Ovaj tekst objavio je naš čuveni književnik Branislav Nušić 1912. godine, neposredno pre nego što je Srbija, zajedno sa Crnom Gorom, Grčkom i Bugarskom, krenula da oslobađa Kosovo i Metohiju i Rašku oblast od Turaka. Nušić u ovom satiričnom prilogu kritikuje srpsku vlast, što umesto da spasava svoju braću pod Turcima, donosi kojekakve rezolucije…

Pravo je čudo kako nam se istorija ponavlja, i kako mi iz nje ne učimo ništa. Pred čitaocima je tekst Branislava Nušića, objavljen 1912. godine u časopisu „Zvezda“, pod naslovom „Posle mitinga“. Očito, tekst je bio plod Nušićevog ogorčenja što Srbija ne preduzima ništa kako bi spasila svoju braću u Staroj Srbiji (ne zaboravimo Raška oblast, Kosovo i Metohija, kao i Makedonija, tada su bile Turska). Nušić je čitaocima ponudio tekst koji je, kao i Disova pesma „Naš dom“ (nastala dve godine ranije), čitaoce hteo da pobudi ne samo na razmišljanje, koliko na delanje.
Te, 1912, kada je tekst objavljen, Srbija je, udružena s Crnom Gorom, Grčkom i Bugarskom, ipak stresla prah sa svojih mačeva, i krenula da oslobađa zavetnu zemlju. Iako znamo da je 2010. godine u Srbiji gore nego pre sto godina, i da nam je san bliži nego ustajanje iz pepela, ipak podsećamo čitaoce na ovaj Nušićev tekst. Ne samo da bi o njemu razmislili, nego da bi ih on ponukao na delanje.

POSLE MITINGA
Zamislite, dakle, miting sazvan na Orašcu na dan 20. januara 1804. godine. Otvara ga G. Stanoje Glavaš lepim i prigodnim govorom i predlaže da se G. Đorđe Petrović, zvani Crni, izabere za predsednika mitinga.
G. Kara-Đorđe zauzima predsedničko mesto i, blagodareći zboru na poverenju, daje reč jednome od sazivača, Gospodinu Stanoju Glavašu.

G. STANOJE GLAVAŠ: Braćo.Stanje naše braće postalo je do krajnosti nesnošljivo, i mi smo pozvani da razmislimo o merama koje treba preduzeti, da bi se našoj porobljenoj i namučenoj braći pomoglo. Doduše, mi sa puno pouzdanja i poverenja možemo gledati u Evropu, utoliko pre što nas je ona, u plemenitoj težnji da održi mir na Balkanu, preko svojih predstavnika ubedila da time što nas Turci ubijaju i natiču na kočeve, nisu nikakva naša nacionalna prava povređena. (Tako je!) Stoga ja, braćo, predlažem da se donese jedna rezolucija, u kojoj bi se izjavilo gnušanje prema zverstvima koja se čine prema nama i da se pozove vlada da preduzme energične mere za zaštitu srpskoga življa! (Dugotrajno: Tako je!)
G. KARA-ĐORĐE: Kojekude, ima reč gospodin Đuša Vulićević.
G. ĐUŠA VULEVIĆ: Ja se, uglavnome, slažem sa mislima koje vam je izneo moj poštovani predgovornik, Gospodin Stanoje Glavaš, i imao bih samo da učinim jednu dopunu njegovom predlogu. Nas kolju, taj fakt stoji, ali mi ne možemo, za ljubav jedne takve sitnice što će nas pet-šest hiljada nataći na kočeve, remetiti mir na Balkanu, koji Evropa želi da očuva. Stoga sam ja, da naša rezolucija ne bude napisana raspaljivim tonom, već ozbiljno i dostojanstveno, kako bi sobom kazivala da je izraz ljudi koji rado pristaju da sede na kočevima i da vise obešeni o kruške za ljubav mira koji Evropa želi. (Tako je! Tako je!)
G. KARA-ĐORĐE: Gospodo, pozivam gospodina Janićija Đurića da pročita nacrt rezolucije. Izvolite, gospodine Janićije, po duši vas, pročitati!
G. JANIĆIJE ĐURIĆ (čita nacrt rezolucije koja glasi):
Građani svih redova, sakupljeni na današnjem mitingu na Orašcu, a po saslušanju svih govornika, jednoglasno konstatuju:
1.  da je usled anarhije, koja je ovladala u Turskoj Imperiji, doveden u pitanje opstanak naš;
2.  da je poslednji pokolj, koji je izvršio dahija Aganlija u beogradskom okrugu, u kome je sa svoga ognjišta rasterana nezaštićena srpska sirotinja, izazvao silno uzbuđenje kod nas sviju;
3.  građani srpski, okupljeni na mitingu, najodlučnije dižu svoj glas protivu nasilnog i stalnog, sistematskog istrebljenja srpskoga življa u Turskoj;
4.  poziva se ceo narod da, bez obzira na veličinu žrtava koje će podneti, preduzme sve i najenergičnije mere za brzu zaštitu našega življa u Turskoj Imperiji.
G. KARA-ĐORĐE (po pročitanju): Prima li se ova rezolucija? (Svi jednoglasno: Prima se!)
G. KARA-ĐORĐE: E, sad, kojekude, pozivam vas da se mirno i dostojanstveno raziđete svojim kućama, a mi ćemo ovu rezoluciju staviti u arhivu manastira Blagoveštenja, kako bi bila sačuvana za potomstvo. (Dugotrajno odobravanje).
Eto, tako bi taj miting izgledao da je tada rađeno kao danas. A kako bismo mi danas izgledali da je takav miting bio tada?

Prenosimo izvod iz ponoćnog razgovora na zaštićenoj liniji Brisel-Podgorica u čijem je središtu bilo pristupanje Crne Gore NATO savezu

Transkript razgovora između Podgorice i Brisela mogao bi da potpuno poremeti inače rovite odnose između Crne Gore i Srbije. Za jabuku razdora između dve bratske države – koje svoju bliskost dokazuju zajedničkim stavovima o Kosovu i Metohiji i evroatlantskim integracijama – odgovoran je NATO! Naime, naše obaveštajne službe raspolažu saznanjima da zvanični Beograd optužuje Podgoricu kako je u razgovoru sa Briselom o pristupanju NATOu-, koristila potpuno iste argumente koje je naša aktuelna vlast još ranije iznela Vašingtonu. Zvanični Beograd strepi da bi Crna Gora mogla pre Srbije da pristupi zapadnoj vojnoj alijansi, i pored toga što je Beograd svoju odanost NATO-u dokazao mnogo pre svih država u regionu.

Dokle ste spremni da čekate na prijem u NATO?
I ovo do sada bilo je previše. Naravno da smo nestrpljivi. NATO savez je primio u članstvo Albaniju i Hrvatsku, a mi i dalje čekamo kao da nemamo iste neprijatelje. Makedonija nas nije prestigla samo zato što je u sporu oko imena sa Grčkom. Kosovo se odavno ponosi Bondstilom jednom od najvećih NATO baza u Evropi, a naša vojska se gurka sa seljacima po Pivi i Goliji, ne, da bi upotrijebila, već da bi, uništila oružje. Dok se po Svijetu uveliko ratuje mi nenaoružani i dezorjentisani čekamo na vrh Ježeve gore. To nas zaista frustrira. Plašimo se da ne prođemo kao 1918. godine kada su savezničke snage izvršile proboj Solunskog fronta bez crnogorske vojske konstatujući da smo neobučeni, nekorisni i neprilagodljivi zajedničkoj komandi. Zato požurite sa prijemom, ne zbog nas, već zbog razočaranog naroda. Naša lična bezbjednost je i dalje na visokom nivou. Pokrenuli smo svoj kult, formirali svoju sektu, razvili svoju ekonomiju, naoružali svoje milicije. Mi možemo čekati koliko vam drago, ali se narod osjeća iznevjereno. Zato požurite. Hitno je. Slika na crnogorskim političkim ekranima počinje da treperi.

Šta očekujete od članstva u NATO?
Na to pitanje ću krajnje otvoreno i nediplomatski odgovoriti. Očekujemo velike investicije u Crnu Goru. Očekujemo povećanu bezbjednost kako za strane tako i za bogate domaće investitore. Očekujemo da NATO prepozna harizmu našeg vođe i da mu pronađe odgovarajuće mjesto u svojoj strukturi. Očekujemo izgradnju makar dvije pomorske i jedne planinske NATO baze kojima ćemo se u početku formalno protiviti. Kada ih napokon dobijemo one dugogodišnje ogavne optužbe o švercu cigareta, droge i oružja na našoj teritoriji postaće besmislene. Očekujemo da se uz pomoć i podršku NATO snaga obračunamo sa svojim starim unutrašnjim neprijateljima i da stavimo pod nadzor sve one koji su se protivili našem ulasku u NATO.

