„Убили су ми муслимани оца и два стрица у Другом светском рату. Мајка Босиљка бринула је о нас четворо сирочади. Нисам ни сањао да ће крчаг нове балканске несреће однети живот мојих синова“, каже српски логораш за време рата у БиХ

Судбина Страхиње Живака, пензионисаног инжењера из Требиња, стала је до сада у девет књига. Неке су преведене на више светских језика. У свом граду Страхиња је жива легенда. И не постоји Србин у Босни и Херцеговини који није чуо за њега. Почетком несрећног рата у БиХ, тешко рањен доспева у Алијине казамате, и у једном од најгорих мучилишта, у „Централном затвору“, сазнао је да су му бранећи огњиште убијена двојица синова. Од туге његовој супрузи препукло је срце. У злогласном сарајевском затвору обећао је себи да ће преживети, да би сведочио о ономе што други неће, нити желе да признају, о злочинима муслиманске и хрватске војске над Србима.

Прошли сте невиђену личну Голготу, тамнујући у логорима Алије Изетбеговића. Трагедија ваше породице је несагледива. Рат у БиХ вам је отргао синове, који су страдали заједно са својим сународницима бранећи српско село у Општини Коњиц!
Слободана (34) и Велимира (30) сам изгубио 26. маја 1992. године, убијени су у селу Брадина са још педесетак Срба који су бранили нејач од многоструко бројније Алијине  хорде. За њихову смрт сам сазнао у сарајевском затвору. У историји села то је крвави датум. Брадина је својеврстан симбол страдања српског народа у последњем рату. Србима  наметнутом! У Брадини је тада живело око 700 становника, претежно Срба. Село је 1992. године сатрто. Било је то живописно, прелепо сеоце са много младих људи којима би се свако поносио. Брадина је чувена у Херцеговини по великом броју солунских ратника, добровољаца у Првом светском рату. И данас се памте фамилије Горелићи, Самоуковићи…па и нас Живака је било. Ратовали су они, раме уз раме, са војводом Мишићем. Мој деда, Тодор Живак, погинуо је 1916, а потом и жена, Сава Живак, је једна од њих 88 из добровољачке гарде. Кроз историју смо због тога били трн у оку Хрватима и муслиманима. Моји синови и још 50 Срба били су данима и ноћима распоређени да чувају децу и старце од зверстава Алијиних солдата. Нико није желео да се понови 1941, када је један Хрват – усташа са Бијелашнице упао у Брадину, до зуба наоружан, одвео 19 младих голоруких Срба у Коњиц, где су убијени и бачени у јаме. Са тог подручја је преко пет хиљада српске нејачи током Другог светског рата завршило у усташким јамама.

Ваша породица  је кроз прохујале ратове плаћала крвави данак родољубљу, али сте поносно настављала даље…
Сећам се, имао сам осам година, када су муслимани у Другом светском рату убили мог оца Ђорђа. Учинила је то тадашња муслиманска милиција, прве комшије. Одвеле су га у шуму, у мају 1942. године. Очев леш, сав исечен бајонетима, пронашли смо месец дана касније у Брвачкој шуми. Кријући, по ноћи, сахранили смо га испод једног дрвета, а да бисмо препознали гроб на гране смо ставили татину одећу. Тек 1945. године очеве кости пренели смо у сеоско гробље. Убили су ми 1941. године и два стрица, Уроша и Анђелка. Мајка Босиљка бринула је о нас четворо малених. Као најстарије дете поднео сам највећи терет сиротињског живота. Дошао је мир. Нисам ни сањао да ће се поново из крчага балканске несреће разливати крв недужних Срба.

Напомињете да сте деведесетих осетили да су у БиХ дошле политичке снаге које су имале једини циљ – да сруше велику Југославију, исту државу у чије су темеље највише Срби уграђивали свој живот.
У Општини Коњиц Срби су били у мањини. Муслимана – 55 одсто, Хрвата 28, и око 15 одсто нас Срба. Сећам се како је муслиманска странка СДА уз агресивну помпу била организована, ХДЗ такође, и најзад смо схватили да и ми Срби треба да се саберемо. Тако смо у Коњицу формирали Одбор СДС-а. Нас рат увек затекне потпуно неспремне.

Мало се зна о томе да је у Коњицу радила једна од најопремљенијих војних фабрика. Ту околност, указујете, муслимани, али и Хрвати користили су у нечасне сврхе…
Сазнали смо да неколико месеци пред ратна дешавања муслимани и Хрвати поткрадају оружје, муницију. Било је то вешто и плански организовано. Наш официр безбедности Ранко Куљанин знао је за крађу, али да ли је он икада ишта преузео да би обавестио претпостављене, нисмо дознали. Обијено је складиште специјалног огледног оружја, масовно су покрадени пушкомитраљези и друго наоружање. Тврдим да је крађа изведена у режији Јасмина Гуске, тадашњег начелника МУП-а. Озбиљно је био умешан и доктор Русмир Хаџихусеиновић, председник Општине Коњиц, чији је брат био директор фабрике оружја. Онемогућена је испорука припремљене диспозиције муниције за ДСНО, од 12,5 милиона метака које је било плаћено и припремљено за транспорт. Муслимани и Хрвати су  ноћима крали оружје и одмах га делили. Наоружавали су се паничном брзином. Била је то у Коњицу јавна тајна. А Срби су сматрали да треба политички деловати. Знамо да оружје никоме није донело добро. И наивно смо се поуздали у ЈНА, нашу државу. Нисмо веровали да икада може поново да дође до крвопролића. А муслимани и Хрвати су само чекали сигнал да започну рат.

