Од тренутка када су поруке из текста једног подгоричког колумнисте у Београду – од медија и политичких званичника, препознате као „говор мржње“, што је потом подстакло бескомпромисно и неуобичајено реаговање српске Владе – порота највиђенијих другосрбијанских просветитеља и мисионара неуморно заседа, лако изричући „тешке“ пресуде свима који се осмеле да јавно изразе сумњу у доктрину о српској „осведочено геноцидној и злочиначкој природи“

„Под асфалтом калдрма – под калдрмом Србија“! Иза ових речи, ритмом налик простодушној основачкој питалици, објашњења даље нема, машти се препушта да допуни поруку „мудролије“. Аутор необичне синтагме о Србији „испод калдрме“, нејасно да ли „још (не)измилелој“, јесте Сретен Угричић (цитат је из његовог дела „Незнаном јунаку“), писац, донедавно и директор једне од најзначајнијих институција националне културе, „Народне библиотеке Србије“. Досетка пишчевог луцидног духа била је протеклих дана у кругу истомишљеника прихваћена као богомдана водиља, у складу с чијим, у задатом кључу протумаченим значењем се морало размишљати и разговарати, а поруке и закључци, као откровење потом даље преносити.

„ТРЕЋЕСРБИЈАНЦИ“ И ТАБУ ЗЛОЧИНА
У низу званичних објава и разговора у духу поменуте „поетике“ догодила се и прошлонедељна јавна дискусија и снимање радио емисије „Пешчаник“, посвећене теми познатог „случаја Угричић“, односно смени директора-у-сукобу-са-Владом- која-га-је-именовала. Колико о „отпуштеном“, овом приликом се, као можда и преча и важнија,  водила расправа о друштвено-политичком, идеолошком  и културном дискурсу што опстаје и траје у „испод калдрме“ Србији. Аутори „Пешчаника“ су наиме као уводни мото свог програма, који се одвијао у „Центру за културну деконтаминацију“ (емисија је  уједно била и трибина и протестни скуп поводом смене управника Библиотеке), истакли позајмљену поругу детронизованог дојучерашњег газде НБС-а, па се ужарена дискусиона „под асфалтом калдрма…“ водила (урбано и цивилизовано, разуме се) са намером да се разјасни политичка позадина случаја Угричић. Те вечери, ова идеја је удружила полемичке и интелектуалне снаге: Срђе Поповића, Весне Ракић-Водинелић, Весне Пешић, Мирјане Карановић и самог, ових дана неуморног, Сретена Угричића… Око политичко идеолошког контекста у који је по мишљењу ових говорника смештен „случај смењеног“ недоумица нема, јасни закључци упућују на „табу злочина у ратовима деведесетих“, као и на прећуткивање и одбијање Србије, али и немалог дела њене политичке и владајуће класе, да се суоче са почињеним „геноцидом“ што је наводно утемељен у стварање Републике Српске. Тако мисли и резолутно говори Сретен, слажу се остали, па су се под кровом ЦЗКД на особен начин те вечери поновили ставови заступани у сочињенију Андреја Николаидиса, аутора који се залаже за укидање РС као „геноцидне творевине“, а чије је пак „право на  слободно изражавање мишљења“ од медија и званичног Београда на нож дочекано и са „неразумевањем ауторског рукописа и слободе“ третирано. Управо том јавном и званичном реакцијом згрожен, огласио се муњевитим реаговањем на ползу Подгоричанина, иначе саветника председника црногорског Парламента, круг београдског „Форума писаца“. Форумаши, уз придружени потпис сада бившег директора НБС-а, пружили су неувијену подршку Николаидису, што значи и његовим порукама и ставовима, међу којима се по овдашњим медијима највише вртео онај крштен као „терористички“, будући да је аутор отворено сеирио над замишљеном сликом могућег оружаног дејствовања којим би „нестао“ политички и црквени врх две земље – Србије и Републике Српске. Наставак је познат, Угричић је због своје јавно демонстриране искрености у изражавању идеолошко политичких мање-више „некоректних“ убеђења изгубио функцију, а овим догађањем „упаљена“ је својеврсна „иницијална каписла“ за  најновији фуриозни ангажман и низ бучних и нервозних активности једног дела утицајне београдске НВО-елите. Од тренутка када су поруке у тексту подгоричког колумнисте Николаидиса у Београду препознате као „говор мржње“, порота највиђенијих другосрбијанских просветитеља и мисионара неуморно заседа, изричући  пресуде, „непристрасне, а тешке“, свима који се осмеле да јавно изразе сумњу у доктрину о српској „доказано геноцидној и злочиначкој природи“ или се пак залажу за њено аргументовано и критичко преиспитивање. У овим данима, јавни и медијски живот земље сцена је на којој се у континуитету играју чинови бескрајне представе што сведочи о полемичкој снази, боји и идејном  „капацитету“ групације коју данас поједини духовити аналитичари већ зову „трећесрбијанским дисидентима друге Србије“! „Трећа Србија друге Србије“ ових дана непрестано заседа и већа: нема смираја пред надахнућем што га производи Србија, тако несвесна себе и својих трагичних мана, „примитивизма“ и аутистичне „отупелости“ за идеје одговорности и спремности да моли, трпи и пати због грехова и злочина који су „у њено име“ деценијама чињени а неокајани.

СЕКУЛАРНИ „ФУНДАМЕНТАЛИСТИ“  ПРОТИВ „ЧОПОРА“

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

И у новој комедији Душан Ковачевић остаје веран себи – испричао је невеселу причу из наше свакодневице, остављајући да зрак светлости донекле обасја њену тмину и унесе акорде животног оптимизма

После „Генералне пробе самоубиства“ и „Живота у тесним ципелама“, Душан Ковачевић  и даље је на свој начин и у свом стилу веран себи: све једнако идући трасом између комедије и трагедије. По сатиричним акцентима и буфоничним појединостима близак је Алфреду Жарију, док се са мрожековском црном аутоиронијом повремено приближује, нарочито реченичним конструкцијама, игром речима и другим звуцима, театру апсурда, што је видно и у његовом новом делу „Кумови“, које је жанровски означио као комедију свакодневне трагедије. Уистину, Ковачевић наставља путем апсурдног реализма да формира комични заплет у црнохуморном ироничном тону и са јарким комично-гротескним акцентима, доводећи читаву причу у сфере ирационалног и апсурдног. Писац се сам изјаснио у одговору на питања новинара: „Себи сам задао као обавезу да не замрачујем и да не загорчавам живот више него што то чине људи који се баве њиховим судбинама. Прича у својој основи јесте егзистенцијално-социјална, али да би се одгледала и да човек излазећи из позоришта не би пожелео да скочи под први аутобус, отворио сам прозор у тај мрак и пустио светлост, а то је комедија“. Несумњиво, поступак у суштини нушићевски, али по свему оригиналан, са ликовима преузетим из наше савремености и причом у којој се на чудан начин преплићу људске и псеће судбине.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Нови роман Слободана Тишме „Бернардијева соба“ закаснело је призивање неких културних феномена, доминантних у другој половини прошлог века у светској уметности, филозофији, па и у архитектури и дизајну

Место новосадског уметника Слободана Тишме у српској књижевности веома је тешко одредити. Пре свега зато што његову стваралачку биографију обележавају предуги периоди ћутања, можда и закаснеле реакције на некад актуелне уметничке тенденције, али и неколицина парадокса.
И поред тога што је шездесетих и седамдесетих година прошлог века, када је Трибина младих у Новом Саду била значајно окупљалиште српских неоавангардиста, активно учествовао у књижевном животу, Тишма није оставио обимнији опус, нити је објавио књигу. Ненаметљив, скептичан и несигуран, он 1977. године напушта књижевну сцену, не могавши, по сопственом признању, да разлучи уметничку праксу од бављења политиком. Због тога и данас, чак и њему приклоњене колеге, истичу како је  тек „недочитани апостол концептуалне уметности“.
Музичком уметношћу почео се бавити 1979. године, оснивајући групу „Ла страда“, у правом тренутку, у време када је нови талас (рокенрол и панк) у тадашњој СФРЈ био на врхунцу. Ипак, албум „Ла страда“ излази прекасно (1986) – већ почетком осамдесетих година прошлог века рокенрол се комерцијализовао, постао погодан за политичку манипулацију, стицање моћи, утицаја и новца, тако да седам веома добро осмишљених елегичних напева, у којима је Тишма објединио своју занесеност апстрактним сликарством (Кле, Марк, Маке) и љубав према симболистима (Рембо, Новалис), остаје потпуно маргинализован, без великог утицаја на потоња музичка дешавања.
На књижевну сцену вратиће се ипак 1995. године, објављујући збирку песама „Маринизми“, концептуални језички експеримент надахнут Ничеовим песништвом („Дионисови дитирамби“), у том раздобљу занимљив још једино понеком студенту заинтересованом за стилске вежбе на тему авангарде.
И коначно, тек на прагу седме деценије живота, овај, по сензибилитету првенствено песник, опробаће се и у причама и романима. Парадоксално, иако је од прозе читав живот бежао, тврдећи како се она увек своди на „социјалну психопатологију“, сва три његова прозна остварења – збирка прича „Урвидек“ (2005) и романи „Qattro stagioni“ (2009) и „Бернардијева соба“ (2011) – овенчани су књижевним наградама; за последњу књигу Тишма је прошле недеље добио „Нинову награду“ за најбољи роман 2011. године.

РЕВОЛУЦИЈА КОЈА ТРАЈЕ

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Недавно настрадали грчки синеаста Теодорос Ангелопулос био је искрен пријатељ наше земље и нашег филмског стваралаштва, као и „Музеја кинотеке“, али и један од ретких западних интелектуалаца који су отворено стали на нашу страну приликом бомбардовања 1999. године

Један од најпознатијих и најнаграђиванијих европских аутора, грчки синеаста, седамдесетшестогодишњи Теодорос (Тео) Ангелопулос је у јеку рада на свом новом филму „Друго море“ настрадао недалеко од луке Пиреј у Атини. Славни режисер је после неопрезног прелажења прометне улице покошен од стране мотора којим је управљао полицајац ван дужности, такође у овом трагичном судару повређен. Пошто је режисер пренесен у болницу, подлегао је ранама и срчаним ударима који су као последица слабости организма и стреса убрзо уследили.

УМЕТНОСТ ПРЕ КОМУНИКАТИВНОСТИ

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Сликар Стојан Миланов је формирао модеран тип реализма, али другачији од западног који се после хиперреализма у безбројним варијантама развио у музејско-галеријском свету

Недавно завршеном изложбом слика са тематиком људске фигуре у Галерији „Атријум“ „Библиотеке града Београда“ и изложбом посвећеној пејзажу у приватној Галерији „Хелена“, сликар Стојан Миланов се прошле и ове године успешно представио београдској публици. Од 2004. године није приређивао самосталне изложбе, ограничивши своје деловање на сарадњу са страним галеристима.

„ВИД ИНТЕЛЕКТУАЛНОГ ПОШТЕЊА“

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Међу великанима који су обележили културни простор минулог века остаће забележено име Живана Сарамандића – човека који је својом харизмом приближио оперу народу, а својим људским квалитетима надвисио епоху

Живан Сарамандић је отишао у тренутку спуштања завесе над једним веком – трагичним и на свој начин узбудљивим, у којем су његов темперамент и наглашено осећање за правду могли да дође до пуног изражаја. Када је новинар „Печата“ започео разговор са Живаном (августа 2010), он је узвикнуо нестрпљиво: „Питај ме о чему хоћеш, и слободно запиши… свака записана успомена има вредност крајпуташа, она је сведочанство о времену које би да нам отму“.
Један од значајнијих крајпуташа у његовој каријери био је боравак у „Метрополитену“: „Када сам 1996. године отишао у Њујорк, на аудицију код Боба Ломбардија, он ми је организовао концерт у ‘Метрополитену’. Чим је чуо мој глас, узвикнуо је: ‘Где је овај лудак био до сада!?’ Прогласили су ме за месију одржавања технике ‘di petto’. То је веома стара и тешка техника, која се данас ретко примењује, а примењивали су је Карузо, Франко и делом Павароти“.
У приватном животу је био изузетно скроман и спреман да заштити оне којима је његова помоћ била потребна: „Ми Сарамандићи смо својеглави: стриц ми је био у заробљеништву као официр југословенске војске, али се тамо изјаснио као комуниста. То је могло да га кошта главе – затуцани српски официри хтели су да га линчују. Изведу га на линч, а Швабе га спасу… Мој комунизам је од моје мајке, која је имала осећање за социјалну правду. Због ње сам седам пута вратио стан који ми је друштво понудило; мајка би сваки пут рекла: ‘Немој сине, људи лоше живе – има коме је потребније’. Ми смо после рата живели као подстанари; мајка је продавала карте у биоскопу и сиротињу пуштала бесплатно – била је невероватна жена! Можда и због тога немам никакав однос према новцу и приватној својини – возим кршеве од аутомобила целог живота“.
С пијететом је говорио о генерацији бораца НОБ-а, сахрањиваних „уз букву“, и саосећао са преживелима који присуствују безочном прекрајању историје и затирању националног корена. Поробљавање простора на којем су живели југословенски народи било је за Сарамандића трауматично искуство. Дочекивао је избегле Србе из Крајине, Босне, са Косова… а Београђане је окупљао у „Руском дому“, делећи с њима очајање и веру у Русију која нас „неће издати“: „Руски народ је направио највеличанственији подвиг у историји. Зашто нису Енглези направили револуцију, уместо што су све време експлоатисали друге? Руски народ има невиђене моралне потенцијале, очигледно да тај елемент православља даје неку подлогу, носи неки нагон“.
Тај словенски нагон га је непогрешиво водио кроз живот и до задњег тренутка држао у уверењу да „светска револуција тек почиње“. Живан се са супругом 1999. године вратио у Србију, иако су му била отворена врата најугледнијих оперских кућа у свету. „Нисам хтео да певам у Бечкој опери, одбио сам понуду римске и напуљске опере. Нисам хтео да певам ни код Немаца – што да идем да певам код њих када су ми убили оца?… За време бомбардовања Милка и ја смо били у Београду и певали у ‘Народном музеју’.“
Када су се „демократске“ градске власти намерачиле на плато поред позоришта, намењен за изградњу опере, он је с пројектима обилазио градске оце, потписивао петиције са групом часних људи из архитектонске струке, настојећи да омете вандалски наум. Била је то његова последња битка за Београд и својеврстан аманет Београђанима да заштите свој град док не дође неко срећније време.

И ено га, прешавши границу живота и смрти, како иде пред војском незгрбљених и непропузалих, као што је Радисав, у смрти, био пропет на дринској ћуприји, као да води чете вишеградских Срба

„Кога нема, без њега се може“, каже једна наша површна изрека; површна, јер је дубоко неистинита, поготово у малом народу коме је битан сваки човек, нарочито човек који служи свом народу и живи за њега. Можда би та изрека могла да гласи: „Кога нема, без њега се мора“. И заиста: мора се, иако је тешко, немогуће у ствари, попунити празнину која остаје иза људи часних и стамених. Један од њих је, свакако, и новоотишавши српски полихистор Предраг Р. Драгић Кијук, који је границу између земаљске и небеске Србије прешао 29. јануара 2012. године (а прелазак је почео у четвртак, 26. јануара исте године, док се спремао да крене у Републику Српску да беседи о човеку чијим је духом  живео – о Светом Сави, да би се окончао три дана касније). Тако је завршено земно странствовање човека чији су преци потицали са Двора на Уни, рођеног у Крагујевцу 1945. године, који је надимак узео по једном свом далеком претку, вођи буне православних Срба против римокатоличког насиља у 17. веку.
У доба  свеопштег дробљења знања, овај интелектуалац је био ренесансних склоности и интересовања: био је управник највеће „Библиотеке иностране периодике“ на Балкану, члан „Удружења књижевника Србије“, по позиву,  активни  члан „Одбора за заштиту слободе и права“, који се и у титоизму и у посттитоизму  ангажовао у борби за право на неоковану, смелу мисао, за достојанство стваралаштва, у земљи у којој су песници попут Гојка Ђога ишли у затвор. Кијук је свагда устајао у одбрану гоњених и утамничених: ангажовао се ради помоћи Србима баченим у чељусти хашког Минотаура, а нарочито у случајевима Радована Караџића и Војислава Шешеља, о коме је, заједно са Момиром Лазићем, организовао неколико научних скупова.
Био је  један од оснивача „Фонда истине“ (Београд), Светског сабора Срба (Хајделберг), Црквено-народног сабора (Призрен), „Центра за хришћанске студије“ (Београд), удружења интелектуалаца „Српска национална свест“ (Ниш) и издавачке куће „Еуро Епистел“ (Ашафенбруг). Сва ова удружења борила су се за истину о Србима у доба када је та истина, по налозима Империје, била забрањена, и када је Вол стрит заратио против Косовског завета. Иницирао је и био један од аутора декларације на пет језика („Слово о српском језику“, 1998), која је тражила хитну обнову србистике уместо  штеточинске сербокроатистике.  Покренуо је и уређивао библиотеке – „Српска дијаспора“ и „Српска породична библиотека“.
Објавио је двадесетак књига студија и есеја, од којих шест на страним језицима. Зборником „CATENA MUNDI“ (1992), у два обимна тома, сачинио је, према оцени рецензената и приказивача, „духовну енциклопедију српског народа“, а зборником „Мало завештање“ (1999), објављеном на енглеском језику под насловом „The Little Legacy“, извршио преиспитивање хиландарске баштине према кључу православне философије живота. Упокојио се радећи на својој новој књизи коју је, уз свесрдну помоћ сина Ранка, успео и да доврши – остало је само да оде у штампу (потписнику ових редова је рекао да ће је послати на конкурс „Печата“, листа слободне Србије, чији је и сам заточник био).
Сер Џон Тавенер, најпопуларнији британски композитор са репутацијом „класичног уметника“, аутор је 15-минутног дела „Epistle of Love“ („Посланица љубави“), насталог по стиховима српске средњовековне поезије, преузетим из Кијукове књиге  „Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry“.
Због бављења „српским питањем“ и деловања „Фонда истине“  – избачен је са посла 1993, после учешћа на округлим столовима Универзитета у Италији. Иако је „Удружење књижевника“ поднело сву документацију за доделу националне пензије Предрагу Драгићу, он је никад није добио (зато што је био Кијук).
Први и основни задатак интелектуалца је да нам не да спавамо. Да, то је задатак интелектуалца – да омета наш миран сан, нарочито сан после ручка, кад стомак преде као задовољна мачка. Може ли се мирно спавати у свету у којем се дешавају  „Аушвиц“, ГУЛАГ и Хирошима.
Кијук нас је будио из поспаности не разума (разум је родио и Стаљина и Хитлера), него из дремежа умртвљених осећања. Кијук је својим уређивачким, приређивачким и списатељским радом постао прави чувар скривеног предања свесрпских огњишта које се налазило затрпано у неприказиваним књигама, у прецртаним људима, у заборављеним манастирима и храмовима… Срести Кијука значило је срести храброст у покрету: он се никад није плашио да каже оно што мисли управо зато што је мислио онако како му је налагала савест, та саборна свест Божјег човечанства у сваком од нас. Био је на страни Срба не само зато што је Србин (правом интелектуалцу то није довољно да би се за нешто ангажовао; уосталом, Петер Хандке није Србин, нити је то био француски академик Жан Дитур), нашао се на страни овог народа зато што су  Срби  постали „колатерална (узгредна) штета“ америчког империјализма, коју је Харолд Пинтер дефинисао као начело:„Пољуби ме у задњицу или ћу ти разбити главу“.
Није лако у том и таквом свету бити нормалан Србин, који под углом од 90 степени, усправно и исправно, стоји у односу на тле. Кијук је, међутим, изазов прихватио.

Подршка терористичком акту због којег је, наводно, смењен директор „Народне библиотеке Србије“, само је логична последица дугогодишњег писања, размишљања и активности Сретена Угричића, једног од најзначајнијих Сорошевих кадрова задужених за разградњу српске културе

После више од десет година управљања „Народном библиотеком Србије“ (2001-2012) Сретен Угричић је, на телефонској седници Владе, одржаној 20. јануара 2012. године, смењен са места директора ове установе културе. Разлог: подршка Андреју Николаидису, саветнику председника Скупштине Црне Горе Ранка Кривокапића, који је, у тексту „Шта је остало од велике Србије“, написао да би „активирање експлозива у бањалучкој дворани ‘Борик’, док је недавно у њој седео комплетан државни врх Србије и Републике Српске, био цивилизацијски искорак“. Када је, поводом познатог случаја Николаидисове колумне, Београд послао демарш Подогорици, „Форум писаца“ (неформална организација, која час постоји, час не постоји, а окупља интелектуалце блиске ЛДП-у) у јавност је изашао са петицијом којом се захтева престанак „хајке на Николаидиса“. Петицију је потписала неколицина писаца и културних радника из Србије, између осталих и државни службеници Сретен Угричић и Милета Продановић (члан „Националног савета за културу“).
Тако је, иронијом судбине, човек који је говорио да је „Гаврило Принцип већи терориста од Осаме бин Ладена“, смењен управо због „подршке терористичком акту“ (Ивица Дачић). Можда су неке оцене поводом новог скандала у којем је учествовао Сретен Угричић – попут запажања да позив на ликвидацију највиших државних функционера неодољиво подсећа на медијску припрему убиства Зорана Ђинђића – претеране, али недопустив је преседан да управник једне од највећих државних установа културе, макар и под изговором залагања за слободу говора и уметничког изражавања, јавно подржи насилни обрачун са представницима власти.
И не само са њима. Мало ко у медијима истиче да се тог 9. јануара у „Борику“, поред Бориса Тадића, Милорада Додика и патријарха Иринеја, налазило и више хиљада људи. Замислимо да је неко 2010. године написао текст о томе како би за опстанак српског националног достојанства требало бацити бомбу на учеснике геј параде, у циљу убиства шефа делегације Европске уније у Србији Венсана Дежера. Такав текст, сасвим сигурно изазвао би најмање протестну ноту Брисела, и оштру реакцију Хилари Клинтон, а аутор би био означен као фашиста и терориста, и без сумње би кривично одговарао. У том смислу, формално гледано, и Николаидисев текст афирмише тероризам, будући да из наведеног одломка произлази како је за светлију будућност ових простора (која је незамислива док су на челу српских земаља и Српске цркве Тадић, Додик и патријарх Иринеј) чак и смрт неколико хиљада људи прихватљива колатерална штета. И један и други пример изразите су илустрације „говора мржње“. Међутим, док се слоган „смрт педерима“ интерпретира као „позив на линч тупавих српских фашиста“, „смрт Републици Српској“ тумачи се, барем у редовима другосрбијанске јавности, као „цивилизацијски искорак српске интелектуалне елите“; елите која већ дуги низ година тврди како ће „Србија бити модерна држава тек када у њој не буде Срба“ (Ненад Прокић).
У једном случају, дакле, слобода говора угрожава демократију, у другом је подстиче. И у томе и јесте срж проблема – потписујући петицију против „хајке на Николаидиса“, Сретен Угричић је заправо стао, не иза једнога писца или иза одбране људских права, него иза једне идеје, једног, без дилеме накарадног система вредности. У том смислу Угричићев најновији „антидржавни чин“ и „подршка терористичком акту“ само је логична последица његових ранијих ставова, размишљања, писања и активности, надахнутих неприкривеном аверзијом према свему што има српски национални предзнак.

