Наши кошаркашки клубови се већ деценију такмиче у заједничкој, Јадранској кошаркашкој лиги, која нам је убрзо сервирала прве горке залогаје. Недавно нас је сустигло и слично рукометно такмичење, са најавом да ће у исто коло можда ући и фудбалери. Шта је нашем спорту донела идеја југословенства?

Носталгија је чежња за нечим што више не постоји, а један од њених честих облика, тзв. „морбидна носталгија“, означава тугу за минулим временом, идеализујући прошлост у односу на садашњост. Актуелни догађаји у Србији дају за право обичном свету да са сетом памти време у којем се несумњиво боље живело него данас. Од таквих се људи не може тражити да реално процене колико је заправо баш то време утицало на наше савремено посрнуће. Међутим, логично је очекивати да они који креирају одређене друштвене токове буду свесни тога и баш на основу таквог искуства избегну замке времена које олако пориче карактер нашег бића и постојања. Нажалост, логика нас је и у томе изневерила.
Како год те људе назвали, елитом или не, очигледно је да су се са рефлексима југоносталгије ородили као са личном заменицом и да се труде да је непосредно примене у пометеном друштву које више није у стању да одреди, нити разуме сопствене путоказе. Да ли је онда необично да их све више има и у српском спорту?

ИЗМЕЂУ ЕУТАНАЗИЈЕ И РЕИНКАРНАЦИЈЕ
То су најчешће људи којима порицање истовремено служи као предговор и закључак. По њима превише смо мали да бисмо били конкурентни, исувише сиромашни да бисмо стали у исти ред са богатима и толико неупадљиви да бисмо икоме били интересантни, па и сами себи. Упорни у ставу да не можемо сами са собом, нуде као решење идеју заједничких лига, које ће по узору на некадашње југословенске ојачати клубове, подићи квалитет, пружити прилику талентима, вратити публику на трибине и коначно донети много новца у клупске касе.
Мудрији су лако наслутили укус јалових плодова, али у смутна времена њихов се глас не чује далеко. Тако смо се не чекајући дуго обрели у заједничкој кошаркашкој лиги која нам је убрзо сервирала прве горке залогаје, а у скорије време стигло нас је и слично рукометно такмичење, са најавом да ће у исто коло можда ући и фудбалери.
А шта нам је заправо та идеја донела? Јадранска кошаркашка лига већ десет година газдује на просторима бивше земље, па је време да питамо да ли су клубови који наступају у њој ојачали, обогатили се и допринели развоју домаће кошарке. Са изузетком Партизана који, укорак са ходом по танкој жици варљивих финансија, постојан квалитет базира пре свега на доброј унутрашњој организацији и на убедљивим наступима у Евролиги, сви остали се више или мање даве у просечности. Хемофарм покушава да преживи, Звезда варира између еутаназије и реинкарнације, а остали готово да нису вредни помена. Изузетак је једино крагујевачки Раднички, који заправо показује шта све губимо уступајући простор једном оваквом такмичењу, уместо да развијамо своје, са много локалних центара. Где су данас на српској кошаркашкој мапи Чачак, Зрењанин, Крушевац, Краљево, који се мире са јефтиним просеком домаће лиге, или Суботица, Ниш, Лесковац, којих чак ни у таквој лиги нема? Погубили смо се у неспретном експерименту, у којем нисмо ни тамо, ни овде, губећи из године у годину ретке даровите кошаркаше којима се у сопственој земљи неизвесним чине путокази жељене каријере, осим оних који их прерано одводе у иностранство. Пребројавамо кусур проћерданог времена питајући се колико је Јадранска лига утицала чак и на то да домаћа кошарка, као трофејни спорт, престане да буде атрактивна за генерације које долазе. На крају најскупљу цену плаћа репрезентација, лишена врхунских асова, због чијих се неуспеха лако упире прстом у селекторе и играче, као да других криваца нема. Оне који су нас увалили у брлог заједничке лиге, нико више ни не помиње. Заборав је проклетство које замрачује ум, па их више не примећујемо иако су још увек ту, са истом дозом охоле самоуверености и одговорима на сваку дилему, које као дилери каче на поставу капута. Они се неће осетити одговорним за оно што су урадили, нити за то што сада све и да хоћемо не можемо тако лако окренути леђа једној илузији. Она ће трајати у славу медиокритета и полуликова, недораслих реалним и дугорочним плановима, од којих би корист могао имати још неко осим њих самих.

ПРАЗНЕ ДВОРАНЕ
Остаје само нада да ће њихов пример послужити као довољна опомена онима који се баве сличним анализама у неким другим спортовима. Али, сва је прилика да ни те наде нису поуздане. Наиме, све су гласније препоруке да фудбалери уђу у сличан пројекат и поново по истом обрасцу – висок квалитет, пуни стадиони, пуне касе…
И да јесте тако, а није, шта бисмо са њом заиста добили? Уз Партизан и Црвену звезду још неколико наших клубова би наступило у таквој лиги, док би остали таворили у домаћој, препуштеној просечности, по истом кошаркашком принципу. И поново бисмо после само неколико година пребирали по угашеним фудбалским центрима, питали се где се изгубише таленти и куда то иде овај спорт међу Србима. Све је то некима много лакше учинити него се суочити са неупоредиво битнијим захватом – ојачати домаћу лигу и учинити је регуларном, сачувати центре који показују знаке живота и пробудити нове. Може фудбалска Србија да почива не само на Београду и Новом Саду, већ и на Ужицу, Јагодини, Ивањици, Новом Пазару, Кули, а у скорије време и на Нишу, Зрењанину, Крушевцу. Прича о беспарици и лошој инфраструктури савршен је алиби за оне који би домаће такмичење лако прогласили безнадежним. Да ли је таквима уопште место у спорту?
Уосталом, какву би то наду понудила заједничка лига? На делу бисмо видели Динамо и Хајдук, који ни у хрватским оквирима више не представљају нарочиту атракцију. О осталим „гигантима“ из Хрватске, Словеније, БиХ и Црне Горе, да и не говоримо. Такво фудбалско друштво не би било довољно интересантно чак ни хулиганима. Зар томе нису довољан пример углавном празне дворане у заједничкој кошаркашкој лиги?
Постоји међутим место где би сличан пројекат имао значаја за један наш спорт. У питању је ватерполо који је до скоро као својеврсни феномен почивао у Србији углавном на Партизану, којем би учешће у неком јаком такмичењу много значило. Међутим, црно-белима су врата заједничке лиге сложно затворили Хрвати и Црногорци, са свесном намером да се тиме ослаби најјаче упориште српског ватерпола. Што значи да нас тамо где смо неопходни чекају отворена врата, а где не, узалуд куцамо да нам отворе. Зар и то није довољан показатељ у какво би друштво ушли?