Kako zamišljate svoje učešće u NATO?
Ne treba da se lažemo. NATO ima moć da od, narodskim jezikom rečeno, poslednjih vukojebina, budžaka i pripizdina, pravi centre Svijeta u koje će svi gledati i o njima govoriti. Kada s takvom snagom reklamira svoje neprijatelje zamislite samo kolikom li će tek snagom reklamirati svoje saveznike. Nije teško pretpostaviti što sve NATO može napraviti za Crnu Goru. Ako se tamo negdje po svjetskim pustinjama i nevidbog adresama mora ginuti u ime vrijednosti zapadne civilizacije neka makar avioni i brodovi NATO saveza na te misije kreću iz ove naše divlje ljepote, iz Montenegra.  Prostor iz kojeg polazite u borbu treba da izaziva divljenje i da uliva povjerenje. Kada uđemo u NATO čitav svijet će vidjeti neodoljive pejzaže naše zemlje i shvatiti zašto učestvujemo u odbrani temeljnih vrijednosti čovječanstva? Pokažite mi toga ko ne voli biti u centru pažnje. Zašto bi mi bili drugačiji. Očekujemo da će nas NATO preko svojih intervencija u Avganistanu, Iraku, Iranu, Somaliji, Gruziji, Krimu, Moldaviji, Vojvodini, Sjevernoj Koreji i ko zna gdje još … lansirati u svjetske vijesti, pravo na Si-En-En i u besplatnu reklamu. A nama je nasušno potreban publicitet kako bi valorizovali prirodne ljepote i turističke potencijale svoje zemlje. Ime naše države još nije dovoljno poznato jer smo najmlađa članica UN-a. Kada zahvaljujući svom strateškom položaju postanemo 29. ili 30. NATO članica – svjetska javnost će se susretati sa nama sve češće i to u udarnim terminima na globalnim vijestima.

Borba protiv terorizma?
Borba protiv terorizma posebno nas inspiriše. Mi u Crnoj Gori odlično znamo što je terorizam. Za ovih dvadeset godina vladanja mnogo su nas puta pokušali minirati i destabilizovati. Nema toga što nijesu probali. Opozicija se ujedinjavala i razjedinjavala, pravila alternative, mijenjala borbene pokliče, tražila podršku u narodu, čak i među NATO zemljama. Desetak puta su namjeravali izazvati smjenu vlasti na izborima, da bi mogli sprovoditi neke nevažne i proforme donijete zakone, da bi mogli prevrnuti ploču, slušati neku drugu muziku i birati neke druge partnere za ples. Na sreću, mi smo od svega toga odbranili ne samo sebe već i naše aktuelne i buduće saveznike. U poslednje vrijeme opoziciji su se pridružile i nevladine organizacije. Zamislite, dokle su dogurale. Na zakupljenim bilbordima lijepili su po Crnoj Gori crvene plakate „Ne u NATO“! Da ne vodimo razgovor na zaštićenoj liniji sigurno bi tražili da i oni kobajagi nešto kažu. Ali s terorističkim grupama nema razgovora ni bilo kakvih dogovora. Svaki službeni dokument krijemo od njih u sto rupa. I prisluškujemo ih samo da bi im predvidjeli sledeće poteze. Postoji ozbiljna prijetnja da bi nam neki mladi i nerazumni hakeri pod uticajem atmosfere koje ove grupe stvaraju mogao hakovati Vladine konferencije u vezi sa prezentacijom i promocijom NATO-a, slično onome u Hrvatskoj kada su NATO znak pretvorili u kukasti krst. Kada konačno NATO dođe u Crnu Goru njihovim terorističkim akcijama će za vazda odzvoniti. Siguran sam da više nikome neće pasti na pamet da se miješa i kvari dugoročne partnerske odnose koje će naša Vlada uspostaviti s NATO-om.

Zašto mijenjate Ustav?
Pripremamo se za NATO počasti i za NATO obaveze. Prošlog mjeseca na Svjetskim vojnim igrama u Kanadskom Kvebeku naš takmičar je osvojio srebrnu medalju u tekvondou. Ovog mjeseca na vrućem terenu u Avganistanu naš drugi predstavnik odlikovan je NATO medaljom za rad u štabu Info Pozadine. Ni iz Somalije se nećemo vratiti praznih ruku. Biće toga još. Ustav mora prepoznati uspjehe…

Pitam samo za prvi član Ustava Crne Gore?
Pročitajte ga pa će vam biti jasno zašto ga mijenjamo. Kada smo u prvom članu Ustava Crne Gore zapisali da je „Crna Gora nezavisna i suverena država, republikanskog oblika vladavine“ i da je „Crna Gora građanska, demokratska, ekološka i država socijalne pravde, zasnovana na vladavini prava“. Nijesmo razmišljali o prijemu u NATO. Sada smo svjesni da dio državnog suvereniteta moramo ustupiti NATO savezu. Načelo o ekološkoj državi takođe mora otpasti iz Ustava zbog budućih vojnih baza, poligona, manevara i odlagališta radioaktivne municije koja se tretiraju kao zagađivači životne sredine. Duboko smo svjesni da se ne može voditi računa o biljkama i životinjama, o vodi, vazduhu i zemljištu kada se ide u ratni pohod na ljude i čitave narode. Zato iz Ustava brišemo ekologiju. Veoma važno je da se, dok smo još na vrijeme, na papiru odreknemo i ideje o građanskoj i demokratskoj državi zasnovanoj na vladavini prava. U protivnom stalno će nam spočitavati prisustvo na hiljade NATO vojnika koji nam dolaze u goste sa specijalnim pravnim statusom po kojemu njihovo ponašanje, prestupi i eventualna krivična djela ne mogu biti sankcionisani pred našim sudovima. Zato mijenjamo prvi član Ustava, da bi sve teklo glatko kad nam dođe NATO. U tu vezu želimo uložiti najbolji dio sebe.

Da li ste svjesni i negativnih efekata NATO-a!
Dabome da smo svjesni. To što su vojnici iz američkih vojnih baza u stalnom sukobu sa stanovništvom u čijem su okruženju stacionirani neće nam predstavljati veći problem. I mi smo vršeći vlast u poslednjih 20 godina bili u stalnom sukobu sa stanovništvom većine crnogorskih opština. Što se tiče silovanja, pedofilije, zaraznih bolesti, pjanstava, saobraćajnih nesreća, ubistava… prihvatili smo ponuđeno rešenje i potpisali Ugovor da se krivična odgovornost američkih vojnika po tim pitanjima može procesuirati isključivo pred američkim sudovima. Naše se pravosuđe u njihove delikte i sagrešenja neće miješati. To će doprinijeti i političkoj stabilnosti naše države. Opozicija i nevladine organizacije neće nas više moći napadati za pristrasnost, za korupciju i politička suđenja jer će suditi neko drugi. Da bi izbjegli i one u poslednje vrijeme sve popularnije optužbe – za nečinjenje, spremamo se da oformimo više savjetovališta u kojima će se crnogorski narod obučavati da što lakše podnese NATO prisustvo. Što se tiče naslova koje pominjete – te „NATO odgovoran za smrt civila“, te „NATO to naziva kolateralnom štetom“ te „Iskreno žaljenje zbog tragedije koju je NATO prouzrokovao“ mogu samo da vam kažem da smo to već pregrmjeli kada su prije jedanaest godina u NATO bombardovanju izginula djeca u Murinu, onoj maloj varošici na sjeveru Crne Gore. Važno je bilo probiti led. Od tada svaki novi slučaj pogibije civila, bilo mlađih, bilo starijih, zbog NATO grešaka ili takozvane prijateljske vatre, naša javnost će lakše podnijeti.

