Иранска криза избила је зато што је Техеран још од 2003. године прихватио евро за нафту, отворио сопствену нафтну берзу (једину поред њујоршке и лондонске), чиме је испровоцирао доларско-нафтни монопол на неслободном тржишту енергената

Ко је мислио другачије сада схвата да је Иран најкрупнија мета зелено обојене револуције. Сем оних који тако неће да мисле, какви год да су им разлози. О револуцијама других боја писали су и пишу други, па ћемо Москву, као кључни колач свих шарених маскарада препустити њима.
Иран је занимљив за писање и због уређења — теократија, и због древности: ради се о држави која је настала пре више од 2.550 година. Међутим, данас је наследница древне Персије ударна вест превасходно због своје и туђе спољне политике. Тако је у нашим медијима Иран у фокусу због сукобљености са Западом, који неки упорно називају међународном заједницом.
Недавно сам од једног недељника угледног имена добио позив да прокоментаришем разлоге иранског изазивања Америке. Овакво питање свакако нису измислили ни новинар, ни редакција, они су само преузели модел. Ко је писао и пише како Америку изазивају Србија, Ирак, Либија, Сирија, Русија, Никарагва, некада Вијетнам, Гренада, Панама, сада Иран, али и небројено много земаља које су искусиле америчку или од њих плаћену, војничку чизму? Одговор је једноставан, Американци. Наравно, наше новине само преузимају овакву визуру и тупо понављају оно у шта ваљда ни сами не верују. Било је ту и потпитање, да ли то Иран ради због парламентарних избора који су у тој земљи заказани за март 2012? Па да одговоримо на овим страницама, како ваља и без интервенције у реченици која мења њен смисао.

КО ЈЕ ПРОВОКАТОР
Чиме то Иран провоцира Америку? Да ли је изазива тиме што је чланица Споразума о неширењу нуклеарног оружја (НПТ) и што поштујући одредбе тог споразума дозвољава редовне контроле инспектора Међународне агенције за атомску енергију (МААЕ)? При томе, Израел, Индија, Пакистан и Северна Кореја нису чланице поменутог споразума и наравно не сарађују са МААЕ, али зато имају нуклеарно оружје.
Једина држава која је икада употребила нуклеарно оружје у рату (обогаћено и осиромашено) јесте Америка и спремна је да га и даље употребљава, а опет светски медији не упозоравају свакодневно на опасност од нуклеарне Америке. Провоцира ли Иран Америку тиме што има самосталну спољну и унутрашњу политику, бројно становништво (преко 75 милиона) и велика енергетска богатства (друге потврђене резерве гаса и 3. или 4. место у свету по резервама нафте)? Можда Иран провоцира Америку јер је са Сиријом једина преостала земља на ширем Блиском истоку (доскора је Либија била у том друштву) која не учествује ни у једном програму НАТО-а или нема барем војну сарадњу са САД-ом (као Саудијска Арабија)? Техеран провоцира Њујоршки Вол стрит и Лондонски сити тиме што од 2003. године прихвата евро за нафту, а јула 2011. године је коначно почела са радом иранска нафтна берза (једина таква поред њујоршке и лондонске). Тако провоцирају доларско-нафтни монопол на неслободном тржишту енергената. Трн је у оку Иран јер дугује свега 3,1 одсто БДП-а (14 милијарди долара), што је око половине годишњег суфицита који сваке године оствари у спољној трговини. (Тај дуг је иначе мањи за 40 одсто у односу на период када је Ахмадинеџад постао председник). Проблематична је и чињеница да Иран улаже знатна средства у развој нуклеарне, био и нанотехнологије, и зато што има сопствени развој и производњу балистичких пројектила малог и средњег домета. Мало их зна да је ова земља лансирала и два сателита у орбиту. Иран је, како би Американци рекли, регионални изазивач, а уз то и један од главних снабдевача Кине (глобалног изазивача) нафтом (око 15 одсто кинеског увоза). Иран није напао ниједну земљу већ више од века, а САД од 1955. године имају непрестану историју агресија на друге земље. Суседни Ирак је напао Иран 1980. године и Кувајт 1990, Пакистан Индију, Турска је окупирала Северни Кипар 1974, Израел и суседне арапске државе су се међусобно нападале у више наврата, а ипак је наводно Иран проблем. Тако је питање зашто Иран изазива Америку апсурдно, јер није Иран тај који затеже.
Који су аргументи оних који говоре о иранским провокацијама?
1) Иран крши одредбе Споразума о неширењу нуклеарног оружја — али не крши их. Према том споразуму свака земља има право на развој цивилног нуклеарног програма, што подразумева употребу у медицинске сврхe, производњу електричне енергије, научна истраживања. Забрањен је развој нуклеарног оружја и то од стране оних који га још немају. Има ли Иран нуклеарно оружје? Ако га има, стручни инспектори МААЕ (УН агенције за атомску енергију) то не знају. У извештају инспекције УН, на који се „Њујорк тајмс“ позива тврдећи да потврђује ирански развој нуклеарног оружја, пише да инспектори увек проверавају има ли активности везане за војни програм (чл. 41). Даље се у анексу под називом „Могуће војне димензије у иранском нуклеарном програму“, посебно у одељку Ц, извештаја од 8. новембра 2011. године, наводи да неке од набавки развојних програма, осим цивилне, могу имати и војну употребу. Агенција је обавестила Иран да зна да он има приступа знањима о реализацији једног од процеса који се могу користити за експлозије, али и за поједина нуклеарна оружја (чл. 42). Поједини ирански научници и званичници су имали састанак са научницима који у другим земљама раде на развоју нуклеарног оружја. Иран развија припреме за експерименте који могу да буду корисни за развој нуклеарног оружја… Уопште, све информације о наводном иранском развоју нуклеарног војног програма су тако недоречене баш као и оне исте, те агенције, о оружју за масовно уништење у Садамовом Ираку, али кога то занима.
2) Иран хапси америчке држављане и суди им, и тако провоцира најскупљу војну силу. Најновији, и најжешћи у смислу пресуде, такав случај јесте осуда на смрт америчког држављанина. Тачно је да је ирански суд осудио Американца иранског порекла на смрт због наводног рада за ЦИА. Али нико и не пориче да је он био маринац који је ратовао у Ираку (2003-2005) и да је после тога као бизнисмен радио за америчку војску у Авганистану и Катару. Не поричу, али наши и западни медији пропуштају да помену да он јесте био маринац и сарадник америчке војске, а у међувремену је одлучио да посети тетке и бабу у Ирану. Он је дошао да се информише о њиховом здрављу и остао лишен слободе. Наша јавност је остала ускраћена за информацију о његовом послу.
Иран је оборио америчку војну беспилотну летелицу! Срам их било. Сад, да ли Америка провоцира Иран тиме што шаље беспилотне летилице да шпијунирају изнад Ирана или је иранска одбрана сама по себи провокација?!

