Фото: www.1tv.ru

Први канал руске државне телевизије о односу САД `према малој европској зeмљи Србији` – у огледалу депеша објављених на Викиликсу.

Садржај емисије у целини:

Водитељ Петар ТОЛСТОЈ: Дубоки економски проблеми са којима се у скорој будућности морају суочити и Европа, и Сједињене Америчке Државе, криза у социјалној сфери и признање слома политике мултикултурализма –све то међутим, није препрека да се са манијалакном наметљивошћу подучавају друге земље како је једино исправно да живе.

Фаворизовање својих вредности ради постизања конкретних циљева у геополитици – таква је данашња пракса западне дипломатије.

Већ помало заборављена раскринкавања сајта Викиликс, од користи су за анализу међународне политике САД према малој европској замљи – Србији.

Та анализа је још интересантнија када се повеже са актуелним амбасадором САД у Русији Мајклом Мекфолом који је више пута, у својим књигама и научним чланцима, поредио Владимира Путина са Слободаном Милошевићем, јадикујући над недостацима демократије у Русији.

У Србији је недавно објављена књига која је изазвала ефекат активиране бомбе – јер њен аутор управо анализира разговоре о демократији и отимању Косова – у чему су главни били Американци, уз пуну сагласност љубоморних чувара европских вредности.

ИЗ БЕОГРАДА: репортажа Јевгенија Баранова

БАРАНОВ: На више од сто страница управо ове књиге, објављене у Београду на јефтиномм папиру, написана је невероватна сага о политичкој издаји и превари. Главни јунаци ове књиге су – представници највишег руководства Србије – земље чија је политика до недавно изгледала необјашњивом и нелогичном.

Идеја књиге «Викиликс – Тајне Београдских депеша» – била је једноставна – изабрати из огромне количине поверљиве америчке дипломатске преписке, објављене на познатом сајту Викиликс, све што је, у овој или оној мери, везано за Србију. Очигледна разлика, између оног што су српски политичари јавно говорили и оног што се реално дешавало, подстакла је новинара Николу Врзића да буквално прекопа више од четврт милиона докумената. Резултат је превазишао сва његова очекивања.

Никола ВРЗИЋ, новинар, аутор књиге: «Депеше које сам објавио – необорив су доказ, да је за финансијску, дипломатску и медијску подршку доласка на власт у Србији тзв. продемократских снага, коју су својевремено пружили Американци, наше руководство сада приморано да плаћа потчињавањем вољи САД, извршавањем америчких захтева и директива»

БАРАНОВ: Целокупна савремена српска спољна и унутрашња политика мртвим чвором је повезана са само три, али зато веома принципијелна питања. То су: независност Косова, чланство у ЕУ и приступање НАТО. Судећи на основу америчких депеша, баш те три позиције су важне и Вашингтону. Циљ је: приморати Србе да се помире са губитком Косова које им је одузето силом, у замену им понудити неоствариви сан о уласку у Европску Унију и кришом увући земљу у НАТО.

Војислав Коштуница је онај на којег је својевремено био пао избор Запада. Било је одлучено да се овом компромисном фигуром замени Милошевић који је био свргнут у току револуције коју су исфинансирале Сједињене Државе. Међутим, судећи по америчким депешама, благи, скромни и политички непрекаљени Коштуница – који је прво постао председник Југославије, а након њеног коначног краха и премијер Србије – није оправдао поверење које му је указао Запад.

Војислав КОШТУНИЦА, премијер Србије од 2004. до 2008. годне: «Преломни моменат за мене били су председнички избори 2008. године. Управо тада је постало сасвим очигледно да је истовремено неколико страних амбасадора у Београду било до гуше умешано у наше унутрашње послове. А још су, баш тада, актери свих тих прљавих послова, не само престали да се скривају, већ су почели и да се хвале својим успесима».

БАРАНОВ: Међу председником и премијером Србије дошло је до разговора о приоритетним питањима.

`Премијер је одбио да нас упозна са детаљима. Наредних дана очекујемо детаље од Председника` – то је суштина једне од депеша, која је била послата у Вашингтон из америчке амбасаде у Београду. Можете ли да замислите – од председника државе очекују реферисање у амбасади!

Борис Тадић – амбициозни политичар-демократа, чим је постао председник показао се много попустљивијим од свог колеге из демократског покрета. Поводом сва три поменута питања! Без обазирања на Устав Србије!

ВРЗИЋ: «Наше власти стално тврде народу да су привржене принципу војне неутралности земље која је, иначе, дефинисана законом. Додају да немају намеру да подстичу процес ступања Србије у НАТО. Депеше, међутим, говоре супротно – у поверљивим разговорима Председник се куне функционерима НАТО у своју верност и уверава их да је чланство Србије у НАТО приоритет број 1».

БАРАНОВ: У тим истим поверљивим разговорима Тадићу је још пре пет година било јасно стављано до знања да ће Србија пре видети сопствене уши него ЕУ све док не призна независност Косова. Из депеша се види да Председника брине само да информација о томе не процури у јавност – јер би њено објављивање могло да упропасти његову председничку кампању, која је била заснована – по саветима тих истих Американаца – на уверавањима да је Тадић једини који може Србију увести у Европу.

Дакле: у тренуцима када десетине хиљада његових суграђана воде свакодневну борбу за преживљавање у Покрајини која је остављена на милост и немилост сепаратиста, када српске дипломате бију битку, по читавом свету, за сваку реч на бесконачним преговорима, када Русија због Косова ломи копља у Савету Безбедности УН, Председник Србије у поверљивом разговору саопштава да неће бити сметња напорима међународне заједнице у стабилизацији региона – макар ти напори укључивали и неку форму независности Косова.

Марко ЈАКШИЋ, потпредседник Заједнице српских општина и насеља Косова и Метохије: «Убеђивали су нас да је сав проблем са нашим Косовом везан искључиво за Милошевића и да ће сва питања аутоматски отпасти чим победи демократија. Жао ми је што смо тада сами на власт у Србији довели оне који су земљу претворили у колонију којом се управља из амбасада – у првом реду из америчке и британске».

БАРАНОВ: Активни учесник свргавања Милошевића и један од лидера косовских Срба Марко Јакшић до недавно је био не челу Клиничког центра у Косовској Митровици. Не тако давно, смењен је са овог места, након чега је са великим интересовањем открио своје презиме у једној од америчких депеша, са препоруком да га «шутну у задњицу».

БАРАНОВ: Мирослав Лазански се са скепсом односио према објављеним депешама сматрајући их једном од политичких шпекулација све док није прочитао једну о себи. Американци су га означили као окорелог противника ступања Србије у НАТО, а Лазански додаје да је његова биографија беспрекорно изнета. Зато сада говори: ако су Американци написали истину о њему, тешко да су лагали и о осталима.

Мирослав ЛАЗАНСКИ, војни коментатор листа Политика: «Коначно сам се уверио да су депеше истините онда када нико од поменутих политичара није чак ни покушао да оповргне оно што је у њима речено. Ред у којем припадници наше елите сваке године, на 4. јул, чекају на коктел у америчкој амбасадој још се протеже на километар. Данас си нико уколико се не налазиш на списку позваних на ту прославу».

БАРАНОВ: Ред за прославу у америчкој амбасади у Београду. По благослову амбасадора, Мери Ворлик, долазе министри, високи чинови из Генералштаба, посланици, лидери опозиционих, па и националистичких партија. Општа идила. Депеше, на пример, говоре да је министар у Влади Србије Расим Љајић био тужан што, приликом тадашњег свог сваконедељног рефереисања, није имао да саопшти ништа ново.

БАРАНОВ: Међу бројним фасциклама кривичних предмета којима се бави београдски адвокат Горан Петронијевић, једна је посвећена садашњем шефу владине делегације на преговорима о Косову Борку Стефановићу. Америчка депеша где се помиње име овог високог српског дипломате – у овој фасцикли је материјални доказ извршеног злочина.

Горан ПЕТРОНИЈЕВИЋ, адвокат: «Мене су косовски Срби овластили да поднесем кривичну пријаву против Борка Стефановића под оптужбом за шпијунажу и државну издају. Депеша америчке амбасаде из децембра 2007. године говори да је господин Стефановић изнео детаље тајног плана владе Србије који је требао да ступи на снагу у случају једностраног проглашења независности Косова».

БАРАНОВ: Према речима овог адвоката, тужилаштво је примило предмет, међутим, он ће бити процесуиран само у случају ако садашње државно руководство изгуби предстојеће изборе. Тренутно је ова фасцикла једини реални резултат разоткривања тајни београдских депеша.

Мада је у то тешко поверовати, у земљи која слови као Отаџбина ненасилних демократских револуција, ни до дан данас нико од високих функционера, који се помињу у овим депешама, није изговорио ни једну једину реч у своју одбрану!

А што је још интересантније – нико им о њима није поставио ни једно једино питање!

(На емисији радили: Јевгениј Баранов, Игор Критсков и Горан Шимпрага)

Извор: www.fakti.org, www.1tv.ru

Фабрика аутомобила „Застава“ из Крагујевца до распада СФРЈ била је највећи привредни гигант. Давне 1953. године започела је у сарадњи са италијанским „Фијатом“ производњу путничких возила, као и монтажу камиона и специјалних возила. До краја 20. века са производних трака је сишло више од четири милиона аутомобила и камиона. „Заставина“ возила налазила су се у продајним мрежама 74 земље света, а у њеним погонима радило је 30.000 радника.
Данас, после 58 година, у „Застави“ једва да ради око стотинак радника. Лоша приватизација и оснивање заједничког предузећа под именом „Фијат аутомобили Србија“ (ФАС), 14. октобра 2009. године, којом се Влада Србије поносила, а нарочито стручњак за све и свашта, свезнајући и сверазумевајући Млађан Динкић, који је истицао да је он творац аутомобилског чуда, довели су да садашњег стања, а поводом тога сви мудро ћуте.

ЧЕТВОРОТОЧКАШИ КОЈЕ НИКО НЕЋЕ
Сада је потпуно јасно да су бомбаста обећања о препороду бившег аутогиганта само шарене лаже за наивне раднике. Најновији скандал са уговорима између италијанског „Фијата“, Владе Србије и „Заставе“ избио је због клаузуле о најстрожим пословним тајнама. „Фијат“ и Влада Србије изјављују да тајне нису на штету радника и државе Србије. Огорчени радници полако дижу главу и тврде супротно. Најактивнији међу њима су активисти „Асоцијације независних синдиката Србије“ (АСНС), који јавно указују на „мутне“ радње.
„Коначно су маске спале, радници који су лошом приватизацијом и мистериозним уговором изгубили посао и ‘бачени’ на чекање нових послова отерани су на разне преквалификације. Тако су ‘љути’ металци данас подучени и преведени у посластичаре, пекаре, куваре и столаре. Коме су потребне дрводеље, када у Крагујевцу нема дрвнопрерађивачке индустрије?“, са сетом у гласу каже Славољуб Ђоковић, председник Регионалног одбора АСНС Крагујевац, са више од 20 година синдикалног стажа.
Он аргументовано образлаже за „Печат“:
„У камионској индустрији запослено је око 700 висококвалификованих радника.  Уместо да монтирају камионе, они праве ражњеве за прасиће и јагњиће, и маказе за сечење печења, и то продају будзашто, на рате. Војна индустрија је такође у тешком стању, до краја године без посла треба да остане око 500 радника. Рачуни су им већ у блокади. Раде нешто ловачког оружја, и то је све. Оно што нас посебно забрињава, а властодршци и тајкуни крију као змија ноге је енормно велики број непродатих аутомобила. Тренутно се на више познатих и тајних локација налази између 12 и 13 хиљада непродатих аутомобила, а можда и више од тога. То је модел „пунто“ који нико не жели да купи. Ко, бре, да купи овај аутомобил, када они стоје више од годину дана на паркингу где труле и пропадају. Свуда у свету ако возило стоји више месеци на плацу цене падају од 30 до 50 одсто“, тврди Ђоковић.
На неколико великих паркинг места заиста се налази огроман број возила. Прашина, коров и сумаглица као да још више повећавају злу коб радника. Поред четвороточкаша које нико неће пролазе и ромски сакупљачи секундарних сировина, и добацују репортеру „Печата“ док снима тужно и ружно последње почивалиште непромишљене и сулуде идеје да Крагујевац постане аутоцентар Источне Европе.
„Ало, сликаџија, немој да гледаш оне црвене вордоне (аутомобиле). Та је боја за    нас Цигане.  Узи оне кафене. Ово ти је, бре, као стрељање ђака четрес прве. Ондак су стрељали ђаке, а данас ова јадна аута на паркингу“, довикују Роми.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Свети Димитрије прослављен је у Косовској Митровици и на барикадама. Српска Нојева барка насукана је на обалама Ибра и неће се одатле померити ни по цену да у њој изумре остатак ове ћириличне цивилизације

„Још један напад на Јариње“, извештава нас конобар једног косовскомитровачког мотела у којем смо одсели. „Нека они сруше једну, а ми ћемо подићи две нове барикаде.“ Сазнајемо да је КФОР користио сузавац током затварања алтернативног пута ка Рудници код административног прелаза Јариње на северу Косова, оценивши да је употреба сузавца била „кратка, изолована и оправдана“. Уторак на среду. Два сата после поноћи. У појединим кућама још се нису разишли славари. Светог Димитрија, заштитника града слави готово сваки други Митровчанин. Већина је на барикадама. „Неко је рекао да се српски војници боре као јунаци из бајке“, домишљамо. Немачки фелдмаршал Мекензи, 1915. година.