Što posebno cijenite kod NATO-a?
Ime, tradiciju i međusobne veze. Možda ne znate da su se Crnogorci za NATO počeli boriti čitavu godinu dana prije nego što je NATO i osnovan. Nemilosrdno i do poslednjeg daha borili smo se protiv simpatizera Rusije u svojim redovima. Počeli smo davne 1948. godine na slavnom Golom otoku gdje smo bili većina i među starešinama i među zatvorenicima. Poslije konačnog gašenja Varšavskog pakta, NATO je postao naš prirodan izbor. Brend koji nam u potpunosti odgovara. Cijenimo što će NATO kao naš partner voditi brigu o našim spoljnim granicama i bezbjednosti da bi se mi na miru mogli posvetiti onome u čemu smo se najbolje dokazali. Zauzvrat podržavaćemo sve vojne akcije NATO-a širom Svijeta očekujući od NATO-a da isto uradi kada budu u pitanje naše nevojne akcije u Crnoj Gori. Izuzetno cijenimo modernost Alijanse po pitanju nuklearnog oružja, bespilotnih letilica, projektila sa navođenjem, kasetnih bombi, bioloških virusa i ostalih tehnologija tihe i iznenadne smrti. Zato smo i zahvalni NATO-u što nam je naložio da uništimo svoje zastarelo naoružanje. Sada željno iščekujemo kupovinu novog po NATO standardima i NATO cijenama. Nadam se da će se u paketu novog naoružanja naći i najnovija verzija snajperske puške koja može precizno pogoditi čovjeka sa udaljenosti od 1200 metara, kao i sofisticirana tehnologija za prisluškivanje 200.000 ljudi. I poslije tih skupih porudžbina ubijeđen sam da će u crnogorskom budžetu ostati dovoljno novca da se sašiju nove vojničke uniforme za članstvo u NATO. Kada se naše nove uniforme nađu uz NATO uniforme pred kamerama Si-En-Ena, Bi-Bi-Sija i ostalih TV kuća, budite sigurni da će se dostina zamisliti kome treba dati prednost na ceremonijalnim svečanostima. Da ne zaboravim, izuzetno cijenimo NATO strategiju totalnog rušenja i ponovnog zidanja sa novim partnerima. Takođe cijenimo sve NATO vježbe, protokole, prijeme, parade, ceremonije, dobrotvorne akcije… Odnosićemo se prema njima punoručno i sa pijetetom. Zablistaće NATO alijansa u Crnoj Gori, vjerujte mi.

Kako procenjujete referendum za ulazak u NATO !?
Hajte molim vas, to je bar puka formalnost. Saopštite procenat koji vam odgovara. Obezbijedićemo ga do u drugu decimalu. Toliko smo se kalili na glasanjima da vam već sada možemo kovertirati rezultat referenduma. Poput vrhunskog šahiste koji igra partiju s unaprijed analiziranom pozicijom i predviđa dobitnički potez, tako vam i mi možemo, već sada, prikazati sve elemente pozicije referenduma oko ulaska Crne Gore u NATO i naravno precizirati njegov krajnji ishod. S time bar imamo iskustva. Zato izaberite procenat sa kojim želite da budete dobrodošli u Crnu Goru i mi ćemo vam ga pred svjetskom javnošću servirati.

Ako je tačno to što kažete vidimo se iduće godine.
Gdje?

U NATO komandi u Briselu i na svečanosti u Gorici.
U Podgorici?

Ne. Ne. U vili Gorica!
Aaaa… U Vladinom objektu vila „Gorica“.

Da.
Zahvaljujem se na pozivu. Ujedno koristim priliku da iskažem svoje duboko poštovanje prema činjenici da ste konačno prihvatili ponudu da se u našoj kući ponašate kao domaćin. Sa zadovoljstvom dolazimo i u Brisel i u vilu „Gorica“.

Baj. Baj.
Baj.Baj.

Nezapamćena dubina promišljanja i oštroumnih i britkih zapažanja blesnula je sa stranica Politike u utorak 10. avgusta 2010, iz pera dr Jova Bakića. Pročitajte na koji način jedan školovani sociolog, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu popunjava rupu u našim saznanjima o modernom svetu

Kada se pomene SAD često se u Srbiji mogu čuti mahom negativni stereotipi. Na primer, ume se tvrditi kako su SAD naselili evropski zatvorenici i svakojaki ološ koji je iz Evrope bežao pred pravdom i zakonom. Time se potpuno zanemaruje istorijska istina da su u SAD dolazili ponajviše religijski nekonformisti za koje u Evropi nije bilo mesta usled verske netrpeljivosti. Ako su bežali iz Evrope, bežali su od uskogrudosti i nepravde. Docnije u SAD su navirali begunci iz socijalne bede i nemaštine, baš kao i preduzetni i avanturistički duhovi. Razume se, među njima je bilo i kriminalaca, ali u kojem ih to društvu nema, naročito ako se ima u vidu statistička povezanost socijalne bede i kriminala?
Drugi stereotip kazuje kako se Amerikanci loše hrane, iako u SAD-u postoji  izuzetno bogata ponuda raznovrsne hrane, zdrave i nezdrave, izuzetno ukusne i one koja to nije. Naravno, kao i svuda, sirotinja se verovatno hrani znatno lošije od viših slojeva.
Prilično je rašireno i mišljenje da se u velikim gradovima, naročito u Njujorku ili Vašingtonu, belac ne može prošetati crnačkim četvrtima a da mu život ne bude ugrožen. U stvari, tako je bilo pre desetak i više godina, ali to više niukolikonije slučaj. Pisac ovih redaka može posvedočiti da se šetao Harlemom u društvu drugarice s kojom je pohađao beogradsku 13. gimnaziju i njenog supruga, takođe belca, te da im dlaka s glave nije nedostajala. Vratio se u središnji deo Menhetna podzemnom železnicom, sasvim sam, i nije imao neprijatnih iskustava. Doista, kriminal je u velikim američkim gradovima drastično opao između 1995. i 2005, a od tada je u blagom porastu, ali su, sve u svemu, Njujork i Vašington znatno sigurnija mesta za život no Beograd. U najmanju ruku, tamo se novinari ne ubijaju i ne napadaju, već se čovek oseća sasvim slobodnim i bezbednim. Nažalost, Harlem nije onako lep kao ostatak Menhetna, već se na njemu očituje društvena nepravda, slabiji imovinski status crnačkog stanovništva, kao i slabija urbana kultura koja se ogleda u bacanju otpadaka na ulicu ili u ostavljanju dušeka u parkovima.
Međutim, osnovna činjenica koju Evropljanin treba da ima u vidu kada govori o SAD-u vezana je za ogromnu raznovrsnost američkog društva. Jednostavno, ovo ogromno društvo toliko je raznorodno da je svako uopštavanje najverovatnije pogrešno. Kako se, na primer, na isti način može govoriti o građanima Njujorka i građanima Harisburga, glavnog grada Pensilvanije? Zaista, Njujork je grad nad gradovima, prestonica sveta, remek-delo američke civilizacije kojim je ona prevazišla sopstvena ograničenja i podarila čovečanstvu najlepši poklon. Ovaj kosmopolis prima raširenih ruku svakog posetioca, „gost“ može bolje govoriti engleski od „domaćina“, pa se i pisac ovih redaka susrećući pripadnike svih „rasa” i njihovih mešavina osetio dobrodošlim i domaćim već posle par desetina minuta provedenih na ulicama Menhetna. Estetika kontrasta krasi Njujork koji se s pravom diči neboderima čija visina i modernistička lepota oduzima dah, jer posetilac ostaje njima naročito zadivljen upravo iz prelepe prirode Centralnog parka smeštenog u Gornjem Menhetnu. Naravno, kulturna ponuda je bez premca, pa čovek može naći što mu duša ište od brodvejskih predstava, preko koncerata najboljih džez muzičara na svetu, do sjajnih barova u kojima nastupaju vrhunski muzičari kojima nijedna vrsta muzike nije strana. Razumljivo, u ovako zanimljivom gradu mora živeti veliki broj obrazovanih i mislećih ljudi. Njujork savršeno odgovara potrebama intelektualca.
Međutim, ako posetilac ode do Harisburga, samo nekoliko sati vožnje udaljenog od Njujorka, neće ni približno biti tako ushićen. U učmaloj varošici crkava različitih verskih zajednica ima tek nešto manje od kuća. Ako čovek naruči vino u restoranu, lako mu se može desiti da mu konobar kaže kako je zakon u Pensilvaniji zabranio točenje alkohola u restoranima. Zamenik gradonačelnika će objasniti da se država mora starati o javnom zdravlju, pa je restoranima propisala ograničen broj dozvola za točenje alkohola, dok će istovremeno na pitanje ko je odgovoran za veliki broj beskućnika, tvrditi da „mi, Amerikanci, verujemo kako je svaki pojedinac odgovoran za sebe”. Uobičajeno licemerje političara začinjeno ideološkom zatucanošću čini palanku još represivnijom i depresivnijom.
O Bostonu i Vašingtonu, sjajnim knjižarama i bibliotekama, odličnim profesorima, ljubaznim i gostoljubivim domaćinima, možda, nekom drugom prilikom… Naravoučenije: stereotipi o SAD-u su u najboljem slučaju tek delimično tačni, a u najgorem potpuno pogrešni; radi se o dinamičnoj, složenoj, protivrečnoj, moćnoj, i nadasve raznovrsnoj civilizaciji.

Predsednik Srbije Boris Tadić uputio lična pisma članovima Predsedništva BiH Harisu Silajdžiću, Željku Komšiću i Nebojši Radmanoviću u kojima ih moli za oproštaj

Povodom mišljenja Međunarodnog suda pravde o legalnosti secesije Kosova, dan nakon što je ekstradicioni sud u Londonu odbacio zahtev za izručenje Ejupa Ganića Srbiji, predsednik Srbije Boris Tadić uputio je lična pisma članovima Predsedništva BiH Harisu Silajdžiću, Željku Komšiću i Nebojši Radmanoviću u kojima ih još jedanput moli da mu oproste ako je zaboravio da im se izvini za još nešto. Tadić ih podseća šta je sve učinio za uniratnu BiH i navodi:

Dragi moji ababi,
želim da Vam lično javim da ovo oko Kosova ide sve kako je planirano i dogovoreno u Vašingtonu. Još malo se moramo buniti jer bi nas opozicija inače naterala na vanredne izbore, tako da smo sa Bajdenom dogovorili da idemo korak po korak, da prvo izgubimo pred MSP, pa onda i u Generalnoj skupštini.
Zahvalan sam Vam na organizaciji Sarajevskog samita i pomoći koju ste nam tada pružili da se narod počne navikavati da sedimo za istim stolom sa demokratskim vlastima Kosova, kao našim dobrim susedima s kojima ćemo se uskoro zajedno naći u Otomanskoj imperiji (ih da znate kakvu ću džamiju napraviti u Šumadiji, veću od one kralja Fahda u Sarajevu).

„Ovo je nova, druga Srbija za koju Evropa nema alternativu, i koju ćemo uskoro svesti na krug dvojke“: iz pisma Harisu Silajdžiću

Pismo Harisu Silajdžiću
Dragi Harise, kažu mi da se još ljutiš na Srbiju, a ja nikako da te uverim da to nije ona Srbija koja se borila za Republiku Srpsku, branila Kosovo, na okupu držala Vojvodinu, Sandžak i Crnu Goru. Te Srbije više nema. Ovo je nova, druga Srbija za koju Evropa nema alternativu, i koju ćemo uskoro svesti na krug dvojke.
Jesta da oni u Hagu nisu rekli da je ta stara Srbija izvršila agresiju na BiH i počinila genocid, ali ja sam Ti se za svaki slučaj i za to izvinio i uprkos ovim mračnim snagama u Srbiji usvojio Deklaraciju. Jesam li i dva puta došao u Potočare a da okom nisam pogledao na Bratunac!?
Još jedanput, molim te Harise da prihvatiš moje izvinjenje. Evo, da ti dokažem moju iskrenost, sredio sam da sutra iz Londona Ejup Ganić bude vraćen u Sarajevo. Zbog ovih snaga prošlosti u Srbiji, ja ću reći da sam uvređen odlukom suda, i izvini što neću moći doći da popijem u tvom kabinetu kafu sa tobom i Ganićem, jer moram pisati još pisama. I ne zaboravi reći Ganiću da obavezno tuži Srbiju što ga je na pravdi boga optužila da je odgovoran za ubistva vojnika JNA (tu tužbu su pisali u doba one stare Srbije). Znam ja da ste Vi sve u pravu i zato sam još kao ministar odbrane uništio tu vojsku.
I molim te Harise da ne zaboraviš pozdraviti svog savetnika Damira Arnauta koji je isposlovao Ganićevu slobodu. Žao mi je što se tvoj kabinet puno istrošio i što si potrošio čak milion evra, ali Srbija će ti to nadoknaditi. Prenesi Dairu moje divljenje i kaži mu da je prevazišao oca. Samo još njegov otac, naš dragi ambasador BiH u Beogradu Boriša Arnaut, toliko se odlučno borio za BiH u vreme agresije Srbije na Vašu zemlju. Zato sam ga i ugostio u Beogradu, jer znam da može pomoći i ovim u Sandžaku svojim iskustvom i prebaciti vehabije iz Bosne u Sandžak. Prihvatamo i sve mudžahedine kojima je on dao državljanstva.
Voleo bih Harise da te vidim u Beogradu i da prođemo istim onim stazama kojima sam nedavno proveo Erdogana. Da se uveriš kako se Sandžak digao, da ti pokažem gde ćemo praviti sve džamije. Naravno, nisam zaboravio ni autoput kojim ćemo povezati Sandžak sa maticom u Sarajevu, da imate dobre puteve kada se Sandžak otcepi i pripoji Bosni.
Nemoj se sekirati za Iliju Jurišića. Potpisaćemo mi sporazum, vratiću ti Iliju i isporučiću ti sve Srbe koje budeš tražio.
Što se tiče RS, ni tu Harise nemaš razloga za brigu.Sve sam ja to utanačio sa Bajdenom i Miletom (Milorad Dodik). Srbiji je puno i ovo teritorije što je ima i gledamo kako da je se otarasimo i što pre je svedemo na urbanu i modernu Srbiju u krugu dvojke, te nismo ludi da sebi zovemo RS. Kad nacrtamo granice nove Srbije biće pred nama puno problema – uređivanje tramvajskih šina, tkanje tepiha za džamije, tako da ti tad kao veliki vezir slobodno možeš raditi sa RS šta ti je volja. Valjda će se i oni u RS do tada dozvati pameti i shvatiti da im je do Istanbula najlakše preko Sarajeva. Shvatiće koliko nas je zadužila Otomanska imperija i, kao što reče naš prijatelj Davutoglu, zar bi Ivo Andrić mogao napisati „Na Drini ćupriju“ i postati Nobelovac da janičari ne odvedoše dečaka kojeg kasnije nazvaše Mehmed paša Sokolović!? A da ne pričamo o tome koliko bi nam epska poezija bila siromašnija (jest da nije po mom ukusu jer u njoj puno Turaka izginu).
I na kraju, dragi Harise, u nadi da ćeš mi oprostiti ako ima još nešto za šta ti se nisam izvinio, molim te da mi učiniš jednu ličnu, prijateljsku uslugu. Bilo bi nezgodno da primim Tačija u Beogradu, ovi mračnjaci zaostali iz prve Srbije bi se odmah digli, pa gledaj da u skoroj budućnosti organizuješ neki sastanak nas dvojice. Ne bi bilo loše da tu budete i Ti i naš prijatelj Abdulah Gul.

Pismo Željku Komšiću
Uvaženi kolega Komšiću, pozdravljam Vašu izjavu da podržavate suverenitet Srbije bez Kosova. Oprostite što smo u MIP morali pozvati Vašeg ambasadora Arnauta da mu uputimo protest, ali to nije ozbiljno, to je da umirimo ove retrogradne snage prošlosti u Srbiji koje ne mogu da prihvate da u Evropu možemo samo bez Kosova.

„Nadam se da se ne ljutiš zbog bratskih kritika jer cilj nam je zajednički, da ispunimo obećanje dato Bajdenu“: iz pisma Nebojši Radmanoviću

Pismo Nebojši Radmanoviću
Brate Nešo (Nebojša Radmanović), tebi posebno želim da se zahvalim što si odlično držao Harisovu stranu. Znam koliko ti je to bilo teško, i da su oni Vaši u RS ostrašćeni nacionalisti, da si se morao dovijati da ih ubediš da si na njihovoj strani, dok radiš na našem zajedničkom projektu.
Hvala ti, što nisi stavio veto na Istanbulsku deklaraciju. Kad smo za nešto krivi, onda to moramo i priznati ako hoćemo u Evropu (nešto sam zabrljao i više ni sam ne znam hoćemo li u Evropu ili pod Otomansku imperiju…biće da narodu pričam Evropa, a mislim Otomanska imperija). I zato je dobro da sam ja tamo napisao da je OHR sve u pravu i da RS remeti BiH.
Ti i dalje, kao i do sada, samo pričaj da su za sve krivi Haris i onaj njegov Alkajal, da sve rade mimo tebe, ali nemoj ni slučajno da upotrebiš veto kada idu da se sretnu samnom ili Turcima, i kad rade protiv RS. Evropa (Turska), koja nema alternativu, da budemo načisto, hoće jaku BiH s jakim institucijama u Sarajevu, i mi joj to moramo dati.
Znam da Vama tamo nije lako, jer je kod vas sve ekstremista do ekstremiste, pa je zato najbolje da nastaviš kao i do sada – jedno radi, drugo pričaj da im zamažeš oči.
Sjajno si izveo posao oko NATO-a. Kaži Miletu da ni slučajno o NATO-u ne raspisujete referendum i da ne otvarate raspravu u skupštini. Vi lepo narodu obećavajte referendum, a Bajden nam je obećao da će BiH što pre u NATO. Razumeš da je to jako važno jer kada budete u NATO nema više ništa od otcepljenja RS, i mirna otomanska Bosna.
Važno je da ubedite narod da sad nije vreme za referendum za otcepljenje, da niste avanturisti. Dok ovaj narod u Srbiji prihvati da proguta gorku pilulu i Kosovo kao evropskog suseda, biće i presuda Karadžiću (nemojte slučajno da bi mu pomogli oko odbrane jer to može škoditi evropskom imidžu i ishod suđenja ne bi doprineo jačanju centralne vlasti u Sarajevu), a i BiH će biti u NATO-u. Tada više neće biti opasnosti od referenduma i RS bi mogla postati nešto kao švajcarski kanton (obavezno narodu ističite ovo „švajcarski model“, oni će odmah pomisliti na plate i penzije).
Kaži Miletu da mu je odlična ona izjava da je Kosovo izgubljeno i da i treba da ode, jer bi da ostane u Srbiji, kao što reče, Evropa mogla zatraži da neki Albanac sedne u moju fotelju. Pametno je to objasnio, jer gde da dam fotelju, a posebno Šiptaru.
Molim te, prenesi Miletu i da je Bajden zadovoljan kako ovo ide oko Kosova i RS, mada čitam u novinama da i on to zna, da je ponovo u kontaktu sa „moćnim strancima“. Samo, tamo su kod Vas sve ekstremisti, nacionalisti, pa ne znam da li je baš pametno Miletu da onako javno kaže da su mu „najmoćniji stranci rekli da ni slučajno ne žele SDS na vlasti jer su dali odlikovanje Karadžiću“. Da bude jasno, nije Karadžić ni Izetbegović ni Tuđman da bude prihvatljiv Evropi i da mu se mogu dodeljivati odlikovanja, ali, bojim se, da taj Vaš ludi narod to pogrešno ne protumači i ne zapita se zar se više Amerikanci boje odlikovanja nego Dodikovog referenduma!?
Da bi naš projekat u potpunosti uspeo, Vašington bio zadovoljan, a narod preveden žedan preko vode, morate se držati starog recepta – javno se svađajte sa OHR-om i Amerikancima, a dogovori i druženja da ostanu tajna. Zato vas bratski moram naružiti što ste dozvolili da u novinama izađu slike terevenke sa Ugra. Što Vam je trebalo da otkrivate kako lumpujete i fino se družite sa vrhom OHR-a i našim dragim prijateljem Džejmsom Lajonom, mozgom i kreatorom podvale sa referendumom. I još ste pustili da se na slikama vidi i onaj Vaš, a i naš, neimar „Integral“. Brate Nebojša, to Vam je mnogo nepromišljeno. Šta će narod pomisliti!? Taman ste ih ubedili da OHR i stranci na pravdi Boga, da bi uništili RS, optužuju njega i Mileta da su pokupili milione na zgradi Vlade i onda se svi zajedno slikate kako terevenčite, i još te slike pustite u Vašim novinama (de mi bogati kažite koliko ste im dali para od prodaje „Telekoma“ što Vam dade Koštunica da sve zaborave i obustave istragu, da znam koliko da odnesem u ambasadu kada budu ganjali i ucenjivali ove moje). Pa, nije ni čudo što Vam je odmah drugi dan, kako čujem, palo još jedno staklo sa te zgrade Vlade. Loše je to predskazanje i još da padne na Miletovu rezidenciju!
Da ne bude da Vas samo ružim, moram Vas malo i pohvaliti. Dobro je da je Mile sklopio koaliciju sa HDZ-om da ga podrže na izborima i da se poklonio srpskim žrtvama u Mrkonjić Gradu. To Ti dođe isto kao da im se poklonila Jadranka Kosor i izvinila u ime Hrvatske što su ih pobili.
Nadam se da se ne ljutiš zbog bratskih kritika jer cilj nam je zajednički, da ispunimo obećanje dato Bajdenu – susedna nezavisna evropska država Kosovo, mirna Bosna pod Otomanskom imperijom i Srbija kao zrno pirinča koje svaka vrana može pozobati.

Beograd, 2. jun, izvor Be92 – Juče je, prilikom obilaska kasarne u Čačku, obraćajući se vojnicima, ministar odbrane Dragan Šutanovac poručio da je lično ušao u NATO

U govoru koji je trajao preko pola sata i u kojem je pohvalio sve generale Vojske Srbije, Šutanovac je objasnio da ovaj njegov čin nije samo simboličan nego i, kako se izrazio, „aktivno delotvoran“.
„Moj stan je već postao NATO baza. Ja na to kao građanin Republike Srbije imam pravo. To je moje vlasništvo i ja sam ga ustupio NATO savezu kako bih dokazao građanima Srbije koliko je to dobro“. NATO je već instalirao raketni sistem na terasi. Četiri stručnjaka za vezu, osam pešadinaca i tri artiljerca spavaju već u kući porodice Šutanovac i sad je to, po njegovim rečima, najbezbedniji stan u celoj Srbiji. Njegovi sinovi igraju se s pravim savremenim puškomitraljezima i jako su srećni zbog toga.
„Čak i u slučaju bombardovanja“, istakao je ministar, „mogu biti siguran da sam izvan opasnosti. I ne samo ja nego i moji susedi. Sasvim je izvesno da NATO neće bombardovati samog sebe“.
Istom prilikom, Šutanovac je demantovao glasine da se vode tajni pregovori oko ulaska Srbije u NATO, a zahtev nekih minornih grupacija za raspisivanjem referenduma oko ulaska u NATO nazvao ništavnim i besmislenim kad je opšte poznato da je srpski narod u potpunosti za prilaz ovom vojnom savezu.
Po njegovim rečima, to dokazuje i činjenica da se velik broj građana Srbije dobrovoljno prijavio za odlazak u Irak i Afganistan da bi tamo obezbedili mir i demokratiju.

Kao razlog za ostavku, Tomica Milosavljević je naveo izvrsno stanje u zdravstvu do kojeg je došlo za njegovog dugogodišnjeg mandata. Posebno je istakao da mu je krivo što je u tom sektoru skoro potpuno iskorenjena korupcija i što je došlo do osetnog poboljšanja položaja lekara i pacijenata.
Tomica Milosavljević se izvinio i što se nesmotreno prošli put operisao u Nemačkoj, objasnivši da ga je na to nagovorio kolega Mlađan Dinkić. On je, kako je objasnio, bio ubeđen da ide u radnu posetu svom nemačkom kolegi, da bi se iznenada obreo za operacionim stolom u Minhenu.
„Vrištao sam i zapomagao, moleći da mi dovedu moje srpske lekare“, rekao je Milosavljević i dodao da je to poslednje čega se seća pre nego što su ga vezanog uspavali.
„Iako nisam imao nikakvih problema sa slepim crevom, operisao sam ga na Vojnomedicinskoj akademiji, čisto da bih iskazao poverenje prema našim lekarima“, podvukao je Tomica i naveo da se oseća veoma dobro i pred svima pokazao ožiljak od operacije. Dodao je i da se duboko izvinjava zbog svojih izjava od letos da će u Srbiji od novog gripa oboleti najmanje polovina stanovništva zbog čega je preko posrednika kupljena ogromna količina vakcina koja je morala da bude uništena.
„To su bile bačene pare i ja sam za to kriv. Uprkos protivljenju premijera Cvetkovića koji me je molio da ne podnosim ostavku jer sam najpopularniji ministar u vladi, moja ostavka je neopoziva!“
Vidno potreseni, novinari i ostali prisutni napustili su konferenciju za štampu strepeći za svoje i zdravlje drugih.

Beograd, London, Njujork, izvor Be92 – Vlada Srbije izdvojiće pola milijarde evra za rešavanje problema globalnog zagrevanja.

Neuobičajene i čak neverovatne hladnoće koje su zapljusnule čitavu Evropu od 10. maja i koje još uvek traju, uzrokovale su smrt više od 10.000 ljudi. U mnogim krajevima Evrope, temperatura je pala ispod nule i zatekla stanovništvo potpuno nepripremljeno. Kako je saopštila Svetska zdravstvena organizacija, najviše je nastradalih u Poljskoj, Rusiji, Švedskoj, Finskoj i Austriji. U Srbiji se po nezvaničnim podacima iste ove organizacije smrzlo svega stotinjak osoba, uglavnom beskućnika.
Dr Milomir Jeftić, naš najveći stručnjak za globalno zagrevanje, ujedno profesor meteorologije na Prirodno-matematičkom fakultetu i jedan od stalnih članova Saveta za borbu od globalnog zagrevanja, sa sedištem u Njujorku, dao je izjavu za naš medij da će u sledećih mesec dana biti organizovano osam konferencija u celom svetu zbog ovog problema. Jedna od tih konferencija održaće se i u Centru „Sava“ u Beogradu i na njoj će prisustvovati 3.500 stručnjaka iz celog sveta. Čitav projekat koštaće oko 200 milijardi dolara. Ova cifra odnosi se samo na troškove održavanja sastanaka i radnih grupa, dok će za preduzimanje konkretnih mera biti izdvojeno i dvostruko više. Na naše pitanje koje će se mere preduzeti, Jeftić nam je odgovorio da je prerano za to pitanje jer baš svi ti sastanci služe da daju odgovor na njega. Ostaje malo nejasno otkud se zna kolika će suma biti izdvojena ako se ne zna koje će mere biti preduzete.
Naš sagovornik posebno je istakao da će ovo napokon zapušiti usta onima koji su sa skepsom gledali na ovaj problem i tvrdili da se radi o izmišljenom problemu koji samo služi da bi određeni kvazinaučni krugovi na osnovu njega stekli bogatstvo.
„Neobjašnjivo niske temperature u maju i junu najbolji su dokaz da je globalno zagrevanje uveliko pokucalo na vrata i najbolji je signal za alarmiranje svih vlada sveta da se ozbiljnije posvete ovoj nadolazećoj katastrofi!“, poručio je dr Jeftić.

Posle obelodanjivanja Krkobabić-Pajtićevog dogovora o raseljavanju penzionera sa područja AP Vojvodine na teritoriju opštine Kuršumlije, u redakciju našeg lista stiglo je mnoštvo pisama, poruka i mejlova u kojem se stariji građani uglavnom protive realizaciji ovog projekta. Prenosimo najzanimljivije reakcije…

Maksimilijan Hocelberger (91), Augsburg, Nemačka

Poštovanom uredniku
Zovem se Maksimilijan Hocelberger, poreklom sam iz Bačke, iz Vrbasa, i jedna sam od žrtava zloglasnih Titovih logora smrti. Za vreme Drugog svetskog rata bio sam pripadnik SS divizije „Princ Eugen“. Posle rata sam iz koncentracionog logora deportovan za Nemačku, a danas živim u Augsburgu. Imam dva sina, ćerku, sedmoro unučadi i tri praunuka. Živimo teško, kao i većina ljudi u Nemačkoj.
Veoma me je obradovalo to što je naša država (namerno kažem „naša“, jer i ja sam rođen na teritoriji koja trenutno pripada Srbiji) odlučila da donese zakone o povraćaju konfiskovane imovine posle Drugog svetskog rata, jer meni su 1946. godine oduzete dve kuće, u Vrbasu (300 metara kvadratnih + plac od 2.300 metara kvadratnih) i u Crvenki (250 metara kvadratnih + plac od 4.100 metara kvadratnih); pored toga oduzete su mi i njive najveće plodnosti koje su se prostirale na površini od 200 ari između Vrbasa i Crvenke. Naravno, za mene je veoma značajno i to što se ovaj zakon – za koji svi mi Nemci koji smo preživeli torturu za vreme Drugog svetskog rata u Vojvodini očekujemo da neće biti nacionalno diskriminatorski – donosi u atmosferi novog odnosa države Srbije prema kolaboraciji. Da budem jasniji, svi mi vojvođanski Nemci, koji, naravno, želimo da se vratimo na ognjišta sa kojih smo proterani, s pravom očekujemo da budemo rehabilitovani, pre svega zato što pomno pratimo kako se rehabilituju i pripadnici srpske nacionalnosti koji su sarađivali za vreme Drugog svetskog rata sa nama. Ako su oni koji su sarađivali sa nama nevini, ne razumem zašto smo onda mi krivi? A za razliku od njih mi nismo imali posle rata nikakvo suđenje – odvođeni smo u logore smrti i iz njih smo deportovani za Nemačku. Čekali smo preko pola veka da se vratimo u našu postojbinu.
I sada, kada je došao taj čas, kada moja deca, unuci i praunuci ne mogu da dočekaju da se vrate na zemlju njihovih predaka, kada su se svi uslovi stekli i Srbija, tako mi se bar činilo, postala normalna država – na scenu stupaju Jovan Krkobabić i Bojan Pajtić i žele da realizuju projekat „raseljavanja penzionera“ iz Vojvodine u neku opštinu Kuršuma, za koju su mi ovde objasnili da se uskoro neće ni nalaziti u državi Srbiji, već će biti deo nove države Kosovo. Zbog toga vam se, gospodine Vučeliću, kao mom starom-novom komšiji (obojica smo iz Crvenke, zar ne) obraćam da mi pojasnite neke nedoumice u vezi sa Krkobabić-Pajtićevim dogovorom.
Kao prvo, da li se projekat raseljavanja penzionera iz područja Vojvodine odnosi na sva lica koja su napunila 65 godina, bez obzira na nacionalnu i zavičajnu pripadnost? Naime, po mom mišljenju, bilo bi logičnije i pravno utemeljenije da se rasele samo oni penzioneri koji su posle 1945. godine doseljeni u Vojvodinu. Uostalom, na taj način je jedino i moguće izvršiti povraćaj konfiskovane imovine. Vama je verovatno poznato da u kući u Crvenki koja je meni pripadala danas žive penzioneri koji su posle Drugog svetskog rata kolonizovali Vojvodinu. Njihova deca i unuci, kako sam se raspitao, žive danas u Beogradu i Novom Sadu. Bilo bi sasvim prirodno da se ti penzioneri deportuju u taj Kuršum, a da se ja i moja porodica vratimo u našu nekadašnju kuću.
Kao drugo, ukoliko bi se taj projekat odnosio i na nas Nemce, da li to onda znači da bi moji unuci i praunuci živeli u Vrbasu i Crvenki, a da bi ja i moja deca (sva deca navršila su 65 godina starosti) morali da idemo put Kuršuma? Na koji način bi se u tom slučaju meni kompenzovala u Kuršumu imovina koju gubim u Vrbasu i Crvenki? Kako su mi rekli advokati ovde u Nemačkoj, 200 ari kod Vrbasa vrede mnogo više nego 200 ari kod Kuršuma, dve kuće u Vojvodini znatno su skuplje od kuća na jugu Srbije. Da li to znači da ću dobiti više zemlje i stambenog prostora u Kuršumu?
I, konačno, ako se taj Kuršum uskoro pripoji Kosovu, šta bi bilo sa penzionerima koji se tamo zateknu? Krkobabić, kako ste pisali, očekuje da penzioneri brane Kuršum od nekakvih „albanskih terorista“, koji se, ovde, u Nemačkoj nazivaju „albanskim oslobodiocima“. Meni to sve miriše na ponovljeni scenario iz Drugog svetskog rata kada su Srbe svi najpre nazivali „partizanskim bandama“, a potom „jugoslovenskim oslobodiocima“. Jednom sam bio na pogrešnoj strani, ne bih ponovo da načinim istu grešku. Pa da me opet, ovoga puta Albanci, deportuju u logore, pa u Nemačku.
Da zaključim, vlasti u Srbiji učinili su veliki korak napred donešenjem zakona o povraćaju konfiskovane imovine i, s tim u vezi, stvaranjem pogodne atmosfere za rehabilitaciju, kako Srba kolaboracionista, tako i nas Nemaca. Zbog toga bi bilo ishitreno i pogrešno ukoliko bi vaš predsednik Tadić dozvolio da se svi penzioneri iz Vojvodine deportuju u Kuršum. Krkobabić-Pajtićev plan možda je dobar za srpske penzionere (pre svega koloniste), ali svakako nije za nas Nemce. Naime, moguće je da mi ni ne stignemo da se vratimo u Vojvodinu, nego da na putu ka našoj dedovini budemo preusmereni ka Kuršumu. Ali, upozoravam vas, to bi u zemljama Evropske unije moglo da bude protumačeno kao srpski revanšizam, šovinizam i ksenofobija. A vi želite u Evropu, zar ne?

Ištvan Hermeđi (72), Mali Iđoš

Iza Krkobabić-Pajtićevog dogovora najverovatnije se krije namera osujećivanja stvaranja personalne autonomije za Mađare na severu Vojvodine. Jer, kao što je poznato, ukoliko bi se svi Mađari sa teritorije Vojvodine koji imaju 65 i više godina preselili u Kuršumliju, to bi brojčano smanjilo našu nacionalnu zajednicu za nekih 30 procenata. Mladi Mađari već duže vreme se asimiluju, ćerke nam se udaju za Srbe i druge narode, sinovi žene Srpkinjama i ostalim nacijama. Već odavno su i na severu Bačke čisti mađarski parovi retkost. A sada Krkobabić i Pajtić žele da upravo mi, mađarski penzioneri, koji smo stub opstanka našeg naroda u Vojvodini, budemo na braniku otadžbine nekakve Penzionerske Republike. A čija je to država? Srpska? Krkobabićeva? Penzionerska? Mađarska sigurno nije. Mislim da se iza ovog projekta krije stvaranje neke nove Jugoslavije, a to potkrepljujem činjenicom da se od ove nedelje na vojvođanskoj televiziji, na programu za mađarski jezik, stalno u reklamnom bloku emituje slogan „Penzioneri svih zemalja ujedinite se!“. U čemu da se ujedinimo? U borbi protiv albanskog terorizma na jugu Srbije? Pa naša matica Mađarska priznala je Kosovo. Zar Krkobabić i Pajtić žele da nas Mađare posvađaju sa Kosovarima? Nadam se da će Krkobabić-Pajtićev dogovor napokon ujediniti brojne mađarske partije na tlu Vojvodine, i da će one, uz pomoć patriotizma Nenada Čanka i pragmatizma predsednika Borisa Tadića, sprečiti raseljavanje mađarskih penzionera u Kuršumliju.

Velibor Čanak (78), Prigrevica

Poštovani gospodine Vučeliću,
Vi jako dobro znate, budući da potičete iz Crne Gore, kako su nas koloniste dočekivali posle Drugog svetskog rata starosedeoci u Vojvodini. Znate da su slaninom mazali pruge da voz ne može da se zaustavi u njihovom mestu. Naše planine i vrleti zamenili smo monotonom ravnicom, umesto ognjišta zatekli čudovišne kaljave peći. Nismo mi želeli da dođemo u Vojvodinu, ali i tada je, kao i sada, postojao nekakav Krkobabić-Pajtićev projekat raseljavanja. Nas izgleda seli ko kada hoće, i gde god hoće. Ja imam 78 godina, mene srce vuče ka Lici (koja više nije moja), ali Toplički kraj, osim po reljefu, teško može da se poredi sa mojim rodnim krajem. A plašim se da ako i tamo ondašnji penzioneri budu podmazivali pruge kao nekada starosedeoci u Vojvodini, voz na nekoj nizbrdici, neće stati, nego će proklizati, sve do Kosova. Sa druge strane, bilo bi možda i pošteno da i starosedeoci u Vojvodini iskuse šta to znači biti „raseljen“, kako je to biti „kolonista“. Ali postoji opasnost da kao što smo mi u Vojvodini tražili brda, oni požele u Kuršumliji ravnicu, i da zbog toga podmetnu u planinu dinamit, kako bi je sravnili sa zemljom.
Ako moram, ići ću, sudbina nas Ličana oduvek je bila sudbina lutalica, seljenih iz jedne države u drugu. Ili smo se selili mi, ili su se selile države. Možda će nam i bolje biti u toj Penzionerskoj Republici, ali šta ako se iza Krkobabić-Pajtićevog projekta krije namera da se od Kuršumlije i Topličkog kraja napravi svojevrsno ljudsko „groblje slonova“? To me plaši, jer tek mi je 78 godina.

Oleg Balašević (68), Bečej

Jovan Krkobabić je došao iz Beograda i pomutio razum Bojanu Pajtiću, koji je prodao penzionere za otpis duga Dnevnika PIO fondovima. Kakva Penzionerska Republika?! Naša Republika bila je i ostaće Republika Vojvodina! A Krkobabić neka raseljava svoje koloniste u Kuršumliju, ili gde god mu je drago, jebo ih voz koji ih don’o. Ovakvi suludi projekti samo potvrđuju to da Vojvodini ne može biti bolje sve dok su na vlasti političke stranke čija je centrala u Beogradu. Nek ostave nas starosedeoce Srbe, Mađare, Hrvate, i ostale da se tolerišemo, a oni nek’ se sele u svoje Penzionerske Republike, i nek tamo žive u ljubavi.

Posle dabrova i prepelica, Vojvodinu napuštaju i penzioneri. Naime, na sastanku u Novom Sadu Bojan Pajtić je prihvatio projekat Jovana Krkobabića da se svi Vojvođani koji stiču uslove za penziju rasele na teritoriju opštine Kuršumlija, u Toplički okrug

Po zvaničnom saopštenju pokrajinskog sekretarijata za informacije, susret potpredsednika Vlade Srbije i predsednika Izvršnog veća AP Vojvodine, Jovana Krkobabića i Bojana Pajtića, bio je uglavnom protokolarnog karaktera, protekao je u znaku međusobnog razumevanja, razgovarano je o aktuelnoj situaciji u oblasti sistema penzijskog i socijalnog osiguranja. Međutim, javnost je malo ili nimalo obaveštena o sadržaju razgovora predsednika PUPS i lidera vojvođanskih demokrata, koji je, posle oficijelnog dela, održan iza zatvorenih vrata.
Mediji u Srbiji uglavnom su precizno izvestili javnost da je Jovan Krkobabić pristao da okonča proces po pitanju konverzije dugova preduzeća koja se nalaze u teškom položaju, poput, recimo, Dnevnik Holdinga, ali su zato, listom svi, prećutali koja je bila cena ovako neočekivane popustljivosti i darežljivosti vođe srpskih penzionera. A cena, barem na prvi pogled, nije bila mala.
Naime, daleko od očiju javnosti, Krkobabić i Pajtić dogovorili su se da svi penzioneri koji imaju prebivalište na teritoriji AP Vojvodine budu do kraja godine raseljeni na područje opštine Kuršumlija. Na ovaj način, tvrde dobro obavešteni penzioneri sa klupa novosadskog Dunavskog parka, ostvario bi se davnašnji projekat Jovana Krkobabića da u Kuršumliji i okolnim selima ove siromašne opštine naseli našu najstariju populaciju, i to u cilju unapređenja i razvoja juga Srbije, povećanja bezbednosti na ovom, politički izuzetno trusnom području, te iskorišćavanja turističkih potencijala regije, u kojoj se pre svih ističe dragulj prirode Đavolja varoš.

PENZIONERI NA BRANIKU OTADŽBINE
Kao što je poznato, Kuršumlija je po teritoriji najveća, ali i najsiromašnija opština u našoj zemlji, u kojoj danas živi svega nešto više od 20 hiljada duša. Po Krkobabićevoj viziji, penzioneri iz Vojvodine, a pogotovo oni koji žive u vojvođanskim selima, preporodili bi poljoprivredu u ovom području, koje je smešteno u gornjem toku reke Toplice, u slivovima njenih pritoka Kosanice i Banjske, dakle na zemljištu izuzetno pogodnom, kako za ratarstvo, tako i za stočarstvo. Naime, čitava vojvođanska poljoprivreda već skoro deceniju zavisi isključivo od rada naše najstarije populacije, budući da u selima na severu naše zemlje na prste mogu da se prebroje stanovnici ispod šezdeset godina starosti. Krkobabićev plan je da vojvođanski penzionisani seljaci, koji se uglavnom bave zemljoradnjom, razmene iskustva sa seljacima iz Topličkog okruga (a i to su u skoro sto odsto slučajeva, penzioneri), prvenstveno stočarima, i da udruženim snagama opštinu Kuršumlija učine poljoprivrednim bumom, ne samo u Srbiji, nego i u širem regionu.
Lider PUPS-a je, naravno, upoznat i sa podatkom da dodatnu opasnost za našu državu predstavlja i činjenica da se ova opština graniči sa Kosmetom, i to u dužini od 105 kilometara. Latentnu opasnost, dakle, za bezbednost na jugu Srbije predstavljaju i mogući napadi albanskih terorista. Krkobabić je stoga uveren da je za državu Srbiju najsvrsishodnije da iskoristi vojna znanja i veštine najstarije populacije sa teritorije Vojvodine, budući da među penzionisanim licima od 2000. godine na ovamo drastično uvećao broj vojnih penzionera, te da su gotovo svi ljudi trećeg doba, za razliku od mlađih generacija, služili vojni rok, pa su obučeni za rukovanje sa oružjem i drugim borbenim sredstvima. Ne treba zaboraviti ni to da je Jovan Krkobabić političar koji se od početka svog penzionerskog staža zalagao da ako neko treba da pogine za odbranu otadžbine, to ne treba da bude omladina, nego stari ljudi. „Mi, penzioneri, treba da stanemo na branik otadžbine!“, čuvena je Krkobabićeva patriotska krilatica, zahavljujući kojoj je i osvojio sa PUPS-om vlast u Srbiji.
Na teritoriji opštine Kuršumlija nalazi se i čuvena Đavolja varoš, turistička atrakcija koja je, nažalost bezuspešno, konkurisala za jedno od sedam svetskih čuda. Krkobabić, koji je od mladosti, kako je zapisao u svojim memoarima, maštao da postane turizmolog, shvatio je značaj koji bi doseljevanja penzionera na jug Srbije mogao da ima u razvoju turizma ove regije. Naime, turistički nerv predsednika PUPS-a shvatio je da bi prisustvo penzionera pored čudno izvajanih i poređanih zemljanih figura u Đavoljoj varoši, činilo skladnu celinu koja bi predstavljala istinsku turističku atrakciju. Da je Krkobabićev projekat naseljavanja penzionera u Kuršumliju započeo malo ranije, Đavolja varoš bi sigurno postala ne jedno od sedam svetskih čudesa, nego najveće planetarno čudo!
Dolazak penzionera na teritoriju opštine Kuršumlija mogao bi da ima i globalniji ekonomski značaj za našu zemlju, iznenada pogođenu svetskom finansijskom krizom. Naime, država više za najstarije ne bi morala da izdvaja novčana sredstva za zdravstveno osiguranje, jer bi oni udruženim snagama obnovili zapuštenu Kuršumlijsku banju, te bi se ubuduće u miru i tišini i lekovitoj toploj vodi samoisceljivali.

Odlučili da naprave Republiku Penzionera na teritoriji opštine Kuršumlija: Bojan Pajtić i Jovan Krkobabić

PENZIONERSKA DRŽAVA LAKO SE ODRŽAVA
Ako su razlozi Jovana Krkobabića za raseljavanje vojvođanskih penzionera u Kuršumliju logični (on je, uostalom, zahvaljujući ovom projektu već sebi obezbedio mesto u društvu slavnih srpskih državnika), ostaje nedoumica na koji način je Bojan Pajtić ovim dogovorom profitirao.
Vojvođanskoj vladi odlazak penzionera u Kuršumliju omogućiće da u značajnoj meri popuni pokrajinski budžet, i to po više osnova. Imajući u vidu da najstarija vojvođanska populacija čini skoro 90 odsto seoskog stanovništva, njihovim odlaskom njive više neće imati ko da obrađuje, tako da će plodna prostranstva Vojvodine moći biti prodata za veliki novac domaćim i stranim investitorima. Sa druge strane, ako bi Krkobabićev projekat zaživeo, i ukoliko bi svaki stanovnik Vojvodine, koji po stažu ili godinama stekne pravo na penziju, bio deportovan istog trenutka u Kuršumliju, preduzeća na teritoriji APV više ne bi morala da plaćaju PIO doprinose. Takođe, više ne bi bilo potrebno subvencionisati ni gradska saobraćajna preduzeća, koja trpe ogromnu štetu jer po zakonu ne mogu naplatiti kartu licima starijim od 65 godina starosti. Pokrajisnka administracija, osim toga, više ne bi morala da izdvaja ni sredstva za gerontološke centre. Ali najvažnije od svega je to što bi iseljavanjem penzionera pokazatelj rasta standarda Vojvođana neumoljivo svedočio da je to najbogatija evropska regija, jer su penzioneri, zbog izuzetno niskih primanja, kvarili prosek.
Ako je, kao što na prvi pogled deluje, postojao više nego uočljiv obostrani interes, zbog čega su onda pregovori između Bojana Pajtića i Jovana Krkobabića bili toliko dugotrajni i naporni? Vojvođanski premijer nije mogao odmah da prihvati Krkobabićev projekat iz dva razloga. Prvi je taj što Evropska unija, čijem carstvu Pajtić Vojvodinu ceo svoj život želi da privoli, u svojim zakonima ne poznaje kategoriju penzionerske države u državi. Zbog toga je Pajtić najpre glatko odbio predlog Krkobabića. Tek kada mu je predsednik PUPS-a, već vidno iznerviran, objasnio da ne vidi razlog zašto deo države ne bi mogao da bude predat na upravljanje njemu, odnosno srpskim penzionerima, kada je jedan drugi deo države (Kosovo i Metohija) dat albanskim kriminalcima. Krkobabić je, kako su nam došapnula „duboka grla“, optužio Pajtića da time što toleriše jednu državu u državi, a drugu ne bi mogla, Demokratska stranka pokazuje neprincipijelnost u vođenju državne politike. Tek pritisnut ovim Krkobabićevim argumentima – ali i uverenjima lidera PUPS-a da EU posle Kosova ne sme da osujeti penzionersku državu na tlu Srbije, jer bi ona, između ostalog, bila i konačni dokaz kako je Srbija spremna da započne proces istinske regionalizacije – Pajtić je popustio.
Drugi razlog nećkanja vojvođanskog premijera leži u činjenici da je on svestan kako bi ova odluka mogla da poremeti odnose unutar vladajuće koalicije. Naime, za vreme susreta, Krkobabić je rekao da bi prepreku u ostvarivanju ovog projekta moglo da izazove nezadovoljstvo predsednika Jedinstvene Srbije Dragana Markovića Palme, koji takođe ima problema sa desetak hiljada penzionera u Jagodini, čije postojanje sputava razvoj ove najrazvijenije od nerazvijenijih opština u Srbiji.

Kao nagradu što će pokrenuti kampanju za stvaranje države penzionera u Kuršumliji, direktor RTV Blažo Popović dobio je od predsednika NUNV-a Dinka Gruhonjića člansku kartu vojvođanskog udruženja novinara

PENZIONERSKA SE PESMA ORI
Ipak, i ova prepreka biće najverovatnije otklonjena kada započne medijska propagandna kampanja na Radio-televiziji Vojvodine. Kako „Pečat“ saznaje od dobro obaveštenih penzionera, upravo to je razlog što je nedavno postavljeni novi direktor RTV-a Blažo Popović bio gost predsednika Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine (NUNV) Dinka Gruhonjića. Gruhonjić je, po verziji penzionera, od Pajtića dobio sugestiju da Popovića, „kako god zna i ume“, ubedi da na vojvođanskom javnom servisu započne kampanju za raseljavanje vojvođanskih penzionera iz Vojvodine u Kuršumliju. Iako se direktor RTV-a najpre protivio ovom predlogu, kada je čuo da mu Dinko Gruhonjić neće izdati člansku kartu NUNV-a ukoliko se ne povinuje Pajtićevom zahtevu, Blažo Popović je pristao. Nakon toga je na konferenciji za novinare ponosno izjavio kako je i on postao član vojvođanskog novinarskog udruženja.
Inače, penzionerima na putu za Kuršumliju pridružiće se i „velika trojka“ vojvođanskog pesništva (Nenad Grujičić, Selimir Radulović i Blagoje Baković), koji će, osim podizanja morala penzionera, biti zaduženi da opevaju i ovekoveče nastanak prve Republike Penzionera u svetu. Na taj način će i afera koja pritiska ove pesnike, a u vezi sa istrebljenjem prepelica u Vojvodini, biti najverovatnije zataškana.

____________________

Protesti protiv VANU-a
Posle objavljivanja pisma našeg čitaoca Vasilija Subotića u prošlom broju „Pečata“, više desetina ljubitelja poezije Nenada Grujičića, Selimira Radulovića i Blagoja Bakovića demonstriralo je na ulicama većih gradova Vojvodine, tražeći od Vojvođanske akademije nauka i umetnosti da se pod hitno izjasni o prijemu ovih vojvođanskih pesnika u VANU, te da se njihovo stvaralaštvo ne dovodi u vezu sa istrebljenjem dabrova i prepelica sa područja Srema. Demonstranti u Novom Sadu nosili su plakate sa slikama „vojvođanske trojke“, kao i transparent na kojem je pisalo: „VANU je grobar vojvođanske poezije“. Protesti su protekli mirno, ali se neredi poštovalaca poezije „vojvođanske trojke“ očekuju nakon što bude saopšteno da oni odlaze sa penzionerima za Kuršumliju.