РАТ НИСКОГ ИНТЕНЗИТЕТА

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Трговина робовима представља трећи криминални посао по заради у свету (испред су само трговина оружјем и наркотицима) и профит од овог посла достиже 32 милијарде долара

Све чешће су вести попут оне с краја 2011. године, да је у Казахстану суђено једном пољопривреднику (Турсинбек Ахжунисову и његовом сину) који су у ропству држали три човека, иначе Руса – пуних 14 година. Но, можда овај догађај и не би заслужио пажњу светских медија да пресуда није била шокантна – условна казна! „Решење суда је шокирало светску јавност! Робове нису плаћали, хранили су их веома лоше, а онај роб који би се побунио кажњаван је смањењем ионако сиромашног оброка. За покушај бекства кажњавани су батинама. Један од тројице робова Владимир Саламатин је посведочио да је 2006. године покушао да побегне и после осам километара бежања је био ухваћен од робовласника. Од тада је континуирано тучен, а глава му је била стално у ранама. То није једини случај у Казахстану, јер власти веома благо или никако кажњавају држање робова, посебно се то толерише у области нафтне индустрије.“ Због тога су новинари поводом овог догађаја и пресуде поставили два питања: да ли је ропство озакоњено у Казахстану и друго, с обзиром на светска кретања у трговини људима и држања људи у ропству, није ли на делу ренесанса робовласништва?