ЗАШТО ЈЕ НОТР ДАМ НЕМ?
Север Косова данас је налик на једну праву српску Нојеву барку, у којој је стало све што је православна, европска цивилизација на Балкану имала хиљаду година уназад. Ту су и обичаји и славе, језик и писмо, вера и нада, митови и историја, сећање на ужасан слом Европе онога времена у Косовској бици. Нојева барка је на линији разграничења између два света Србије која не хаје и Србије која се верна светосавском и светолазаревском Завету спрема на жртвовање.
Та данас изолована Нојева барка у којој се говори и мисли српски, свакодневно је изложена нападима такозване „међународне заједнице“, која, ето парадокса, уместо да брани своје хришћанско наслеђе, удара темељ нарко-џамахирији у срцу античке и византијске Европе. Они, уједињени Европљани постадоше у ствари чувари границе непостојеће, самозване и неодрживе државе коју су направили албански нарко-криминалци, а она, та држава нема ни своју валуту, ни своју временску прогнозу, нити било шта друго, што би подсећало на државу.
Све што се магловите јесени 2011. године дешава на овом, географски малом, али стратешки небески важном простору, нема више никакве везе ни са компромитованом државном администрацијом у Београду, ни са њеним „косоволозима“.
Северна Митровица постала је „страшно судилиште“, место где се решава судбина Балкана, али и Европе, место на којем ће такозвана „међународна заједница“ показати сву државно-политичку трулеж Запада, и место на којем Срби сваког дана показују да су живи, здрави, весели и отпорни на све што би друге народе већ одавно убило…
Звоне звона са цркве Светог Димитрија изнад древне Митровице. Оглашавају она и српску славу светог Димитрија и ново српско страдање. На јутарњу литургију слегло се и младо и старо. Хиљаде воштаница светли у полутами православног храма. Сада се показало да у православљу нема случајности. Чувар града свети Димитрије ратник је и великомученик. Срби са Космета су свесни да се никада кроз историју задња одбрана верности отаџбини и народу није спроводила само вербалним заклињањем, већ витештвом. Они су достојни свог светитеља, заштитника.
Том земљом опет ходимо.
Но, ове 2011. године звона са православних косовских храмова остала су усамљена. Баш као што су сами остали и Срби овде. Давне 1389. године на вест о погибији хришћанских витезова на Косову, огласила су се јеком и звона славног Нотр Дама, јављајући да су Срби положили жртву на бранику европске цивилизације. Данас, Нотр Дам је нем, као што је нема и Европа.
Крстоносни ход прошетаће Митровицом. Ова литија за православне Србе са Космета има посебан значај, јер: „Ми разумјемо да је с нама Бог и да све можемо у Христу Богу који нам даје моћ…“

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

„Печат“ је у више наврата боравио протеклих месеци на северу Косова и Метохије, а нарочито у Митровици, о чему сте могли да читате неколико репортажа разних аутора. Због мноштва актуелних догађаја, неминовно смештених у средиште тих текстова, помало у сенци остала је прича о специфичном менталитету тамошњег народа, менталитету способном да фасцинира, како тинејџере и новинаре, тако и врхунске уметнике и доказане интелектуалце

Као и сви млади људи из мањих средина, тако је и Јелена била напречац одушевљена великим градом када је пре две године дошла на студије психологије. Одрасла у мирној варошици у околини Ниша, заволела је градску вреву, гужву и галаму чим се сусрела са њом. Што ће рећи да је прошла исти „развојни пут“ као и небројени милиони у истом узрасту, на свим крајевима света, било да је реч о доласку у Њујорк, Буенос Ајрес, Москву или Техеран.
Само што је у Јеленином случају то Косовска Митровица. Град са 20.000 становника, а већи од многих мегалополиса планете.
„Пре него што сам дошла овде, јако мало сам знала о Митровици или Косову уопште. Али, сада ми се чини да потпуно припадам овде. Када посетим завичај и видим се са својим старим друштвом, па се поведе прича о Косову, често се дешава да се жестоко расправљам са њима или чак и завадим, зато што ми смета колико мало знају о овим људима овде. Ето, до пре две године ни ја нисам знала ништа о њима, нити сам осећала потребу да их упознајем, а сада сам се толико сродила и са људима и са градом, да ме боли сваки стереотип на њихов рачун“, прича Јелена, будући дипломирани психолог.
Један други психолог, увелико дипломирани, никада није ни крочио у Косовску Митровицу, али зато у великој мери одлучује о њеној судбини. То о чему прича Јелена – али и многе њене колеге са других митровачких факултета – ту припадност народу на северу Космета и свему што је тај народ изградио, овај психолог никада није осетио непосредно на својој кожи. Што ће рећи, избегао је развојни пут који су успешно ескивирали и многи други београдски „интелектуалци“, све сами његови пријатељи, удобно заваљени у институте и невладине организације.
Само што је он председник Србије. Борис Тадић, главом, брадом и идејом старом барем 20 година: да територије уопште нису важне.
„Првенствени интерес Србије је да се заштите људски животи, јер без Срба на Косову и Метохији нема ни Србије“, често, не помињући ни територију, ни државничко право ни међународну правду, понавља Тадић, углас са Чедомиром Јовановићем и Вуком Драшковићем. Као да је несвестан – мада је вероватно савршено свестан – да тим речима ставља мету на леђа сваког косметског Србина. Да ће овакве изјаве Хашим Тачи схватити само на један начин: реши ли се Срба са севера Космета, занавек ће се решити и Београда.
Ко зна, можда је и било зацртано да се све тако заврши, да Срби масовно напусте север Космета, своје последње упориште у покрајини, па да онда званични Београд дефинитивно огласи да је даља борба за државни суверенитет јалов посао, пошто „доле“ више нема нашег народа. Такав сценарио, ако је икада постојао, успешно су спречили сами косметски Срби. На њих, могуће је, нико није рачунао у тој једначини. Није био узет у обзир њихов менталитет, једнако борбен колико и урбан, једнако српски колико и светски, једнако лојалан колико и бунтован.
Менталитет који опчињава студенте попут поменуте Јелене, као и друге придошлице. Менталитет на којем је Косовска Митровица, са свега двадесетак хиљада душа, израсла у најневероватнију метрополу света.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Филм „Тежина ланаца“ приказан је на српској барикади Јариње. Шта су могли да коментаришу људи који месецима уназад голим телима бране српску земљу? Не, они нису коментарисали, немо су посматрали, препознајући себе у актерима овог потресног филма који се грчевито боре да отргну ланце са себе

Аутобус из Србије на косовским барикадама се заиста догодио. Како? Зачудо једноставно, захваљујући труду сабраном у недељу дана. Уосталом, несумњиво је да већини Срба не мањка жеља да помогну људима на барикадама, као и да се нађу тамо. Но, када већ нема ко да их  води, преостаје решеност да се самоорганизују.
Идеја о аутобусу рађала се од Кучева до Београда. Борис Малагурски је имао пројекцију филма „Тежина ланаца“, у „Дому културе“ у Кучеву. Позвао ме је да идем са њим. У разговору пре саме пројекције филма сазнали смо да је наш домаћин заправо родом из Грачанице, али да је склањајући се од шиптарског насиља стигао до Кучева. На директно Борисово питање да ли би ишао на барикаде, човек је одговорио са „да“. Борис је онда рекао: „Па добро, хајде да организујемо нешто“. Окренуо се ка мени и казао: „Злајо, идемо у суботу?“ Како одговорити на ово питање, осим, да, идемо.
Поред подршке и најаве коју су објавили само „Печат“ и „Правда“, Борис је анимирао и своје фанове на „Фејсбуку“, као и пријатеље. Обезбедио је четири аутобуса, бесплатан превоз, отворио рачун за добровољне прилоге. Било је задовољство помагати му у организацији подухвата.
Вожњи уз шапат и ћутање као да нема краја, потом се у ноћном црнилу наједаред појаве барикаде и српски контролни пункт. Пребацујемо џакове брашна, соли, шећер, зејтин и осталу робу, на приколицу коју вуче стари џип. Помоћ је пребацивана и аутомобилом Дулета Вићевца, бившег званичника УНМИК-а, једног од актера Борисових филмова „Косово: можете ли замислити?“ и „Тежина ланаца“. Човек је својим аутомобилом ишао са нама од Београда, са супругом и синовима. Да није храброст, била би лудост. Клинци су спавали у колима са мајком, док је он био са нама на барикадама. Секретар „Црвеног крста“ из Лепосавића Радојица Филиповић је захвалио на помоћи и пажњи, рекавши да сада имају слатке муке када имају шта коме да деле. Коментарисао је да је мука када нема, а увек има оних којима треба – један део помоћи је отишао у Звечан.
Захвалност на посети је изразио и председник Општине Лепосавић Бранко Нинић, који је рекао да свака подршка из Србије представља велики подстицај Србима на КиМ да остану на том простору, али да ће и у будућности помоћ бити неопходна.
После више него топлог и срдачног дочека, где су најчешће речи биле: „Добродошли браћо Срби“, када вам срце заигра само тако, и када осетите жмарце уз и низ кичму, схватите да ови људи на барикадама већ месецима истрајавају у херојском чину. Сви су ту – и стари и млади, трче на све стране и све раде са пуно елана. Дежурају и жене, чак и ноћу. Добро обучене, стоички трпе хладноћу, како би одмениле синове и мужеве. Морају, и хоће, јер ово је борба за домове, за огњишта, за породице.
Трупци су послагани испред моста, а испод тече хладна река, од чега бива још хладније. На мосту гомила шљунка и српске заставе. Логорска ватра, али не за дружење, већ за грејање, да се не поклекне, да се издржи. Поред велике, мала ватра и ватра наложена у бурету, јер дуже држи топлоту, а ноћи су дуге… У великим термосима чека нас врућ чај, кува се кафа, и цистерна са водом је ту. Снашли су се Срби, па су уз сваки пункт поставили и велики контејнер да не кисну, добијен од Француза и Немаца као помоћ за школе и вртиће. Контејнере су припремили за долазак зиме тако што су изнутра обложили странице стиропором, да чува топлоту. На сваком пункту се потроши метар дрва дневно за грејање. У средини контејнера је бубњара направљена од бурета. Уза зид пањеви и даске – да послуже као клупе на којима се одмарају људи. Смењују се на стражи по одређеном распореду, као цивилна заштита. Кризни штаб све контролише и организује, у сталној су вези са Митровицом.
Руководилац страже на Јарињу, Милутин Стефановић, председник Месне заједнице Лешак, задовољно прича да су у прошли четвртак добили гас маске. Недостају им кабанице, пелерине, гумене чизме, мотороле, радио-станице, техника за радио-везу. Ово је борба, борба без оружја. Направили су списак потреба и послали у Београд, у Министарство одбране. Одговор још нису добили. Али зато су од шефа кампа „Егзита“ добили на поклон 8 моторола. Боље ишта него ништа. Треба им још, јер се плаше прекида мобилне мреже.
На 50 метара од барикаде, на брду, немачки војници мотре на мост. На суседном брду српска стража на осматрачници мотри на Немце обичним двогледом. Ех, када би имали репетитор. За њих је много 1.500 евра, али можда некоме у Србији није, можда помогне.
Први аутобус донео је и први културни догађај на барикадама. Приказан је Борисов филм „Тежина ланаца“, у тишини, без речи, без коментара. Шта ови људи и да коментаришу, када су они актери овог потресног филма и када се грчевито боре да не буду у ланцима. Кажу да у тој даноноћној борби стичу све више симпатија и разумевања од стране млађаних војника КФОР-а, да добијају и тајну помоћ од њих. Тврде да им нуде и информације, и долазе дојаве чак и из специјалне јединице РОСУ. Али, зато не добијају новине из Србије, сем нешто режимских. „Печат“ не могу нигде наћи. Нису задовољни политиком Београда, Борко и Горан овде нису добродошли. Чекају са зебњом шта ће бити и спремају се за зиму.
На истеку ноћи растајали смо се без жеље за растанком, уз њихов позив:„Дођите нам опет“! Док смо се враћали истим шумским путем којим смо дошли, помислих  како до Косова и није и јесте лако доћи. Ми дођосмо. Сваки дан из Србије може да дође барем по један аутобус на Брњак и Јариње са по 50 људи, а то је 730 аутобуса или долазак 37 хиљада људи годишње. Неки би, сигуран сам, ишли и више пута да чувају стражу. Зар је то много за Србију од седам милиона становника? Људима на северу Космета, па и Србима јужно од Ибра таква помоћ значи. Ми одосмо, они остадоше, на барикадама и на Косову, да бране и себе и нас.