ИМОВИНА ИСПРЕД КЛУБОВА
Потпуно смо свесни да се српски спорт суочава са бројним проблемима. Квалитет такмичења и организација су махом на ниском нивоу, клубови су суочени са озбиљним финансијским проблемима, објекти и пратећа инфраструктура су застарели, а публике је све мање. Међутим, све су то само последице дугорочно лошег рада у спорту и хроничне небриге друштва према њему. Суштина је у томе да у многим клубовима и савезима раде људи који немају ни способност, а врло често ни искрену намеру да учине нешто корисно за спорт. Када се томе дода претерано јак утицај појединаца чије је основно уздање у подједнако сумњивом новцу и моралу, онда је лако помирити се са суморном дијагнозом српског спорта. Међутим, погрешно би било на основу тога извлачити коначне закључке, јер примери показују колико доброг могу да учине прави људи на правим местима, чак и када су препуштени сами себи, без подршке шире заједнице. Они су ти који никада неће признати да смо безнадежни, чак и када тако изгледа.
Морамо да се помиримо са тиме да од тренутка када смо постали самостална држава нисмо дефинисали интерес који налазимо у спорту. Он је и даље за највећи број људи на одговорним местима, тек пука забава за народ и лепа прилика за сликање са шампионима. Нико се не бави дугорочним плановима јер им је битнија имовина спортских колектива и начини приватизације, него то хоћемо ли у следећих неколико година продуковати и сачувати талентоване играче који би најсветлије тренутке у каријери требало да досегну у репрезентацији. Јалова наклапања о закону о спорту нису одмакла даље од нараслих апетита за јефтину приватизацију некада скупих спортских атракција.
Спорт као ретко који сегмент друштва има изграђен аутоимуни систем, али када то траје годинама, онда ни он нема снаге да се избори са очигледном деструкцијом. У таквој ситуацији, уместо да понуде корисну формулу за преживљавање, многи посежу за травеститним решењима каква су заједничке лиге. То је оно што можда доноси само тренутну корист неком од клубова, мада и у то сумњамо, док је спорт у целини на губитку.
Са клубовима и савезима из бивших југословенских република требало би одржавати блиске контакте, сарађивати на плану заједничких припрема, размене искустава и пријатељских утакмица. Све изнад тога припада домаћем такмичењу које је аутентични продукт и интерес нашег друштва и као такво не сме да подлегне никаквим системским акробацијама које ће довести у питање сам развој спорта и резултате који нам толико значе.

Нашао сам се у прилици да понудим Марку да буде главни уредник Спортског програма „РТС“-а… Мислим да се ни до тада, а ни од тада није догодило да представници Партизана и Звезде у нечему буду једнодушни. Има ли уопште у нашем спорту и друштву већег признања, поштовања и вере у објективност и правичност

Марку Марковићу годинама сам се дивио, баш као и већина слушалаца, а  касније и гледалаца. Био је блистави посредник између нас и највећих спортских такмичења и дешавања. Није он био само посредник већ неодвојиви део тих догађаја. Његова компетентност, ненаметљивост и истанчано осећање за меру чинили су велике спортске догађаје још већим. Те врлине красиле су га све до краја његовог дугог радног века.
Последњих двадесет година били смо блиски и одани пријатељи. Пријатељство је почело сарадњом. Нашао сам се у прилици да понудим Марку да буде главни уредник Спортског програма „РТС“-а. Учинио сам то са великим поштовањем и обазриво, и нисам наишао на његово потпуно разумевање. Напротив. Признаћете да оклевање да се прихвати високи положај  није баш распрострањена особина код нас. Тражио је времена да размисли. У међувремену код мене су званично дошли највиши спортски функционери и легендарни спортисти на челу са Драганом Кићановићем, Владимиром Цветковићем, Драганом Џајићем, Жарком Зечевићем да затраже да Марко обавља тај посао. Мислим да се ни до тада, а ни од тада није догодило да представници Партизана и Звезде у нечему буду једнодушни. Има ли уопште у нашем спорту и друштву већег признања, поштовања и вере у објективност и правичност.
Познато је да је Марко тих година, баш као и пре тога, беспрекорно и сјајно обављао свој посао. Престао је да га обавља насилном сменом, подносећи последице искључиво због тога што ми је постао и остао  пријатељ. Оговарали су га  на своју  бруку и срамоту они за које се исувише често залагао и који ни дан-данас нису научили, нити ће, оно што је он давно подразумевајуће знао. Када је био у прилици да се врати на посао и положај, који му је због знања и умећа увек припадао, поносно је одбио. Постао је успешан банкар код свог, и касније мог, великог  пријатеља Моше Филиповића. Вратио се спортском новинарству на „Пинку“, а онда је после мог, опет, дугог наговарања писао за „Печат“. Ту га са места коментатора нико сем смрти није могао сменити.
Када је познавање спорта у питању није му било премца. Увек је све знао најбоље, али на диван и непретенциозан начин. Одговори су му били непогрешиви. Увек тих и разложан без надгорњавања просто је зрачио супериорношћу врсног познаваоца. Тај надмоћни став уз велику људску доброту коју је поседовао омогућио је да уз његову бригу и пажњу одрасту читаве генерације спортских коментатора. Марко им  је дао прилику и савет. А сам по себи им је био узор.
Његовим одласком са овога света многи су на губитку, а пре свега његова породица. А онда ми, његови пријатељи.
Марко је био господствен у најбољем смислу те речи. Велики каваљер. Зрачио је неком племенитом надмоћи над животом. Леп човек и на свој особен начин увек елегантан, просто је зрачио неком благородношћу и добротом. Марко је био изузетно дружељубив и са непогрешивим даром за избор кафана и то не само код нас, него и свуда где се широм света део. Посебан слух је имао за нове кафане и открића нових места или подсећања на она која су помало заборављена: „Морамо да идемо тамо“; „Водим следеће недеље тамо и тамо“. Био је свуда радо виђен и поштован гост. И то онако од срца. Са Марком у друштву је увек било занимљиво и одиста се уживало.
Није било толерантнијег  и трпељивијег човека, а истовремено тврдоглавијег када нешто науми и одлучи. Његове одлуке и изборе није наметао пријатељима, ми нисмо били обавезни да  их се придржавамо, али он их се чврсто држао и, чини ми се, није било силе да их промени.
Мислим да у Марковом друштву ниједном нисам сам изабрао и наручио неко пиће. Увек сам пио оно што је Марко зналачки изабрао и одредио, и оно што је он пио. Ваљда и зато што сам био срећан што ме је изабрао за пријатеља и што је то показивао у немалим искушењима када му није ни на памет падало да ни само на трен устукне.
Место које је  Марко Марковић код нас, његових пријатеља, имао нико не може попунити. Ни у новинама, ни за славским столом, ни на путовањима, ни у кафани. То место остаје трајно упражњено. Остаје вечити бол у срцу и души, и сећање на Марка, његов успешан живот и двадесет година нашег ничим помућеног пријатељства.
Ми, његови пријатељи, остајемо са великом стрепњом да после Марковог одласка неће више бити никога ко ће нас са толико воље, љубави и истрајности окупљати на дружења.
Нека је вечна слава нашем великану и мом великом пријатељу Марку Марковићу.

_________________

Одломци из колумни које је Марко Марковић писао за Печат

Одбојкаши претекли кошаркаше
Оно што су некада били у кошарци Бора Станковић и Радомир Шапер – мисли се на положај, ауторитет и утицај у Светској организацији – ФИБИ, сада је то у одбојкашкој хијерархији Александар Боричић.
Дошао је тихо на кормило домаћег савеза и полако је слагао коцкице да би досегао до највећих висина. Саградио је одбојкашки бастион, са гранитним темељима и визијом за време које долази.
Тријумф у Бечу дошао је као шлаг на торту, јер је у 2011. години на 18 различитих турнира (од кадета до сениора) освојено 16 медаља. А долази и Европски шампионат одбојкашица, где такође очекујемо успех.
Дакле, српска одбојка сија и како се ради и стварају асови у мушкој и женској конкуренцији никога неће изненадити да та доминација потраје још дуго.
Камо среће да нам је и у другим спортовима као што је у одбојци…

Златни ватерполисти
Лепа прича о нашем изабраном тиму почела је на Олимпијским играма у Лондону, 1948. године, када смо се пласирали од деветог до дванаестог места.
Кренуло се скромно и тада је мало ко претпостављао да ће водени дивови из Југославије постати то што су сада.
Велесила смо, освојили смо све трофеје – тренутно национална селекција блиста.
Званично смо шампиони света, сада смо освојили прво место у Светској лиги, пласирали смо се за наредне Олимпијске игре у Лондону.
А ми верујемо да ће изабрани тим Србије, предвођен већ провереним, младим стручњаком УДОВИЧИЋЕМ наставити истим темпом и на такмичењима која следе.
ВАЊА УДОВИЧИЋ је најбољи играч на планети. Не заостају квалитетом, учинком и умећем: ФИЛИПОВИЋ, голман СОРО, ПИЈЕТЛОВИЋ, ПРЛАИНОВИЋ, РАЂЕН.
У саставу нема слабог појединца.
Стручан рад, искуство, уиграност и укупна вредност су гаранција да ће српски ватерполисти на предстојећем Мондијалу у Шангају и онда на Олимпијским играма у Лондону потврдити да су планетарна велесила.
Дичимо се нашим ЗЛАТНИМ ВАТЕРПОЛИСТИМА…

Срећан фудбалски рођендан
На олимпијском турниру у Анверсу, 28. августа 1920. године, наши фудбалери одиграли су прву званичну утакмицу.
Ако се по јутру дан познаје – онда нисмо могли да се надамо ничему добром, када је наш најпопуларнији спорт у питању! Јер, на Олимпијским играма у Белгији поражени смо на старту против Чехословачке, и то катастрофално – 0:7.
После тога, рачунајући период од деценије до Светског првенства, 1930. године, у Уругвају, нисмо забележили ниједан иоле запаженији домет. То раздобље је послужило за тражење правог пута, да наши фудбалери буду колико-толико равноправни у односу на остале европске екипе.
Играли смо два пута у полуфиналу првенства света: у Уругвају 1930. године, и у Чилеу 1962. године. У Купу нација (сада је то првенство континента) били смо други, 1960. године у Паризу, и осам година касније у Риму (1968).
Припало нам је златно одличје на Олимпијским играма у Риму 1960. године, а освојили смо сребрне медаље на Олимпијском турниру у Лондону (1948),  Хелсинкију (1952), Мелбурну (1956), те бронзу у Лос Анђелесу (1984).
У клупској конкуренцији Црвена звезда је тријумфовала у Купу шампиона, Партизан је стигао до финала истог такмичења.
У бившој Југославији, загребачки Динамо је узео пехар у Купу сајамских градова (касније куп УЕФА), а Црвена звезда је стигла до финала истог надметања.
Све у свему, од понизног старта, приликом првог изласка на међународну сцену, имамо чиме да се подичимо. Јесте, почетак је био опор, па и више од тога, али по оној народној – ДРВО ЧИЈИ ЈЕ КОРЕН ГОРАК – ПЛОД ЈЕ СЛАДАК.
Тако и ми сада, без обзира на повремен промашај, ипак, можемо да се подичимо, да нам је место у горњем делу лествице најјачих репрезентација на континенту и на планети.
А о нашим врхунским асовима, који су по најбољим клубовима Европе, да и не говоримо. Они су посебан украс нашег најпопуларнијег спорта.

Звездин трофеј и два полуфинала
У овој 2011. години обележиће се две деценије од оног тренутка када је у Барију, 22. 05. 1991. године, савладан Олимпик бољим извођењем пенала.
Рачунајући и бившу велику Југославију – Црвена звезда је најуспешнији клуб у интернационалној конкуренцији.
Тријумфовала је у Лиги шампиона, два пута је играла у полуфиналу.
Поред овог домета не заборавља се ни учинак Београђана у Купу УЕФ-а, када су изгубили против БОРУСИЈЕ из Менхенгладбаха – 1:1 и 0:1 и то у финалу.
Динамо је једном играо у финалу Купа сајамских градова (каснијем Купу УЕФ-а), а наредне године Загрепчани су узели трофеј у том јаком надметању.
Партизан је догурао до финала Купа шампиона и тиме се завршава листа успеха југословенских клубова у званичним међународним такмичењима.
А Звезда је посебна прича!
У овој 2011. години обележиће се две деценије од оног тренутка када је у Барију, 22. 05. 1991. године, савладан ОЛИМПИК бољим извођењем пенала. Онда је уследио у Токију завршни меч за титулу Клупског шампиона планете. Пао је КОЛО-КОЛО из Чилеа и тако су испуњени најузвишенији циљеви.

Партизан на крову Европе
Навршава се 19 година од када су кошаркаши Партизана 16. априла 1992. године, у финалу КЕШ у Истамбулу, савладали Хувентуд.
Те исте 1991. године, Партизан је под руководством младог стручњака Обрадовића освојио титулу првака, а онда је дошао на ред и КЕШ.
Обрадовић је управо у окршају са Хувентудом дошао до првог златног трофеја у најеминентнијем клупском надметању на континенту, да би до сада заређао седам тријумфа у том значајном такмичењу!
Овај успех још више добија на тежини ако се зна и следеће. Због почетка рата у Хрватској и најаве увођења санкција према нашој земљи, Партизан је само једну утакмицу одиграо у Београду.
У свим осталим морао је да наступа као „домаћин“ у шпанском граду Фуенлабрада, где је, за дивно чудо, максимално прихваћен од домаће публике која је пунила халу до последњег места. На обележавању десет година од тог тријумфа, у ревијалној утакмици у београдском „Пиониру“, градоначелник Фуенлабраде из 1991/1992. године био је почасни гост нашег клуба, у знак захвалности.
Тим Партизана је био најмлађи са просеком од 21,7 година.
Пре 19 година, дрес Партизана, освајача титуле првака Европе, носили су: Ђорђевић, Даниловић, Стевановић, Копривица, Накић, Ребрача, Шилобад, Лончар, Драгутиновић…
Пролазе године, деценије, али њихова имена остају за незаборав…

Доајен српског спортског новинарства Марко Марковић преминуо је јуче у Београду, у 76. години после дуге и тешке болести.

Марко Марковић рођен је у Лесковцу 1935. године. Новинарством се бавио од 1957. године. Највећи део каријере провео је у Радио-телевизији Београд (од 1962. до 1995).
Почео је као дописник Радио Приштине из Београда (1957-1961), био је спортски сарадник и коментатор Радио Београда (1961-1992), коментатор ТВ и радио преноса стотинак кошаркашких и безброј фудбалских утакмица, извештавао је са 40 европских и светских шампионата и олимпијских игара.
Марковић је учествовао је у покретању култних емисија Спортски преглед, Спортска субота, био је аутор и водитељ ТВ емисије Индирект (од 1971), затим аутор више радио и ТВ емисија о спорту, великог броја интервјуа и 6 монографија.
Марковић је био и одговорни уредник Спортског програма ТВ Београд, одговорни уредник Спортског програма РТС-а (од 1992), као и председник Удружења спортских новинара СРЈ.
Добитник је награде „Светозар Марковић“ УНС-а (1972), Октобарске награде Београда, Годишње награде РТС-а, Награде за животно дело Удружења спортских новинара Србије (УСНС, 2008).

Од 1995. године радио је на Tелевизији Пинк, где је био уредник спортске редакције, а последњих година и редовни колумниста спортске рубрике у листу Печат.
Време и место сахране биће накнадно објављени.

Лазар Марковић на путу да стане уз бок Драгану Џајићу

На сваком великом клупском или светском такмичењу у првом плану су увек освајачи титула, голгетери.
Рецимо, на пример, да се на првом оваквом догађају издвојио голман МИЛОВАН ЈАКШИЋ – „ел гран Милован“, који је на Светском првенству 1930. године у Уругвају, када смо играли у полуфиналу добио ласкави епитет најбољег чувара мреже у далекој Јужној Америци.
Што се тиче стрелаца најјачи утисак је оставио БЛАГОЈЕ МАРЈАНОВИЋ. Незаборавни Моша је постигао 36 голова за национални тим.
Први пут за најбољег играча планете проглашен је Уругвајац АНДРАДЕ. Како су извештавали новинари са зеленог континента, најзаслужнији је за титулу коју је освојио Уругвај. Онда су дошла два бљеска Италијана Меаце, Азури су били шампиони света 1934. и 1938. године. А затим су признање најбољег понели СКИЈАФИНО 1950, ФРИЦ ВАЛТЕР 1954, ПЕЛЕ 1958. године итд.
Међутим, иако смо имали истакнуте појединце, далеко су били ЏАЈИЋ, ШЕКУЛАРАЦ, БОБЕК, МИЛУТИНОВИЋ, ВУКАС, МИТИЋ, САВИЋЕВИЋ, МИЈАТОВИЋ… иако су у самом врху, нису достигли места на почасном трону.
Остало је забележено да су припадали најузбудљивијој дружини фудбалских мајстора.
ДЕЈАН СТАНКОВИЋ и САВО МИЛОШЕВИЋ су уписали по 102 утакмице за репрезентацију, а СТАНКОВИЋ има, надамо се, још једно право на опроштајни меч, и 103 наступа у најбољем тиму.
Од личних признања, не заборавимо да је ВЕЛИБОР ВАСОВИЋ бранио боје АЈАКСА, неустрашиви ВАСКЕ је носио капитенску траку холандског клуба приликом тријумфа у Купу европских шампиона.
У групи најузвишенијих играча у континенталној конкуренцији спада и ИВАН ЋУРКОВИЋ, захваљујући чијим интервенцијама је мало познати тим из Француске, Сент Етјен, стигао до финала Купа европских шампиона.
Сада се назире могућност да се та лепа прича понови.
ЛАЗАР МАРКОВИЋ је толико хваљен и предодређен за чудесан бљесак, да никога неће изненадити ако постане фудбалски великан европских и светских размера!
Највећа опасност да то евентуално не постане је ОН САМ СЕБИ.
Хвале га, описују његове акције као маестралне, нешто посебно и недостижно.
Тренер Станојевић, како је обећао, испуњава жељу младог нападача, истовремено и навијача, па је убојити полетарац стално у првом плану.
Сада је нарочито важно да родитељи, Управа, старији играчи, медији помогну да се овакав таленат не угаси.
У редовној емисији „ТУП ТУП“ која је емитована сваке недеље на Другом програму „Радио Београда“, у сталном коментару, тумачећи фудбалска збивања рекао сам за једног тада цењеног аса да мора више да поради на себи. Недуго затим он се укључио у емисију и рекао:
„Хвала Вам Марко што сте ме на време упозорили како да се понашам. Аутоматски сам имао мање жутих картона“.
ПРИМЕР ЗА ПОШТОВАЊЕ!
На једној фотографији се види како Лазарев отац даје савете сину, да се не би поновило оно што задеси многе младе играче – да непримереним понашањем на терену и ван њега оду у прошлост.
Сумирамо сада овде учинак свих асова и најистакнутијих појединаца.
Не издвајамо асове по броју голова, одбрањених пенала…
ДРАГАН ЏАЈИЋ је одиграо 85 утакмица у дресу са националним грбом, „САМО“ то је непобитна чињеница. ЏАЈА НАЦИОНАЛЕ је одиграо шест утакмица у разним поставама најбољих појединаца Европе и света.
И тај рекорд на овим просторима нико никада није достигао. Можда шансу да то оствари има невероватно талентовани ЛАЗАР МАРКОВИЋ.
Треба му само помоћи да тај циљ и достигне…