РОПСТВО ПО УГОВОРУ

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Питање четири острва која деле Охотско море од Тихог океана, а Москву и Токио од мировног споразума, не може да буде решено све док амерички ратни бродови и авиони бораве на територији Јапана

Позиција Москве у вези са питањем територијалног спора враћена је у оквире које је имала совјетска дипломатија: Сергеј Лавров у Токију у друштву Коитире Гембоа

Шестодневну турнеју по земљама азијско-пацифичког региона, министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров започео је 27. јануара посетом Јапану. Као шеф дипломатије земље која ће ове године, на Самиту АПЕЦ-а у Владивостоку, угостити лидере држава овог региона, Лавров је приоритет дао Јапану, са којим Русија има територијалне спорове већ више од 150 година. Током дводневне посете Токију, руски шеф дипломатије разговарао је са јапанским колегом Коитиром Гембом о интензивирању привредне сарадње, олакшицама за издавање виза руским држављанима. Али, мрачна сенка која стоји над свим овим питањима и даље није отклоњена, јер спор око јужнокурилског архипелага представља непремостиву препреку за нормалан дијалог, због чега две земље ни после скоро 70 година од завршетка Другог светског рата немају потписан мировни споразум. И по свему судећи, тако ће још дуго остати, упркос томе што Русија и Јапан могу много тога једно другоме да понуде. Као и обично, док се двојица свађају корист извлачи неко трећи…

ДАНИ СЕВЕРНИХ ТЕРИТОРИЈА

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

У тренутку суочавања с највећом еколошком кризом у историји, глобални загађивачи јачају своје позиције производећи „пету колону“ лажних зелених покрета, унајмљених у циљу стварање медијске слике о „еколошки одговорним“ компанијама

Недавно је откривена веза између најугледније светске организације за заштиту природе „Д нејчр конзерванси“(„The Nature Conservancy“) и нафтне компаније „Бритиш петролеум“, што је резултирало кампањом „конзерватора“ да се БП прогласи „Earth friendly“.
Новинар Џон Хари (Johan Hari) сведочи о атмосфери на пропалом Самиту у Копенхагену, на којем су „зелени“ наступали као лобисти компанија загађивача, подржавајући политику систематског уништавања прашума Амазоније.
Хари већ годинама мери пулс планете: сусретао се са избеглицама из сушом уништеног Дарфура (Судан) и забележио стравичне приче о међусобном убијању за мало преостале воде; гледао је урушавања ледених санти на Арктику и подизање нивоа мора у Бангладешу… Опремљен искуством и снабдевен компромитујућим документима, најавио је скандал „климагејт“ – који тек чека да буде обелодањен. У међувремену, Хари износи у јавност делове „прљавог зеленог веша“, пратећи последице спреге зелених са крупним капиталом. „У периоду од 1981. до 1995. године председник  ‘Нешнал вајлдлиф федерејшн’ Џеј Хер креће у потрагу за новим изворима прихода, приклонивши се највећим загађивачима. Када је из њих исисао знатна средства и одрадио ‘пропагандну кампању’, донатори су му доделили награду за ‘лидерство у очувању природе’. Похвале су стигле и од „Д нејчр конзерванси’ (ТНЦ), као и од компанија ‘Шел’ и ‘Бритиш петролеум’.“

СРОЗАВАЊЕ УГЛЕДА „ЗЕЛЕНИХ“

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Рат има преимућство над свим другим решењима зато што исти допушта остварење финансирања државних расхода кроз буџетски дефицит у размерама које су у мирно доба незамисливе

Носилац „Нобелове награде“ за економију за 2008. годину и популарни колумниста „Њујорк тајмса“ Пол Кругман, већ годинама тврди да су САД победиле велику депресију с почетка тридесетих година 20. века захваљујући Другом светском рату. Његова кључна мисао је: „Сада нам је неопходан финансијски еквивалент Другог светског рата“. У једном свом наступу на Си-Ен-Ену, ТВ кући крајње „објективности“, он је своју идеју изложио у виду сценарија за научнофантастични филм: „Замислимо да смо сазнали да су ванземаљци решили да нас нападну и да нам је потребна масовна мобилизација снага да бисмо одбили напад из космоса. У односу на важност таквог задатка, у други план би се повукла питања попут буџетског дефицита и инфлације, и ми бисмо за 18 месеци изашли из стања садашњег економског опадања. И кад би се открило да смо погрешили и да не би дошло ни до каквог напада из космоса, открили бисмо да од економске кризе нема ни трага“.

РАТ КАО СТИМУЛАНС
Кругман каже да би економски еквивалент рата могли бити огромни јавни радови какве је тридесетих година 20. века предузимао Рузвелт, да би народ извукао из беде. Али, републиканци, оштри противници мешања државе у економију, не би подржали потенцијалног новог Рузвелта – Обаму. Рат има преимућство над свим другим решењима зато што исти допушта остварење финансирања државних расхода кроз буџетски дефицит у размерама које су у мирно доба незамисливе. За време Другог светског рата, вели Кругман, федералне власти позајмиле су суму еквивалентну данашњој суми од 30 трилиона долара, а финансирање путем дефицита ударило је темеље невиђеног економског бума после рата. Уосталом, чувени Џон Мајнард Кејнз обавестио је Американце, још 29. јула 1940. године, у часопису „Њу рипаблик“: „Ваше припреме за рат не само да од вас не траже жртве. Напротив, оне су баш стимуланс за повећање индивидуалне потрошње и пораст животног стандарда, које вам не би омогућили ни победа, ни пораз ‘Новог курса’“( реч је о Рузвелтовом „Њу дилу“, напомена В. Д ).
И заиста: већ 1941. године, ниво индустријске производње достигао је онај из предкризне 1929. године, а од 1941. до 1945. године раст индустријске производње био је невероватних 16,5 одсто. Инвестиције у производњу повећале су се за 65 одсто. Становништво заиста није трпело: реални раст зарада за време рата био је 50 одсто, а потрошња хране, нарочито меса, порасла је 15-25 одсто. Узрок је, свакако, био и у порасту војне индустрије: у Другом светском рату САД производи 300.000 војних авиона, 100.000 тенкова, 124.000 бојних бродова и чамаца, 41 милијарду бојевних зрна разних врста. Године 1944. број запослених је у односу на 1939. годину био већи за 10 милиона. Незапослених је 1944. године било само 1,2 одсто радно способног становништва.

ОЛОШ КРЕЋЕ НА ДРЕВНУ ПЕРСИЈУ
Прошле, 2011. године, 7. новембра, навршило се 70 година од уласка САД-а у Други светски рат. Повод је, наравно, био јапански напад на америчку луку Перл Харбур. Већ деценијама се зна да је врхушка САД знала да ће Јапан напасти и да није предузела ништа да то спречи. Адмирал Ричардсон је, још 1940, опомињао председника Рузвелта да се Хаваји не могу успешно бранити из читавог низа разлога – од необучености кадра до неповољног положаја. Као и у случају наводног напада Ал каиде на Куле у септембру 2011, о којем је америчка елита све знала (обавештајне службе других земаља су им дојавиле да је тако нешто могуће), тако је и напад на Перл Харбур био унапред познат; али је Америци рат био насушно потребан – како би иначе расла индустријска производња?
А ево и података из чувене књиге Ентонија Сатона „Вол стрит и успон Хитлера“. Виљем Дад, амерички амбасадор у Немачкој, писао је Рузвелту: „У овом тренутку више од сто америчких корпорација имају овде подружнице или заједничка улагања. Ди Понови имају савезнике у Немачкој и помажу им у послу око наоружавања. Њихов главни партнер је компанија ИГ ‘Фарбен’, блиска властима, која даје 200.000 хиљада марака годишње за пропаганду која делује на америчку јавност. Компанија ‘Стандард оил’ (Рокфелери, нап. В. Д) зарађује 500.000 долара годишње помажући Немцима да праве синтетичко гориво у ратне сврхе“.
Дакле, светска закулисна елита је спремна да направи још један Перл Харбур да би остварила своје економске и остале, пре свега геополитичке циљеве. Зато, кад видите све ово што се збива око Ирана, знајте: на прагу је трећи светски рат. И неће бити никаквих „ванземаљаца“. Олош прво креће на древну Персију, са циљем да удари на Русију, и разграби је по моделу који је описао Збигњев Бжежински у „Великој шаховској табли“: европска Русија, Сибир и далекоисточна Русија морају се разделити, да би се приступ ресурсима обезбедио лешинарима са Запада.

Многе државе ове године имају изборе, што ће бити повод за изазивање немира. На листи су: Венецуела, Француска, Русија, Кина и САД. Ту је и нерешено „арапско“, „иранско“, „авганистанско“ питање…

Крајем 2011. и почетком 2012. године светски медији утркивали су се у објављивању различитих предвиђања, тачније у упозоравању јавности на могуће негативне догађаје у 2012. години. Медији са амбицијама да негују аналитичко новинарство доносили су предвиђања угледних научника, аналитичара или институција, али и виђења актуелних политичара. Када су ови последњи у питању, посебно европски политичари, они су, како преноси „Глас Америке“, дали за 2012. годину веома мрачне прогнозе. Све ово је појачано сличним изјавама поглавара Римокатоличке цркве, папе Бенедикта, који је указао на кризу и на страх од будућности међу римокатолицима. Само је руски председник Дмитриј Медведев био изузетак и говорио је у оптимистичком духу.