Ви сте, ипак, схватили у каквом незавидном положају се налазе Срби у Општини Коњиц. На то сте упозорили највише војне старешине.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

И док новинари у Србији муку муче да утврде коначну цену моста, то у Словенији није тајна. Београдска власт се послужила лукавством, па је наручивала у две етапе – прво мост, без прилазних путева. Цех 150 милиона евра. Уследила је друга фаза – конкурс за прилазне саобраћајнице. Опет побеђује словеначки конзорцијум. Цена? Скочила на око 450 милиона евра. Плус трошкови одржавања моста – годишње 150 хиљада евра…

Зашто је стуб (пилон) на Мосту преко Аде у облику високе, шиљате купе? Одговор на ово питање нема везе ни са статиком, нити законима градитељства. Да је хтео, архитекта је могао да нацрта четвртаст стуб или у облику ваљка, попут грчких стубова на Партенону. Али то би онда био омаж старим Грцима и њиховој демократији, а не словеначком архитекти Јоже Плечнику и његовој, у Љубљани никада реализованој, замисли за изградњу словеначког Парламента који би уместо крова имао високу, зашиљену купу.
Зато кад год Београђани и њихови гости баце поглед на мост код Аде, треба да знају да уникатни пилон носи и скривено значење, јер га је његов идејни творац (словеначки архитекта Петер Габријелчич) цртао надахнут вишим циљем – осим оног да ћуприја треба да споји две обале. „Објекат“ је замислио као спомен Плечнику који би, ни 22 дана после свечаног отварања моста – прославио свој 140. рођендан.

КУКАВИЧЈЕ ЈАЈЕ?
„Када размишља о форми, архитекта свесно манипулише тиме како ће тај облик деловати на човека и какав ће учинак објекат имати не само у саобраћајно-функционалном смислу него и на урбанизам, као и да удружи две ствари које су пре биле одвојене“, објашњава архитекта Габријелчич своје намере преко ТВ „Словенија“, која је 1. јануара јавила домаћој публици да су „Срби добили нови мост“ изграђен „према замисли словеначког конструктора Виктора Маркеља и архитекте Петра Габријелчича“. Уз подсећање да мостови „одвајкада представљају комуникацију, а понекад и једини могући пут до жељеног циља“, ТВ „Словенија“ открива да Габријелчичев пут до жељеног циља (спомен земљаку Плечнику) води преко Београда: „207 метара дуг, на врху оштро зашиљен пилон, не представља само нови београдски симбол на рту Аде Циганлије него и Габријелчичев потпис, и како тврди лично Габријелчич – омаж Плечниковом парламенту купасте куполе, нацрту за словеначки Парламент из 1947. године“.
У Словенији последњих 20 година расте жал што најатрактивнији Плечников подухват „због финансијских проблема“ није подигнут ни на месту замка из 12. века који доминира Љубљаном (а који би у ту сврху, према првобитној Плечниковој идеји – био сравњен са земљом), ни у парку Тиволи. Тако Плечников, а касније и сан многих његових земљака – није постао јава. Уместо монументалне „Катедрале слободе“, како је Плечник крстио Парламент као „своју визију будуће словеначке самосталности“, комунистичке власти су изабрале естетски и буџетски скроман пројекат архитекте Винка Гланза. Квадратаста зграда Скупштине (од 1991. Парламент) никла је у Љубљани 1959. године. Али то у национално освешћеним Словенцима није угасило носталгију за Плечниковом замисли.
Никад остварено помпезно здање словеначког Парламента је уочи и током осамостаљења од стране „осамосвојитеља“ (политичара који су пропагирали одвајање Словеније од СФРЈ) коришћено за буђење и јачање патриотских осећања. Потоња словеначка држава се два пута сетила свог визионара – први пут је штампала Плечников лик на новчаници од 500 толара (два евра), а 2007. године, уласком у еврозону, и на словеначкој варијанти металног новчића за 10 центи, који је по налогу словеначке „Народне банке“ издала „Европска централна банка“ са седиштем у Франкфурту. Занимљиво да словеначким званичницима на памет није пало неко скупље решење, на пример да од словеначке струке наруче и реализују спектакуларнији подухват којим би на домаћем тлу славили Плечниково име, иако је Словенија последњих 20 година интензивно градила тзв. „крст аутопутева“, од Шентиља (граница са Аустријом) до Брегане (Хрватска), односно од Јесеница (тромеђа Словенија-Италија-Аустрија) до Копра и даље, према Трсту и Порторожу.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Објављене депеше Викиликса и текстови неких од најтиражнијих медија на Западу потврдили су писање „Печата“, који је у 25 наставака током 2011. писао о ГМО картелу, као и о утицају САД-а на европске државе да прихвате увоз и узгој генетски модификоване хране и семена

Први смо лист у Србији који је отворио аферу у вези са деловањем ГМО (генетски модификовани организми) картела, како у свету, тако и у нашој земљи. Иако је прошло неколико месеци од почетка објављивања хиљада стотина тајних докумената америчке администрације, захваљујући Викиликсу у јавности и даље свакодневно излази на стотине компромитујућих информација по америчку владу. Објављене депеше Викиликса и текстови неких од најтиражнијих медија на Западу потврдили су писање „Печата“, који је у 25 наставака током 2011. писао о ГМО картелу, као и утицају САД-а на европске државе да прихвате увоз и узгој генетски модификоване хране и семена.

АМЕРИЧКЕ ПРЕТЊЕ

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Како Вашингтон кроји словеначку владу

Да ли је Словенија „банана република“? На то питање је са говорнице поводом обележавања 70. годишњице битке код Дражгоша (9-11. јануар 1942) пробао да нађе одговор Јанез Становник (89), председник Савеза бораца. Становник је прозвао прваке политичких партија који су протеклих недеља трчали на ноге америчком амбасадору у Љубљани, назвавши их „слугама“.
„Слуге!“, грмео је Становников глас долином која памти једну од најљућих битки против фашистичких освајача. Приде је цитирао критику Ивана Цанкара, коју је писац давно изрекао на рачун поданичког духа словеначког плебса: „За слуге рођени, за слуге одгајани!“ Тиме је староста словеначке политике актуелизовао питање да ли словеначки народ своју судбину кроји сам или повијене кичме покорно испуњава заповеди „хегемона“ (САД) у држави која је седам година чланица ЕУ. Становник је позвао словеначке партије да подрже релативног победника на последњим изборима и мандатара за састављање будуће владе – Зорана Јанковића.

ПОДАНИЧКИ МЕНТАЛИТЕТ
Зашто је Становник десни врх словеначке политике назвао слепим послушницима америчких интереса? Узрок је скандал који потреса словеначку престоницу откако су медији „провалили“ да нову владу саставља амерички Стејт департмент. Судећи по изјавама првака домаће политичке елите – представници свих десничарских странака које су успеле да уђу у Парламент ишли су, на позив, на „консултације“ код америчког амбасадора у Љубљани Џозефа Мусомелија. Једини изузетак су биле две партије – СД (реформисани комунисти, иако се и њихов првак Борут Пахор касније извињавао Мусомелију због „настале ситуације“) и Зоран Јанковић, градоначелник Љубљане и председник „Позитивне Словеније“ која је победила на изборима одржаним 4. децембра 2011. Јанковић је Мусомелијев позив одбио. Онда се амбасадор заузео за владу – у којој нема Јанковића. Све те сплетке довеле су Словенију у ситуацију да ни пет седмица после превремених избора нема ни премијера, ни владу.
Амбасадор Мусомели је на дужност у Словенију дошао из Авганистана. По доласку у Љубљану није крио да га је супруга, када је сазнала да се селе у Словенију, прво питала да ли ће и тамо морати да прокувава воду. У Словенији се ипак брзо одомаћио. Па је недавно позвао, јавно, словеначке партије да саставе „широку коалицију“, што је било његово објашњење зашто је претходно позивао председнике словеначких партија на разговоре у четири ока. Мусомели ту не види проблем.
Ропски дух, који осуђује Становник, један од последњих живих партизанских бораца из Другог светског рата није, међутим, стран челним људима већине словеначких партија. Председница конзервативне демохришћанске Нове Словеније (НСи) Људмила Новак у камеру без имало стида прича да јој је амерички амбасадор казао да њену партију „види у влади“. И то упркос чињеници да је Новакова јавно изјавила да њена партија никако неће ићи у коалицију са Јанковићем – коме је председник државе Данило Тирк доделио мандат за састав нове владе. Синхронизовано је и Грађанска листа Грегора Виранта тик уочи гласања о Јанковићу у Парламенту, иако је у суботу парафирала коалициони споразум, обзнанила да Јанковића оставља на цедилу јер му ускраћује своје посланичке гласове. Захваљујући таквој двојној игри, Јанковић 11. јануара није изабран за мандатара.
Исказало се да су неки аналитичари оправдано упозоравали да је Вирантова партија, настала непосредно уочи избора на којима је пожњела невероватан успех, уистину „тројански коњ“ Јанеза Јанше. Напрасни настанак Вирантове странке имао је сврху да привуче гласове бирача који гравитирају десници, али за Јаншу неће гласати зато што му се суди под оптужбом да је (док је био премијер 2004-2008) примио мито од финске војне индустрије („афера Патрија“). Јесте се Вирант уочи избора обавезао потенцијалним бирачима да у коалицију са Јаншом неће ићи никако – због Јаншиних „недемократских метода“. Утолико је његово НЕ Јанковићу тик уочи гласања о мандатару одјекнуло као бомба.

ЈАНШИН „МЕКИ“ ПУЧ

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

О позадини хапшења ватопедског игумана Јефрема

Угледни духовник, игуман Јефрем, ухапшен је непосредно пошто је Русију даривао Појасом Пресвете Богородице са Свете Горе

Крајем октобра и у новембру месецу 2011. године се десило велико православно чудо: на иницијативу Руске цркве и државе Русије (улога Владимира Путина ту је била одлучујућа) у Петроград и Москву из манастира Ватопеда на Светој Гори стигла је једна од највећих светиња Цркве од Истока: Појас Пресвете Богородице. Појас је донео угледни духовник, ватопедски игуман Јефрем. Поклонило му се за кратко време преко три милиона људи који су овај благослов Богородичин схватили као нарочиту милост за државу која је коначни циљ „трећег светског рата“, што га Империја, са срцем у Вашингтону и на Вол стриту, припрема, опкољавајући наслеђе светих Александра Невског, Сергија Радоњешог и Серафима Саровског ракетама и противракетним системима. Путин се међу првима поклонио светињи, а затим су кренуле реке побожног народа. Показало се, по ко зна који пут, да Русију не зову узалуд „домом Пресвете Богородице“ и да Руси добро знају да су се цар Александар Први и маршал Кутузов прво поклонили чудотворној Казанској икони Мајке Божје пре но што су кренули да бране отаџбину од Наполеонових трупа (и заиста: Наполеон је са собом повео 600 хиљада људи, а вратио је 60 хиљада измучених и рањених, који су тријумфално дошли до Москве, а онда доживели коначни пораз; године 2012. биће тачно 200 година од Наполеоновог похода на Трећи Рим). Или, како је певао Тјутчев: „Умом ти Русију схватити нећеш,/ свеопшти аршин њу не прати./ Она се друкчијем циљу креће:/ У њу тек можеш веровати“.

Игуману Ватопеда путовање ка Матушки није опроштено. Грчка је под влашћу лихварске интернационале, и чланица НАТО-а, а носити из Грчке светињу у Русију, да би највећа православна земља мистички ојачала пре напада империјалне звери, за лихварске сатанисте грех је над гресима. Кад се вратио на Свету Гору, тајна служба Грчке је одмах почела да саслушава игумана Јефрема – тобож, због проневере новца везаног за вишегодишњи имовински спор између манастира и државних органа. (Очито, то је већ метод: који год православни делатник смета Империји у њеном походу, мора да буде оптужен као криминалац: не сме се дозволити да буде мученик). Хапшење се десило 23. децембра 2011; представник манастира Ватопеда је руској агенцији „Интерфакс“ изјавио да „хапшење има искључиво политички карактер“, и додао: „Пре мање од месец дана Појас Пресвете Богородице, који се чува у манастиру Ватопед, ношен је у Русију и не искључујем да је овај корак грчких власти повезан управо с тим“. Грчке новине, попут атинског „Акрополиса“, такође су тврдиле да је хапшење наложила Империја да би се угледном игуману осветила због одласка у Петроград и Москву. Отац Јефрем, који се после хапшења разболео, нашао се у кућном притвору у свом манастиру. На крају, званични представник Одељења за спољне послове Руске православне цркве Александар Јакимчук рекао је: „Овај случај кренуо је у новом правцу после тријумфалног повратка оца Јефрема са Појасом Мајке Божје из Русије. Може бити да је то случајност, али многи људи у томе виде неку везу – политичку позадину“.
Зна се да је, кад је почела криза у Сирији, патријарх московски Кирил отишао у ову блискоисточну земљу да подржи тамошњи народ у борби за независност. Зна се и да је, почетком децембра 2011, Џозеф Бајден (онај што је тражио бомбардовање Србије 1999, а десет година касније, без благослова надлежног епископа, дошао у Дечане, сматрајући их, као и Клинтонка, шиптарским „културним наслеђем“) стигао да, посетивши НАТОљубиву Турску, обиђе главног православног екуменисту, патријарха Вартоломеја и упути му подршку. Очито је да су мистика и геополитика као и увек нераскидиво повезане. То је ове године на својој кожи осетио игуман Ватопеда, отац Јефрем, а прошле године, у Србији, један црквени делатник који се нашао на путу НАТО-ове „зелене трансверзале“, одлучно тражећи од НАТОљубаца из Београда да се Москви обрате за помоћ у заштити Косова и Метохије. Ко о томе жели нешто више да сазна, нека чита књигу Николе Врзића „Викиликс: тајне београдских депеша“ (у издању „Печата“). Тамо има поглавље „Умерени гласови у Цркви могли би да дођу у први план ако реформисти буду предводили следећу коалициону владу“. Паметном доста.

Послије пропасти посљедњег покушаја спасавања евра почиње завршница кризе. Појавиће се „спасиоци“ који ће, попут истих дешавања у Мексику и Источној Азији, бити купци на распродаји Европе

Одиграо се и тај историјски ЕУ Самит. Пред очима цијелог свијета лидери су се договорили да ће се договорити. Усвојили су и неке закључке који ће можда задовољити гладне новинаре и неуку јавност. Наравно, тражили су да им се вјерује и настојали да изгледају као да ствари држе под контролом. Рјечју, било је ту (као што се лако могло предвидјети) свега осим онога због чега су састанчили – рјешења за евро.
Једини конкретан резултат је било испадање Енглеске из евролиге. Исто се односи и на Мађарску, а можда и на још неку од држава чланица које су затражиле ратификацију одлука у својим парламентима, мада то, послије Велике Британије, многима и не изгледа нарочито важно. Пукло је, дакле, већ на самиту јединства Европске уније. Америка је званично оцијенила да су резултати усмјерени у добром правцу, али је затражила одлучнији наставак и примјену радикалних метода штедње у циљу савладавања финансијске кризе. У свој муци не може човјек, а да се не насмије. Колико су само пута на овдашње адресе упућиване сличне, циничне и злокобне, поруке охрабрења да се настави са радом у корист сопствене штете. Прави однос америчких финансијера показује се публикованим процјенама инвестиционих савјетника. Њихова порука забринутим америчким богаташима је јединствена, јасна и прецизна – „заборавите на евро!“

ДОМАЋЕ ЗБУЊИВАЊЕ
У нашим крајевима је мало пажње посвећено неуспјеху ЕУ Самита. Ми смо јадиковали (или сеирили) над сопственим статусима. Званични Београд је био „изненађен и увређен“. Подгорица је славила са зебњом, питајући се шта је у ствари добила. Пала је и једна (политичка) жртва. Божидар Ђелић је поднио оставку. У очају и збуњености (који, срећом, нису попримили шире размјере) могла су се чути и нека признања. Опхрван самосажаљењем, Ђелић је коначно саопштио да је Србија пропустила прилику да почне да преговара о уласку у ЕУ, али кроз „трећу капију“. То је периферија периферије Европе. Прва је капија намијењена европској елити богатих и моћних држава чланица. Замисао је да само она буде оно што је, до сада, представљала Унија у цјелини. Иза друге капије би се закључале све несташне чланице европске породице, а трећа је, ваљда, намијењена за чекаоницу за нове кандидате. Са становишта кризом нападнуте ЕУ овај план и има неког смисла. Посебно ако се, вођена логиком – спасавај се ко може, пронађу чланице достојне статуса елите. Уз бојазан, међутим, да ниједна неће поднијети долазеће финансијске ударе, па ће читав маневар изгубити на смислу. Али, то не би требало да буде проблем који нас посебно брине. Оно због чега се треба озбиљно уплашити је аутизам који несмањено испољавају лидери Србије и Црне Горе. За њих је ЕУ, и даље, пут без алтернативе. Европска унија је у рангу њихове животне мисије. Па макар и кроз трећу капију и по цијену да ЕУ, стварно и фактички, престане да постоји.
Општа политичка прича се убрзо вратила у нормалу. Само је мало помјерен временски оквир. Реални проблеми ЕУ се јавно прећуткују или се понавља да „они знају како ће ријешити своје невоље“. У Србији се све извјеснији дужнички колапс привреде и становништва, настоји ријешити новим кредитима са високим каматама. Све се одвија уз стално присуство предсједника Републике којем, ни функција, нити професионално знање, нису препорука да се тим бави. Кад већ сам то не зна, требало би да му неко пријатељски објасни. У Црној Гори је посебну пажњу завриједила изјава црногорског предсједника Владе Игора Лукшића. Уколико пропадне евро, рекао је не трепнувши, Црна Гора ће се везати уз неку другу страну валуту, јер не може да има сопствену. То значи да ће прећи (опет се нелегално прикачити) на монету коју нанишане. Оваква изјава више би приличила предсједнику пчеларског друштва, него ли премијеру једне историјске балканске државе.

ГОДИНЕ БОЛА
Независно од локалног политичког фолклора, све се упорније поставља питање – шта ће бити са ЕУ? Одговор се зна, уз напомену да се многима неће свидјети. Зна се, јер су се сличне финансијске кризе дешавале у непосредној прошлости. Кризе су настајале у сличним условима, испољавале се на исти начин, па се, стога, ток и посљедице актуелне европске могу предвидјети и без посебних пророчанских способности.
Финансијска криза која је погодила Мексико крајем 1994. године снажно се одразила и на финансијски сектор Аргентине и Бразила. Почетком деведесетих година мексичка економија је изгледала здрава. Она се опоравила од претходне  „изгубљене деценије“, како је назван период кризе дугова (1982) и нафтне кризе (1986). Мексико се придружио Споразуму о слободној трговини са САД-ом и Канадом (НАФТА). Почетком 1994. године је довршена серија унутрашњих реформи. Спољни дуг је био реструктуиран под утицајем Америке (тзв. „Бредијев план“). Извршено је оштро смањење буџетског дефицита и стопе инфлације. Укинуте су преостале баријере за слободну трговину и пласирање капитала. Приватизована су преостала предузећа у којима је влада имала власнички удио. Рјечју, Мексико је постао узорно поље за још један експеримент неолибералне економије, постављен  на уџбеничким принципима слободне економије.
Стога, криза није требало да се деси. Амерички инвеститори су били пуни похвала на рачун мексичке владе и услова које је нудила страном капиталу. Током фебруара 1994. године директна страна улагања у Мексико износила су фантастичних 30 милијарди УС долара. Али, само је мали број економиста тада увиђао да се иза ове еуфорије налази велики проблем. Није било привредног раста. Тако огромна количина новца није утицала на пораст бруто домаћег производа.
Мексички сценарио показује да вишак новца може да узрокује озбиљне проблеме и доведе до праве катастрофе. УС долари који су преплавили финансијски систем Мексика вршили су снажан утицај на локалну валуту – пезос. Влада је имала довољне девизне резерве да брани курс пезоса. Али, онда је извршен шпекулативни јуриш на пезос чиме је отпочета каснија драма. Треба нагласити да се, у међувремену, ништа није драстично промијенило у реалној економији. Било је спорадичних побуна гладних и обесправљених сељака и политичких убистава и отмица у изборној кампањи. Али, све то није било таквог обима да би генерисало нестабилност владе или општих услова привређивања. Ове околности су, међутим, искоришћене као повод да се створи „паника“ код инвеститора и отпочне финансијска криза која ће веома брзо да доведе до реалног пада БДП по глави становника, за 9,2 одсто, и губитка преко два милиона радних мјеста.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Јанковић је успео да у року краћем од два месеца створи нову партију и да у „фотофинишу“ сасвим неочекивано победи фаворита Јаншу, политичког дугопругаша са преко 20 година политичке каријере који се за поновно освајање власти спремао читаве три године

Све до касног послеподнева 4. децембра, на дан када су одржани први превремени избори у Словенији, све се одвијало очекиваним током. У изборни штаб Словеначке демократске странке (СДС) Јанеза Јанше стизале су велике количине хране и свакојаких ђаконија, да све буде спремно за гозбу после проглашења прогнозиране победе; новинари који раде за стране агенције унапред су написали извештаје о скретању словеначке политике у десно, а Јанша је, озарен светлошћу фотографских блицева у тренутку када је обавио гласање, оценио да је време „већ пролећно“ и да ће ускоро таква, „пролећна“ (попут његове странке која је Словенији почетком деведесетих година прошлог века донела пролеће, докрајчивши претходну државу) – поново бити и цела Словенија.

Нетом уочи затварања биралишта новинари су СМС порукама (на снази је још увек била изборна тишина) почели да шире „поверљиву“ информацију, добијену од анкетара који су радили упоредна испитивања воље бирача. Укратко, јављали су „бази“ да се догодио спектакуларан преокрет. За десницу је уследио први шок – Јанша, коме су анкете уочи избора потврдиле да ће стећи убедљиву победу (преко 35 одсто гласова), пао је на свега 26 одсто гласова подршке, док је његов главни ривал Зоран Јанковић, уједно градоначелник Љубљане, са својом листом Позитивна Словенија прешао у убедљиво вођство.

АТОМСКА БОМБА
У изборном штабу Јанковићеве Позитивне Словеније која седам недеља уназад није ни постојала, настало је опште славље када је „ТВ Словенија“ јавила да странка води са преко 28 одсто освојених гласова. Весеље се брзо проширило улицама Љубљане, а аплауз се чуо и из штаба Грегора Виранта, некадашњег министра у Јаншиној влади који је одлучио да се сам кандидује са својом „грађанском листом“ на превременим изборима, због чега су га Јаншини следбеници оптужили за издају.
Коментатори су сложни у оцени да ће 4. децембар 2011. године ући у словеначке анале као дан када се на изборни трон попео Зоран Јанковић, економиста, рођен пре 58 година у селу Сараорци, надомак Смедерева у Србији. Симболично, бирачи су после 20 година из словеначког Парламента избацили Змага Јелинчича, вођу националистичке СНС (Словеначка национална странка). Његова партија овог пута није прешла изборни праг.
Јанковић је успео да у року краћем од два месеца створи нову партију и да у „фотофинишу“ сасвим неочекивано победи фаворита Јаншу, политичког дугопругаша са преко 20 година политичке каријере који се за поновно освајање власти спремао читаве три године. У протекле три године Јанша је успешно минирао Пахорову владу путем чак четири референдума на којима су пале све најважније реформе. Али му против Јанковића и његовог заразног оптимизма на крају ништа није помогло – ни добра организација странке СДС, ни подсећање да је он (Јанша) заслужан за „рођење осамостаљене Словеније“, ни евоцирање успомена на срећну и успешну 2008. годину када је водио словеначку владу, а Словенија председавала ЕУ.
Словеначки медији Јанковићеву победу на протеклим изборима оцењују као „атомску бомбу“ (љубљанско „Дело“), „Шок испод Алпа“ (мариборски „Вечер“), док су у суседној Хрватској, у којој су истог дана такође одржани (али редовни) избори, духовито приметили да је „Јанша одувао јаншу“. А Јанша се, два сата пошто су објављени први резултати избора, крио од медија, да би се на крају приказао у седишту свог изборног штаба и признао да резултат „није онакав, какав смо очекивали“, уз најаву опструкције Јанковићеве власти. Тачније, да очекује што скорије нове, превремене изборе.
Унапред заказана победничка гозба Јаншине СДС претворила се у задушницу на којој су смркнути челници партије, загрљени, до касно у ноћ певали искључиво словеначке попевке (шлагере), како би подвукли разлику у односу на Зорана Јанковића који о светковинама воли да слуша музичаре из крајева јужно од реке Купе. Анализе показују да је Јаншу коштала чињеница да је непосредно уочи изборне тишине одбио да се пред ТВ камерама суочи са противкандидатима, избегавши директан дуел са Јанковићем кога је истовремено прозивао по медијима због наводних малверзација са некретнинама и спорне имовине његових синова. Јанковић је нападе стоички издржао и на њих аргументовано одговарао, показавши јавности документе о пореклу својих некретнина. Тада су медији прозвали и Јаншу да објасни порекло своја три стана и остале имовине, али он је то одбио. Јаншина пословична ароганција, као и суђење које је недавно почело у Окружном суду у Љубљани поводом „афере Патрија“ (Јаншина влада је од финског произвођача за словеначку војску купила оклопна возила „Патрија“; потом су фински истражни органи утврдили да је послу кумовало мито тешко милионе евра, исплаћено Јаншиним тесним сарадницима) учинили су да је део његових бирача остао код куће, а део у задњи час пребегао код Виранта. И тако је Јанковић победио, иако је Јанша (као и већина домаћих аналитичара) био убеђен да ће и Словенија, попут већине држава ЕУ, на овим изборима учинити „заокрет удесно“ и изабрати њега, некрунисаног принца „словеначког пролећа“ за новог председника владе. Што би му, несумњиво, умногоме помогло да се ратосиља и оптужби на суду, а нарочито потенцијалне затворске казне по Берлусконијевом рецепту.

МУКЕ ПО ЗОРАНУ

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Стара максима да је правда спора, али достижна, и у овом случају се потврдила, али нажалост по Божидара Вучуревића и његово нарушено здравствено стање, као и по српско правосуђе и исто тако нарушено стање

Апелациони суд у Београду правоснажно је одлучио да нису испуњени услови за изручење некадашњег градоначелника Требиња Божидара Вучуревића ни Босни и Херцеговини, нити Хрватској, јер се не налази на територији Србије.
Имајући у виду да из извештаја МУП-а Србије произлази да Вучуревић није на територији Србије и да није доступан домаћим правосудним органима, Апелациони суд је преиначио ранију одлуку Одељења за ратне злочине Вишег суда у Београду којом је констатовано да су испуњене претпоставке за његово изручење правосудним органима БиХ и Хрватској.
Вучуревић је ухапшен 4. априла на граничном прелазу Каракај у Малом Зворнику, на основу потернице коју је за њим расписала Хрватска због наводних ратних злочина на територији Дубровника. Њему је 17. јуна укинут притвор и одређена мера забране напуштања боравишта, односно територије Србије, а средином септембра Вучуревић се сам вратио редовном аутобуском линијом у родно Требиње.
„Кривично ванпретресно веће Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине, којим је председавала вршилац функције председника Суда Радмила Драгићевић Дичић је 14. октобра 2011. године донело решење којим се уважава жалба браниоца Вучуревића, па се преиначује решење Вишег суда у Београду – Одељења за ратне злочине Кре-По2-2/2011, Кв-По2-76/2011 од 7. септембра 2011. године, тако што је нашло да нису испуњене претпоставке за изручење окривљеног Божидара Вучуревића правосудним органима Републике Хрватске.“
Апелациони суд је одржао седницу Већа у присуству заменика јавног тужиоца Тужилаштва за ратне злочине Миољуба Виторовића и браниоца окривљеног Владимира Божовића, а у одсуству окривљеног за кога је утврђено да је непознат на адреси боравишта, на којој је размотрио списе предмета заједно са побијеним решењем и жалбом, па је по оцени жалбених навода адвокатске канцеларије „Божовић“ навео да је жалба основана.
Иако је предметно решење донето 14. октобра 2011. године, адвокатска канцеларија „Божовић“ је исто примила 5. децембра 2011. године у поподневним часовима, па је предала захтев истражном судији Вишег суда у Београду – Одељењу за ратне злочине, којим је од истог тражила да решењем укине све мере које је донео у односу на Божидара Вучуревића, као и да донесе одлуку да му се хитно врате сва његова лична документа која се налазе у депозиту суда.
Одлука о враћању докумената Вучуревићу да би могао слободно да путује опет је у рукама министарке правде Снежане Маловић. Изгледа да је само у Србији министар правде изнад свих судова ове земље, чије су чак и челнике у склопу реформе правосуђа бирали представници извршне власти. Маловићева очигледно нема довољно поверење ни у судије, које је заједно са политичким кабинетима бирала…
Стара максима да је правда спора, али достижна, и у овом случају се потврдила, али нажалост по Божидара Вучуревића и његово нарушено здравствено стање, као и по српско правосуђе и исто тако нарушено стање.

Словенија већ шесту годину одаје почаст херојима који су живот дали за одбрану „словеначке Штајерске“, али нико ни да помене да је управо српска војска дала незанемарљив допринос у одбрани актуелне словеначке међе

Словеначки медији су поводом државног празника „Дана Рудолфа Мајстера“, који се од 2005. године обележава сваког 23. новембра, поново евоцирали успомене на доба када су успостављене и одбрањене границе Државе Словенаца, Хрвата и Срба. Ради се о држави која је обухватала територију јужнословенских народа некадашње Аустро-угарске. Формирана је крајем Првог светског рата (29. октобра 1918. године), да би се већ 1. децембра 1918. године ујединила са Краљевином Србијом, после чега настаје Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Оно чега нема у словеначким основношколским и средњошколским уџбеницима историје, ни у историјским читанкама, нити у уџбеницима уопште, као ни приликом подсећања на Мајстерово војничко прегнуће, јесте да су на северу и западу будуће Краљевине СХС (а данашње Словеније) речене границе одбрањене и уз велике напоре српских војника који су се борили са словеначким солдатима добровољцима после слома Аустроугарске монархије, а које је у Марибору организовао генерал Мајстер.
Словенија већ шесту годину одаје почаст херојима који су живот дали за одбрану „словеначке Штајерске“, али нико ни да помене да је управо српска војска дала незанемарљив допринос у одбрани актуелне словеначке међе. За јунаке српског рода нема места у новијој словеначкој историографији, па су избачени из историјског сећања словеначког народа, нарочито млађих генерација.
Упркос неспорним историјским чињеницама словеначка власт, без обзира на то да ли владу чини „лева“ (предвођена реформисаним комунистима в. д. премијера Борута Пахора) или „десна“ (на челу са Иваном алијас Јанезом Јаншом) опција – свако празновање „Дана Рудолфа Мајстера“ искористи за лансирање различитих измишљотина на рачун Срба и Србије. Јесу то све „варијације на исту тему“, али оно што шокира јесте упорност са којом се ноторне неистине годинама протурају кроз најутицајније словеначке медије, и све то упркос тврдњама словеначких званичника о „све бољим, чак одличним“ односима Словеније и Србије, великим узајамним (привредним) интересима, међусобном поштовању и сличном.
А када би бар најпопуларнији словеначки политичари и највиши државници приликом обележавања дана када је Мајстер преузео „војну власт“ у Марибору демонстрирали приврженост историјским истинама и јавно се супротставили манипулацијама које су у међувремену добиле место и у училима, онда би данашње генерације Словенаца знале да би требало одати почаст и бројним војницима из Србије који су се одазвали апелу „браће са севера“ да бране „северну границу“ државе у настајању. Уместо тога, словеначки политичари, историчари, академици, сви одреда, подилазе националистичкој реторици која велича жртву „палих Словенаца“. Искључиво – Словенаца. Једни понављају лажи медија, други ћуте о неистинама, сви заједно подилазећи националистима.

ЛАЖИ О „СРПСКОЈ ТРГОВИНИ“ СЛОВЕНАЧКОМ ЗЕМЉОМ
Свеж пример је љубљански дневник „Дело“ који је поводом обележавања Мајстеровог дана, 23. новембра, објавио љутит осврт, јер је споменик генералу смештен „уз бурек“ код љубљанске Аутобуске станице. Аутор, ваљда уверен да би бронзани Мајстер на коњу више уживао у мирису домаћег киселог купуса и крањских кобасица, одапео је у јавност нову, „историјску верзију“ улоге Срба и Србије током борбе за северне словеначке границе.
„Прљаве закулисне игре пратиле су Мајстера током његовог деловања у Штајерској и Корушкој. У складу са једном од историјских теза Мајстеров ћар је веома ограничила тадашња власт у Србији, која је трговала са аустријском и посредно са немачком врхушком. Они су, у замену за попуштање спољној политици старе Југославије, желели (да присвоје) веће комаде словеначке територије, зато су се у Србији упињали да на све могуће начине скрешу крила таквим ‘слободним стрелцима’ какав је био Мајстер“, пише „Дело“ у чланку „Генерал Мајстер у мирисном друштву продавница бурека“, под међунасловом „Прљава трговина са Аустријом и Немачком“. Уредништву је некако промакла чињеница да је „стара Југославија“ настала једанаест година после догађаја којима Мајстер има да захвали што је ушао у историју, нити да новинар нигде не помиње бар неки историјски доказ за своје откриће. Нико није чак ни посумњао да би морало бити прилично невероватно да би Србија, у тренутку када је била у рату са Немачком и Аустријом, истовремено шуровала, тј. „трговала“ са тим земљама. А управо писање, попут описаног, последњих година од Србије, која је у Првом светском рату била нападнута од стране Аустроугарске и борила се на страни победника, у Словенији потпирује стереотипе да је Србија главни кривац за Први светски рат. То је уједно темељ новодобног мита да је управо Србија „заслужна“ што је Словенија, иако је у Првом светском рату толико крварила, остала ускраћена за територије које су после 1919. године припале Аустрији.
Генерал у пензији Марјан Крањц, аутор бројних стручних књига са подручја војне историографије, коментарише за „Печат“ тезу о српској „трговини“ територијама на штету словеначких интереса током Првог светског рата.
„Споменута ‘историјска’ теза веома је опасна. Колико је мени познато, током рата није било никаквих преговора, ни ‘трговања’ између зараћених страна. Шта се догађало на Париској мировној конференцији, то је друго питање. Тамо је најагресивније наступала италијанска дипломатија са очитим територијалним претензијама не само у Корушкој него и у самој Словенији. Да није било потпуковника Швабића и батаљона српских добровољаца, италијанска војска би заузела не само Љубљану него и Трбовље“, упозорава Крањц. Он је још 2000. године заједно са колегом Милисавом Секулићем из Београда предложио да се у Словенији прво уреде гробови добровољаца, слично као што је у Србији још од 1920. године урађено за пале словеначке „солунце“, борце на Солунском фронту, као и за борце пале у НОБ, од 1941. године. Иницијатива је, међутим, у Љубљани остала без одјека.
Док разговарамо у Љубљани, Крањц, поносан темељитошћу истраживања архивске грађе у Словенији, истиче да је још у чланку „Рат после рата“, који је објавио на свом сајту, извео следећи закључак: „Сасвим је извесно да је укупан допринос српских добровољаца – око 500 војника и официра – у борбама за северну и западну словеначку границу током 1918. године, био веома позитиван, а то се види и из похвала генерала Рудолфа Мајстера, захвалности др Антона Корошца и других чињеница“. Крањц подсећа да постоје још необрађени делови архива српске Врховне команде, као и савезничких – антантних  снага. Уверен је да су „сазрели повољни услови да са одговарајуће временске дистанце учинимо напор да се архивски материјали још једном прегледају и провере, а затим да историјским записом оставимо будућим поколењима доказе узајамног уважавања и пружања братске помоћи од стране Словенаца – Србима и обратно, Срби – Словенцима“.
Словеначки политичари, међутим, редовно пропусте шансу да приликом државних светковина помену заслуге припадника српског народа који су у прошлости помагали Словенцима, на пример српских бораца током и нарочито крајем Првог светског рата, и уз бок генерала Мајстера утврдили северну границу Словеније. Нема сумње да би то помогло разбијању негативних стереотипа о Србима, у Словенији раширених нарочито од 1991. године.
Проблематизовање понављања најгорих стереотипа о Србима у словеначкој јавности, то је питање које сам поставила председнику Словеније Данилу Тирку још крајем 2009. године. Одговорио је да не верује да у Словенији постоје стереотипи о српском народу и да у Словенији постоји традиционално поштовање према српском народу које „преовладава“.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Руководство РС почело је слободније да изражава сопствене интересе, али и да демонстрира неспремност да се зарад европске шарене лаже и прикључења ЕУ жртвује крваво стечена аутономија РС

У италијанском летовалишту Канденабији на језеру Комо протеклог викенда одржан је тзв. „уставни колоквијум“ на тему: „Да ли је Устав БиХ компатибилан са ЕУ?“ У саопштењу организатора скупа, немачке фондације „Конрад Аденауер“, каже се да „сваке године из институција ЕУ стижу опомене органима власти у БиХ ради неиспуњавања услова из ССП-а, али и због неспровођења пресуде Европског суда за људска права у предмету Сејдић/Финци“. По мишљењу представника Фондације то су питања због којих БиХ стагнира већ дуже време, те је, стога, за место одржавања саветовања изабрана Канденабија и вила „Ла колина“, летњиковац првог послератног немачког канцелара Конрада Аденауера. Овом више него очигледном симболиком организатор је желео да на учеснике – представнике странака заступљених у Парламенту БиХ, те водећу „босанску шесторку“ – пренесе дух канцелара који је управо на овом месту стварао први Устав Западне Немачке и где су учињени почетни кораци ка немачко-француском помирењу.

ПРИЗИВАЊЕ ВЕЧНОГ ПРОТЕКТОРАТА
Само саветовање или конференција, како је неки медији погрешно крсте, одржано је на веома високом нивоу. Поред председника свих шест странака које суделују у преговорима о формирању Вијећа министара БиХ, скупу су присуствовали и чланови Парламента БиХ, високи представник, посланици немачког Бундестага, Европског парламента, те водећи представници Европске комисије и други значајни гости. Иако се унапред знало да страначки лидери у Канденабији неће разговарати о формирању Вијећа министара, већ уопштено о приближавању ставова, поменути скуп је изазвао јако велику пажњу у јавности Федерације БиХ. Тамошња интелектуална елита, ваљда навикнута да када странци окупе наше лидере у којекаквим летовалиштима и војним камповима обавезно све мора да се заврши што вољним, што невољним потписима на наметнутим споразумима, резигнирано ламентира над још једном пропуштеном приликом за формирање заједничких органа власти, осуђујући лидере водећих босанских странака за неодговорност, себичност и неспособност. Потпуно је парадоксално да сарајевска интелектуална елита, која пледира на вођство у читавој земљи, својим ставовима просто даје за право снагама у Европи које желе БиХ да учине вечним протекторатом и сталним метанисањем о тобожњој европској агенди за Босну, заштити људских права и имплементацији демократских начела, желе да сакрију очигледну чињеницу да је БиХ последња ауторитарна држава Европе са диктатором, високим представником, кога спонзоришу тзв. „западне демократије“.
Управо у томе огледају се све мане Европске политике у БиХ. Пре свега лицемерност која под плаштом пружања добрих услуга и подстицања дискусије кроз коју политички званичници у БиХ треба сами да дођу до решења актуелних проблема, при чему се она могу кретати само у оквиру унапред зацртаних и у правцу евроатлантских интеграција. Наравно, са нагласком на атлантским интеграцијама. С друге стране и овај скуп је, попут мноштва сличних у прошлости, показао сву безидејност Европске политике када је Босна у питању. Безидејност која се огледа у црно-белом поимању недавне босанске прошлости, истрајавању на миту о Сребреници, хашким опсенама, медијски изрежираним предрасудама о Србима које у ствари служе само као покриће за двоструке аршине у приступу балканским проблемима.

ДЕЈТОН ИЛИ ДИСОЛУЦИЈА

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike