у Саркозија  провели  љубавну ноћ са Штефаном Филеом, ложећи се при том на Ван Ромпеја и сањајући чари Кетрин Ештон, Емануела Бароза или Едите Тахири, потом су се  у рану зору  нашли у истој тој постељи у којој  поред њих лежи обнажени Хашим Тачи.
И на све то, тада се на њихову несрећу, 9. децембра, појављује на јави и у пуном сјају неглижирана Ангела Меркел и избацује их из кревета. Чун се љуљну, оде санак пусти. Па, сада, коме је жао што тај сан није досањао, нека издржи до нове прилике у марту догодине, баш када у Русију стигне арапско пролеће.

Политичари и медији који су у стању да од  9. децембра направе највећи датум у историји Србије немају због чега да брину.
Маса гласача која је то прихватила нема, такође, права да брине о било чему сем, можда, о својој здравој памети.
Држава која се спрема да слави један бриселски календарски дан као црвено слово и не заслужује ништа боље и другачије. Грађани који захваљујући српским политичарима, медијима, али и свом разуму верују да су министри спољних послова Европске уније петог децембра у Бриселу седам пуних сати у ужареној атмосфери, уз тешке свађе,  причали само о кандидатури Србије и ни о чему другом заслужују баш овакве политичаре, уреднике, новинаре и аналитичаре које гледају и слушају, као  и све што их с њима снађе.
Гласачима који су после читања Викиликсових депеша још увек у тешким дилемама за кога на изборима да гласају ионако нема спаса, па били кандидати за ЕУ или не били, славили или патили због деветог децембра. Изабраће оно што су већ изабрали и што је од самог почетка баш овакво каквим се последњих година показује. Више се ионако у том клупку не зна ко кога бира: овакви политичари овакве гласаче или гласачи политичаре. И једни и други су на заједничком задатку –  да по сваку цену спрече да којим случајем не опстану државотворни народ и српска нација. Политичарима, њиховим странкама и гласачима је највећи противник сам појам српског народа и све оно што је Србија историјски створила и задобила и што би требало да буде њено наслеђе. То што је створено у Србији до пре двадесет година и што је преостало после санкција, НАТО бомбардовања, туђинске приватизације и уведеног капитализма једини је преостали вишак вредности око којег се политичари и њихове странке боре и што је предмет њихове борбе за власт. То и ништа друго.
Када је реч о Викиликсу и употреби појмова  издаје или лагања и обмањивања народа, то захтева извесна прецизирања. Издајство државних и националних интереса се у случају наших политичара, министара и осталих државних чиновника не може, па и не сме посматрати као неки тежак морални преступ или пак нешто што би подлегало правној или кривичноправној одговорности. Некада су родитељи, подсећа ме јуче на то наш угледни књижевник, желели, пре свега, да им син буде здрав и да не шпија! Та времена су, када је о нашим политичарима реч, далеко иза нас. Они су то прерасли. Пре свега, нема те бриге за свој народ и државу коју они не би искрено поделили са Бриселом или Вашингтоном, и нема тога што они не би сакрили од свог народа. Зато их је народ и бирао и опет ће чим му се буде пружила прилика. Њима је шпијање професија и зато ту нема моралног и политичког преступа. Раде посао који су им газде повериле, оно што једино умеју и зашта су оспособљени. Да знају шта друго можда би то друго радили. Ако се о неком моралу уопште може говорити, онда је то само професионални морал. Мора се уважавати и то да они нису никакви двоструки шпијуни, нити подвојене личности. Они раде само за страну службу.
У Србији тренутно власт и опозиција једни другима нису проблеми, па ни конкуренција. Они у ствари имају заједничког непријатеља. То значајно поједностављује српски проблем – рекао би  мој пријатељ. На том остатку народа који је у ствари тај заједнички непријатељ, а који још до краја није излуђен ишчекивањем 9. децембра, је обавеза и дужност да се одупре и супротстави.
Дотле и док до тога не дође, ако уопште и дође, на изборима ће победити и побеђивати странке које обећавају следеће: пет милијарди евра страних улагања годишње; не двеста него четиристотине или петстотина хиљада нових радних места полугодишње; не само „Фијат“ него и „Форд“, „Мерцедес“ и „Ауди“, и то по свим градовима Србије; не хиљаду него пет хиљада евра бесплатних акција; сви ће пензионери и пензионерке зиме проводити на Карибима, а успут ће на одласку и на повратку провести луду ноћ у „Мулен Ружу“ – у Паризу, граду љубави; сменићемо, не као до сада 800 судија него хиљаду и по ако треба; струја ће појефтинити; задужићемо земљу за нових десет милијарди, али под повољним каматама од 10 одсто; изградићемо све коридоре, а не само два-три као до сада; саградићемо и отворити десет мостова; возићемо се брзим пругама, лаким и тешким метроом 300 километара на сат; за разлику од Румуна ми ћемо са НАТО-ом подићи два нуклеарна штита према Русији, што ће нам донети додатна радна места; имаћемо не четири него десет стубова  спољне политике; имаћемо двадесет стратешких партнера; извинићемо се сваком живом; слушаћемо стране западне амбасадоре боље и брже него до сада; ући ћемо догодине у ЕУ…
А пошто ће победник на изборима, онако овенчан поверењем и обожавањем гласача, морати рећи и неку истину, рећи ће – прихватићемо независност Косова! То  што је странцима давно обећао, ред је да се и нама каже. А што се домаћих одушевљених гласача тиче, нека сачекају да их поново обасја срећа да им се испуни све обећано, баш као и до сада, и нека онда  поново бирају исте или још „истије“ и чекајући неки нови 9. и 5. децембар или 12. октобар. И немој само после да се чуде и кажу како нису знали. Знали су, знали и бирали!
Опстанак лажова и успех обмањивача не зависи само од њих самих, него и од истинољубивости оних који их слушају и за њих гласају. Наши данашњи гласачи су нераскидиви део владавине лажи. Њих  лако може да победи остатак српског народа. Ако се тај остатак народа  покрене, за њега ће сваки противник бити само мачји кашаљ, а неки наводни речни ток само плитак поток.

Дође време да се мандат врати.
Кад се мандат за владавину добије од народа релативно је лако, кад дође време вратиш га народу на располагање да би он нову власт  демократски  изабрао. То са враћањем мандата у руке свог народа  је, као што видимо, једноставно. Баш онако као што је то урадио Војислав Коштуница 2008. године. Када се дође у ситуацију да се због одржавања парламентарне већине морају жртвовати основни национални интереси и када се то мора плаћати деловима  државне територије, огромним повећањем јавног дуга и крвничким задуживањем земље, народ мора да се пита. И народ је на претходним изборима одлучио да не да мандат онима који хоће да прихвате независно Косово,онима који хоће да од Војводине, Рашке области и југа Србије направе нове антисрпске државе.
Мандат за такву политику није добијен од народа, али је зато добијен од страних амбасадора и домаћих пословних  кругова.
„Печат“  и Фонд „Слободан Јовановић“ објавили су књигу Николе Врзића „Викиликс – тајне београдских депеша“ из које се све то јасно види и која је широко доступна свим читаоцима. Више српски бирачи не могу рећи да нешто не знају или да нису знали. Нема никаквих изговора. Сваки бирач у Србији и ван ње тачно зна ко је ко на српској политичкој сцени. Поготово зато што нико од српских политичара, али дословно нико, није оповргао тачност ни једне једине речи Викиликсових америчких депеша из Београда.
То са враћањем мандата народу је, као што смо видели, једноставно, а нарочито ако ниси посебно властољубив. Али, када се мандат не добије од свог народа него од америчког, француског,  немачког и енглеског амбасадора, од Вашингтона, специјалних служби Њеног величанства британске  краљице, Брисела и Берлина ствари постају знатно сложеније. Не можеш мандат тек тако да вратиш у руке народа, јер га од њега ниси ни добио. Мораш прво да испуниш обећања према онима који су ти мандат дали и да урадиш оно на шта си се обавезао. Не пристају они на то да тек тако уваже  твој народ. А и што би то од њих очекивали,  кад они ни до свог народа не држе превише. Ни до грчког, ни до италијанског, што су крајње убедљиво показали. Испуни оно што си обећао, када су ти давали мандат, не можеш тек тако да их замениш својим народом и да кажеш сада ће народ да бира. Мораш да испуниш своје дужности и одговорности према ономе ко те је поставио на власт, па тек онда да размишљаш о одласку или било чему другом.
Да те додатно подстакну да извршиш обавезе одмах ти даваоци мандата активирају оне који ти дувају за врат и спремни су да попут „Преокрета!“, али и других преображеника у евроатлантисте изврше задато и наређено, и то без оклевања и из затрке.

Ако неко од властодржаца почне да се мигољи, да се позива на народ и слично, одговори су познати: „што ниси завршио преобразбу Срба“; што им ниси „променио код или геном“; јесмо ли ти дали све медије у нашем власништву; како те нису мучили обзири према народу када смо те доводили на власт; када си их до сада лагао, лажи и сад, или лажи још више, и немој сада накнадно од тога да правиш проблем; јесмо ли ти помагали и лагали заједно, пратили те у лагању; подешавали време проглашења независности Косова да ти помогнемо; јесмо ли пристали да шириш твоју лаж да може и Косово и ЕУ, и на време ти рекли да од тога нема ништа; знао си да мораш, и тајно си, али свечано обећао да ћеш да прихватиш независну државу Косово да би уопште с тобом разговарали о било чему; ко те је терао да обећаш да никада нећеш да прелазиш „црвене линије“ америчких интереса и да ти је Ахтисаријев план углавном прихватљив; прешли смо ти преко тога што смо морали читава три дана да те терамо да промениш предлог резолуције о Косову на Генералној скупштини; учинили смо ти, па не мораш још увек да шаљеш војнике у Ирак и Авганистан; када смо видели како си журио са хапшењем Младића изгледало је да јуриш у сусрет прихватања и признавања Косова, јер би у супротном мало оклевао; што направи онај тајни уговор између Министарстава унутрашњих послова Косова и Србије око граница; што направи онолико тајних и усмених договора и капитулација у Бриселском дијалогу и све их потврди на седници владе, и то телефонској…
Питања и одговори с којима се српски званичници срећу, умножавају се геометријском прогресијом, евроатлантски саговорници су све строжи: Што ниси испунио обећања дата муфтији Зукорлићу? Што то са утицајем Стамбола и Турске не иде брже, а обећао си? Тераш ли нас да објавимо шта сте све  потписали и шта сте све причали по страним престоницама? Обећасте ли Чанку, Пајтићу и Пастору државу и много више  новаца, возове и путеве приде, а сада нешто оклевате? Испуните своја изборна обећања, дата у амбасадама, вашим коалиционим партнерима. „Неће да може“, како би лепо рекао Срећко Шојић.
Али нису наредбодавци из Брисела и Берлина увек тако строги. Умеју они и педагошки уздржано да разговарају, па подсећају и подстичу наше званичнике. Можете ви много боље. Сетите се само како сте лепо кренули и како нам је фино ишло, лепо сте потписали ССП и срушили српску владу, беспрекорно смо фалсификовали изборну вољу грађана, добро нам је ишло када је поцепана Српска радикална странка, лепо сте и отворено прихватили ЕУЛЕКС, удаљили сте се баш како треба од Савета безбедности УН и Резолуције 1244, о сарадњи са националном гардом Охаја да и не говоримо, одлично сте мимоилазили Скупштину Србије и темељно је испонижавали, послушно сте пристали да се уместо тужбом обратите Међународном суду правде у Хагу са молбом за саветодавно мишљење, лепо сте  ступили у дијалог са Приштином у Бриселу, направили смо заједно сјајан отклон према Русији, онако мушки сте се сликали под шиптарском заставом… Видите како можете када хоћете.
Све је, што би рекли неки највиши функционери државе, ишло као подмазано. Све док се не појавише Срби са севера Косова, побуна народа и барикаде.
А онда повериоци мандата помало мењају тон и истичући своју ширину кажу: Трпели смо највише што смо могли она ваша два лепршава трћана или лепезанера, како се шепуре по барикадама на северу Косова. Трпели смо зато што сте нам рекли да држите ствари под контролом и да ћете сигурно издати кад куцне час. Када смо заједно посумњали да контрола попушта, употребило смо силу и бојеву муницију. Ни то није помогло. Предахнули смо и наставили уз помоћ  КФОР-ове војне силе и установили да ни то не помаже јер Срби са Косова упорно хоће да живе у држави Србији у којој одувек живе, па тако и последњих дванаест година.
Доста је било извлачења, него на извршење. И тако, све бежећи од почетка, стигосмо до самог краја. Председник Србије Борис Тадић позва Србе „да се повуку са барикада на северу Косова, јер оне не доприносе одбрани српских националних интереса, већ их, напротив, угрожавају“. Још колико јуче оне су и  за српски режим бар декларативно, биле легитимно средство одбране Србије. Интереси Србије се наводно бране само „дијалогом и будућим преговорима о решавању проблема“. Намеће се питање ко је званичном Београду протекле четири године бранио да решава косовске проблеме? И што их је  по српски народ и државу тако катастрофално решавао?
Шта је то, у европском преводу, највиши интерес Србије? Као што је општепознато то је статус кандидата за ЕУ. Очи и уши српског режима упрте су у бриселске канцеларије. Српски званичници  очекују неку награду, додуше не тако надмено као после изручења генерала Младића Хагу. Из тих бриселских канцеларијских тмуша већ допире одговор: Нећете добити ништа, па огласили вас или не огласили кандидатима. Ваше је да за нас обавите задатак који смо вам дали, а вама у званичном Београду и не треба веће части него што смо вас припустили да служите нама и испуњавате оно на шта сте се када смо вас поставили на власт обавезали. Не знамо како сте ви то разумели, али само смо вам то обећали.
За Србе на Косову и већину Срба уопште, барикаде су не само биле него и остале легитимно средство борбе за опстанак и државни живот. Србија чека да се у руке народа врати мандат који му је узурпиран. Онда ће ситуација бити тешка, али не толико и на данашњи начин сложена.

Велики писци пишу без директних аутобиографских намера, не да би говорили о свом животу него да би читаоцима расветлили њихове животне ситуације. Јер, „док чита, сваки је читалац читалац самог себе. Пишчево је дело тек својеврсни оптички инструмент што га он нуди читаоцу не би ли му омогућио да у себи уочи оно што без књига можда не би видео. Чињеница да читалац у себи препознаје оно што књига каже, доказ је њене истинитости“.
Нема те књиге која би грађанину Србије као читаоцу могла послужити као „својеврсни оптички инструмент“ за расветљавање његове животне ситуације. Где наћи такву највишу научну установу као што је САНУ која је прогласила питање Косова за пуко политичко питање у које она не жели и не сме, чувајући своје достојанство, да се уплиће? Како објаснити било коме нормалном да ће неки православни Србин на литургији слушати епископа Иринеја Добријевића, знајући из Викиликсових депеша, да он много боље „пева“ као достављач америчком амбасадору и да му се уместо Господа често указује нека страна обавештајна служба?
Како разумети да избегличка влада у Лондону за време окупације никада није прихватила разбијање Југославије, а да ова данашња српска крња телефонска влада на телефонској седници у Београду прихвата комадање Србије и у томе активно учествује? Иста та, не избегличка, него крња телефонска влада, Врховни суд Косова проглашава врховном правном инстанцом за грађане Србије и поставља се као пуки наковањ за Тачијев маљ? У којој се то литератури и којим „оптичким инструментима“ ноторна национална издаја може прогласити испуњењем аманета предака? Како проникнути у тајну успеха оних који вршећи државне послове отворено и брутално лажу свој народ, а истовремено су до бола (нашег) искрени према нашим противницима?
На сва ова и друга питања читалац мора да одговори сам. У трагању за објашњењем може и да се предахне неким додатним подешавањем оптичких инструмената у којима нас насмејани Мило Ђукановић и Тома Николић поново, као „два ока у глави“, воде у светлу европску будућност. Коме треба још охрабрења и коме је и ово мало нека оде на концерт Дина Мерлина, макар да Дино јесте искрени поштовалац политике да ЕУ нема алтернативу.
У међувремену је режим, који никада не спава, одлучио да свечано отвори америчку Телефонску централу у Београду. САД је уложила милион и 250.000, а Београд 750.000 евра, а све у циљу запошљавања својих присталица у тој телефонској централи или кол центру. Да се не би мучили у трагању за објашњењем овог српског инвестиционог бисера у реалну производњу, посегнућемо за стрипом из последњег броја омиљеног „Политикиног забавника“.
Наша данашња ситуација тешко да се може исказати и ишчитати у литератури, другим уметностима и филозофији. Али може у стрипу. Уз велико извињење свим стрипаџијама и самом великом везиру Изногуду који би скоро све дао да буде калиф уместо калифа. Јер тај стрип-јунак никада, ипак, не би пристао да ради опстанка своје власти неком преда део територије калифата,  да би владао његовим остатком.