У  БЕЛОЈ КУЋИ – НЕПОЖЕЉАН СТАНАР

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Укидање иранског глобалног канала на енглеском језику („Прес ТВ“) у Великој Британији представља прелудијум за нови рат, који Запад и у случају Ирана започиње по сценарију већ виђеном у Србији и Ираку

Како изгледају сигнали „артиљеријске припреме“ за рат са Ираном показало се  прошле седмице на Темзи. Двадесетог јануара, британски гледаоци „Прес ТВ“-а, иранског сателитског канала са седиштем у Техерану, угледали су на вечерњим екранима обавештење да је „програм недоступан“.
Први пут од „Магна карте“ влада у Лондону укинула је Британцима могућност да гледају  једну ТВ станицу. „Тако су В. Британија, САД и Израел фактички отпочели кампању на  Иран, која ће се водити средствима пропаганде, асиметричног рата и употребе регионалних сателита Америке“, прокоментарисао је амерички „Каунтерпанч“, а у Лондону неколико независно мислећих коментатора на ово додаје да је сада извесно да ће „рата да буде“ и да је у оптицај већ пуштен сценарио тестиран у пракси (ТВ Београд), по  којем се у предвечерје рата – асиметричног или не – прво ућутка „демократском процедуром крстарећих ракета“ непослушни медијски канал, па онда покрене војска.

КОМПРОМИТУЈУЋА ЗАБРАНА
За разлику од Америке, где Стејт департмент, Бела Кућа и Пентагон морају да заобилазе незгодни Први амандман Устава, Британија нема закон који санкционише „ограничење слободе говора и спутавање слободе штампе“. Непријатна иранска „Прес ТВ“ је, тако, скинута са неба одлуком такозване „Регулаторне комисије“, OFCOM, којој су дата широка права да процењује које вести Британци могу да  гледају и слушају, а које су „демократски“ проскрибоване. Узгред, човек који је потписао смртну пресуду иранском ТВ каналу зове се Ед Ричардс, својевремено саветник за политичка питања великог радничког (лабуристичког) трибуна, а данашњег мултимилионера Тонија Блера. Ричардс је и више од тога, он је био човек задужен за такозвану „корпоративну стратегију“ у Би-Би-Сију.
Зашто је земља „Магна карте“, „колевке демократије“, „слободе мишљења“ итд, посегнула за компромитујућом забраном једног ТВ канала?

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Последњи покушај бившег немачког шефа дипломатије да поводом двадесет годишњице признавања хрватске и словеначке независности оповргне оптужбе „српских националиста“, како су он лично и његова земља готово пресудно утицали на растурање Југославије

Хелмут Кол и Ханс Дитрих Геншер, иако с великим искуством стеченим у блоковским конфронтацијама, готово да појма нису имали о Балкану

Медијски и политички готово заборављени бивши шеф немачке (углавном, и највећим делом западнонемачке) дипломатије Ханс Дитрих Геншер, с најдужим министарским стажом у овој земљи (23 године, непрекидно) појавио се недавно, ненадано, и на препад, у новинама.
Учинио је то у грозничавој потреби да још једном „изгланца“ сопствену биографију и с ње уклони „мрљу“ која му очигледно не да мира: да је био један од срчанијих пиромана који су допринели разбуктавању ратног пожара у бившој Југославији, с катастрофалним последицама. Свестан очигледно да то чини можда и последњи пут оваквим поводом (зашао је дубоко у деведесете), пошто јубилеји, као изазови и „шлагворти“, баш не стижу сваки дан.
Непосредан повод за Геншеров излазак на медијске барикаде ради одбране сопственог лика и дела – огласио се бројним изјавама и великим интервјуом у политички утицајном „Франкфуртер алгемајне цајтунгу“ – била је двадесета годишњица признавања Хрватске и Словеније (15. јануар 1992). И његов лични допринос том чину који су Хрвати изгледа умели да цене више од Словенаца: проглашен је почасним грађанином, у великом броју хрватских вароши улице и тргови понели су његово име, глава му је изливана у бронзи и клесана у (брачком) мермеру, а Данке Дојчланд, ода незаборавне и дирљиве захвалности, њему и његовој земљи, орила се годинама.