КУЛТУРНИ ГЕНОЦИД

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Фестивал европског дугометражног документарног филма осми пут у Београду

У току је осма манифестација овдашњим љубитељима ове врсте филмског израза сигурно већ сасвим познате и углавном драге, која се нуди под називом „Фестивал европског дугометражног документарног филма“. Настала, разрађена и још увек селекторски подржана од стране чувеног данског професора, барда документаристичког жанра када је реч о европској продукцији Туеа Стина Милера. Тако и ова осма по реду ревија доку-филмова из Европе привлачи пажњу разноврсним и врло сликовитим избором филмова који, иако их је само седам, сасвим успешно препознају и потурају гледаоцима слику савременог света. Можда је у неком смислу широке примене, целовит и универзалан, па самим тим и својеврсни белег читавог фестивала, британски филм „Пророк“ који отвара фестивал. Његов је садржај у суштини лиричан и поетичан пошто му је инспирација поезија Либанца Халила Џубрана која се бави „најважнијим животним питањима“, сасвим актуелна иако је настала још пре девет деценија. Ти стихови, читани од славне британске глумице Тенди Њутн, дају подлогу снимцима Герија Тарна који потписује „Пророка“, он је своје дело створио служећи се свим могућим филмским техникама, снимајући га на разним странама света, од Њујорка, Лондона и Милана, до Бејрута. Занимљиво је да су први снимци за документарац настали баш у Београду, када је Тарн био гост на овом истом фестивалу са филмом „Црно сунце“.

ЖИВОТ – НЕГДЕ ДАЛЕКО
Има много разлога да буде примећен и аустријски синеаста Михаел Главогер с обзиром на то да његов нови филм, који ће затворити Фестивал, „Сјај курви“, говори о девојкама које се баве најстаријим занатом, али из угла три суштински супротстављена света и њихових култура, тајландског, мексичког и оног који грца у беди Бангладеша. Отуд је то и јака осуда савремене цивилизације која нема проблема што у свом угњилом ткиву има и сексуалну експлоатацију не само одраслих већ и малолетница. У том смислу је најпотреснија и најсликовитија прича о мексичким проституткама која тешко да ће икога оставити равнодушним. Чини се да је постојало настојање да се овај филм одбрани од било чијих утицаја и да је кроз врло реалистичне и због тога снажне и потресне слике проституције као универзалне појаве, он заправо представио читав свет уденувши га у истовремено иритантну, крајње потресну и непријатну слику актуелне стварности. По речима селектора „Седам величанствених“, поменутог Данца Милкера, ово је једно од најбољих дела Аустријанца Главогера, кога разумеју и прихватају као једног од најзначајнијих аутора документарног жанра данас.
Португалски аутор Мигел Гонсалвеш Мендеш је успео да створи документарни филм који је у свему раван са комерцијалним играним филмом. Његово дело „Жозе и Пилар“ је, барем од португалске публике, прихваћено као да је реч о најбољој понуди играних покретних сличица, па је после за документарни жанр рекордних пет месеци биоскопског живота у овој земљи постао приказивачки хит. Али, успех је још већи у Бразилу, где је чак успео да се домогне титуле најгледанијег португалског филма свих времена у тој земљи! Посебан је куриозитет што је као круна на све комерцијалне успехе дошла почаст у форми одлуке да први пут у историји Португалије овај документарац покуша да њихову кинематографију представља у трци за Оскара за најбољи страни филм. Свакако да је један од кључних разлога за овакво интересовање гледалаца и критике што је у свом филму Мендеш открио интимни живот нобеловца Жозеа Сарамага, пратећи га на његовом путовању по свету са супругом Пилар дел Рио и приказујући успешно не само то путовање већ и њихову предивну емотивну међусобну спону која им везу претвара у дубоки, снажни и за гледање врло занимљиви однос двоје комплексних и сасвим посебних индивидуа. Публика је у позицији да прати и обострани стваралачко-пословни подстрек ове две велике уметничке силе, пошто су пред камерама представиле свој рад на Сарамаговом роману „Слонов пут“ који је Пилар превела на шпански језик.
Један други осврт на португалски живот, дело Француза Марка Вејмилера „Живот негде далеко“, једнако снажно манипулише са елегичним емоцијама и кроз реалистичне, а истовремено ванвремене призоре овековечене на локацијама несвакидашњих предела у португалској области Барозо, он успева да открије „стање свести модерног човека супротстављеног опречним емоцијама суоченим са сећањима на неко друго (боље?) време“.