Не памти се када смо толико крахирали у клупској и репрезентативној конкуренцији

Раније смо губили утакмице против представника Немачке, Италије, Шпаније, Енглеске и то нам је тешко падало.
Одавно нисмо забележили иоле повољнији резултат када је реч о изабраном тиму.
Ако бисмо стигли до неког великог такмичења – задовољавали смо се чињеницом – ВАЖНО ЈЕ УЧЕСТВОВАТИ!
Сада више нема ни тога.
У еврокуповима екипа из Лихтенштајна је јача од Војводине, аматери из Ирске испрашили су Партизан, Звезда је прегажена у сусрету са француским Реном. Рад је преслаб за грчку Кавалу.
Што се тиче националне селекције, утисак је, никада нисмо били ближи Европском шампионату. Али, показало се да су од нас јачи Естонци, Словенци.
Тако нам остаје дуг период, од годину дана, да размишљамо и нагађамо – шта се то збило са нашим фудбалом?restrictedarea
Тешки промашаји покренули су лавину питања, а основно је – КО ЈЕ ЗА СВЕ ТО КРИВ?
Клубови и не могу да буду јаки када се стално осипају. Сваке сезоне формирају се нови састави. Значи – ЈОВО НАНОВО.
Чим се истакне неки појединац – са њим брже-боље на ПИЈАЦУ! Да би се преживело. Јер других прихода, сем продаје играча – нема.
Остаје нам сада цела година до наредног лета да се у домаћој конкуренцији ЗАВАРАВАМО и надамо бољим данима.
А реално гледајући, јасно је да ће се опет поновити иста прича. Нејаки смо за иоле јачу конкуренцију!
Добро, ако је са клубовима таква ситуација – а шта је са репрезентацијом?
Селектори имају на располагању суперасове.
„Распоређени“ су у најугледнијим и најбогатијим клубовима са континента.
Кад смо се квалификовали за минули Мондијал у Јужној Африци све је ишло у прилог томе да има места оптимизму.
Радомир Антић је подбацио и ми смо испали већ у првом кругу!
Изгледало је да ће то да се заборави. Али, уследио је неспоразум на релацији ПРЕДСЕДНИК ФСС – селектор и на кормило изабраног тима дошао је Владимир Петровић-Пижон. Да би се и он ту кратко задржао, па се сада тражи његов наследник.
Мало је слободних и ауторитативних стручњака за ту позицију!
Лицитира се – ко би могао да буде нови селектор?
Утисак је да преовладава теза – ДА НЕМА МЕСТА ЖУРБИ!
Опет, подоста је оних који тврде – да не сме да се губи ниједан једини дан. И да одмах ваља почети са формирањем састава за квалификације за Светско првенство.
Из досадашњег тима, сасвим је извесно, неколико репрезентативаца ће отпасти. Замениће их свеже снаге: ЉАЈИЋ, СУЛЕЈМАНИ, Лазар МАРКОВИЋ, затим Звездин везиста ЛАЗОВИЋ.
Избиће у наредној години још неки талентовани полетарац.
Уз наведене новајлије, сасвим је извесно да поседујемо стамену одбрану: СТОЈКОВИЋ – ИВАНОВИЋ, КОЛАРОВ, ВИДИЋ, СУБОТИЋ.
Све је бољи и бољи РАЈКОВИЋ, необично је покретљив НИНКОВИЋ, рачуна се и на КРАСИЋА, КУЗМАНОВИЋА, који су већ добро испекли фудбалски занат.
На први поглед изгледа да ће нови селектор без тешкоћа моћи да одабере идеалну једанаесторицу!
Малтене, има готов састав, ваља само мобилисати те појединце, па ће доћи жељени резултати.
Али, зар све то није било тако и у неуспелим квалификацијама за Првенство континента, чији су домаћини Украјина и Пољска.
Према томе, ако смо се спотакли о камен – не сме да нам се то понови још једном.
Односно, конкретније речено – заиста можемо да уђемо у елиминаторне окршаје за Мондијал у Бразилу 2014. године, са добрим изгледима да се нађемо у планетарној елити.
Утисак је, најважније је, бар у овом тренутку – пронаћи правог селектора.
Помињу се имена СТОЈКОВИЋА, МИХАЈЛОВИЋА, ВЕРМЕЗОВИЋА.
Ипак, можда је најближи реалној опцији ЉУБИША ТУМБАКОВИЋ.

Naši fudbaleri redovno gube dragocene bodove protiv slabijih – Estonije, Azerbejdžana, Kazahstana

Priča se ponavlja! U zvaničnim susretima, u kvalifikacijama za Svetsko i Evropsko prvenstvo saplićemo se tamo gde se najmanje očekuje.
Evo, upravo sada, u eliminatornoj grupi nismo izgubili protiv moćnih AZURA. Savladali smo i Irce. Ali, zato smo ostavili Estoncima četiri boda 1:3 u Beogradu i 1:1 na njihovom terenu.
Uzalud konstatacije da trenutno imamo možda i jednu od najstamenitijih ekipa na kontinentu!
Dragoceni bodovi pripali su nejakom rivalu, pa je zbog toga postojalo strahovanje, do poslednjeg trenutka, šta će nam se dogoditi. Idemo li bar u BARAŽ? Nažalost – NE!
Očigledno, nešto ozbiljno škripi u redovima izabranog tima Srbije!
Videlo se to i na Mondijalu, u Južnoj Africi. Umesto da se borimo za najviši plasman – eliminisani smo na startu!?
Imamo klasne pojedince, nedostaje nam homogen sastav, pa stoga i dolazi do ovakvih promašaja, kakvi su na primer bili u duelima sa Estoncima ili Slovencima u Beogradu (1:1).
No, ta boljka da prepuštamo plen slabijima – nije novijeg datuma.
Na šampionatu Evrope u Portugaliji, 2004. godine, nismo učestvovali, verovali ili ne zbog kiksa u mečevima sa AZERBEJDŽANOM!
U Podgorici smo uspeli, nekako, da izborimo – 2:2, u Bakuu domaćin je slavio sa 2:1!?
Selektor DEJAN SAVIĆEVIĆ potvrdio je staro pravilo – DA IZUZETAN AS NE MORA DA BUDE I VALJAN STRUČNJAK!
Nikako nije uspeo da se snađe u vrtlogu kombinacija, pa smo tako izbačeni još u eliminatornim okršajima za učešće na Prvenstvu kontinenta.
Ono, što je posebno zabolelo, bila je činjenica da smo imali kvalitetne fudbalere i da je sve išlo kako treba morali smo bez teškoća da se nađemo na okupu najelitnijih reprezentacija tog vremena.
Savićević je, uglavnom, izvodio ovaj tim:
JEVRIĆ – ĐORĐEVIĆ, BUNJEVČEVIĆ, DUDIĆ, BOŠKOVIĆ, LAZETIĆ, MIJATOVIĆ, MILOŠEVIĆ, STANKOVIĆ, VUKIĆ, KEŽMAN.
Da smo kojim slučajem prešli prepreku, AZERBEJDŽAN, ko zna gde bi nam bio kraj.
Sve se završilo neučestvovanjem na šampionatu Evrope i OSTAVKOM SAVIĆEVIĆA.
Šta nam je to vredelo?
I na narednoj smotri kontinentalnih selekcija prošli smo KAO BOS PO TRNJU!
Nismo se pojavili u Austriji i Švajcarskoj 2008. godine, jer je u direktnim duelima sa nama bolji bio KAZAHSTAN!?
Podsetimo na rezultate: ovde je bilo nerešeno – 2:2, tamo 1:2.
Našu ekipu vodio je i sastavio španski stručnjak KLEMENTE, koji u konkurenciji Poljske, Portugalije, Finske, Belgije, Kazahstana, Azerbejdžana i Jermenije nije stigao do cilja!
Opet, izabranici Klementea sapleli su se o KAMIČAK, a imali su snagu DIVA!
Raspolagali smo, kao i u ranijim slučajevima, kada smo igrali sa Estonijom i Azerbejdžanom, sa jakom postavom:
STOJKOVIĆ – Marjan MARKOVIĆ, STEPANOV, VIDIĆ, TOŠIĆ, KOVAČEVIĆ, ERGIĆ, JANKOVIĆ, KRASIĆ, ŽIGIĆ, PANTELIĆ.
Doživeli smo drugi, uzastopni KIKS, u trenutku kada smo bili izuzetno ponosni na mogućnosti najboljih fudbalera.
Niko nije mogao ni da pretpostavi da će se tako nešto dogoditi.
I kada se sve sabere, oduzme, dolazi se do zaključka da srpski asovi ne poseduju efikasnost sa kojom bi realizovali prednost u kvalitetu. Pružamo dopadljive partije, nagoveštavaju se očekivani rezultati, a kad dođe trenutak da se i na terenu to potvrdi AZERBEJDŽAN, KAZAHSTAN, ESTONIJA pokazuju da je dovoljno i VELIKO SRCE da bi se superioran rival neprijatno iznenadio.
Dovoljna opomena za svako vreme!
I dogodilo se, ne ponovilo se…

Na okupu su iskusni asovi i kvalitetni igrači, dugo nastupaju zajedno i vreme je da to potvrde i rezultatima

Od kada smo, daleke 1920. godine, prvi put izašli na internacionalnu scenu – bilo je to na Olimpijskim igrama u Anversu, protiv Čehoslovačke – 0:7, reprezentacija nije imala tako moćan sastav kao sada!
Selektori mogu da biraju koga će da pozovu, a na raspolaganju su asovi, angažovani u najbogatijim i najmoćnijim klubovima iz Evrope.
Zar nemaju granitniju odbranu: Vidić, Subotić, Ivanović, Kolarov?
Kapiten izabranog tima je iskusni Stanković. Ostali kandidati su takođe prekaljeni u mnogim teškim okršajima.
Praktično, za svako mesto u ekipi postoje bar po dva i te kako valjana kandidata.
Ako do sada i nije ostvareno koliko se očekivalo – prilika je da se to nadoknadi upravo u kvalifikacijama za Evropski šampionat, pa i samim pojavljivanjem na tom velikom takmičenju.
Pošto je staro pravilo da se reprezentacija stvara, ova koju imamo već dugo se kali i stekla je sve ono što je potrebno za vrhunska dostignuća!
Prilikom okupljanja pojavi se po neko novo ime, ali na terenu su provereni borci.
Radomir Antić oformio je kostur i iz godine u godinu najbolji fudbaleri su sve ubedljiviji. Recimo, njegov naslednik Vladimir Petrović Pižon nasledio je BLAGO i bez teškoća mogao da sastavi izabrani tim.
Bez obzira na neke čudne poteze Pižona (izostavljanje najboljeg golmana Stojkovića) i vrapci bi da su u situaciji svakom rivalu na megdan odveli ovu jedanaestoricu:
Stojković – Ivanović, Kolarov, Vidić, Subotić – Krasić, Stanković, Kuzmanović, Jovanović – Žigić, Pantelić.
Tu su i čekaju svoju priliku, Tomović, Tošić, Ninković, Petrović i još neki i te kako dobri igrači.
Vladimir Petrović, prilikom dolaska na kormilo nacionalne selekcije Srbije, prvo što je uradio bilo je traženje rešenja za brže akcije.
Jer, to je upravo nedostajalo našoj reprezentaciji, na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi.
S obzirom na to da smo bez teškoća prošli eliminatorne borbe i to u konkurenciji moćne Francuske, verovalo se da će izabranici Radomira Antića imati vidnu ulogu u grandioznoj fešti!
Doživeli smo neprijatno iznenađenje. Umesto sigurnog prolaska u drugi krug, eliminisani smo još u prvoj fazi!
No, to je bilo, pa prošlo.
Ukazuje se nova prilika da kada, nadamo se, prođemo u baraž, na Šampionatu kontinenta u Ukrajini i Poljskoj jedna od najiskusnijih i najkvalitetnijih reprezentacija u istoriji našeg fudbala bljesne.
Nije to nikakva nerealna pretpostavka.
Naprotiv, ako se u jednom sastavu nađu afirmisani i iskusni asovi, u najboljem igračkom dobu – šta to još može da ih zaustavi i dozvoli da ponove grešku iz Južne Afrike sa minulog Mundijala?
Naredni period, u kojem su dva velika ispita: Prvenstvo kontinenta, a zatim i kvalifikacije za Šampionat planete, čiji je domaćin Brazil 2014. godine, pa naravno i nastup na njemu, mogli bi da nam donesu i najveće uspehe od kada se fudbal igra na ovim prostorima.
Bili smo u dva polufinala Svetskog prvenstva, dva puta drugi na šampionatu Evrope i osvojili smo medalje na Olimpijskim igrama u Londonu, Helsinkiju, Melburnu, Rimu, Los Anđelesu.
Red je da se ta niska nastavi. A, inače, odavno nismo osetili slast uspeha fudbalske reprezentacije.
Smatramo da je došao trenutak da se ta neprijatna tradicija prekine.
Pod pretpostavkom da idemo na Evropski šampionat odmah sledi pitanje: Zašto je pored Nemaca, Holanđana, Engleza, Portugalaca, Francuza, Španaca, u red za najviši plasman mesto dobila i Srbija?
Imamo jaku reprezentaciju, vrsne pojedince.
Valja samo izbeći greške iz skorije prošlosti i onda su vrata širom otvorena za zapažen domet u Ukrajini i Poljskoj.
A ono što je preduslov svega, prvo skoči, pa reci hop.
To jest, prvo da stignemo do Prvenstva kontinenta, a tamo će doći do izražaja vrednost trenutno najskupljih majstora fudbala iz bogatih svetskih klubova.

Italijanski fudbaleri su nas pobeđivali češće, a mi njih ubedljivije

Pošto su završili posao u kvalifikacijama za Evropski šampionat-reprezentativci sa Apeninskog poluostrva dolaze u Beograd rasterećeni bilo kakvih briga!
Za nas, taj duel je, maltene, biti ili ne biti! Možemo i da ne savladamo rivala. Jedino što je sigurno, nikako ne smemo da izgubimo.
Opet, jasno je, bez obzira na to što imaju izvanredan bilans u kvalifikacionoj grupi, sedam pobeda uz jedan „remi“, sa gol razlikom 16:1, „gosti“ će sve učiniti da glavni grad Srbije napuste ne poraženi.
Zna se i pravilo. Kada Italijani nastupaju u ovakvim okršajima prvo i najvažnije je ne primiti gol, a onda dati bar jedan, i to je skoro uvek dovoljno za ispunjenje osnovnog cilja.
Mrežu čuva maestralni BUFON i kakav je bedem na čelu sa njim neka posluži podatak da je ukupno za 720 minuta savladan samo jednom.
Ali kako svako pravilo ima izuzetak, tako je i kada su u pitanju međusobni susreti.
Ostaje zapisano u analima fudbalskog saveza Azura da su 12. maja 1957. godine u Zagrebu, na stadionu „Maksimir“, „izgoreli“ kao nikada do tada.
Jugoslavija je slavila sa 6:1(poluvreme 3:0), a da je rezultat bio ubedljiviji ne bi bilo ne zasluženo.
Selektor Aleksandar Tirnanić povukao je smele poteze prilikom sastava našeg tima.
Odlučio je da na megdan izvede za ono vreme podosta neobičnu formaciju: Beara-Spajić, Crnković-Mitić, Krstić, Boškov-Rajkov, Milutinović, Vukas, Zebec, Lipošinović.
Prvi put kapitensku traku nosio je Miloš Milutinović.
Golove su postigli Milutinović – dva, a po jedan Vukas, Zebec, Lipošinović i Rajkov.
Bearu je savladao iz jedanaesterca Cervato.
Inače, ovo je sada u eliminatornim borbama za nastup na Prvenstvu kontinenta treći put da sa Italijanima odmeravamo snage u zvaničnim takmičenjima.
Porazili su nas 1968. godine u finalu Kupa nacija, sada je to šampionat Evrope.
Prvi duel na Olimpijskim stadionu u Rimu završen je nerešeno 1:1. Pravila su nalagala – u slučaju da nema pobednika održaće se novi meč.
Domaćini su, kako je konstatovano, zahvaljujući pristrasnom sudiji Dinstu iz Švajcarske trijumfovali sa 2:0.
Drugi put odmerili smo snage sa Azurima u kvalifikacijama za šampionat sveta, čiji je domaćin bila Španija 1982. godine.
U grupi smo zauzeli prvo mesto, od Italijana smo savladani 2:0, a u Beogradu je bilo 1:1.
U Španiji, na Mondijalu, krahirali smo i doživeli jedan od najtežih neuspeha od kada izlazimo na internacionalnu scenu.
Nasuprot nama – Italijani su blistali. U finalu pobedili su Nemačku i postali prvaci planete.
Evo, sada treći put odmeravamo snage u zvaničnoj konkurenciji. Opet je opasni rival bolji. Umakao nam je za osam bodova, a međusobni susret u Đenovi završen je prekidom i registracijom 3:0 u korist domaćina.
Valja zaključiti, u konkurenciji sa nama, Estoncima, Slovencima, Ircima, i Farskim Ostrvima – Azuri nisu imali baš nikakvih problema da zauzmu prvo mesto.
I pošto imamo negativan bilans sa Italijom kada su u pitanju dueli u zvaničnim takmičenjima – sada se ukazuje prilika da 7. oktobra na Marakani bar koliko toliko vratimo „milo za drago“!
A opet ponosni smo na nezaboravnih 6:1 iz Zagreba, sa nadom da ovog puta možemo da prekinemo neugodnu tradiciju, pa prvi put budemo i bolji u okršajima za učešće na prvenstvima Evrope i sveta.
Jasno je, to nije nimalo lako ostvarivo.
Ali, šansa je tu, valja je iskoristiti. Opet, bez obzira na to što za rivala ovaj meč nema nikakav poseban značaj – sigurni smo gosti, ne dolaze sa belom zastavom.
Naprotiv, sve će učiniti da bar ne izgube…

Izgubili smo jednu velesilu – dobili smo drugu

Kada su daleke 1975. godine odbojkaši na Prvenstvu kontinenta u Beogradu stigli do bronzanog odličja, dakle pune tri decenije od završetka Drugog svetskog rata – primljeno je to kao podvig!
Zato što odbojka nije imala status atraktivnog sporta. Čak se u konstatacijama išlo tako grubo – da je svrstavana u red delatnosti radničke klase i da dobro dođe yz rekreaciju, u krugu fabrika i preduzeća!
Za to vreme košarkaši su blistali. Od 1961. godine i osvajanja srebrne medalje na Evropskom prvenstvu u Beogradu nije bilo takmičenja, a da se naš izabrani tim ne uvrsti među najbolje plasirane.
U prostorijama Košarkaškog saveza morali su da vrše adaptaciju trofejne sale, jer je pristizalo toliko pehara da jednostavno nisu imali gde da ih smeste!
Pored izvanrednih rezultata i devize košarka košarkašima – stvarali su se izuzetni asovi, a u međunarodnim forumima rastao je ugled predstavnika Jugoslavije.
Radivoje Korać je i danas legenda i sinonim vrsnog košarkaša, sportiste, džentlmena. Njegovo ime doprinosilo je popularizaciji košarke. A posle srebrnog odličja na Prvenstvu kontinenta u Beogradu – ovaj sport doživeo je neviđenu ekspanziju.
Postavljali su se obruči u školskim dvorištima, između stambenih zgrada.
Mediji su uskočili sa bezrezervnom podrškom.
Bora Stanković, Radomir Šaper, postali su stožeri FIBE – svetske federacije, a u zemlji delovala je prava mašina čiji je tvorac Nebojša Popović.
Niko, u bilo kojem sportu u našoj zemlji, u to vreme postavljanja sportskih temelja u novoj Jugoslaviji nije toliko brzo napredovao i ređao uspehe kao košarkaši.
Taj zlatni period trajao je sve do 2002. godine, do osvajanja titule šampiona planete u Indijanopolisu. Onda su naišle gladne godine. Ukupno sedam, sve do ponovnog dolaska na kormilo nacionalne selekcije Dušana Ivkovića koji je doveo ekipu do srebra na EP-u u Poljskoj 2009,  i do četvrtog mesta na SP-u u Turskoj 2010. godine.
Kao glavni cilj postavljeno je učešće na Olimpijskim igrama u Londonu 2012. godine.
To je neostvareno, pa tako nas neće biti na dve uzastopne fešte – izostali smo iz Pekinga, a sada i iz glavnog grada Engleske.
Umesto košarkaša, mesto na počasnom tronu pripada odbojkašima.
A lepa priča ponovo je počela 1995. godine, kada smo se plasirali na treće mesto; od tog trenutka nema zastoja.
Bronzana medalja na Olimpijadi u Atlanti 1996. godine, zlatna u Sidneju 2000. godine, pa onda dve titule prvaka Evrope, finala Svetske lige, medalje sa svetskih kupova i prvenstava, i ko sve da nabroji silne uspehe zlatnih odbojkaša.
Smenjuju se generacije, selektori, ali zastoja nema!
Organizacija funkcioniše kao najprecizniji švajcarski sat. Ne ulazi se u značajne okršaje sa hvalospevima i nerealnim obećanjima.
Sve je do tančina isplanirano i ređaju se uspesi.
Ono što su nekada bili u košarci Bora Stanković i Radomir Šaper – misli se na položaj, autoritet i uticaj u Svetskoj organizaciji – FIBI, sada je to u odbojkaškoj hijerarhiji Aleksandar Boričić.
Došao je tiho na kormilo domaćeg saveza i polako je slagao kockice da bi dosegao do najvećih visina. Sagradio je odbojkaški bastion, sa granitnim temeljima i vizijom za vreme koje dolazi.
Trijumf u Beču došao je kao šlag na tortu, jer je u 2011. godini na 18 različitih turnira (od kadeta do seniora) osvojeno 16 medalja. A dolazi i Evropski šampionat odbojkašica, gde takođe očekujemo uspeh.
Dakle, srpska odbojka sija i kako se radi i stvaraju asovi u muškoj i ženskoj konkurenciji nikoga neće iznenaditi da ta dominacija potraje još dugo.
Kamo sreće da nam je i u drugim sportovima kao što je u odbojci…