Reporter „Pečata“ iz Kosovske Mitrovice putovao je prošle nedelje vozom Zvečan-Raška i načinio ekskluzivne foto snimke nemačkih vojnika kako sa puškomitraljezima dežuraju pored još uvek dobro očuvanih nacističkih bunkera iz Drugog svetskog rata

Povratak u Drugi svetski rat: nemački vojnici pod punom ratnom opremom dežuraju na bunkerima kod Jarinja

Putnički voz koji saobraća dva puta dnevno od Zvečana do Raške i nazad (relacija od 60 kilometara, od kojih je 50 na području severnog dela Kosmeta), od  zatvaranja administrativnog prelaza Jarinje od strane Kfora početkom avgusta, najjača je alka i živa aorta između Srbije i njene južne pokrajine. Do avgusta, ovaj voz sačinjavao je svega jedan vagon koji je prevozio najviše desetak putnika; danas broj putnika, smeštenih u tri vagona deset puta je više.
Iz Zvečana voz za Rašku kreće u 10 sati i 45 minuta. Na maloj železničkoj
stanici u Zvečanu, više od stotinu putnika. Do sada nezamisliva gužva na staničnoj blagajni. Na zgradi železničke stanice dve zastave – Srbije i Železnica Srbije. Još jedan dokaz da Priština Srbiju sa severa Kosmeta nije pomerila ni za jotu posle 1999. godine, kao ni posle  jednostranog proglašenja nezavisnosti.
Uz asfaltni put Kosovska Mitrovica-Raška skoro da i nema automobila. Ispred administrativnog prelaza Jarinje primećuju se barikade Srba, ali i one Kfora, sa bodljikavom žicom, metalnim preprekama i čeličnim vozilima. Voz baš ispod ovog  administrativnog prelaza na magistralnom putu prolazi ispod, tunelom.
Na samom izlasku iz tunela, ispod prelaza Jarinje, na punktu se jasno vide nemački i američki vojnici. Kondukter Zoran Jakšić kaže da Kfor zaustavlja voz i delimično ga pregleda samo u povratku za Zvečan, i to ispred samog tunela, ispod administrativnog prelaza Jarinje, tu gde prkosno i zlokobno stoji nemački bunker iz Drugog svetskog rata, koga su  posle 66 godina pono o zaposeli nemački vojnici. Kao da su unuci Hitlerovih nacista, glasno komentarišu putnici. Kondukter potvrđuje da voz na ovom mestu staje mimo svakog važećeg evropskog zakona. Voz, naime, na otvorenoj pruzi može da stane samo usled  vanrednih uslova, odrona, nesreća i drugih elementarnih nepogoda.
Voz do Raške putuje oko sat i po vremena. Povratak za Zvečan predviđen je po redu vožnje za 16 sati i 17 minuta. Petnaest minuta pre tog vremena na železničkoj stanici već se nalazi tridesetak putnika. Najviše studenata, iz raznih krajeva Srbije. Komentarišu, malo u šali, malo u zbilji da kreću put pakla. Voz kreće na vreme. Prva stanica iz Raške prema severu Kosova i Metohije je Rudnica, a onda se voz zaustavlja na pomenutom nedozvoljenom mestu, na otvorenoj pruzi ispod administrativnog prelaza Jarinje. Na prelazu se jasno uočavaju vojnici Kfora, metalne i betonske ograde, osmatračnice… Vojni logor, u pravom smislu te reči. Na pomenutom bunkeru iz Drugog svetskog rata nemački vojnik pod punom ratnom opremom, sa puškomitraljezom u rukama i prstom na obaraču. Pored bunkera nalazi se još šest vojnika, ostali su sa druge strane pruge i voza. Od nabijenih čeličnih šlemova lica vojnika skoro i da se ne vide. Nakratko razgovaraju, uz pomoć prevodioca, sa kondukterom i mašinovođom i, ovoga puta, samo proviruju u hodnike vagona. Putnici negoduju i psuju. Nemački vojnici su hladni i ozbiljni, ne skidaju prst sa obarača. Posle tri-četiri minuta zadržavanja, voz nastavlja put za Zvečan. U pakao, oivičen bodljikavom žicom, gde Srbi već 12 godina golim telima čuvaju Srbiju. U Zvečanu izašlo ih je više nego što ih je jutros otišlo za Rašku…

_______________

Nemac odlikovan za ubistvo Srba u Prizrenu

David Fark

Prvi put posle završetka Drugog svetskog rata i poraza fašizma vojska Nemačke napustila je zemlju početkom juna 1999. godine, i to upravo dolaskom na Kosovo i Metohiju u okviru vojne mirovne misije pod nazivom KFOR, a pod kapom Ujedinjenih nacija. I ubrzo posle toga, 13. juna 1999. godine, nemački vojnik upotrebljava oružje, puca i ubija dvojicu Srba, i to u centru Prizrena. Žrtve su bile Žarko Andrijević iz Prizrena, portir u preduzeću „Kosovo vino“, i Slavko Veselinović, izbeglica iz BiH, radnik „Elektrodistribucije Prizren“. Oni su tog kobnog dana, autom, glavom bez obzira, krenuli da napuste grad strahujući da će biti ubijeni od  terorističke UČK. Stigli su samo do oklopnih transportera nemačkog KFOR-a. Potporučnik nemačke vojske David Ferk komandovao je „Otvori vatru na neprijatelja“. Stravično ubistvo zabeležio je snimatelj Igor Šaljenjević, a nemački vojnici, kako su kasnije konstatovali u zvaničnom izveštaju, u dvojicu Srba ispalili su ravno 220 metaka. Za takav ratni zločin tadašnji nemački ministar odbrane Rudolf Šarping je odlikovao potporučnika Davida Ferka  zlatnim ordenom Krsta časti Bundesvera za besprekorno ispunjene vojničke dužnosti.

Reporteri „Pečata“ predstavljali su prvu srpsku novinarsku ekipu koja je  obišla nepriznatu Pridnjestrovsku Moldavsku Republiku, i na licu mesta se uverila kako je raspad SSSR-a najveća geopolitička katastrofa 20. veka

Prostor koji danas zauzimaju međunarodno priznata Republika Moldavija (RM) i međunarodno nepriznata Pridnjestrovska Moldavska Republika  (PMR), koja se od nje pre više od 20 godina otcepila, jedno je od geografskih mesta koja najbolje svedoče istinitost reči Vladimira Putina – da je raspad SSSR-a bio najveća geopolitička katastrofa 20. veka. Dve decenije posle stečene nezavisnosti, RM je, prema podacima Saveta Evrope, najsiromašnija zemlja u Evropi, dok PMR – takođe poznata i pod nazivima Pridnjestrovlje, Transnistria, Transdnjestar – već 20 godina opstaje kao nepriznata država, što ju je takođe dovelo u nezavidan društveno-ekonomski položaj, sličan (mada ne i identičan) položaju ostale tri (uglavnom) međunarodno nepriznate države na postsovjetskom prostoru – Abhazije, Južne Osetije i Nagorno-Karabaha. Bilo je vredno posetiti ovaj prostor i uočiti očigledne paralele – ne samo u kulturološkom smislu, već i u načinu na koji su, kao i kod nas, veštački povučene komunističke unutrašnje granice posejale seme sukoba, čak i među inače srodnim, prirodno međusobno upućenim narodima, i omogućile upliv spoljnog, zapadnog faktora.

„MEKA“ GRANICA NA DNJEPRU
Na prvi pogled, pitomi pejzaži ispresecani mnoštvom reka, sa klimom i zemljištem koji obezbeđuju povoljne uslove za ratarstvo, stočarstvo i, na prvom mestu, gajenje vrhunskog grožđa i proizvodnju nekih od najboljih vina i konjaka na svetu, ne odaju utisak geografskog prostora predodređenog za siromaštvo i nestabilnost. Naprotiv. Međutim, kombinovani prostor nekadašnje Kneževine Moldavije, Besarabije, južnoruskih gubernija i dela Ukrajine predstavlja ne samo mesto gde se ukrštaju razne državno-etničke tradicije i nasleđa već, što je danas najaktuelnije, prostor preko kojeg se posredno sučeljavaju dva možda najvažnija geopolitička impulsa sadašnjice – nastavak širenja „evroatlantske“ dominacije uticaja ka istoku i rekonsolidacija carsko-ruskog (odnosno eks-sovjetskog) kulturno-ekonomsko-političkog prostora, čiji je protagonista Moskva. Sve ovo je stvorilo pomalo šizofrenu situaciju sa obe strane reke Dnjestar, koja danas razdvaja dva trenutno suprotstavljena politička entiteta, s obe strane nastanjena narodima – Moldavcima, Rusima, Ukrajincima, Gagauzima, Bugarima, Rumunima – koji su nam po raznim osnovama bliski.
I u Kišinjevu, ljupkoj, zelenoj, ali pomalo oronuloj prestonici RM, i u Tiraspolju, prestonici PRM, gradu kojeg obeležava – mada nipošto isključivo – koliko ikonografija i arhitektura sovjetskog doba, toliko i osećanje ruske civilizacije, uglavnom se sagovornici slažu u jednom – da raspad SSSR-a leži u samom korenu sadašnje pat pozicije, koja trenutno čini ceo prostor nešto poput čardaka ni na nebu, ni na zemlji. Iako pod trenutnom vlašću prozapadne koalicije Saveza za evropske integracije „50-60 odsto naroda u Moldaviji oseća nostalgiju za Sovjetskim Savezom“, kaže nam Vasilij Pavlovič Tarlev (tj. Vasile Tarlev na moldavskom, odnosno Vasil Petrov Tarlev na bugarskom), etnički Bugarin koji je od 2001. do 2008. godine bio premijer RM, u vreme vladavine Komunističke partije, i danas pojedinačno najjače stranke u zemlji. „Ne toliko za sistemom vladavine, koliko za socijalnom sigurnošću, besplatnim lečenjem, garantovanim zaposlenjem.“ No, u isto vreme, prisutan je i u Srbiji već dobro poznati paradoks: „Više od 60 odsto populacije je za evropske integracije, ali i za strateške odnose sa Rusijom“, nastavlja mladoliki Vasilij Pavlovič – koristimo rusku verziju imena, pošto je razgovor, kao i svi ostali u Kišinjevu, obavljen na izvrsnom ruskom jeziku – doktor nauka, premijer u 38. godini života. A problem Pridnjestrovlja? „To je negde na 10. mestu prioriteta.“ S tim se tek delimično slaže Tarlevov prethodnik u premijerskoj fotelji, Dumitru Bragiš: „Pitanje Pridnjestrovlja je na poslednjem mestu u svesti stanovništva“. Što, nažalost, još uvek ne znači da su izgledi za mirno rešenje ovog sukoba, kojeg međunarodne institucije mahom karakterišu kao „zamrznuti“ – u potpunosti izvesni.
Oni koji su početak raspada SFRJ dočekali u zrelim godinama verovatno se sećaju i pridnjestrovske krize od 1990. do 1992. godine, doživela je svoju kulminaciju u ratnom sukobu u proleće i rano leto 1992, posle čega je uspostavljena sadašnja „meka“ granica koja većinom prati tok Dnjepra. Šta je, međutim, prouzrokovalo krizu?