КАПИЈЕ ИДИЛИЧНЕ БАЈКЕ
„Ел Були – кување у процесу“ дело је немачког аутора Гереона Вецела с којим он задовољава поклонике гастрономије, пошто га је у потпуности посветио уметности стварања специјалитета у кухињи најлуксузнијих ресторана у којима је светско име стекао главни Вецелов јунак,  славни кувар Ферано Адрије.
У филму Литванца Аудриса Стониса „Рамин“, чека нас још једно елегично и сентиментално гледање на свет и људе, а кроз призму судбине насловног јунака, старца, некадашњег грузијског шампиона у рвању, који се пред камерама разоткрива у потпуности, све до једне давно заборављене љубави.
Биће свакако примећен и „Специјални лет“, филм шпанског Мароканца Фернана Мелгара, већ одавно швајцарског држављанина. У том филму Мелгар открива сурови однос швајцарских власти према имигрантима одређеним за депортовање које принудно држи у такозваним „административним центрима“ за притвор. Иако су неки од њих провели више година у Швајцарској, радили, плаћали порезе, засновали породице, чим су њихови захтеви за добијање азила одбијени, наређено им је да напусте земљу. Процес разматрања њиховог статуса може да траје и до две године, али без обзира на то депортација се објављује без икаквог упозорења, а извршење је неизбежно. Иза затворских врата тензија расте из дана у дан. На једној страни су чувари обучени да истичу људске вредности, а на другој људи на крају свог пута, поражени страхом и стресом. Односи пријатељства и мржње, поштовања и револта, стварају се до објаве депортације с којом долази завршно понижење и коначно безнађе. Важан документ западне бирократске суровости с којом се чувају капије идиличне бајке о савршености и напредности капиталистичких друштава.

________________

Селектор Туе Стин Милер о манифестацији:

„Отварање осмог филмског фестивала ‘Седам величанствених’, 25. јануара 2012, у 19 часова. Пишем филмског да бих нагласио да је ово фестивал филмова који су снимљени да би се приказивали на великом екрану, за публику која цени мешавину социјалног, забављачког и уметничког доживљаја у време у које су филмови намењени (такође) малим компјутерима, ајподима, па чак и мобилним телефонима. Публици која цени да седи са стотинама других људи и прима оно што долази са екрана у своје срце и мозак. Сигуран сам да ћете се сложити, допадали вам се филмови или не, никад нећете напустити биоскоп, а да вас није додирнуло оно што сте видели. Ја сам један од оних који никад не напушта биоскоп равнодушан и долази у Београд једном годишње на недељу задовољства, усредсређен на најбољи филмски жанр, неки би рекли једини који још увек оставља простор за независни филм: документарац.
Такође сам ту да бих седео међу вама, драги сагледаоци, и доживео реакције на филмове које смо изабрали после месеци гледања и ведре комуникације између Копенхагена, у којем живим, и Београда, где су Светлана и Зоран Поповић у главном штабу ‘Седам величанствених’“.

___________

Матија Бећковић

Амфилохије

„Онај бистри дечак из Доње Мораче
Што је продавао зукве петроваче

Да се домогне књиге и обуће
И у пустињу побегне од куће

И у време јагме о значке и прње
Своје голо тело обуче у трње

И купи чивија по најскупљој цени
И Христа на крсту бар мало одмени

Али чим се крсним знаком знаменово
Нема тога ко га није каменово

А то камење поста му имање
Сваки камен њему један Христу мање

И сад оне руке од зукава грубе
Гологлави старци прилазе да љубе

А унакрст Христове целе васионе
И изван неба црне земље оне

Нигде не дође да звона не звоне!“