Na Evropskom šampionatu košarkaša naš i turski as direktno su doprineli teškim porazima svojih reprezentacija

Na velikim takmičenjima ili u susretima klubova, nacionalnih selekcija, uz pobede i poraze rađaju se junaci i gubitnici. To je pravilo i redovno se potvrđuje.
Pa je tako bilo i na prvenstvu košarkaša u Litvaniji.
Upravo se dogodilo da jedan od najkvalitetnijih i najiskusnijih igrača SAVANOVIĆ u meču sa Francuskom, kod vođstva rivala sa poenom viška, u poslednjim trenucima (još dve sekunde do kraja) ne realizuje priliku koju bi pretvorio u odlučujuće pogotke i pobedu?!
Gubitak tog duela mogao je skupo da nas košta, a svakako najteže je bilo samom SAVANOVIĆU, koji umesto da 28. rođendan proslavi sa oreolom junaka i strelca pobedničkog koša – tugovao je i sigurno do kraja života neće zaboraviti na taj kobni trenutak u okršaju sa Trikolorima!
A to što smo na ovaj način izgubili u duelu sa Francuskom, vratilo nam se u susretu sa Turskom.
Ostale su još četiri sekunde do kraja, kada je rival krenuo u poslednji napad. Mi imamo poen prednosti. Ako vicešampion sveta realizuje akciju – za nas je prvenstvo završeno. Idemo kući.
Iskusni ILJASOVA gađa, ali na sreću, ne pogađa! Mi smo pobednici, plasirali smo se u četvrtfinale.
Iljasova ne može da sakrije suze, tuga je u redovima njegove reprezentacije.
Šampionat se završio kako se završio, ali ostaje zabeleženo da su Srbin SAVANOVIĆ i Turčin ILJASOVA njegovi najveći tragičari.
Ono što se dogodilo dvojici vrsnih košarkaša, samo je najsvežiji primer dramatičnih obrta i pehova pojedinaca.
Da podsetimo na slične primere.
U finalu Svetskog šampionata u fudbalu, 1978, u Buenos Ajresu, igrali su ARGENTINA i HOLANDIJA.
Kod rezultata 1:1, u to vreme jedan od najboljih napadača Evrope RESEMBRIK, 15 sekundi pre kraja prihvata loptu, sam, udaljen od protivničke mreže pet-šest metara. Lagano plasira loptu, okreće se ka centru i svojim saigračima, srećan što je postigao pobedonosni gol i doneo titulu planetarnog prvaka!
A šta biva?
Lopta, krećući se lagano ka praznoj mreži, valjda pogađa u neku izraslinu i menja pravac, taman za toliko da umesto u gol ode malo ulevo i zaustavi se na stativi?!
Više nema vremena za bilo šta. Sudija daje znak da je isteklo 90 minuta. Ide se na nastavke.
Gaučosi, zahvaljujući razgoropađenom KEMPESU postižu još tri pogotka i slave sa 4:1.
RESEMBRIK  je zbog ovog promašaja svakako najveći tragičar u istoriji fudbalskih Mondijala.
Mi ne bismo učestvovali na šampionatu sveta, u Nemačkoj, 1974, da ne bi čudesnog KARASIJA!
Nalazili smo se u kvalifikacionoj grupi sa Španijom. Ostalo je da odigramo utakmicu u Atini i ako dobijemo, sa dva gola razlike stičemo pravo na MAJSTORICU sa „crvenom furijom“.
Vodimo sa 3:2. Onda Bajević udara protivničkog fudbalera bez lopte i sudija ga šalje u svlačionicu.
Znači ostajemo sa igračem manje i treba nam još jedan gol.
Izgleda sve izgubljeno. Čak i tadašnji selektor Miljanić napušta klupu, uveren da je sve propalo!
Ali, sreća nam se osmehnula. Karasi, 15 sekundi pre kraja meča, valjda iz očaja jer nema drugog rešenja, raspaljuje po lopti i pogađa donji levi ugao – 4:2 za Jugoslaviju. Taman dovoljno da u Frankfurktu, na neutralnom terenu odmerimo snage sa Španijom.
Ko pobedi – ide na Svetsko prvenstvo.
KATALINSKI postiže taj ZLATAN GOL i mi smo učesnici velike fešte u Nemačkoj.
Na sličan način plasirali smo se na Evropski šampionat 1984. godine.
U Splitu smo dočekali Bugarsku. Protivniku je odgovarao i nerešen ishod da ode na takmičenje u Francusku.
Ostalo je još 40 sekundi.
Uvaženi kolega MLADEN DELIĆ, komentarišući trenutnu situaciju doslovce kaže:
„Nema više vremena za bilo šta!“ A onda nastavlja Vujović, GOL, GOL. Radanović. „Ljudi moji ovo je ludnica, kakva sreća, da li je to MOGUĆE…“
U sportu – kao i u životu, zaista je sve moguće!
Šta, na primer, da kaže čuveni FEDERER posle onakve drame i propuštenog trijumfa u okršaju sa ĐOKOVIĆEM kada je praktično imao već dobijenu partiju?
Idemo dalje. Čekamo nove sportske junake i tragičare…