BAUK „VELIKE RUMUNIJE“
Kako nam je objasnio naš učeni vodič i tumač, sarovski istoričar i novinar Igor Aleksandrovič Makarov, veliki značaj, kako sa istorijskog, tako i pravnog stanovišta, imala je činjenica da su Pridnjestrovci u skorijoj prošlosti imali elemente sopstvene državnosti. Do 1924. godine sadašnja PMR nije imala nikakvu državno-političku vezu sa sadašnjom RM, koja baštini sopstvenu, vrlo ponosnu državnu tradiciju još od sredine 14. veka, čiji je važan deo činjenica – koju su nam kišinjevski intelektualci posebno isticali – da, mada vazalna država, ona nikada nije bila otomanska provincija. S druge strane, današnji PMR nikad nije bio deo nekadašnje Kneževine Moldavije, pa čak ni potonje Besarabije, istočnog dela Kneževine koje je Rusko carstvo pripojilo i počelo da naseljava posle Rusko-turskog rata od 1806. do 1812. godine. Današnja PMR se još pre tog rata nalazila u okviru južnoruskih gubernija Ruskog carstva – sve do Oktobarske revolucije – a čuveni ruski vojskovođa, feldmaršal Suvorov, osnovao je njenu sadašnju prestonicu Tiraspolj, još 1792. godine, kao pogranično utvrđenje (njegov monumentalni spomenik je jedno od glavnih obeležja grada).
Između 1917-1924. godine sadašnja PMR se nalazila u sastavu Ukrajine. No, ne prihvatajući aneksiju Besarabije koju je u revolucionarnom vihoru Rumunija sprovela 1918. godine, rukovodstvo SSSR-a je 1924. godine odlučilo da na području PMR (koje se graničilo sa Besarabijom) i nekih susednih delova današnje Ukrajine, u okviru Ukrajinske Sovjetske Socijalističke Republike, formira Moldavsku Autonomnu Sovjetsku Socijalističku Republiku (MASSR, sa višim stepenom autonomije od pokrajinske). Ideja je bila da bude stvoren zametak buduće sovjetske Moldavije, odnosno osnov za vraćanje teritorija koje je pripojila Rumunija. Odredbe Pakta Ribentrop-Molotov su to konačno i omogućile, i SSSR je povratio Besarabiju 1940, spojivši je sa zapadnim delovima MASSR, međutim uz jasno kršenje ukrajinskih i federalnih zakona, prema kojim granice saveznih republika nisu mogle da budu menjane bez njihove saglasnosti. Tako su Besarabija i Pridnjestrovlje objedinjeni unutar nove republike, Moldavske SSSR. Rumunija je, kao članica sila Osovine, privremeno povratila suverenitet 1941, ali je već 1944. godine izbačena.
Posleratni period ipak nije mogao da izbriše bitne etno-kulturne i ekonomske razlike između spojenih oblasti, kako u etničkom smislu – u pridnjestrovskom delu je rusko-ukrajinsko stanovništvo imalo većinu nad moldavskim, tako i u ekonomskom, između agrarne Besarabije (tj. MSSSR zapadno od Dnjestra) i industrijskog Pridnjestrovlja. U vreme kada je SSSR ušao u samrtni ropac, te suprotnosti su postale plodno tle za krizu koja je usledila.
Buđenje nacija posle višedecenijskog suzbijanja unutar „vodeće zemlje socijalizma“ nije zaobišlo ni ove prostore. Počelo je, kao i obično, od jezika i identiteta. Vrhovni sovjet MSSSR je krajem avgusta 1989. godine kao zvanični jezik uveo moldavski umesto ruskog – pri tom naglašavajući njegov „moldavsko-rumunski identitet“ – a sva rukovodeća mesta i pozicije koje zahtevaju komunikaciju sa javnošću bili su isključivo rezervisani za one koji govore moldavski. Moldavska ćirilica zamenjena je rumunskom latinicom. Zatim je krajem aprila 1990. godine kao državna zastava uvedena rumunska trobojka sa moldavskim grbom, zajedno sa rumunskom himnom vraćenom 1989. godine posle pada Čaušeskua, a rumunsko-moldavska granica je delimično otvorena. Sve to su bili znaci za uzbunu na levoj obali Dnjestra, za strah od moguće majorizacije i asimilacije, i povratak doba predratne „Velike Rumunije“ – koja za Zapad očigledno nije bila bauk kao imaginarna „velika Srbija“.

„MOLDAVSKI FAŠIZAM“
Predlozi iz Tiraspolja da se ruski i rumunski izjednače su u Kišinjevu odbačeni, kao i zahtevi za referendum o pismu kojim će se pisati moldavski. U Tiraspolju je 16.8.1989. godine održan štrajk upozorenja, a već 21.8. je preko 200 preduzeća stupilo u generalni štrajk, s kojim se solidarisalo još 400 u drugim delovima SSSR-a. Raspisan je, u skladu sa važećim zakonima, i referendum za autonomni status unutar Moldavske SSR, međutim njegovi rezultati nisu prihvaćeni od strane Kišinjeva. Drugi kongres narodnih predstavnika Pridnjestrovlja 2.9.1990. godine proglašava Pridnjestrovsku Moldavsku Sovjetsku Socijalističku Republiku, što, međutim, Mihail Gorbačov poništava 22.12.1990. godine. U međuvremenu su 3.11. već pale prve žrtve – i to sa pridnjestrovske strane – prilikom pokušaja moldavskih policijskih snaga da uklone barikadu na mostu preko Dnjestra u gradu Dubasari. Kako je istakao naš vozač, Gena, pridnjestrovski Rus i veteran rata 1990-1992, jedan je bio Moldavac, jedan Ukrajinac, jedan Rus, što otprilike odgovara današnjem odnosu pridnjestrovskog stanovništva, među kojim su, inače, sva tri jezika ravnopravna.
Ne manje zanimljiva – a i dan-danas kontroverzna, čak i u kišinjevskim krugovima – bila je Deklaracija o nezavisnosti Republike Moldavije od 27.8.1991. godine. U ime „raskida sa prošlošću“ Pakt Molotov-Ribentrop – tj. formiranje Moldavske SSR na teritoriji Besarabije, Severne Bukovine i Moldavske ASSR – proglašen je ništavnim. Pobornici nezavisne PMR su ovo protumačili kao pravno razvrgavanje veštačkog saveza koji je Staljin stvorio između teritorija s obe strane Dnjestra, što je praktično poništilo republičke granice Moldavske SSR.
Novostvorena skupština PMR – koja se i dan-danas zove Vrhovni sovjet – proglasila je nezavisnost dva dana pre moldavskog Parlamenta, a na referendumu od 1.12.1991. godine se 97,7 odsto izašlih izjasnilo za nezavisnost, što je potvrđeno i 2006. godine, kada je 97,2 odsto od 78,6 odsto glasača ponovo glasalo za nezavisnost i slobodno pripajanje Ruskoj Federaciji.
Osim sporadičnih sukoba i još jednog sukoba na istom mostu u decembru 1991, između pomenutog okršaja u Dubasariju u novembru 1990. godine i početka glavnog oružanog sukoba 2. marta 1992. godine – slučajno (?) na dan kada je RM postala punopravni član UN – nije bilo ozbiljnijeg ratovanja, mada su, u međuvremenu, u atmosferi uzavrelih strasti, od strane moldavskih organa privođeni novi predsednik PMR-a Igor Smirnov i komandant 14. Federalne armije general Jakovljev. U prvim mesecima 1992. godine, RM je uz pomoć oružja nasleđenog od SSSR-a i vojno-logističke pomoći Rumunije stvorila vojsku od tridesetak hiljada ljudi, što je bilo približno snagama s kojima je raspolagala i PMR – oko 10.000 teritorijalaca i dobrovoljaca, zajedno sa 14.000 pripadnika 14. armije, mahom lokalnih regruta i onih stalno nastanjenih na teritoriji PMR. Ruski potpredsednik Aleksandar Ruckoj je 5.4.1992. godine, pred oko 5.000 ljudi u Tiraspolju, otvoreno dao podršku pridnjestrovskoj nezavisnosti.
Kulminacija rata desila se krajem juna i početkom jula 1992, u bici za grad Benderi, u kojem su se vodile ulične borbe. Ruckoj je preko „Prvog programa“ ruske televizije uživo pozvao ruske snage u Tiraspolju da intervenišu. General Aleksandar Lebed je stigao 23.6, sa naređenjima da zaustavi sukob koristeći „sva raspoloživa sredstva“, i preuzeo komandu nad 14. armijom. U 3 sata ujutru 3.7, Lebedova artiljerija uništava moldavske snage u šumi blizu Benderija, čime je „vruća“ faza sukoba okončana. Pokojnom Lebedu (poginuo u padu helikoptera 2002) pripisuju se dva čuvena citata iz tog doba: „Ponosan sam što smo pomogli i naoružali pridnjestrovske gardiste protiv moldavskih fašista“ i „rekao sam huliganima u Tiraspolju i fašistima u Kišinjevu – ili ćete prestati da se međusobno ubijate ili ću vas sve pobiti mojim tenkovima!“
Primirje između sukobljenih strana potpisano je 21. 7. 1992. godine, a zatim i sporazum koji važi i danas. Formirana je tzv. „Zajednička kontrolna komisija“, sačinjena od oružanih snaga RM, PMR i RF (u međuvremenu su priključeni i posmatrači iz Ukrajine i OEBS-a). Pregovori se danas vode u formatu „5+2“ (Rusija, Ukrajina, OEBS, EU i SAD + RM i PRM). U sukobu je ukupno poginulo oko 1.000 ljudi, a oko 3.000 je ranjeno.
Pridnjestrovlje, međutim, nije jedina potencijalno „vruća tačka“ na ovom prostoru. Donekle paralelan proces se prilikom raspada SSSR-a odvijao i u oblasti Gagauzije na jugoistoku RM, nastanjene pravoslavnim turskim narodom, sa nešto drugačijim ishodom, no sa takođe ozbiljnim ramifikacijama po RM. O tome nešto više u nastavku, uključujući i ekskluzivan razgovor sa predsednikom Autonomne teritorijalne jedinice Gagauzije.

GAGUSKI DEO SLAGALICE
Gagauzi žive u Autonomnoj teritorijalnoj jedinici Gagauziji (Gagauz-Jeri na gagauskom), oblastima na jugozapadu RM u kojima zauzimaju apsolutnu većinu ili relativnu većinu – glasanjem su odlučili da postanu deo gagauske autonomije, zvanično priznate 1994. godine. Osim većinskih Gagauza (82,1 odsto), autonomna oblast takođe uključuje pripadnike bugarskog (5,1 odsto), moldavskog (4,9 odsto), ruskog (3,8 odsto) ukrajinskog (3,2 odsto) i cigansko-romskog (0,3 odsto) naroda.
Kao i pridnjestrovsko, i gagausko nacionalno pitanje u sadašnjoj RM otvoreno je krajem osamdesetih godina prošlog veka, kada su dugo suzbijana nacionalna osećanja izbila na površinu širom tadašnjeg SSSR, pa i u tadašnjoj Moldavskoj SSR, u kojoj je politički primat preuzeo Popularni front koji se zalagao za pripajanje Rumuniji i opštu rumunizaciju, na teritoriji na kojoj su Moldavci činili tek oko 64,5 odsto stanovništva (Ukrajinci 14 odsto, Rusi 13 odsto, Gagauzi četiri odsto, i Bugari i Jevreji po dva odsto). Prvenstveno kao reakcija na proglašenje rumunskog jezika kao jedinog zvaničnog, u Gagauziji se u jesen 1989. godine pojavila organizacija Gagauski pokret (Gagauzi kalk), ubrzo formirajući Skupštinu i proglašavajući autonomnu Gagausku SSR unutar Moldavske SSR. Pošto je tokom proleća i leta 1990. godine moldavska Skupština usvojila rumunsku zastavu (sa moldavskim grbom) i proglasila postojanje Republike Moldavije 21. avgusta 1990. godine. Gagauzi kalk proglašava odvajanje od RM i želju za ostankom u SSSR (Pridnjestrovlje je to učinilo 2. septembra 1990)  zakazavši prve demokratske izbore za kraj oktobra te godine. Uoči izbora, vlasti u Kišinjevu šalju na hiljade oružanih dobrovoljaca i policajaca u oblast da spreče njihovo održavanje. Gagauzi se takođe naoružavaju, postavljaju barikade – da, barikade, baš kao i u Pridnjestrovlju, mogu i te kako da budu efektne kada postoji rešenost i cilj – kopaju rovove i uz pomoć dobrovoljaca, milicije i vojske iz SSSR, uključujući i Pridnjestrovlje, uspevaju da odbiju napade, uz troje mrtvih na svojoj strani. Rezultat svega toga bio je kompromis između lokalnih i centralnih vlasti, u obliku moratorijuma na izbore u Gagauziji, ali i moratorijuma na odbijanje prihvatanja gagauske autonomije od strane vlasti u Kišinjevu. Relativno primirje je trajalo do avgusta 1991, kada Vrhovni sovjet (Skupština) u Kišinjevu posle neuspešnog puča u Moskvi proglašava nezavisnost RM. S obzirom na to da su popularne simpatije u Gagauziji mahom bile na strani „pučista“ koji su se zalagali za očuvanje SSSR, moldavska policija je privremeno uhapsila vođstvo novoproglašene Gagauske Republike (kao i vođstvo Pridnjestrovske Moldavske Republike – PMR), a prvi predsednički izbori koji su se u RM održali početkom decembra 1991. godine bojkotovani su i u Gagauziji i u PMR.
Međutim, relativni mir se ipak nekako održao do februara 1994. godine i prvih višestranačkih parlamentarnih izbora u RM, kada je na vlast došla umerena Agrarna partija koja se zalagala za nezavisnu Moldaviju (tj. protiv pripajanja Rumuniji). U martu je održan i referendum, na kojem je oko 70 odsto Moldavaca potvrdilo opredeljenje u korist samostalne nezavisnosti i u dovoljnoj meri ublažilo strahove od agresivne asimilacije da omogući postizanje konačnog sporazuma o gagauskoj autonomiji. U julu 1994. godine je moldavska Skupština izglasala novi Ustav RM koji, između ostalog, uspostavlja Gagausku autonomnu teritorijalnu jedinicu, sa sedištem u Komratu. Jedna zanimljivost leži u činjenici da je Politička komisija Saveta Evrope tada kritikovala odredbe moldavskog Ustava o gagauskoj autonomiji kao „prekomerne“ – što je posebno zanimljivo u svetlu činjenice da nijedna autonomija u poslednje dve decenije nije bila premala za zapadno-evropske institucije kad god se radilo o teritoriji Srbije. Novi Ustav je takođe predviđao i „autonomiju“ PMR, što je u Tiraspolju glatko odbijeno. U proleće 1995. godine su održani prvi parlamentarni i predsednički izbori u Gagauziji, a zatim i glasanja oblasti sa gagauskim stanovništvom o pristupanju novoj autonomnoj jedinici. Konačno je u avgustu 1995. godine moldavski premijer Sangeli objavio kraj sukoba između centralnih vlasti i gagauskih boraca za nezavisnost, koji su prethodno, krajem jula, predali svoje oružje i integrisali se u snage moldavskih unutrašnjih poslova. Uz povremene, obostrane trzavice, život Gagauzije se od tada odvija u sklopu RM.

Reporteri „Pečata“ boravili su 7. oktobra 2011. godine u manastiru Mileševa, na dan ktitorske slave, povodom osvećenja zvona darovanog iz Rusije

Od ranog jutra, 7. oktobra, na dan ktitorske slave u Mileševi sabirao se narod, srpski i ruski. Zvona su najavljivala i dolazak patrijarha srpskog Irineja sa pratnjom, koji je ponovo, u kratkom vremenskom razmaku posetio Mileševsku eparhiju. Povod – događaj koji predstavlja susret istorije, prošle i buduće: osvećenje zvona darovanog iz Rusije manastiru Mileševa.

PUTEVIMA SVETOG SAVE
Našu reportažu počinjemo iz prepune porte hrama Svetog velikomučenika Prokopija u parohiji Kratovskoj, u četvrtak 6. oktobra. Zemljište za izgradnju hrama, površine osam ari,  poklonio je Dragan Nešković i na taj način se uvrstio u red zadužbinara. Hram je završen i osvećen na hramovnu slavu Svetog velikomučenika Prokopija, 21. jula 2009. godine. Sva osvećenja u prisustvu naroda je vršio njegovo preosveštenstvo episkop mileševski, gospodin Filaret, uz sasluženje više sveštenika.
Odatle je patrijarh Irinej krenuo sa pratnjom do manastira Svetog Nikole u Banji, kod Priboja, na reci Lim. Ovo je inače jedan od najstarijih manastira u Raškoj oblasti, o kojem prve pisane podatke nalazimo u „Studeničkom tipiku“ pisanom između 1207-1215. godine. Tokom skoro deset vekova postojanja manastir je jedno od najznačajnijih središta srpske duhovnosti. U njemu je 1219. godine Sveti Sava uspostavio jednu od prvih šest episkopija osamostaljene Srpske pravoslavne crkve.
U paraklisu crkve Svetog Proroka Ilije patrijarh srpski je obišao prebogatu  riznicu. Inače, crkva Svetog Proroka Ilije u Pribojskoj Banji je bila u ruševinama oko 400 godina, ali je blagoslovom episkopa mileševskog, gospodina Filareta, u potpunosti obnovljena. Ktitor hrama je gospodin Goran Despić iz Pribojske Banje.
A u gradu Priboju patrijarha srpskog dočekalo je preko 10.000 ljudi. Hram Vaskrsenja Hristovog je ovog puta bio mali da primi sav narod koji se tu sabrao. Temelji hrama, umesto kojeg je do 1994. godine stajala mala crkva, spomenkosturnica posvećena Svetom Velikomučeniku Knezu Lazaru Kosovskom, osvećeni su 29. avgusta 1994. godine. Hram je osveštala Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle.
Domaćin poglavaru SPC-a i vernicima bio je predsednik Opštine Priboj Lazar Rvović. Ističući da je ovo treća poseta jednog patrijarha Priboju, Rvović je za „Pečat“ izjavio: „Kada se osećate pomalo zaboravljeni i ostavljeni od države, onda imate samo veru u onoga koji nikada nije izdao, nikada nije ostavio. Države su prolazile, a Crkva je ostajala uz svoj narod“.
Narod je u Priboju iskren  i jasan. Možete ga prevariti jednom ili dva puta. Ovde pripadnost nekoj od političkih opcija ne znači mnogo. Ali simbolično prisustvo ruske države znači mnogo. Pogotovo u vremenu kada nam otimaju zemlju, kada nas ubeđuju da budemo ono što nismo, kada žele da nam otmu i nebo. Jer pravoslavni ruski narod ume da oseti srpski narod. A to je važno, budući da se Priboj nalazi na mestu gde je kolevka srpske državnosti. No, i pored toga, Priboj je izgubio u poslednjih 15 godina skoro osam hiljada stanovnika. Uglavnom Srba, koji su do 1992. godine bili većinsko stanovništvo. Sada to nije tako. Ako se nešto ne promeni, i to vrlo brzo, svesni su svi u Priboju, ovo mesto više neće biti kolevka nego grobnica srpstva.
U pratnji patrijarha srpskog sve vreme nalazio se i ambasador Rusije u Beogradu Aleksandar Konuzin. Na ručku koji je priređen u Priboju patrijarh srpski posebno je naglasio istorijske i duhovne veze ruskog i srpskog naroda:
„Tražimo najbolje i najcelishodnije puteve da doprinesemo očuvanju istorijskih i kulturnih vrednosti srpskog naroda, koji ne pripadaju samo nama, već su deo vrednosti svetske baštine. Da ih sačuvamo, i ostavimo u nasleđe onima koji dolaze posle nas…Svima vama dragi srpski prijatelji želim da iskažem veliku zahvalnost na pozitivnoj energiji koju osećam. Ona me nadahnjuje, daje mi snagu da nastavim i dalje da radim u interesu naše dve zemlje i naša dva pravoslavna naroda“.

NAJTEŽE ZVONO U SRBIJI
Posle posete Priboju, pošlo se u manastir Mileševa na praznično bdenije uoči ktitorske slave manastira Mileševa, gde je patrijarh srpski Irinej upalio sveću kraj groba Svetog Save. Dobrodošlicu je izgovarao protojerej Marko Papić, paroh brodarevski:
„Dobro došli pod svodove osmovekovne slavne Mileševe, čiji je svaki kamen po jedna pripovetka i čije trajanje je garant trajanja i opstanka srpskog naroda u Raškoj oblasti. Dobro došli pod neumorna krila Belog anđela, koji nas njima zakriljuje i štiti od nasrtaja nečastivog, i koji objavi najradosniju vest ikada objavljenu u svim svetovima, da Hristos iz mrtvih ustade i novi život ljudima dade. Dobro došli pred grob Svetog Save, duhovnog oca srpske nacije, koji svom narodu osvetli životni put Hristovom neprolaznom svetlošću. Dobro došli pred ćivot Svetoga Nestora, novoprosijavšeg mučenika mileševskog. Dobro došli na poklonjenje moštima Svetog kralja Vladislava, koji podiže ovu svetinju na slavu Božju, i za molitvu, utehu i duhovno uzdizanje svima onima koji su ovaj manastir vekovima pohodili i pohode… Vekovima su ove i mnoge druge svetinje bile i ostale tapije srpskog naroda na prostorima gde su živeli. I kada bi neprijatelj jurišao na srpski narod, jurišao bi i na njegove manastire, crkve, groblja sa željom  da se izbriše svaki trag srpskog postojanstva na određenoj teritoriji“.
Podsetio nas je protojerej Marko Papić na Rašku oblast i  na veliku zadužbinu naših predaka – Kosovo i Metohiju :
„A tu zadužbinu krvavo stečenu drugi prisvajaju, a treći im pomažu u tome, kao što pesnik kaže: ‘Uzimaju mi ono što nikome nisam uzeo, moje lavre i prestonice… Zemlju koju sam od neba kupio, neko im je obećao. Ko im je obećao, taj ih je slagao, što im ne obeća ono što je njegovo?’“
Na radost naše Crkve i manastira Mileševe, to veče se zamonašila osamnaestogodišnja Mirjana, dobivši monaško ime Irina. I njena sestra i majka su se mnogo ranije zamonašile.
Ovom posebnom danu prepunom najlepših događaja prisustvovao je i sasluživao tokom liturgije  Njegovo preosveštenstvo episkop voskresenjski gospodin Sava, vikar i izaslanik  patrijarha Sverusije i Moskve G.G. Kirila.
O svom prvom boravku u Srbiji i manastiru Mileševa za „Pečat“ je rekao:
„Moja poseta je sa jedne strane radna, a sa druge, po duhu, poseta pravoslavnom srpskom narodu.  Vidi se šta pravoslavlje jeste i koliko je važno danas. Kada se kaže Srbi misli se na pravoslavlje i kada se kaže pravoslavlje misli se na Srbe.  Po ovome se prepoznaje srpski narod u čitavom svetu. Poručio bih srpskom narodu jedno, isto kao i ruskom narodu: čuvajte veru pravoslavnu, jer je u njoj utvrđenje i sva snaga“.
A onda se pristupilo osvećenju zvona. Zvono koje su Rusi poklonili doživljava se kao višestruka simbolika i osnaživanje duhovnih temelja sa ruskim narodom koji je kao i srpski kroz dugu istoriju imao veru u sebe i nadu u Gospoda. Prilikom osvećenja zvona čitana je molitva.
Inače, kada je zatraženo zvono od osam tona za osam vekova manastira Mileševe, priča se da je rečeno da će manastir Mileševa slaviti i devet vekova, pa je otuda i dobavljeno zvono teško devet tona, najteže u Srbiji. Prevoz zvona od Rusije do manastira Mileševa, u vrednosti od 500.000 evra, obezbedio je veliki darodavac Andrej Kozicin koji je počastvovan Ordenom Belog Anđela, prvi put ustanovljenog u Eparhiji Mileševskoj.
Za ovu priliku specijalno je stigla i ruska televizija koju je darodavac poslao da izvesti ruski narod o velikom događaju u srpskom narodu i manastiru Mileševa.
„Neka je hvala velikom darodavcu, neka je hvala majci Rusiji za sva dobra koja je učinila i čini za nas, i prema nama kao braći svojoj i po krvi i po veri. Ja se molim Gospodu da se glas ovoga zvona daleko čuje u našem narodu, da dopre do mnogih srca i  do mnogih savesti  roda našega. Ali isto bih želeo i molim se Gospodu da se glas toga naroda, koji nas štiti  i u koga se uzdamo i nadamo, čuje tamo gde treba da se čuje i   da nas kao svoje zaštite i pomognu. Imamo i te kako velike potrebe za njihovom pomoći, za njihovom zaštitom. Imali smo mnogo prijatelja, bar tako smo mislili. Mnogi naši prijatelji  kroz duže vreme stali su na stranu onih koji nas ne vole, i koji nas mrze. Zato smo ostali sa malo prijatelja, ali ostali smo sa najvećim našim prijateljem, sa ruskim narodom, Ruskom pravoslavnom crkvom, svetiteljima ruskim, svetiteljima srpskim. Neka bi dao Gospod da progovori kroz njihov glas i njihovu savest da kažu reč koja je potrebna nama da se sačuvamo i da opstanemo, da sačuvamo  našu svetu zemlju, jer mnogi žele da nam je skrate, da nam je uzmu i oduzmu ono što je najsvetije za nas. Od Kosova i Metohije, braćo i sestre, nema svetije srpske zemlje. Na nju su udarili. Nju hoće da uzmu, tamošnje svetinje naše. Nadamo se, kao uvek, u Gospoda…“, poručio je patrijarh srpski Irinej.
Narodu se i u Mileševi obratio ruski ambasador Konuzin:
„U istoriji našeg naroda ima mnogo stranica koje oslikavaju rodbinske veze, ali i spremnost da se pritekne u pomoć kada je drugome teško, kada se vodi borba za goli život i postojanje. Naši su preci više puta ratovali rame uz rame za svoju najveću tekovinu -  slobodu. I danas Rusi pomažu Srbima da sačuvaju nacionalno dostojanstvo i da sačuvaju od skrnavljenja kolevku srpstva, Kosovo i Metohiju. Naravno ne bi trebalo da ispuštaju iz vida tekuće zadatke. Savremena rusko-srpska saradnja je višestruka. Vezuju nas uzajamno razumevanje i partnerstvo u međunarodnim poslovima. Težimo usavršavanju korisnih trgovinsko-ekonomskih veza. Zalažemo se za proširivanje kontakata u oblasti nauke, kulture i obrazovanja. Raduju nas te divne međuljudske veze, usmerene ka dubljem upoznavanju vrednosti duhovno-kulturnog nasleđa. Želimo da se na srpskom tlu glasno čuje ruski jezik, što je doprinos širem duhovnom zbližavanju. To otvara novi put druženja novih generacija Rusa i Srba“.
Konačno, završimo ovu reportažu rečima episkopa mileševskog, gospodina Filareta:
„Svaki, i najmanji porušeni kamen srpske Crkve i manastira, stariji je i od Amerike i Evrope. Ono što je za hrišćanski svet Jerusalim, to je manastir Mileševa i Sveti Sava za srpski narod“.

___________

Andrej Kozicin

Darodavac zvona vrednog 500.000 evra jeste Andrej A. Kozicin, rođen 9. juna 1960. godine, u Gornjoj Pišma Sverdlovsk regionu. Diplomirao je Sverdlovsk rudarstvo i metalurgiju Koledža i  Fakulteta za metalurgiju i Urala politehničkog instituta (sada URFA). Doktor je ekonomije. Za člana Akademije rudarskih nauka izabran je 2004. godine. Predsednik je dobrotvornog fonda „Deca Rusije“, predsednik Košarkaškog kluba „UMMK“, počasni građanin Gornjeg Pišma, počasni građanin Jekaterinburga. Predsedničkom uredbom za njegov lični doprinos razvoju rudarske i metalurške industrije Rusije je dobio Orden  prijateljstva (1999). Uredbom predsednika za rad i dostignuća, i mnogo godina marljivog rada dobio je Orden za zasluge (2008).
Za dobrotvorne aktivnosti i značajan doprinos Crkvi dobio je Orden Svetog kneza Danila Moskovskog III stepena, Orden Svetog Sergija Radonješkog II stepena i Ordenom Svetog Vladimir velikog kneza Vladimira III stepena.
Dobitnik je međunarodne nagrade Svetog Andreja za veru i lojalnost. Nosilac je Reda Andrej Rubljov III stepena, Ordena Svetog Serafima Sarovskog II stepena.
Godine 2001, za njegov veliki doprinos jačanju ekonomije Rusije, gospodin Andrej Kozicin    je nagrađen medaljom „Akinfii N. Demidov“.

Od kako je đavo izgrebao zemlju mostovi spajaju ljude. I ove reči su utkane u delo koje je Ivu Andriću donelo Nobelovu nagradu. Ali srpska sudbina nije sudbina ljudi. Most na Ibru ne spaja, nego razdvaja i deli, kao što dele i srpske barikade na Jarinju, Brnjaku i Zupču. Ali šta one dele i koga čuvaju kada je sa obe strane srpska zemlja?

Poslednji autobus za Kosovo kao poslednji voz iz Katange. Nešto pre prilaza administrativnom prelazu Brnjak, na planinskom zavoju koji povezuje Novi Pazar i Kosmet, vozač upozorava: „Na dalje nećemo saobraćati na liniji Beograd-Zubin Potok. Ko hoće da izađe neka to učini odmah. Povratka nema“. U autobusu muk. Niko se ne pomera sa sedišta, niko ne sakuplja užurbano stvari, nostalgično ne pomišlja na mirne beogradske kafiće i umorne festivale bezličnosti koje nam nudi svakodnevica… „Nisam krenuo da se vratim, nego da se ne vratim“, dovikuje mlađi čovek s kraja autobusa, skriven iza načičkanih glava putnika. Kao da mu je samo bila potrebna potvrda, vozač baca još jedan pogled u retrovizor i autobus nastavlja – u nevreme, u kojem ćemo se kao vrtlogu naći već posle prve neprospavane noći na barikadama. Na administrativnom prelazu, kao uvećane makete dečjih igračaka, konvoj KFOR-ovih bornih vozila. Ispred svakog po nekoliko naoružanih vojnika. Jedan od njih, očito nadređeni, preprečio je put, maše rukama i pokazuje da izađemo. „Da li nosimo stvari sa sobom?“, pitam. Nema odgovora. Umesto toga, čovek iza mene sa jedva obuzdavanim cinizmom sikće: „Bar smo prešli granicu. Zbogom okupirana Srbijo“.
„Mislite duhovno okupirana?“, nespretno pokušavam da započnem razgovor. Nema odgovora. Prelazimo u kombi. Stisnuti jedni do drugih sa stvarima u naručju ne pitamo gde dalje. Suton se spušta. „E moj đido, e moj Srbine, znači li da idemo iz početka…“, mrlja starina od oko 80 godina. Naučila sam lekciju. Ćutim. Na ovo kao i na ostala pitanja ne postoje odgovori.

HOĆE LI NAS MAJČICA IZDATI
Ali tek što prilazimo srpskim barikadama, a to je na oko 20 minuta vožnje od prelaza Brnjak, uzmiču ispred nas kamioni, pomeraju se automobili, kao po nekoj višoj konstelaciji put se otvara. Naši dočekuju: „Pomoz Bog braćo Srbi. Dobro se vratili na srpsku zemlju“. Počinjem da shvatam reči saputnika. Ovde prestaje okupacija, a počinje sloboda. Na svakom koraku vijore se srpske trobojke, noć je izgubila od svoje zlokobe, Srbi okupljeni oko kola, a ona sežu kilometrima u srce Kosmeta, vedri i nepokolebljivi dočekuju nas sa osmehom. „Ima li novosti iz Srbije? Hoće li nas majčica podržati ili ćemo mi rođenu braniti golim telima?“ Vratićemo se još istu noć, ali između barikada, Brnjaka i Zupče, na putu ka Zubinom Potoku promišljam čemu barikade kada je i ovde i tamo srpska zemlja? Od koga se mi branimo, od desanta KFOR-a i EULEKS-a koji su pod drugim imenom, a istorija je to potvrdila, slično pokušali u vreme Drugog svetskog rata?
Iz prošlog rata živi Srbi ih pamte kao Gestapo, fašiste i baliste. Ali ovi danas ne prave plan po Hitlerovoj liniji koja je obuhvatala Prištinu, već po liniji Angele Merkel, a ona je opaka i obuhvata i ono što je Kosmetu pripadalo pre Drugog svetskog rata i ono što joj je maršal zbog „loših stvari sa strukturom Srba u Južnoj pokrajini“ kasnije dodelio. A to je 30 kilometara Srbije, ceo Deževski srez koji danas naopako zovu severno Kosovo. Sa toliko kilometara zemlje je Petar Stambolić častio svog revolucionarnog druga Fadilja Hodžu. Toliko više je Angela Merkel zatražila prilikom boravka u Beogradu. Ipak, Adolfa Hitlera su 27. marta dočekale bune i ustanci, a Angelu crveni tepih i vojska koja je jedino preostala Srbiji. Srbi i Srbija, zaključujem, jedino su mesto na celoj planeti gde se Drugi svetski rat još nije završio.

MORAL ŽRTVOVANJA
Od Zubinog Potoka do barikade Zupče tek nekoliko kilometara. Ove noći, noći uoči dana kada Hašim Tači i njegovi teroristi najavljuju da će na administrativne prelaze, uz pomoć stranih mentora, postaviti svoje carinike, te tako porobiti sever Kosmeta, dežurni Srbi osluškuju i čekaju. Branioci, oko njih pet stotina, naoružani su znamenjem krsta i rešenošću da pokažu strašni moral žrtvovanja. Balvani poređani po putu, poruka da se Brnjak i Jarinje brane ne samo na prelazima 31 i 1, već na svakom putu, svakoj kozjoj stazi kojom bi KFOR, EULEKS ili KPS mogao da prokrči put Tačijevim planovima. Nadomak barikade ozloglašeno šiptarsko selo Čabra, odakle je krenuo martovski pogrom na Srbe. Tog 16. marta lokalni albanski mediji optužili su Srbe za smrt tri dečaka iz ovog sela. Čelnik lokalne Podružnice za zaštitu ljudskih prava Bajram Haliti izjavio je tada da su Srbi naterali osam albanskih dečaka da pređu preko nabujale reke. Istraga UNMIK policije pokazala je da su ove optužbe lažne i da je jedan od preživelih dečaka, koji je svedočio pred kamerama, najverovatnije bio instruisan. Kako god, Albanci nisu čekali. Kada su preletali Kosmet fašisti su s zemljom sravnili 18 srpskih sela. Posle martovskog pogroma gorela je cela Metohija.
Pomišljam na reči jednog prijatelja, izgovorene na Nušićevom grobu: „Zašto si Gospode okrenuo lice svoje od Srba?“ Noć na barikadama nosi u sebi čudesnu moć. Ova skupina otpisanih u šali nas dočekuje rečima: „Dobro došli na piće i krvoproliće“. Niko od ovih ljudi, čije porodice žive vekovima na ovim prostorima, nije napustio svoju zemlju. I neće, kažu, dok „ijedan tecijaše“. Profesor u penziji, vlasnik motela „Zapis“ stiže na vreme za smenu. Kod kuće je ostavio sinove, snaje i troje unučadi.

NVO VOJSKA VEĆA OD TAČIJEVE
Pratimo Mlečni put po nebu kojim niko nije prošao, zamišljamo Metohiju, u njoj Visoke Dečane, Arhangele i Bogorodicu Ljevišku. Imaju Srbi zašta da se žrtvuju. Istovremeno u srpskoj prestonici traje slavlje. Srpski predsednik na Forumu za bezbednost i demokratiju, u organizaciji Ministarstva odbrane i Ženevskog centra za demokratsku kontrolu oružanih snaga, pozdravlja skup na engleskom jeziku, kako bi se ulizao njima, a jadne Srbe zasenio prostotom. Eto, završio je kurs engleskog. Dok srpski narod čeka opkoljen trnovitim žicama, u Beogradu NATO oficiri u svečanim uniformama, sa ešarpama i gajtanima, nazdravljaju viskijem. Vrhunac cinizma i greha. Kažu, radili su ceo dan u sesijama. Gospode zašto si okrenuo lice svoje od Srba? Zar smrt nije sita nas? Zar nismo mi siti izdaja, laži i prevara? Iza predsednika stoji okupator, oko njega NVO, kažu da ih ima 25.000. Ako je u svakoj od ovih organizacija po dvoje ljudi, to je vojska veća od Tačijeve. I opasnija, jer napada s leđa. Čupa Srbiji živo srce iznutra i to već godinama. To je njihov jedini dvoboj. I noć na barikadama teče, između dve neprijateljske vojske.

VOJNIK MOSKVE
Na Brnjaku budno se prati utakmica Srbija-Rusija. Sa radija, za čudo prva vest je vezana za sever Kosmeta. Ali kako? Dežurni pojačava zvuk. Ambasador RF u Srbiji napustio je Forum bezbednosti sa pitanjem: „Ima li u ovoj sali Srbina da brani Srbiju?“
Istup ruskog ambasadora bio je prema relevantnim izvorima sve drugo samo ne njegov lični istup. Vojnik Moskve njegovog kalibra ne nastupa nigde bez saglasnosti i konsultacija sa svojom Vladom. Upravo to što je rečeno, da je bio jedini Srbin u prepunoj sali Srba, pre svega je poruka onoj drugoj velesili. Zapravo, samo 48 sati kasnije i predsednik Vlade i predsednik takozvane „republike Kosovo“ hitno su pozvani na konsultacije u Vašington, a već viđeno otimanje severa Kosova i represije nad Srbima preko noći je postalo nemoguća misija. Jednom rečju, ruski faktor je pokazao svoju snagu. Ubuduće će ovaj problem, veruju Srbi na Kosmetu i u Srbiji, biti i ruski problem.
U bedni zasenak pada i emisija „Oko“, u kojoj su predstavnici NVO, pred streljajućim pogledom predstavnika Vlade, pričali o ovom narodu kao o nekom tamo, kao o Mauritancima, a ne Srbima sa Kosmeta…
Na barikadama teče čas istorije. Ruski car je za 45 minuta ušao u Prvi svetski rat kako bi spasio jadnu Srbiju. Juče, noćas, danas, istorija se ponavlja. Čujemo da je ruska štampa najavila košarkašku utakmicu naslovom: „Igraju braća Srbi i braća Rusi“. I mi ne znamo za koga da navijamo. Navijamo za Srbiju.

GRČ NA LICU
Svanuo je 16. septembar. Od pola osam izjutra stojimo na barikadama očekujući najavljeni potez Hašima Tačija – postavljenje šiptarskih carinika na srpske prelaze. I počeo je desant. Iznad naših glava vojni helikopteri preleću premreženo nebo. U desantu učestvuju Hrvati, Nemci i Tačijevi teroristi pod zajedničkim imenom EULEKS i KFOR. U toku noći, momci sa Brnjaka istovarili su na tone šljunka. Podignut je bedem visok nekoliko metara. Na njemu zabodena srpska trobojka. S jedne i druge strane srpska zemlja. „Prevezli su carinika, ali čiju će on sada robu da carini. Nema carine, nema granice, nema Tačijevog plana, nema velike Albanije“. Gledam naše nenaoružane mladiće. Vekovima je Srbija slavila Obilića i vitezove. Svi oni bili su isihasti, u moralu i duhu. Ovi danas me zadivljuju. Oni nemaju ni oklope, ni mačeve, ni čestitog kneza, a ni otadžbinu iza sebe.
S druge strane nasipa, sa rukama pripravnim na oružju nalaze se francuski vojnici KFOR-a. Dečaci, tek. Nemaju više od 25-30 godina. Nepoverljivo prate naše približavanje. U nedoumici, valjda: Šta sada činiti? Jer njima tek stiže naređenje od komande, koje su KFOR-ovci na prelazu Jarinje već dobili: Ako napravite ijedan korak pucamo. Prilazimo i sa maskiranog tenka uzimamo letak. Na njemu, na srpskom i engleskom napisano:
„KFOR podržava mirne demonstracije. Blokade puteva ne spadaju u mirne proteste. Prinuđeni smo da reagujemo“. U drvenoj prodavnici, jedinom nepokretnom objektu na barikadama, u toku je zasedanje Odbora za Kosovo Skupštine Srbije. Na odboru tek 20-tak poslanika. Sa njima, na drvenim klupama, posedali kosmetski Srbi. Nemo slušaju tačke sporazuma potpisane između Beograda i Prištine. Neki grč im titra na licu. Da li se ovako brani Srbija?

OD KURT VALDAJMA DO ANGELE MERKEL
Na prelazu Jarinje atmosfera gotovo ista. Helikopteri bruje iznad naših glava, Srbi dežuraju u smenama, nasip je postavljen u toku noći. Jedina razlika je pobijena tabla sa natpisom: „Ne prilazite pucaćemo“. Od sinoć Srbi šalju vapaje po Srbiji da im se narod pridruži, da pokažemo još jednom šta je 27. mart. Ali, avaj, pre desanta helikoptera primili smo dvoboj s leđa. Srpska policija po srpskim varošicama istovaruje ljude iz automobila, kamiona i autobusa, koji su se zaputili ka Kosmetu. Svi autobusi vraćeni su na „vanredni“ tehnički pregled. Vladiku Artemija i vernike policija je otpratila do Kraljeva. S nevericom zaključujemo da niko ni rečju o tome nije izvestio javnost.
Nasuprot nas, s one strane barikade, oči u oči stojimo sa nemačkim vojnicima. Oni koji imaju duže pamćenje sećaju se da je tokom Drugog svetskog rata u Kosovskoj Mitrovici službovao visoki nacistički oficir Kurt Valdajm koji je na volšeban način dospeo do toga da decenijama posle postane predsednik UN. Da li je zao duh starog nacističkog vampira ili nešto drugo, tek uloga Nemačke u okupaciji Kosova zaslužuje posebno mesto u istoriji beščašća. Sada su Nemci došli spremljeni specijalnim uputstvima za ponašanje na terenu Kosova. Naime, trupe Bundestaga došle su sa statusom „verifikatora“. U uputstvu koje je svaki nemački „verifikator“ dobio detaljno su opisani mentalitet lokalnog stanovništva, geografija, klimatske promene, položaj naseljenih mesta i receptura za ponašanje sa lokalnim stanovništvom. Današnja odlazeća nemačka kancelarka ne razmišlja mnogo drugačije od okupacionih vlasti tokom Drugog svetskog rata. Višedecenijska borba obaveštajnih službi na Kosovu vezana je za istraživanje energenata i rudnih bogatstava. Ne bi trebalo zaboraviti da su nemački inženjeri tokom osamdesetih godina učestvovali u aktiviranju termoelektrane „Kosovo B“. No, sada uloga vodeće zemlje EU dominantnija je, a politika Berlina od Kurt Valdajma do Angele Merkel nije se promenila ni za milimetar.

MESTO PRITAJENIH OBRAČUNA
Iz Jarinja prelazimo u Kosovsku Mitrovicu. Komentarišem: „Ovo je kosovski Holivud. Ulice pune ljudi, miris pečenih paprika dopire iz dvorišta prizemnih kuća, čuje se graja dece. Ali tako je dok se ne spusti mrak“.
Na mostu preko Ibra stotine kubika prosutog kamena i šodera. Ispred nasipa kordon policije KPS. S one strane mosta odjekuje muslimanska muzika, s ove, naše, srpska.
Rafali sevaju nebom. Bizarno izgleda sličnost današnjeg neobjavljenog ratnog stanja i prvih velikih sukoba Srba i Albanaca ranih osamdesetih godina. I tada je separatistički pokret Albanaca na čelu sa ondašnjim direktorom „Trepče“ Azizom Abrašijem glumio pred očima svetske javnosti ugroženost albanskih rudara, dok su Srbi u leposavićkim rudnicima štrajkovali radeći i prebacujući norme. Pucalo se i onda. Već tada su etničke granice bile uspostavljene, ali je Albance štitio skandalozni Ustav iz 1974. godine. Na isti način na koji ih danas štiti Amerika i EU.
Od centra Mitrovice do Bošnjačke mahale, mesta za koje kažu da je u njemu lakše izgubiti glavu nego pravac kretanja, deli nas tek nekoliko ulica.
Krećem na nagovor prijatelja, predsednika Opštine Štrpce: „Sada ćeš videti kako izgleda kosovski Holivud“. I mi ulazimo u mračni sokak. Kasnije, u mojim premišljanjima, on će sve više biti nalik strašnom mračnom vilajetu. Još uvek ne znam koliko je tanana linija između ta dva sveta. Čak ne znam ni u kojem trenutku mi prekoračujemo granicu koja deli srpski od šiptarskog dela naselja…Tek iz mračnih ulaza kuća, u grupama, kao po dogovoru izlaze mladići. Saznajem da su albanske nacionalnosti tek kada čujem Zvonkov šapat: „Ne progovaraj ni reč“.
I neki egzistencijalni, nikad doživljeni strah počinje da vlada mnome. Taj sudar dva sveta, dve civilizacije, nosi sa sobom više razlika nego što se mogu popisati u poređenju dve galaksije. Ne primećujem kada i kako im je pošlo za rukom, a mi smo već u njihovom obruču.
Jedno od, naoko, istih lica, prilazi na, za normalne okolnosti, nedopustivu razdaljinu i viče na šiptarskom: „Kurvo srpska“. Provlačim ruke kroz kosu, moj potiljak je mokar i mahali se ne nazire kraj. Iz poprečne ulice ispred nas „ispadaju“ francuski novinari. Obruč se rastavlja. Da li bi Si-En-En ili neka druga svetska medijska kuća preneli da su nas na njihove oči napali Šitari?
Čak i dok je bilo zajedničkog života u Kosovskoj Mitrovici u vreme bivše Jugoslavije i dok je ova radnička, rudarska oblast bila zajednička majka svih koji su tu živeli, ovaj deo grada nije bio deo idile. Bošnjačka mahala mesto je pritajenih obračuna i kriminala.
Kosovo napuštamo kozjim stazama. Svi zvanični prelazi zatvoreni su za saobraćaj. Naš vodič kroz razuđene srpske zaseoke kaže: „Dok je jedne srpske stope biće i veze sa majčicom Srbijom. Iza nas ostaju Brnjak, Jarinje, Zupče, Rudare, srpske trobojke i vitezovi bez oklopa, mačeva, čestitog kneza i otadžbine iza sebe. Sa sobom nosimo pitanje s početka teksta: Da li je srpska sudbina i sudbina ljudi? Na ovo kao i na ostala pitanja ne postoje odgovori.

Reporteri „Pečata“ obišli su manastir Mileševu, i sa autoritetima od nauke i pera prisustvovali sastanku Odbora na kome su postavljeni temelji proslave 800 godina postojanja ove svetinje .Šta je smisao i kakvu poruku s sobom nose pripreme za obeležavanje 800 godina postojanja Mileševe?

Čega bi to sve trebalo da se prisetimo, a što nam sistematski brišu iz istorijskog pamćenja? Šta može da nas ohrabri u ovom vremenu beznađa? Valjda, promišljamo posle dvodnevnog boravka kraj raške, nemanjićke svetinje, naše, pravo svakog Srbina pravoslavca na tapiju staru osam vekova. Na tom duhovnom zapisu, nama podarenom, urezani su zbegovi, ratovi, kuge, rane i molebani…Zaštićena rukom Svetog Save, sklonjena pod krila Belog Anđela, manastir Mileševa govori jezikom večnosti, njeno trajanje i pretrajavanje kroz vekove, u vremenu nestajanja, kada nam nije ponuđeno naličje, već poništavanje samog smisla života, nudi nadu i utehu..Jer nisu Mileševu sačuvale zidine, jer nije manastir samo trag arhitekture i kulture jednog naroda.

IZRASLO IZ TRNJIKA
Mileševa je više od toga. Da nije, ne bi opet, po ko zna koji put svog trajanja, pretrajala i rat i revoluciju i iz trnjika izrasla lepša i raskošnija, takva, nad kojom bi se kralj Vladislav koji ju je podigao, danas, da može da vidi, zadivio. Dakle, Mileševa je duhovno nasleđe svakog Srbina i čuvar naše tajne postojanja i dok je nje, kao i njenih posestrima po Kosmetu, Fruškoj i Crnoj Gori biće i nas.
U srce Mileševske eparhije krećemo sa članovima Odbora za obeležavanje 800 godina postojanja manastira. Proslava jeste tek 2019. godine, ali vladika mileševski Filaret, moram da dodam pre nego ga osvetlim sa svih strana, nameren od Boga da u sebi ponese i Čarnojeviće i Crnojeviće i Nenadoviće, a bogami i Pašiće, sve voli, kako kaže, da pripremi na vreme. Jubilej duhovnog istočnika Stare Hercegovine zahteva brižljive pripreme.
I tu vreme i za nas, posetioce, dobija na novom značenju. Da ste neke od nas pre prolaska kroz manastirsku  kapiju upitali šta će nam doneti 2019, odgovor bi se kretao od od ciničnog pitanja „Ko nam garantuje da ćemo je doživeti“, do promišljanja o novom arapskom, praškom ili nekom drugom proleću, Damoklovom maču koji će se, ako nas bude, i dalje vitlati iznad srpskih glava, o nekom neodređenom bezdnu u koji smo već odavno civilizacijski zakoračili. A onda vladika Filaret kaže sve na vreme, pa iako vreme znači punih osam godina od planirane proslave. I tu, kod te vladikine reči, zastajem. Kako i kada se desilo da zaboravimo vreme?!
Valjda otuda što nas na večnost poseti tek nešto dublje od naše površnosti i šire od planiranih vizija života. A dobar podsetnik jeste Mileševa. Ugneždena između dva potoka, na čvorištu, raskršću svetova, ona je ulovila vaseljenu. Srpski srednjovekovni manastir nalazi se nadomak Prijepolja, na reci Mileševki. I nije se za njegove temelje kralj Vladislav, sin Stefana Prvovenčanog, zadužbinar Mileševe, tek nasumično, još tada, odlučio. Na čvorištu svetova, između planina Zlatar i Jadovnik, na raskršću puteva koji vode iz stare Hercegovine u Crnu Goru, u vremenima previranja i najezdi, kada je svemu rasutom srblju trebala duhovna osa, između 1219 i 1235. godine počinje zidanje i slikanje manastira.

Freska Belog Anđela

HRISOVULJA VLADIKINA
Kako su izgledali i ko su bili ti neimari? To možemo danas da nagađamo, ali ono što je ostalo zapisano jeste da su majstori postili pred radove da bi duhovno spremni mogli da stvaraju duhovnu građevinu. U svojevrsnom omažu vladici Filaretu publicista Rajko Đurđević, naš saputnik i sadrug, zapitan nad ovim graditeljima i zadužbinarima, rekao je: „Uvek sam se pitao, a verujem da tragaoci za kulturnoistorijskim spomenicima još više, ko su bili ti majstori, neimari koji traju kroz vekove. Kakva je bila njihova duhovna komunikacija sa vaseljenom da izaberu ta mesta za njihove duhovne spomenike? Za nastajanje takvih dela potrebni su i Bog i ljudi. Jer ovde nije reč o prosutom blagu i imetku. Danas kada sam video Mileševu shvatio sam da su ti neimari ličili na vladiku Filareta”.
I, zaista, vladika Filaret nosi sobom sve od slike kakva bi morala krasiti nekog srpskog vladiku, bio on graditelj ili molitvenik, vladikovao on u miru ili u ratu. Ispravan u drvenom naslonjaču prekrivenom starim srpskim ćilimom, vladika dočekuje goste na način na koji su to činili stari srpski domaćini, uz rakiju i zdravicu. Pošto je pitao za zdravlje, vladika nas upoznaje sa neprilikama u kojima živi narod u Prijepolju i Raškoj, priča o pustim školama, razbeglim Srbima, jakom muslimanskom elementu, utopiji Evropske unije.  I naš vladika na trenutke prestaje da priča i počinje da grmi..Da li je po sredi izdaja? Da li za nas ima mesta u porodici evropskih naroda? Da li će se Bog na Srblje naljutiti za samrtna njina sagrešenja.., ređaju se pitanja u tišini koju lomi samo glas vladike. I glas se gubi pod visokim svodovima Mileševe. Pitanja ostaju. Ali ta su pitanja deo one tapije sa početka priče, koja Srbima daje pravo na postojanje, ali ga i upozorava da nema razloga da prećutkuje svoje stradanje i pravo na izbor.

HRISTOVE VERENICE
Obilazimo manastirsku portu. Na svakom koraku posađeno je cveće. O njemu, kažu, brinu monahinje. To im je jedino zaduženje. Vladika im ne dozvoljava da se bave drugim radovima. One, Hristove verenice, ne samo u ovom, već u svim manastirima mileševske eparhije imaju zaduženje da brinu o cveću i molitvi. Svaki dan u svim manastirima kojima rukovodi vladika Filaret služi se moleban za Kosovo i Metohiju, tihi šum molitve dopire iz zidina, gotovo da nema sata u danu, a da on zaćuti. A monahinje, mironosnice, kaluđerice, kako ih je narod kroz vekove nazivao, bešumno prolaze pored nas. Njih se valjda setimo tek kada se o njih i zapletemo. A te prilike u crnom, te žene koje saglasuju sa Svetim Duhom, u zabravljenim gradovima naših svetinja, raskrčile su one trnjike u koje su uparloženi tonuli naši manastiri posle Drugog svetskog rata. U susretu sa jednom od njih, nepromišljeno mi se otima sa usta: “Bože, kako ste vi mladi”! Na ovom mestu bi mogli da redefinišemo i pojam mladosti i pojam prolaznosti kao i njihova tradicionalna i savremena tumačenja. Ali o tome drugom prilikom..
Na grobnom mestu Svetog Save manastir u rukama novog neimara pretvara se u manastirski grad. U susret obeležavanju jubileja, lik Belog anđela sa srednjovekovne freske izliven je u skulpturu visoku 3,8 metara visoku. Delo beogradskog vajara jeste prvo u pravoslavlju trodimenzionalno predstavljenje Belog anđela, smeštenog u porti manastira. Obnova i gradnja novih konaka je u toku, otvorena je jedna od najvrednijih riznica, ojačani su kameni bedemi na ušću Kosćanke u Mileševku, samo biblioteka zahvata prostor omanjeg manastira, na ulasku drvena mehana sa koje dopiru zvuci Mileševskog radija… “Samo duhovna muzika i stare srpske izvorne pesme. U programu svakodnevno emitujemo i epizode edukativnog sadržaja, citate i priče iz Biblije, podsetnik na crkvene praznike i velike događaje iz istorije našeg naroda”, priča nam jedan od zaposlenih radnika. U studiju najsavremenija oprema s kojom ne bi mogle da se pohvale ni prestoničke radio kuće. Atmosfera domaćinska, kao na svakom koraku ove eparhije.

Crkva brvnara u Vodenoj poljani

PLAMEN NA VRAČARU
Ispred mehane pogled puca na lepote zlatarskog kraja. I golubovi na kupolama manastira. Okupanih suncem. “Ni suočavanje sa ovolikom lepotom nije dobro za savremenog čoveka. Suočiti se znači odabrati, a odabir podrazumeva da prezremo sve one lažne vrednosti kojima robujemo i na kojima, konačno, počivamo”, Manovski elaborira doživljaj jutra u manastiru jedan stariji gospodin, sa nemarno natuknutim belim šeširom na glavi.
Iz manastirskog dvorišta izranja drveni zvonik. Pod njim, dar ruskog naroda, jedno od najvećih pravoslavnih zvona, teško devet tona. Ono će tek da svedoči. A zasvedočeno dosad ostalo je mnogo toga. Ipak, najvrednija vertikala koja sažima sva svedočanstva o nama i njemu, narodu i manastiru, jeste zidanje priprate koju je kralj Vladislav podigao 1235. godine kako bi u nju položio mošti svoga strica Svetog Save dopremljene iz Trnove i Sinan pašin pohod na svetinju.
A Mileševa je više od tri veka bila grobnica duhovnog rodonačelnika Srba Svetog Save. Sve do onog proleća 1594. godine kada je zapovednik turske vojske Sinan paša, posle ustanka u Banatu, nahrlio sa vojskom na svetinju kako bi oteo trošno telo svetitelja. Da li možete oživeti sliku kako ka srpskoj guduri u dolini neke reke Mileševke korača vojska iz Male Azije, u pratnji tamnoputih azapa, kazindžija i buzundžija, možda i saraja, predvođena silnim pašom! A silni je tražio i našao meru da kazni slobodarski duh Srba. Najveća mera bilo je telo Svetog Save. Ali bezumlje, netipično za tursku kulturu, spaljivanje moštiju moralo je odjeknuti. Zato je telo preneto na Vračar gde je u plamenu sagorelo. Na oči one hrišćanske Evrope koja danas duhovno poništava Srbe. Nije znao Sinan paša da ga je spalivši učinio većim. Zato se ne smemo libiti da pričamo o Svetom Savi i njegovom delu, klici državne politike i nacionalizmu svetitelja. Zbog toga su mošti i gorele.

VERUJUĆI VOĐA
No monasi su uspeli da sakriju ruku svetitelja. Ona se čuva u mileševskoj riznici. Ona je, pored freske Belog anđela, čuvar ne samo svetinje već i celog hrišćanstva.  Nad njom bolesnima, ubogima, posrnulima otac Nektarije čita molitve. Otac Nektarije zapravo radi sve. Dvori goste, brine o vladikinim potrebama, čita molitve i ako vam oko zapne o njega, znajte da je to na tren, jer on dalje hrli za nekim novim zadatkom. Tek stiša i mantiju i dah na tren, nasmeši se i kaže: „Odmah ću vam biti na usluzi, samo da završim jedan zadatak“.
Jedan od meštana priča nam zgodu kada je kraj pogodila suša. Zapovedi tada vladika ocu Nektariju da čita molitve. Ovaj, kažu, ne skida oči sa Belog anđela, i kiše počnu da liju. Ali one monsunske. Žale se seljaci, poneki seoski šaljivdžija okrivi oca da je preterao -  kiša nikako da stane. Tada vladika šeretski naredi ocu da dođe u dvor i reče: “Slušaj Nektarije prečitao si molitve. Sada idi pa se moli da prestane kiša ili će nam se seljaci naljutiti”.
Vladika je sav od ovog sveta. On zbija šale i na svoj i na tuđ račun. U pauzama mudrog zborenja.
Jedan od naših uglednih profesora, na večeri koju nam je vladika upriličio, mrsi kroz zube: „E da nam je vladika premijer, ne bi Srbija ovako posrtala“. Načuvši ove, više za sebe izgovorene reči, drugi gost, malo glasnije dodaje: „E da bar primene njegove reforme. On bi i selo naselio i Šumadiju oživeo, od dinara taj pravi dva…”
“Ali razlika između verujućeg i neverujućeg vođe je napremostiva. Jer dragi profesori, mogu  stručnjaci ovde tragati za retkim zapisima i hrisovuljama, arhitektonskim i arheološkim tragovima koji će osvetliti godine i uslove gradnje manastira, ali ono što sve to nadilazi jeste duhovna strana svetinje. Na duhovnosti ona je opstala. Tako je i sa vođama. Ako ne spozna svoju pravoslavnu prošlost, onde ni njegovog traga neće ostati”, nadovezuje pesnik.
Jer nisu Mileševu sačuvale zidine, jer nije manastir samo trag arhitekture i kulture jednog naroda. Mileševa je više od toga. Da nije, ne bi opet po ko zna koji put svog trajanja pretrajala i rat i revoluciju i iz trnjika izrasla lepša i raskošnija, takva nad kojim bi se kralj Vladislav koji ju je podigao, danas, da može da vidi, zadivio. Dakle, Mileševa je duhovno nasleđe svakog Srbina i čuvar naše tajne postojanja i dok je nje, kao i njenih posestrima po Kosmetu, Fruškoj i Crnoj Gori biće i nas.