СУКОБ С ЧИЊЕНИЦАМА
Решен да се коначно обрачуна с оптужбама како су он и његова земља, исхитреним признавањем разарајућег словеначког и хрватског сецесионизма, допринели разбијању Југославије, оптужбама које га годинама прате, и које су улетеле и у његове биографије на електронским порталима и научна дела, Геншер тврди да је недужан и невин. И да су те оптужбе плод завереничког комплота „српских националиста“, „немачких левичара“ и једног броја политичара, публициста и научника с „енглеског говорног подручја“.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Да ли ће Мађарска због повреде европске регулативе бити предата Европском суду у Луксембургу?

Европска комисија, извршно тело Европске уније, покренула је 17. јануара 2012. године у Стразбуру прекршајни поступак против Мађарске због три закона који директно доводе у питање независност мађарске „Централне банке“, правосудног система и „Агенције за заштиту података“.
„Надали смо се да ће мађарска влада направити неопходне промене како би се обезбедило поштовање европског права. Међутим то се није догодило. Због тога смо одлучили да покренемо истрагу! Мађарска је једна од кључних чланица породице европских народа. Ми не желимо да остане било каква сенка сумње о томе да ли Мађарска поштује демократска начела и вредности“, рекао је после доношења одлуке председник седамнаесточлане ЕК Жозе Мануел Барозо.

НЕЉУДСКИ ИНСТИНКТ ПРЕЖИВЉАВАЊА

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Осим Мита Ромнија само још један кандидат из редова Републиканаца имао је довољно средстава и организационе способности да се пријави у свих педесет држава, али о њему у медијама углавном влада тајац. Реч је о Рону Полу, човеку којем народ верује да жели и да може суштински да промени систем вредности у САД-у

Као једини кандидат који је служио у војсци, Рон Пол има далеко највећу подршку припадника војних снага од свих осталих кандидата

Шестог новембра ове године Американце очекује 57. издање политичког позоришта – председнички избори. Иако су то на први поглед чисто демократски избори у којима свако има право да учествује, у стварности једино кандидати који имају организациону подршку политичког естаблишмента и у стању су да привуку спонзоре са Вол стрита и из редова војноиндустријског комплекса имају шансе да буду изабрани. Селекција кандидата је компликован и астрономски скуп вишемесечни процес који се одржава у етапама појединачно у свих педесет држава, почевши од 3. јануара у Ајови и кулминира 26. јуна у Јути.

ПРОМЕНА ПОЛИТИЧКОГ ПЕЈЗАЖА
Двадесет и седморо кандидата – Социјалисти, Либертаријанци, Зелени, као и Републиканци – званично су пријављени у трци за највишу политичку функцију у земљи, али се унапред зна да једино Републиканац може да стане на црту Демократи Бараку Обами којем се овог пута ниједан партијски саборац није усудио супротставити, и поред тога што он за време мандата није био у стању да одржи ниједно битно предизборно обећање – затварање затвора у Гвантанаму, повлачења војске са свих ратишта или смањења стопе незапослености.
Барак Обама је 2008. године потрошио 750 милиона долара на његову председничку кампању, а ове године се процењује да ће му бити потребно близу милијарду долара да би био реизабран. Очекује се да ће му противкандидат из Републиканских редова бити мултимилионер и бивши гувернер из Масачусетса Мит Ромни који је у задњем кварталу 2011. године успео да прикупи 56 милиона долара за изборну кампању.
Свака од педесет америчких држава има своје прописе у погледу избора и у неким је довољно испунити формулар и уплатити таксу, док у другим треба прикупити на хиљаде потписа. Кандидату се онда приписују делегати из те државе сразмерно са његовим успехом, с тим што веће државе имају право на већи број делегата које шаљу на Националну конвенцију Републиканске странке која се одржава 27. августа, када се званично проглашава победник. Да би добио номинацију кандидату је потребно прикупити укупно 1.144 делегата.
Осим Мита Ромнија само још један кандидат из редова Републиканаца је имао довољно средстава и организационе способности да се пријави у свих педесет држава, али о њему у медијама углавном влада тајац. Он се зове Рон Пол (Ron Paul), конгресмен из Тексаса који је напунио 76 година, али кога млади људи широм Америке дочекују као рок звезду. Генерација која је одрасла са Интернетом, и не верује корпоративним медијама, сматра да је разлика између Демократа и Републиканаца само козметичка и да сви остали кандидати заступају статус кво, док је Рон Пол једини кандидат који жели да суштински промени политички пејзаж који ће омогућити народу, а не специјалним интересима, да влада земљом.

ПРОТИВ БЕСКОНАЧНИХ РАТОВА

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike